Уништење Срба и Србије није пука машта. На власти у нашој намученој држави су људи који имају потенцијал да распродају све што још није продато. А подржавају их наши непријатељи са Запада, јер чекају да им Врховни Издајник потпише коначну предају свете косовско-метохијске земље. Објективно, опкољени смо. Као што је 1941. године Краљевина Југославија била окружена земљама Тројног пакта, тако је, овде и сада Србија окружена НАТО државама.

Увек се морамо питати зашто нас је ово сад снашло.

Срђан Крунић је дао одговор о Врховном Издајнику као о огледалу нас самих: „Није Вучић код једног дела Срба тако популаран зато што је он храбар, него зато што су ти Срби постали толике кукавице. Није Вучић забринут за наталитет код Срба као што се лицемерно и патетично пренемаже, јер да је забринут не би као пример целој нацији поставио лезбејку за премијерку. Не воли Вучић Србе ни на Космету ни и целој Србији, већ их мрзи и презире из дна душе…“

Али, Вучић је само врх леденог брега.

Ствари су много дубље на дну ада него што нам се чини на први поглед.

Казна Божја је кад се Бог повуче и пусти људе да жању оно што су са ђаволом сејали. А много је посејано семена ђавољег у доба кад смо се одрекли Христа и Лазаревог Завета. А секли су, слепи од мржње према Творцу, и видљива знамења Завета са Христом, литијско, записно дрвеће.

Године 1991, новинар и књижевник Никодије Спасић објавио је књигу „Сеча записа/ О проклетству или Божјој казни”. У њој је сабрао примере из којих се види шта су дочекали они који су, после Другог светског рата, под утицајем комунизма насрнули на светиње.

Један од горких плодова нашег ругања Богу је и данашњи режим политички умоболних маскираних у политички премудре. Кроз њих се оглашава све јудинско у нашој историји.

Као и увек у нашој историји, два су пута – пут крста часног који позлаћује слободу или пут издаје који води у одрицање од Бога и порицање себе.

Мржња Запада и његових сателита, којом смо и даље окружени, и упркос којој дижемо стег наше слободе и светиње (човек изнад свега, а Бог изнад човека, како рече Владика Николај), доказ је да нисмо поражени и да, после свих лутања, налазимо себе кроз Косовски завет. И зато не смемо да ослепимо, јер Лазаром знамо шта је за малена, а шта је увек и довека.

др Владимир Димитријевић