apokalipsa i treci svetski rat knjiga vladimirdimitrijevicКњигу „Апокалипса и Трећи светски рат“ објавила је Издавачка кућа „Романов“ из Бањалуке, и она се, ако је још увек има у продаји, може наћи на овој адреси: (Romanov)
Електронско издање објављујем на свом сајту да би, у ова апокалиптична времена, била доступнија што већем броју људи, а, наравно, сматрам да је штампано издање незаменљиво, за класичне читаоце, попут мене.

Пре но што је читалац скине у електронској форми, нудим неколико записа који објашњавају откуда та књига и колико је моје „апокалиптично“ писање у дубљем смислу аутобиографско. Неки од ових записа потичу од пре ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ. Некада су многи подсмевали причи о апокалипси, а данас је већ многи схватају као  нашу стварност. Уосталом, да се подсетимо.

СЕЋАЊА ИЗ ВОЈСКЕ

Имао сам деветнаест година, и још нисам био пришао Цркви, када сам, служећи војску у Карловцу (сада у Хрватској, а онда у СФРЈ), наслутио да се ближи последње доба човечанства, и да живимо "под сунцем сатане" (Жорж Бернанос). Написао сам, у прози, некакву поему о антихристу, коју сам касније, као и много шта друго, уништио, постајући хришћанин по речима оног епископа који је, крштавајући варварског краља, рекао: "Погни главу, Сикамбријче, и поклони се ономе што си проклињао и прокуни оно чему си се клањао". (Парафразирам, по несигурном сећању.) Био сам уверен да "нећемо још дуго". У то време, у безветрици блиског краја Титовог комунизма, купио сам прве хришћанске књиге, над чијом сам се хетеродоксношћу замислио тек касније, кад сам срео људе попут блаженопочившег владике будимског Данила.

Читао сам Соловјева, Берђајева, и књигу Мира Главуртића, "Сатана". Прешао сам преко његове апологије инквизиције, али ме је, до сржи у костима, потресло његово сведочење о демонизму савремене културе. Један по један, рушили су се моји младалачки идоли – Виљем Блејк, песник "Венчања небеса и пакла", Виљем Батлер Јејтс, члан "Златне зоре", Карл Густав Јунг, који се, од храброг рониоца у несвесно, претвара у окултисту. Одједном ми постаје јасно да је култура далеко од било какве једнозначности, да је она право минско поље значења и искушења духа... А чинило ми се да је све безбедно, и да се може дисати пуним плућима... Обрачунавао сам се са идолима своје младости – писао сам и о Блејку, и о Јунгу, и о Хесеу... Веровао сам да ће то неком помоћи. Свој оглед о Јунгу, "Проповедник мртвила", читао сам владики будимском Данилу, и он ме стрпљиво слушао и исправљао.

МАРАН АТА

 

Тада ми је до руке дошла прва књига о последњим временима – "Маран ата/Господ долази", у издању манастира Милешеве. Одједном ми је постало јасно да Свето Предање Цркве управо описује моја осећања. Био ми је јаснији и Владимир Соловјов чија сам "Три разговора" читао тих дана, у издању "Градца" из Чачка. Јер, Соловјов, који се, под снажним утицајем гностичких визија, борио за "царство Божје на земљи", разочарао се у своје младалачке идеале, и, пред своју смрт, у историји сагледао долазеће царство антихриста. Његова најомиљенија маштарија, сједињење православних, римокатолика и протестаната, у "Краткој повести о антихристу" остварује се на два начина: већина хришћана се клања лажном месији, док изабрана мањина све три конфесије одлази у пустињу, да тамо сачека Други Долазак. Својевремено се и владика Данило заинтересовао за ову тему, и превео Соловјовљеву "Кратку повест"...

КАД ЈЕ ТЕХНИКА ПОЧИЊАЛА ДА УБРЗАВА

Негде, почетком деведесетих година XX века, ишао сам у супермаркет "Алонсо" у Господар Јевремовој (Јовановој?) улици у Београду, да гледам како касирке, помоћу читача нове генерације, очитавају бар-код с производа. Говорио сам себи: "Ето, стигло је!" негде у дубини душе сам веровао да то неће доћи до нас, бар не још, и да тај ужас не може да нас сатре тако великом брзином. Нада ми се показала узалудном, као и нада да билборди, које сам гледао у Солуну 1993. и 1994, неће окупирати наше улице.

