Beseda na čačanskoj proslavi punoletstva Dveri

Beseda na čačanskoj proslavi punoletstva Dveri

Pomaže Bog!

Dakle, u pet minuta ovog govora treba da obuhvatim osamnaest godina postojanja i rada Dveri. Ne u osamnaest minuta – mada bi i taj poduhvat bio uzaludan – nego u pet minuta. Pa da krenem u neostvarivo, nadajući se da će ovaj verbalni vremeplov doći do cilja.

Hoće li, u ovih pet minuta, stati troje mladih ljudi sa Filološkog fakulteta u Beogradu, koji su pokrenuli skromni, fotokopirani časopis, što je, pod naslovom „Dveri srpske“, branio naše pravo na veru i kulturu, i, u ratu 1999. znao da je, kako reče Popa, Kosovo „polje kao nijedno/ Nad njim nebo/ Pod njim nebo“? Možemo li, za pet minuta, pomenuti sve brojeve tog časopisa, koji pokreće nasušno važne, a prećutane teme, od svetosavlja, preko monarhizma i komunističkih zločina, do NATO bombardovanja Srba 1995. i 1999. Srebrenice i GMO-a, pozivajući nas da sledimo Svetog Savu, pamtimo Nikolu Teslu i Dražu, čitamo Crnjanskog i Solženjicina? Hoćemo li, za pet minuta, stići da pogledamo snimke sa stotinu tribina na Mašinskom fakultetu u Beogradu, koje su očuvale žar onog što je Vinaver zvao „pametno srbovanje“ u doba divljanja drugosrbijanskih samomrzitelja? A kako ćemo da pričamo o velikim saborima Dveri, od Studenice do Cetinja, na koje je dolazila svetosavska omladina sa Balkana i dijaspore da kaže:“Živi smo, još nas ima“? Da li je pet minuta dovoljno da ukažemo na broj „Dveri“ iz 2008. pod naslovom „EUtanazija“, koji je jasno rekao da se EU raspada, da je Kosovo iznad EU, i da nećemo EU, nego srbske integracije? A sve porodične šetnje dverjana od 2009. kojima se, od sodomske parade srama, branio Beograd, jer, kako zapovedi major Gavrilović, obraz Beograda, naše prestonice, mora ostati svetao? Da li je pet minuta dovoljno za priču o izdavaštvu Dveri, koje je rodilo najznačajniju izdavačku kuću nacionalne literature danas? I za pomen Srpske mreže, koju su Dveri osnovale zarad spajanja srbskih NVO širom sveta?

A onda, od 2011. kad su Dveri ušle u politiku, da li je pet minuta dosta da bismo ukazali na siloviti samostalni nastup na izborima 2012. kada su kradljivci glasova sprečili veliki uspeh mladog pokreta i spustili ga ispod cenzusa? Da li je pet minuta dovoljno da ukažemo na doslednu odbranu Srbije i Srbstva? Ko, ovde i sada, tako kao Dveri kaže da se svet menja, i da Srbi ne moraju da puze pred NATO imperijom, nego da mogu da lete sa slobodnim zemljama sveta? Ko, ako ne Dveri, poziva Srbe da se okrenu svesrbskim integracijama, i da ne izdaju Kosovo onako kako su ga izdali vučići brankovići, izmećari NATO imperije?

Ko, osim Dveri, na našoj političkoj sceni kaže da je porodica na prvom mestu? Ko brani našeg malog čoveka od ludačkog neoliberalnog kapitalizma, i ne da njegovu kuću i okućnicu da mu je otmu lihvari i gulikože? Zar to nisu Dveri? Ko jasno kao Dveri kaže da ženi kao majci i stubu doma ne treba više lažnih prava nego više istinskih privilegija? Ko obnavlja nadu da zemlju u Srbiji neće kupovati stranci – okupatori, nego da će zemlja ostati naša? Ko kao Dveri diže glas da pozove pod steg pravnog patriotizma i vladavine zakona? Ko govori o socijalnoj solidarnosti, o levici rada i desnici vrednosti? Ko kaže da prosveta ne sme biti žrtva soroševskih ogleda koji treba da stvore frankenštajnovsko školstvo za decu – robove multinacionalnih kompanija?

Sto puta sam rekao, i ponavljam: ako se nađe neko ko bolje od Dveri formuliše i brani srbsko stanovište, biću s tim nekim. Ali, takvih nema i još dugo ih neće biti!

Prođe pet minuta, a ne pomenusmo pokojne velikane koji su sebe ugradili u dverjansku borbu – Marka S. Markovića, Predraga R. Dragića Kijuka, nedavno otišavšeg Ljubomira Protića i druge. Njihovo delo nas obavezuje, jer, kako reče Ivan V. Lalić, „glasovi mrtvih to nisu mrtvi glasovi“. Njihov put je i naš put, a njihov trud seme pobede.

Za ovih osamnaest godina, Dveri su rasle, sazrevale, bivale poražene i pobeđivale. Ali, jezgro je ostalo isto, od prvog broja časopisa do danas, kada su Dveri u Skupštini Srbije i kada smelo pitaju veleizdajnike na vlasti: “Što bežite?“ (sa neprevaziđenim čačanskim naglaskom) To jezgro Dveri je Dučićeva reč: “Verujem u Boga i Srbstvo“, i reč Crnjanskog – da treba da gledamo stvari sa čisto srbskog stanovišta (koje nije i ne može biti šovinizam, nego poštovanje prema svima koji s nama žive i vole Srbiju). Zato ljudi prepoznaju Dveri i Boška Obradovića, koji je prvi među istinoslovcima ovog pokreta, kao one koji donose promene i pomažu nam da nas, što reče Vladika Nikolaj, „ne pokrije jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom“.

U doba klovnokratije, kad Srbijom vlada klovn bez smisla za humor, onaj koji izdaje i prodaje sve što nam je važno, Bošku Obradoviću i Dverima ne ostaje ništa drugo osim pobede.

dr Vladimir Dimitrijević