SLAVA VOJVODE IVCA

Danas, na Veliku Gospojinu, tačno je hiljadu godina od krsne slave koja je prvi put zabeležena u pisanim izvorima. Naime, vizantijski istoričar Jovan Skilica opisao je slavu vojvode Ivca 1018, koji je ostao da, posle propasti Samuilovog carstva, i dalje pruža otpor vizantijskoj vlasti iz svoje tvrđave u Devolu.

Savladao ga je ohridski arhont Evstatije, koji je, po našem vizantologu Božidaru Prokiću, „dobro poznavao običaje makedonskih Slovena, pa se jednim takvim običajem i poslužio da uhvati Ivca. Taj običaj bio je slava ili krsno ime, koje je Ivac proslavljao na Veliku Gospođu. Arhont Evstatije, kome je bio poveren taj zadatak, znao je da se na slavu primaju i nezvani gosti, pa čak i neprijatelji. Koristio se tim gostoljubljem i sa dvojicom svojih slugu otišao je Ivcu na slavu, uhvatio ga prevarom i oslepio“.

Naši neprijatelji su, vekovima, udarali na Srbe na dan njihovog krsnog slavlja – ovo je bio početak. Na krsnu slavu su naročito nasrtali konvertiti koji su želeli da potru sopstveno sećanje na veru koje su se njihovi preci odrekli. Kako kaže Tihomir Burzanović :“Slava i bratska ljubav svečarskog slavlja, krsne slave, slika je i projava, ostvarenja Božijeg dobra u ljudima i među ljudima. Pucanj u Hristovu ikonu ili svetiteljski lik, ravan je pucnju u nevinog čovjeka i njegovo lice, kao svetu ikonu Božju. Ubijanje na krsnu slavu bogolika u čovjeku, ravno je trijumfu zvjerinjeg lika u njemu. Zamijeniti nebesko svečarsko slavlje – demonskim bratoubistvenim pirom, bio je odvajkada cilj satane i njegovih slugu.“

Ali, slava Bogu, satana do dana današnjeg nije pobedio Hristove Srbe.

SLAVA KAO TRAJANjE

Naš istraživač, profesor Univerziteta u Beogradu, Nikola Pavković, o značaju krsne slave kaže:“Slava je bila i ostala narodno-crkveni praznik Srba kroz vekove. Kao kult određenog hrišćanskog sveca u porodici (rodu, plemenu) zaštitnika i davaoca, vremenom su se ustalili mnogi zajednički strukturni elementi slave. Ipak, u načinu proslavljanja, obrednim jelima i vremenskom trajanju slave postoje i neke lokalne razlike uslovljene kako narodno-crkvenom tradicijom tako i širim (državnim) i društveno-političkim okolnostima. Od 13. veka slava je pod snažnim uticajem Srpske pravoslavne crkve. Današnji način slavljenja slave je onakav kako ga je formirala Pravoslavna crkva. Svi bitni ritualni predmeti slave (hleb, žito, vino, sveća, ulje, tamjan, ikona sveca), koje je prihvatila crkva, poznati su od starozavetnih vremena (Mojsije). Neki pisci o slavi smatrali su da je ona srpsko nacionalno obeležje, dok je na nivou etnoeksplikacije to shvatanje opšte. Tokom vekova postojala su razna ograničenja, pa i zabrane slave, posebno kod Srba pod mletačkom i austrijskom vlašću. Zabrane su obrazlagane (i/ili motivisane) kako (tobože) racionalnim razlozima (prekomerna potrošnja), tako i u cilju prihvatanja verske unije i prevođenja pravoslavnih u katoličanstvo. Od ranog srednjeg veka pa sve do 19. stoleća slave je bilo i kod katolika u nekim delovima Bosne, srednje Dalmacije i Slavonije. Bila je i kod Makedonaca u prošlosti, a postoji danas.“

Ko ne zna svoje poreklo, pa krene da ga traži po svetu, prepoznaće ga po maternjoj melodiji. Na koju melodiju zadrhti, te je majke sin, kaže Momčilo Nastasijević. Divna je melodija maternja naša krsna slava.