КРООЗ ОГАЊ АПОКАЛИПСЕ

Прва књига коју сам приредио звала се "Кроз огањ апокалипсе", и појавила се 1991. године, када је наше велико страдање, скупа са поломом, почело. Писао сам, преводио са руског и енглеског, уверен да је крај близу. Код нас још није било рата, али је Буш Старији објавио рат Ираку, и ја сам веровао да је пуштен, онај из Откровења Јовановог, страшни анђео свезан на реци Еуфрату. Ето, мислио сам, пламса Блиски Исток; а где је Блиски Исток, ту је и Армагедон. Нисам ни слутио колико ће се још зла излити и код нас и у свету... Мислио сам: ова књига ће изаћи, људи ће је прочитати и – почиње... Наравно, о томе нисам говорио. И, хвала Богу, у то доба био сам под очинским надзором владике Данила, који ме је кротио да не потонем у слутњама и страховима.

ШТА ЈЕ ТАМО ПИСАЛО

Кад сад читам књигу, видим да је углавном трезвена. Мада је у њој објављено виђење Светог Калиника Черниговског о 1992. години као години краја (7500 лета од стварања нашег космоса, по византијском рачунању), ипак је аутор текста румунски јеромонах Партеније, из скита Продром на Светој Гори, навео Светог Јована Златоуста као коментар да "Бог по Својој великој милости и бризи о нашем спасењу раније говори о казни коју намерава да на нас пошаље, да је не би послао". Тако је Бог поступио с Ниневијом – послао је у овај град пророка Јону, који је народ упозорио да ће за четрдесет дана сви пропасти, ако се не покају. Ниневљани су се покајали – и пропаст је избегнута.

ПРЕДГОВОР

Ево шта сам јула 1991, на дан Светог Козме Етолског, записао у предговору књиге "Кроз огањ апокалипсе": "Живимо у времена мутна и нејасна, у времена туге и очајања, али и великих очекивања. На једној страни ратови, болести и глад, на другој сан о новом светском поретку; на једној страни беда и невоља, на другој страни раскош и богатство. А свуда, и међу сиромашнима, и међу младима и међу старима – огромна духовна жеђ и потреба да се вратимо Богу, кога је наша демонизована цивилизација покушала да протера из људских срца. Бога тражимо, на овај или онај начин: чести су промашаји, јер смо навикли да све посматрамо из наше скучене људске перспективе и да Творца неба и земље сматрамо за свог приватног "богића" с Којим се може поступати по сопственој вољи.

Пре две хиљаде година (ускоро ће се навршити!) Бог је сишао међу људе, и као Човек родио се у Витлејемској пећини. Исус Христос, сав Пут, Истина и Живот људски и космички, јавио се у нашој долини суза, да нас спасе од ђавола, греха и смрти и да нам покаже вечну Небеску Отаџбину. Живећи са нама, дао нам је Божанске заповести; умирући за нас на Крсту, показао је колико нас воли; васкрснувши из мртвих, дао нам је кључеве раја. Његове заповести, Његова Жртва и Његова победа не могу се одбацити, а да се при том не сруши све што је заиста вредно постојања и све што може бити мера наше стварности.

Књига коју нуди наша скромност сведочи очима и речима Христових људи о времену о коме живимо. А Христови људи, Његови светитељи и мученици, Духом Светим отварају врата сваког доба и читају знаке њихове вечности у коју су се уселили. Крај 20. века је, рекосмо већ, пун слутњи нечег битног што ће се ускоро десити; догађаји се смењују великом брзином. Падају Берлински зидови и уједињују се до јуче смртни непријатељи. Шта све ово може да значи? И куда то води? Одговор зна Богочовек Христос; у Њему и кроз Њега знају га и свеци Његове Цркве. Њихова сведочанства су духовно злато које мора да обасја наше недоумице и покаже нам пут кроз маглу у коју смо крочили.

