UDES ZA KUDES

Ono što se u Ivanjici, a povodom Nušićijade desilo, poznato je svima: osamdeset godina posle smrti velikog komediografa, zbilo se nešto sasvim u skladu sa njegovim komedijama. Oni koji su godinama organizovali Nušićijadu (udruženje građana KUDES), oni koji su obezbeđivali 2/3 sredstava za njeno održavanje (udruženje građana KUDES), više nemaju pristupa (udruženje građana KUDES) svom intelektualnom i stvaralačkom „čedu“, jer su, eto, vređali Velikog Vođu (http://www.nusicijada.rs;https://www.blic.rs/kultura/vesti/kao-u-nusicevoj-komediji-organizatori-nusicijade-izbaceni-iz-festivala-koji-su/ev3l45s), mada to, naravno, nije formalno navedeno kao razlog otimanja Nušićijade od njenih tvoraca.

Naprednjačku ohlokratiju iz vrha države i iz vrha Ivanjice je naročito pogodila Nušićijada 2017, kada je Zoran Kesić sa Dražom Petrovićem i predstavnicima Njuz neta surovo ismejao različite dimenzije vladajućeg idiotizma (u izvornom, antičkom značenju te reči, idiot je čovek koga ne zanimaju poslovi zajednice, polisa, nego samo lični interesi). Rasterivanjem tvoraca izvorne Nušićijade Vučićevi sejmeni su se popeli čak i na Nušićev grob. Naravno, na sebi svojstven način.(https://www.danas.rs/kolumna/dragoljub-petrovic/naprednjaci-na-nusicevom-grobu/)

SMEH JE SMEH, PREMA VOĐI GREH

U zborniku eseja pod naslovom „Sveti smeh“, Konrad Ejers kaže:„Zajednička odlika svih diktatora, revolucionara i religijskih autoritaraca jeste odbijanje da se nasmeju na sopstveni račun, kao i zabrana da se drugi smeju na njihov račun“. Uostalom, ovo je već bilo – sa Duškom Radovićem, recimo, u doba zvano „I posle Tita – Tito“ (http://www.rasen.rs/2016/11/kako-je-ucutkan-dusko-radovic-recenica-koja-je-dosla-glave-najvecoj-legendi-beograda/#.W3X96FAVSM8)

Ono što danas imamo u Srbiji – i u Ivanjici, naravno, kao graničnoj oblasti Srbije iz „Sumnjivog lica“ – jeste samo reciklirani titoizam, za koji glasaju senilni Titovi obožavaoci, što u Vođi nad vođama vide Broza redivivus.

Sekta Vučićevih svedoka, poznata po veri u Vučićevo hiljadugodišnje carstvo na zemlji, živi je dokaz da je humor u ostvarenoj antiutopiji subverzivan, pa samim tim i nepoželjan. Zbog toga nisu mogli da odole a da ne zabrane pravu Nušićijadu i trudeći se da izmajstorišu neku svoju verziju (što bi Draža Petrović rekao – „kinesku kopiju“ ), koja će ličiti na sindikalne priredbe u Titovoj Jugoslaviji 1949, i za koju će pripitomljeni radio – humor „Vesele večeri“ (što nije smela da se bavi likovima bitnijim od direktora manjih socijalističkih firmi) biti nedostižan ideal.

Uostalom, Nušićijada u Ivanjici nikad nije bila samo humor i satira, nego je imala za cilj predstavljanje naše kulture kakva bi mogla biti da je, ovde i sada, više sreće, pameti i poštenja. Naime, izvorna Nušćijada je uvek bila nastojanje da spoji sve što je vredno u našoj tradiciji sa potrebama savremenosti – od muzike i filma do Festivala nauke. Nušić je kao inspiracija ovog nastojanja bio više nego uputan – jer je i humorista i moralista, čovek koji je komedije pisao ne samo da bi zasmejao, nego i da bi uticao na etički stav onih koji njegove komedije gledaju.

Ali, u Srbiji, u kojoj se aveti useljavaju u „navodni Beograd“, niko se ne sme podsmevati Klovnu Bez Smisla Za Humor, protoplazmičnom Penivajzu, onom što se, u ime trijumfa neoliberalnog kanibalizma (pardon, kapitalizma) ne hrani samo radnicima uništenih firmi (sad jede „Azotaru“ u Pančevu), nego i njihovim strahom da više nikad neće moći da žive kao ljudi, pa se zato učlanjavaju u sektu Vučićevih svedoka. Čovek bez sećanja (osim na svoje dane fakultetskog bubalaštva) pojavljuje se iznenada, na raznim mestima, i igra svoju klovnovsku igru, dok njegovi svedoci dokusuruju Srbiju.

STRAH OD HUMORA – PLOD SENILNOG UMORA
Otkud toliki strah Vučićevih svedoka pred humorom i satirom?