NAJVEĆA SRBSKA TAJNA

Srbski etnolog Dragomir Antonić zabeležio je reč pokojnog monaha Mitrofaan Hilandarca o apofatičkoj nepobedivosti i sveštenoj neizrecivosti srbske slave kao praosnove jednog naroda:„Pričao je o svom boravku u Nemačkoj. Njihovoj posvećenosti poslu. Temeljnom obavljanju svakog zadatka. Navodio je primere. Jedan sam zapamtio. U terensku svesku upisao. Sad ga prepisujem: „Pred Drugi svetski rat Nemce je interesovao život u Kraljevini Jugoslaviji. Ne samo u vojnom ili privrednom smislu, već pre svega u kulturnom. Kraljevina Jugoslavija je bila velika država, ali su Nemci bili znatiželjni da razumeju šta je važno za Srbe. Koji su to elementi koji drže Srbe kao narod na okupu? U tu svrhu – reče monah Mitrofan – poslali su jednog vašeg kolegu, etnografa, da izuči život ljudi u Srbiji. Boraveći više meseci na terenu nemački etnograf je zaključio da kod Srba postoje četiri bitna elementa, koji su stožeri srpskog naroda. Prvi na spisku: Kolo Srpskih sestara. Na drugom mestu list „Politika“. Treća je Srpska pravoslavna crkva, a na četvrtom mestu Krsna slava. Ove prve tri institucije se mogu razrušiti uobičajenim i poznatim metodama. Time će se značajno oslabiti snaga Srba. Za Krsnu slavu ne znam način kojim bi se mogla razoriti. Teško ju je razumeti. U istom selu o istoj slavi obred je drugačiji. Jedan domaćin pali sveću pred podne, drugi čeka kum da stigne, treći sveštenika, četvrti da se porodica okupi… Kako se boriti sa običajem koji ima više imena. Jedni kažu Slava, drugi Krsno ime, treći Kućna slava, četvrti Svetac… Ukupno je nabrojao sedam naziva. Za ovaj običaj nemam rešenje, napisao je u izveštaju, koji je po rečima Mitrofana, kasnije pretočen u knjigu, priručnik“.

To je srbska tajna. I vekovima nas je održala – i u domu i rovu. Jer, slavila se slava i u kući i na ratištu, i sa obilnom gozbom i sa vojničkim hlebom i voštanom svećicom na frontu odbrane od neprijatelja našeg postojanja.

SVEDOČENjE VUKA VRČEVIĆA

Poznati pisac i skupljač narodnih umotvorina, Vuk Vrčević, zabeležio je da Srbin štedi tokom cele godine, „a što o Božiću i krsnom imenu potroši ne žali, zato što on ne cijeni da je samo narodni nego uprav crkvi uzakonjeni običaj, i kad ne bi svoje krsno ime služio, činilo bi mu se da se on ne samo onom svecu nego i Bogu protivi“. U našim primorskim krajevima i drugde, kaže Vrčević, smatralo se da su bratstvenici oni koji slave istu slavu, pa su se zvali Đurđevštaci, Mitrovštaci, Nikoljštaci, Jovanjštaci, itd. Ljudi su uvek svečano pozivani za slavu, jer se govorilo – „neznanom gostu mesto za vratima“.

Život našeg naroda bio je težak i naporan, pa su jedina veća narodna slavlja bila Božić, krsna slava i svadba, kada su ljudi mogli da se vide, popričaju i provesele. Za krsnu slavu svaka kuća se naročito spremala i čistila, a u goste niko nije dolazio bez dara – nara, pomorandže, parčeta sapuna.

Kad se u crkvu nose „punje i proskure“, onaj koji odlazi u hram oblači se najsvečanije. Sveštenik služi, kaže Vrčević, Liturgiju ranije no što je uobičajeno, jer tog dana treba da ide od kuće do kuće i da čita molitvu slavarima. On beleži da je „divota pogledati, i ne znaš na kojega ćeš više oči zaustaviti kad golemi broj zvanica iz svoju kuća jednokrsnjaka posjeda ispred crkve i čekaju kad će treći put zvoniti. Ljudi trsnati, jedri, zdravi, ođevni i pod oružjem, te tuđinca nema, no jedno jato narodnjaka. Tu se poznati sa poznatim od želje grli i celiva, nepoznati s nepoznatim upoznava i za zdravlje pita/…/ Od opšteg žamora pobožnog naroda jedva se sveštenik čuje da govori jektenije, jer svaki se na svoj način moli Bogu, premda polako ali se čuje ( kao što sam ja više puta slušao ) npr:“Bože jaki i Bogorodice, ti mi pomozi! Današnji veliki danče sveti ( npr. Nikola ) pomozi mi grešniku! Svete Božje molitve izbavite me od svake muke i bede nevidovne! Svi Božji ugodnici koji ste oko prestola nebeskoga učuvajte moju kuću od napasti i vražje pritrune! Svi sveti koji šjedite u nebesno kolo darujte mi lako umrijeti i da ponesem na oni svijet čistu dušu kao pravi rišćanin! Sveti aranđele krilati učuvaj mi grešnu dušu od prokletoga demona! itd“. Zatim, kaže Vrčević, „pri svršetku leturđije sve dva i dva pristupaju te celivaju ikonu sveca onog dana ili one crkve koja stoji na naročitoj nalonjici ispred dveri“.

Sva je slava prožeta molitvom. Kada se gosti dočekuju, pri drugoj čaši, veli Vrčević, ovakva se molitva čita:“O čem god radili, oda zla se branili, Boga se bojali i duše ne ogriješili, u crkvu odili, pravoslavnu leturđiju služili, žive spominjali imrtvima spomen činili; četvoro posta rišćanski prepostili; ljudima se ne omrazili i spram nji svijetla obraza nosili da Bog da! Dušmanu se nikad ne umolili ni pokorili no junačkim oružjem branili i ubranili da Bog da“.