Текстови у књизи коју ћете читати сабрани су са разних страна и у наш језик дотицали су из разних језика – енглеског, руског, грчком. Извори из којих су преузети многи су: углавном часописи и књиге Руске Заграничне Цркве, једног од стубова Православља данас. Предајући ову збирку откривења о нашим данима, који би могли, ако се Богочовеку и Његовој Цркви не вратимо, бити катастрофални по род људски, ми се надамо да ће нам читалац опростити све мањкавости и пропусте. Нека припише приређивачима, али и нека се Богу помоли да му буде опроштено због њих.
Уздамо се у Бога да ће од књиге имати користи сваки њен читалац, и да ће му у тами наших времена заблистати макар пламичак духовне светлости Христове".

Већ тада ми је било јасно да је рушење православног руског царства имало светскоисторијски смисао. Читао сам (гутао) часописе и књиге Руске Заграничне Цркве, којима ме је снабдевао владика Данило. А загранични Руси су монархизам поставили као заставу свог сведочења да се морамо борити и за историју и за надисторијско; уз то, знао сам и да су комунизам и нацизам покрети који нису имали само политичко, него и мистичко значење.

НЕБО И ЗЕМЉА ЋЕ ПРОЋИ

Године 1992, објавио сам зборник "Небо и земља ће проћи". Увод у последња времена и праслика последњег прогона хришћана, било је крваво гоњење Цркве у доба комунизма. По подацима званичне руске државне комисије за истраживање комунистичких злочина, године 1995. објављено је да је за време Совјетије убијено двеста хиљада само свештених и монашких лица. На свечаном Архијерејском Сабору Руске Цркве, у храму Христа Спаситеља, године 2000, обављена је канонизација преко 1100 новомученика, највећа у историји светског Православља.
Те, 1992, сам писао и ово...

ШТА САМ ПИСАО 1992. ГОДИНЕ

Кад год је човек хтео да на земљи сагради рај без Бога и рај упркос Богу, резултати су били страшни. Папа је, у име "државе Божије" на чијем би челу стајао он као "намесник Христов", наредио да се воде крсташки ратови и подижу ломаче; вођи Француске револуције су, у име "слободе, једнакости и братства", убили преко милион људи и потопили своју домовину морем крви; творци "демократских" Сједињених Америчких Држава "прославили" су се истребљењем Индијанаца и робовањем несрећних афричких црнаца који су у хиљадама умирали на плантажама памука; Лењин и Стаљин су, ради комунистичке будућности, уништили око шездесетак милиона људи (сведочи Солжењицин у "Архипелагу Гулаг"); Хитлер је, да би остварио нови поредак Трећег Рајха, основао концентрационе логоре за масовно истребљење Јевреја, Словена и Цигана... А сви творци ових "вештачких рајева" заклињали су се у правду и истину, позивали се на веру и морал, обећавали боље сутра и општи напредак.

Људска гордост је увек слепа; на жалост: од праоца Адама наовамо, човек често одбија да се лечи од те смртоносне болести, и наново настоји да сазида Вавилонску кулу. Јер, у време након првог потопа, људи су умислили да ће зидањем куле доћи до небеса, да би, говораху, "стекли себи име" (Постање 11, 4). Али Господ не даде тој безбожној намери да се оствари: помеша људима језике и расу их посвуда (Постање 11, 1-9). Сваки покушај да се свет силом обједини и, против закона Божијег, учврсти као срећан и спокојан, да се лажју и преваром сагради "рај земаљски" – сваки такав покушај је, ево, био, јесте и биће узалудан.

У овом тренутку у свету се рађа тзв. "нови светски поредак". Моћне привредне целине (мултинационалне компаније, рецимо), које управљају политиком малих и великих држава, настоје да створе једну светску тржишну привреду; да би се то постигло, треба ујединити све земље и на чело им ставити јединствену владу. Опет, дакле, Вавилонска кула. Под маском "слободе" и "демократије" ствара се универзални мравињак потрошачког друштва. А може ли такав мравињак бити Богу угодан?

Када је 1989. прослављана двестота годишњица крваве Француске револуције (однела преко милион људских живота), револуције која је означила почетак новог, "демократског" периода историје, био је то још један од знакова тријумфа духовне беде и пустоши модерног века. Коментатор описује: "Била је то мрачна, ноћу, под морбидним рефлекторским осветљењем одржана, култна парада црно униформисаних учесника, свесно обезизражених лица и марионетских кретњи, као на рокенрол ТВ спотовима, при чему су многи на главама носили роголико стилизоване светиљке с несумњивом сибмоликом (сатанском, нап. аут.)...