Zato što je, kao i kod Nušića, tako i kod njegovih današnjih sledbenika iz KUDES-a, humor izvrsno sredstvo za oživljavanje duha polisa kao dijaloške zajednice, sasvim u skladu sa Bahtinovom teorijom karnevala. U studiji o Rableu i srednjovekovnoj narodnoj kulturi, veliki ruski tumač književnosti, Mihail Bahtin, ukazao je na činjenicu da je gradski trg u Srednjem veku i renesansi bio jedinstveni svet, gde su svi nastupi, od ulične prepirke do teatarske predstave, bili prožeti atmosferom slobode, otvorenosti i familijarnosti. Narod je, kroz zajednički smeh, postajao jedno telo, pri čemu smeh nije bio puka odbrana od straha, nego i apologija slobodne misli, o čemu se može više čitati u ogledu Marije Ristivojević o poimanju karnevalskog kod Bahtina.(https://docslide.net/documents/122048615-bahtin-o-karnevalu.html).

Poljski teoretičari književnosti, Bužinjska i Markovski, ukazuju na činjenicu da je karnevalski pogled na svet proistekao iz narodno-vašarske kulture, pa je uvek bio suprotan zvaničnim institucijama i ustaljenom poretku. Ozbiljnost koja se meša sa smehom i mudrost u susretu sa glupošću odlike su živog života, i stoga nije slučajno da je elemente karnevalskog Bahtin otkrio i kod Dostojevskog – najvećeg od najvećih. Zato totalitarci ne vole humor. Kad su vrata smeha otvorena svima, to je politički subverzivno, jer tako čitav narod učestvuje u životu polisa. Tako se rađa istinska politika. (https://pesimum.files.wordpress.com/2014/09/knjizevne-teorije-20-veka-poljaci.pdf)

Klovnovski totalitarizam Vučića & družine je, naravno, monološki, dok je istinska demokratija uvek dijaloška. Bahtin je govorio: “Život je po prirodi svojoj dijaloški. Živeti znači učestvati u dijalogu: pitati, slušati, snositi odgovornost, odobravati i slično. Čitavog života čovek se, ne bez ostatka, angažuje: ustima, očima, rukama, dušom i duhom, čitavim telom, svim postupcima. Čitavog sebe sadrži u reči koja se zatim uklapa u dijalošku tkaninu postojanja, u opšti simpozion“.

Možete li u Bahtinovim rečima o dijaloškoj suštini čoveštva prepoznati Vučića, Vulina, Selakovića, Anu Brnabić i ostale Maje Gojković na vrhu države Srbije?

Ne pretvarajte se: znam da ne možete.

U normalnom društvu, smeh ima terapeutsko dejstvo: “Ja znam samo za jedan humor, jedan jedini, onaj koji izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života“, govorio je Nušić. Ali, Vučićevi svedoci se plaše da humorom blaže teški život pod Mrtvim Ozbiljnim Gazdom, jer bi onda Njegov & njihov ohlokratski sistem postao potpuno providan (transparentan). I zato se boje svega što ih razobličava. Pogledajte samo od kada na RTS-u nisu reprizirali „Belu lađu“, jer shvataju da je Vučićeva vladavina apsolutno šojićevska.(https://www.youtube.com/watch?v=PwMwtdeYaEA;https://www.youtube.com/watch?v=pwDfcMhotHs;https://www.youtube.com/watch?v=RbFIJNi1EXo; https://www.youtube.com/watch?v=jZQo9IcXXp8).

OSEĆAMO SE POSTIĐENO, ALI JE OVO VEĆ VIĐENO
Iz „Sumnjivog lica“

KAPETAN: Ćut’! Reč da nisi kazao. Gle ti njega! Priznaješ nego šta! A ako ne priznaješ, ti ćeš priznati, jer ja sam već telegrafirao Ministru da si ti priznao. Ne možeš ti valjda sad menjati navode vlasti. […] ĐOKA: Ja nisam zlikovac, ja nisam ni za šta kriv, ja protestvujem!… KAPETAN: Ćut’, kad ti kažem! Gle ti njega, on misli zvao ga neko ovde da govori

KAPETAN: Nego! Kad je u pitanju država i dinastija, zavešću je i cenzuru i torturu i sekvesturu i pozituru i udariću svakome dvadeset i pet po turu. Ne biva drukče! ’Ajde, bogati, gospodine Milisave!

Iz „Narodnog poslanika“

SEKULIĆ: Povadio sam, vidiš, iz akta sve krivice, i one koje su otišle već u akta i one koje nisu još ni došle do akta, sve, sve. Pa onda licitacije, intabulacije, procene, popise, zabrane, prenose, i uopšte takve stvari. Sve ću te grlice sad da hvatam na kratak poziv sa tri crvene štrikle. Pa kad mi dođe, a ja tek: E, grlice moja, ti kanda imaš neku procenu, a? A, ovaj, za koga, ti, prepelice moja misliš da glasaš, je li za gazda Jevrema Prokića, a?

JEVREM (zadovoljno): He, he… formalna agitacija!

JEVREM: Ama, nije preoteo tuđu ženu, zastupa je kao advokat!

SEKULIĆ: Pa znam ja da je nije preoteo, ali ovo je agitacija. Ne misliš valjda da prilikom agitacije treba govoriti istinu narodu? No, lepo bi se ti proveo kad bi govorio istinu!