Za slavu, opšta je radost: ljudi se šale, ženu pričaju, momci graje, deca su nemirna i puna života:“No sve ovo niti ko oće da čuje ni ko oće da pazi, jer je ovo prava i opća svečanost kao kaluđerima Uskrs kad im u tipiku piše razjrešenije na svja podobnaja/…/ Kad se sredovječni ljudi i žene pri vinu vesele zaboravivši sve domaće brige i svoj mučeni život, šta neće da rade vatreni mladići?“

Guslar je bio obavezan:“Pri svakoj svečanosti u narodu su našemu gusle posle jestiva i pića treći smok, a pjesma prava duševna poslastica“.

Vuk Vrčević dodaje: “U vrijeme pjevanja guslara mimogredno ne dangube niti mogu mirovati, momci i đevojke pogledaju jedno drugo ispod stida, osobito one nepoznate ni prije viđene/…/ U njima sveđ gori vruća krv, a pri ovakvoj skupštini i prevri.“ Ipak, smernost je bila bitna za njihovo ponašanje:“Običajni ljucku stid jedni spram drugi postavlja im tjesnu granicu/…/jedni se spram drugi topi kao snijeg spram ljetnog sunca, stidnim pogledom začara tako da mnogim od nji oće da iskoči srce kroz dušnjak. /…/ I momci, a kamoli đevojke, čuvaju svoj pa svači obraz, bojeći se da im ne bi prisutni gledaoci ni najmanje što primjetili, otkuda bi se lasno roditi mogla ( svađa ) između pojedini otaca i braće đevojaka, pa i do krvi došlo, kao što se to u ovakovim sastancima češće puta i događalo“.

Dok su čuvali obraz, bilo je Srba. Ko god čuva obraz, ostaje Srbin, i pred svog Boga i sveca zaštitnika može da stane mirna srca i savesti.

DUHOVNO PLEMSTVO SVIJU SRBA

Vekovima je slava, kako je govorio blaženopočivši vladika budimski Danilo (Krstić), naš plemićki grb. Svaka srbska porodica je zbog toga pripadnik duhovne aristokratije, Novog Izrailja, Crkve Božje. Divni episkop braničevski Hrizostom (Vojinović) nam na to duhovno plemstvo ukazuje: “Kao što smo videli, proslavljanje slave je izraz naše blagodarnosti Bogu za sva dobra, kojima nas je obdario, i molitva Njemu (i našem svetitelju, da bude našim molitvama posrednik pred Gospodom) da nas Gospod sačuva od zla i da nas uputi na pravi put u životu.

Zato se slava mora proslavljati u tom smislu, sa tim uzvišenim ciljem, a ne radi gošćenja, jela i pića! Svečar i članovi njegove porodice toga dana se naročito moraju sećati života i dela svoga svetitelja, koga slave, i uporediti sa njegovim životom svoj život i dela. uočivši razlike, treba da svoj život podešavaju prema svetiteljevom primeru, jer će time najbolje i najlepše proslaviti njega, zaštitnika njihovog doma i njihovog molitvenika pred Gospodom.

Pred presečenim – i crvenim vinom prelivenim – slavskim kolačem, treba svečar da se seti velike žrtve, koju je Gospod naš, Isus Hristos, podneo za nas stradanjem svojim na krstu, pa da ispita sebe da li je svojim životom i radom dostojan te velike žrtve! Da li je postupio po nauci Hristovoj? Je li pomagao siromašne i nevoljne bližnje svoje, kao što je to dužan da čini? Je li gladnoga nahranio, golog odenuo, bosog obuo, žednog napojio; da li se setio onih, koji se nalaze u bedi i nevolji, da li im je olakšao život; otklonio bedu i umanjio muke? Ako nije, neka donese čvrstu odluku da to ubuduće čini, kad mu je Bog dao, jer uzalud mu je vera, ako ne čini dobra dela.

"Vera čista i bez mane pred Bogom i Ocem – veli apostol Hristov, Jakov – jeste ova: obilaziti sirote i udovice u njihovim nevoljama i držati sebe neopoganjena od sveta". "Kakva je korist, braćo moja, ako li ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga vera može spasti?" "Jer kao što je telo bez duha (bez duše) mrtvo, tako je vera bez dobrih dela mrtva" – govori nam on (Posl. Jakovljeva 1:27,2:14,2:26) i time nam ukazuje put kojim treba da idemo kroz život. Zato, neka plamen slavske sveće – voštanice – osvetli naš um, neka zagreje naše duše, da bismo upoznali pravi cilj našeg života, i pokazali se u svome životu kao istinita deca Božija. Samo takvo proslavljanje slave biće dostojno nas kao hrišćana, pa će i molitve naše biti uslišene.“

Jer, kako reče narodna pesma, ko krsno ime slavi, njemu i pomaže.

Tekst objavljen u časopsiu „Žrnov“

dr Vladimir Dimitrijević