Представљајући, јамачно, све цивилизацијски важније нације и све узрасте и расе, обједињене у једном новом, револуционарно измењеном и уједињеном свету, ступали су они тако, без осмеха, речи и песме, сатима, чудовишно озвученим булеварима и тргом Слоге, где се, пак, као један од главних сувенира продавала – минијатурна гиљотина. "Пред чувеним дворцем Лувр, једним од најпознатијих центара светске културе, архитекте "новог поретка" сазидале су велику стаклену пирамиду сачињену од 666 окана, по броју антихристовом (Отк. 13, 16-18). Оваква славља и споменици јасно показују куда стреме мондијалисти у свом јуришу на светску власт. Прича о будућој демократији само је маска која крије лице њихових тоталитаристичких и тиранских намера.

Творци "новог светског поретка" углавном се не виде. Председници држава и јавне личности које медијски популаришу њихове идеје пуке су марионете неколико полутајних – полујавних организација типа "Трилатералне комисије", "Билдерберг групе" или "Римског клуба". Чланови ових група ус светски политички и економски моћници који се удружују ради остварења својих интереса – пре свега, овладавања глобалном економијом. Одлука о ујединењу Европе стога није доношена у народу држава које треба да се уједине, него у уским круговима тзв. "стручњака" (1966, "Римски клуб" је на свом састанку у престоници Италије донео одлуку да се Европа уједини; чланови овог клуба су утицајни индустријалци, банкари, економисти, научници и еколози).

Председник Римског клуба, др Аурелио Печеј, један од власника фирме "Фијат", давно је најавио нови економски, али и друштвено-политички поредак. Кад су га једном приликом аустралијски новинари упитали на који начин мисли да тај поредак успостави, он је лаконски одговорио: "Мораћемо да применимо шок-терапију да бисмо навели људе да је прихвате. Жао ми је, али мораћете да се одрекнете демократије ако хоћете да планета преживи". Одбио је да објасни шта је то "шок-терапија". Нова власт се успоставља пре свега привредним подјармљивањем неразвијених земаља; као и одузимањем суверенитета владама националних држава. (Довољно је погледати како мондијалисти принуђавају Србе да пристану на све срамне услове њихових "мировних конференција", па схватити да су уцене и груби притисци главно оружје у њиховим рукама, бар када је дипломатија у питању). Процес доношења одлука на врху Европе која се уједињује нема везе са демократијом: пресудне одлуке доноси група постављених стручњака.

Што се тиче разбијања целовитости националних држава, то се постиже путем тзв. "регионализације": зато се подстичу сепаратистичке тежње минорних етничких група. С тим у вези је борба "за права мањина". „Римски клуб" планирао је да свет подели на десет савеза држава (сличних уједињеној Европи) којима ће управљати једна светска влада. Ова влада контролисаће и надзирати живот својих поданика у веома великом обиму, настојећи да уклони сваку могућност протеста. У Бриселу, главном граду Уједињене Европе, налази се компјутер у чијој су меморији смештени подаци о грађанима држава – чланица савеза. Компјутеру су дали име "Звер" (библијско име антихриста). Ту су све кључне информације појединцима, "циглама" нове Куле вавилонске.

Недавно су Сједињене Државе назване земљом новог комунизма. Зашто? Зато што је контрола људи тамо до те мере остварена да аутоматске телефонске централе тајно снимају разговоре, а видео камере мотре радна места. Американци стално дају личне податке који се уносе у компјутерску меморију. Боб Вајз, политичар из Западне Вирџиније, тврди да ће се ускоро знати и шта је неко купио у самопослузи. Две фирме, ТРВ и "Еквифакс", за своје потребе имају податке о преко сто педесет милиона људи. Пре но што човека приме на посао, он мора да одговара на питања из приватног живота која се сва уносе у рачунарско памћење. Од 1982, америчка влада о сваком Американцу поседује по 15 досијеа – укупно, дакле око три и по милијарде. (Слична ситуација била је у бившем СССР-у, где је КГБ прислушкивао седам милиона људи). Обим прислушкивања и контроле је невероватан, а прислушкивача има разних: неки личе на налив-пера, упаљаче, чиоде, маслине у чаши коктела. Прислушкивачи се уграђују у браве, сијалична места, утикаче, ормаре, подове, дугмад за кошуље, итд. Настојећи да надзиру слободу кретања и мишљења, творци "новог светског поретка" несвесно опонашају Божју свемоћ и свудаприсутност. Уосталом, није случајно речено да је сатана, као неплодни глумац и подражаватељ Бога, само "мајмун Божији". Па ипак, до које мере је узнапредовала демонска манипулација, показују и следећи примери.