JEVREM: Pa dobro, al’ može čovek da nas tuži za klevetu.

SEKULIĆ: Može, ne kažem da ne može. Al’ zato ja imam u kancelariji fijoku što guta akta. Progutala je ta jedanput dve i po kile akta jedne istrage, sa saslušanjima četrdeset i dva svedoka i sa tri stručna mišljenja.

JEVREM: Ovaj… u politici se ne kaže samo istina javno, nego i neistina. […] IVKOVIĆ: A što se iznosi ono što nije istina?

JEVREM: E, pa politika, borba, partija, agitacija. A posle, kad prođu izbori, kaže se lepo: ovo i ovo je bila istina, a ovo i ovo nije bila istina. Eto, i vi ste meni u vašim novinama izneli kako sam pre jedanaest godina, kad sam bio opštinski odbornik, pojeo jednogodišnju porezu.

IVKOVIĆ: Pa niste je platili?

JEVREM: Nisam, al’ to je zastarelo.

IVKOVIĆ: A vi, zar ništa bolje niste mogli izmisliti protiv mene u dopisima, nego da sam izdajnik otadžbine?

JEVREM: To bar nije ništa, to je sasvim nevino. Čim se dvojica ne trpe, onaj drugi mora biti izdajnik otadžbine. Tako je to u politici. A, posle, nemoj ti da misliš da su ti samo to izmislili, izmisliće oni tebi još nešto gore. Ne brini se, izmisliće ti!

Nataša Stanković– Šošo: „Način na koji Jevrem i njegovi pomoćnici nastoje da pridobiju glasače uslovljen je vrednostima i normama koje važe za društvo u kojem žive. Nušić u ovoj komediji prikazuje brojne primere kršenja ličnih prava i sloboda građana. Jevrem omogućava Sekuliću da neovlašćeno pretrese Ivkovićev stan, angažuje Miladina da pamti sa kim se on viđa i zahteva od njega da mu lažnim svedočenjem rasteruje birače. On prisluškuje i nadzire Ivkovićeve poslovne razgovore, čita i krade njegove političke govore. Sve što se odvija u kući Prokić Jevrem smatra prihvatljivim, poželjnim i politički dopuštenim agitacionim postupcima. U skladu sa takvim ubeđenjem, on opravdava Sekulićevo kršenje prava na zaštitu podataka o ličnosti i to naziva formalna agitacija./…/ Jevrema i njegove najamnike ne grize savest, stid i kajanje zbog učinjenih postupaka. Izborna borba otkriva da vlast u srpskom društvu ne samo da ne pruža zaštitu proklamovanim pravima već stvara uslove za njihovo kršenje. Postupanje pisara Sekulića predstavlja grubo kršenje prava da slučaj bude raspravljan pravično i javno pred nadležnim, nezavisnim i nepristrasnim sudom./…/ Razvojem medija koji manipulišu javnim mnjenjem pojedinci se pretvaraju u deo glasačke mašine pod kontrolom nosioca društvene moći. Jevrem u nekoliko navrata vrši medijski pritisak na birače. On dopušta objavljivanje plakata u kojem Sima Sokić lažno svedoči o intimnoj vezi Ivkovića i njegove žene, a time nanosi uvredu Ivkoviću, Siminoj supruzi i svojoj porodici. On podržava Sretu da pod pseudonimom objavljuje u novinama neistine o Ivkovićevom delovanju potiv vlade i otadžbine./…/Razvojem medija koji manipulišu javnim mnjenjem pojedinci se pretvaraju u deo glasačke mašine pod kontrolom nosioca drištvene moći. Jevrem u nekoliko navrata vrši medijski pritisak na birače. On dopušta objavljivanje plakata u kojem Sima Sokić lažno svedoči o intimnoj vezi Ivkovića i njegove žene, a time nanosi uvredu Ivkoviću, Siminoj supruzi i svojoj porodici. On podržava Sretu da pod pseudonimom objavljuje u novinama neistine o Ivkovićevom delovanju potiv vlade i otadžbine.“ (http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/6031/Disertacija3961.pdf?sequence=1&isAllowed=y)

 MADA SU SE „KUDESOVCI“ TUŽILI, NUŠIĆEVSKI OVO SU ZASLUŽILI

 Naravno, otimanje Nušićijade, koja će, autentično, nastaviti da deluje i u „ilegalnim“ uslovima (https://www.danas.rs/kultura/vidjeni-ste-za-slobodnu-nusicijadu/), sasvim je u skladu sa stihovima Nušićeve pesme „Dva raba“ zbog koje je dotični dve godine robijao:„Srpska deco što misliti znate/iz ovoga pouku imate:/ U Srbiji prilike su tak’e,/babe slave, preziru junake,/ zato i vi ne muč’te se džabe,/ srpska deco, postanite babe.“

I zato je KUDES sve ovo zaslužio. A sada je čas da se KUDES oduži onima koji su ga zadužili – Penivajzu i njegovim udvoricama. „Još smeha, smeha dajte deci!“ (https://www.youtube.com/watch?v=ExUo_WHM0LU)

dr Vladimir Dimitrijević