У САД, пивара "Бадвајсер" платила је ТВ-рекламе које су, испод прага свести, емитоване у дечијим цртаним филмовима. Оне су оку видљиве али их не региструје свест, већ подсвест која се касније њима руководи. Челници "Бадвајсера" хтели су своје потрошаче да праве до "детињства". Афера је откривена, али... Али, њоме се служе и политичке партије и власт која жели да обликује јавно мњење. Познат је случај "подсвесне" предизборне кампање Франсоа Митерана, председника Француске; њега и социјалисте на власт је довела телевизија која је у подсвест Француза убацивала гласачке поруке. Кад су се социјалисти домогли власти, Парламент је донео забрану таквог рекламирања. 1989. у Америци откривена је, као "невидљива" порука у ТВ-серији "Алф" слика америчке заставе и Кипа слободе. Речено је да је у питању "шала аниматора". Међутим, могућности тровања људске душе ко зна каквом тамом нису никаква шала. Зато ниеј ни чудо што је грчки светац Козма Етолски предвидео телевизију као "ђавољу кутију".
Поред свега овога, велесиле типа САД и донедавно СССР-а, улагале су огромне паре у школовање и обучавање разних екстрасенса (телепата, телекинетичара: оних који, по демонском надахнућу, умеју да читају мисли, померају предмете на даљину, итд.). Циљ ових истраживања је покушај да се путем "натприродних дарова" појединаца врши утицај на вође непријатељске државе и народа. Извесни Инго Сван и Пет Прајс показали су своје способности пред представницима ЦИЕ тако што су тачно описивали места која никад нису видели само на основу задатих географских одредница. Новинар "Вашингтон Поста" Џон Андерсон тврдио је још крајем осамдесетих да САД издваја шест милиона долара годишње за развој све врсте оружја, којим ће се телепатски "прати мозак" противника.

Власт над душом и телом маса, власт која хоће да је божанска – зар то није древна замка злог духа? И зар јој се не подлеже? Уверени да су већ тријумфовали, Американци су преко свог идеолога Френсиса Фукујаме објавили "Крај историје". По Фукујами, читав свет улази у фазу мира и "либералне демократије". То је историјска нужност пред којом се морају уклонити сви који је не признају. Сличну замисао неговали су се и идеолози комунизма за које је такође "крај историје" као "скок из царства нужности у царство слободе" био неминовност с обзиром на то да је "социјализам – светски процес". Очито је да је нови светски поредак по својим идеолошким и политичким циљевима тоталитаран. Као такав, он ће неминовно тражити и своју религију, религију Новог доба (The New age), религију уједињеног човечанства. Таква религија, синкретистичка папазјанија далекоисточних медитација и реинкарнације, банално схваћене "хришћанске љубави" и хипијевског "дајте шансу миру", индивидуалистичка и антитрадиционална, већ је присутна (окултизам, магија, хороскоп, Харе Кришна, Саи Баба, итд.). Православно Хришћанство, као пуноћа Божанског Откривења, у "новом светском поретку", мравињаку за обезличене потрошачке масе биће на сметњи управо због империјалних претензија бораца тог поретка. Јер је Господ Исус Христос, Богочовек за Кога су се и Срби определили још у доба Светог Саве, по речима Владике Николаја – НЕУЈЕДНАЧИТЕЉ И НЕУЈЕДНАЧИВИ.“

То је био запис из књиге „Небо и земља ће проћи“ објављене 1992. године.

Сада је 2021. Што је деловало као фантастика, испунило се пред нашим очима. И тек долази.
Књига коју нудимо на поклон је сведочење о томе.

Преузми књигу (Download  PDF 2,5MB)