MALE MONAHINJE

Kad sam bio mali, stari su me poučavali: „Za pčelu se ne kaže da je uginula, nego da je umrla“. Za razliku od muve i ose, nisu mi dozvoljavali da ubijam pčelu. Moja majka je govorila da su pčele kao monahinje: devstvene su i Bogu služe voskom, a ljudima medom. Ako je neko vredan, vredan je kao pčela; ako je neko bistar i pametan, bistar je i pametan kao pčela.

U jednoj košnici, pored matice i nekoliko stotina trutova, može da se nađe i do osamdeset hiljada pčela. Radilice grade saće u košnici, čiste je i čuvaju, hrane maticu i trutove, hrane i paze na larve u prostorima za to namenjenim, održavaju toplotu i vlagu u košnici, skupljaju nektar, polen, vodu i smolu, brane stanište od uljeza. Žive kratko – od četiri do šest meseci, a od dvanaestog dana proizvode vosak. Pčele na čudesan način, plesom u obliku broja osam, obaveštavaju svoje satrudnice iz košnice gde ima medonosne paše. Med je besmrtna hrana, koja se ne kvari hiljadama godina. Ako na nekom stvorenju, na pčeli se vidi reč Pisma:“Zapitaj stoku, naučiće te: ili ptice nebeske, kazaće ti. Ili se razgovori sa zemljom, naučiće te, i ribe će ti morske pripovedati. Ko na zna od svega toga da je ruka Gospodnja to učinila?“ (Knjiga o Jovu 12, 7-9).

ČUDO SAĆA

Veliko čudo je pčelinje saće. O tome naučnik Stanimir Fempl kaže: “Među mnogim manifestacijama u prirodi, u jednoj se naročito oseća misao — ne ljudska — na delu, izazivajući čuđenje i divljenje. Reč je o ćelijama kod pčela koje one same grade. Oblik tih ćelija kao da je potekao iz velike matematičke inteligencije, dok sama pčela u drugim svojim manifestacijama ne pokazuje inteligenciju jednaku ovoj. Ćelija je voštana gradnja koja se može smatrati malim čudom celishodnosti i ekonomije. Posao majstora i pomoćnika ujedinjen je u jednoj osobi. Pčele radilice luče iz svoga organizma vosak, a jedna drugoj oduzima sa trbuha nastale voštane pločice, sažvaću i pomešaju sa sluzi i, svaka koja je na ovaj način pripremila materijal ide na radilište i prilepljuje ga. Nastaje jedan niz ćelija takve pravilnosti, da bi ih čovek mogao načiniti samo lenjirom i šestarom. Te ćelije imaju oblik pravilne šestostrane prizme kojoj je jedna osnova otvorena, a druga osnova, dno ćelije, zatvorena, ali ne sa ravnim šestouglom, već sa tri romba koji se sastaju u jednom vrhu. Ćelije su duge 7 milimetara, a stranica šestougla je oko 3 mm. Sve te ćelije su mećusobno podudarne. Najpre se nameće pitanje, zašto je uzet za oblik ćelije šestostrana prizma? Odgovor je sledeći. Ćelije treba da budu naslagane jedna do druge i da ne bude izmeću njih praznina, da se ne bi izračila toplota. One treba da prekriju celu ravan. To se može postići jedino jednakostraničnim trouglima (ugao 60°), kvadratima, ili pravilnim šestouglima (ugao 120°). /…/ U slučaju pčelinjeg saća, ako trougao, kvadrat i šestougao treba da zahvataju istu površinu, matematika pokazuje da od ove tri figure, pri istoj površini, najmanji obim ima šestougao, pa je on odabran za izgradnju ćelije. Još u starom veku su pčele zbog ovoga dobile naziv „geometri”./…/ Reći da pčele kod gradnje saća vodi instinkt, bila bi „učena reč za neproučenu stvar”. Postoji lepši odgovor, a svako ko ovde uviđa jednu uzvišenu misao na delu naći će taj odgovor. U Zmaj Jovinoj pesmi „Leti pčela malena” lepo je izraženo, „Ko” uči pčelu.“

IKONE U KOŠNICI

Košnice su često prizorište Božih čuda. Ovo divno čudo Božje blagodati desilo se u oblasti Kapandriti u blizni Atine. Naime, pobožni pčelar po imenu Isidor Timinis, pomislio je da u jednu od svojih košnica postavi ikonu Raspeća Gospodnjeg. Ubrzo nakon toga, kada je otvorio košnicu, bio je zapanjen, pčele su pokazale toliko poštovanje prema ikoni, jer su je 'izvezle' u vosku, a ipak ostavile otkriveno lice i telo Gospoda. Od tada, svakog proleća, on stavlja u košnice ikone Spasitelja, Bogorodice i Svetitelja, a rezultat je uvek isti. Monah Simeon iz jednog okolnog manastira je zapisao: „Jednom sam doneo ručno oslikanu ikonu iz manastira, koja je predstavljala golgotu sa tri krsta. Pčele su 'izvezle' voskom celu površinu kompozicije, ostavljajući da se jasno vidi Krst Hristov i pokajani razbojnik sa desne strane, dok je razbojnik sa leve strane Krsta je bio prekriven debelim slojem voska.“

SLOVENSKE PČELE IZ KOSMETSKIH PESAMA

Moj profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, Novica Petković, u svom ogledu „Slovenske pčele u Gračanici“, kaže da su Sloveni poštovali pčelu kao glasnika Gospodnjeg, i dodaje:“Čovek se ne može dovoljno naradovati kad nađe da se o toj istoj drevnoj slovenskoj pčeli, koja je po pravilu božji vesnik, peva na padinama Šare, ponad srpskog starog prestonog grada Prizrena, na drugu nedelju uskršnjih ili veligdanskih praznika. Lepa pesma koja se o Veligdanu ( Vaskrsu, nap.V.D.) u kolu peva ovako glasi:Dolete čelka od Boga,/ Kazuje leto bogato:/ Veligdan šaren, prešaren,/ Đurđevdan travkom i šumom,/ Petrovdan belim ječmenom./…/ Ispunjeno manastirima, crkvama i crkvicama, kao nijedan drugi deo srpske zemlje, Kosovo – i s njim Metohija, što redovno podrazumevamo – nije moglo a da ne opeva ta zdanja s blagovesnim linijama. Na božićne praznike nekada se po Kosovu pevala pesma u kojoj se crkva uzajamno preslikava s prirodom, crkva je drvo jelovito i drvo jelovito je crkva, pri tome su grane što i ozidane strane manastira, listovi na grani listovi su crkvenih knjiga, a crveno cveće, to je crveno vino na pričešću/…/ Sve to nalazimo kao završenu, celovito složenu sliku u pesmi koja se o uskršnjem prazniku pevala u kolu na saborima ispred kosovskih manastira, pa i ispred same Gračanice: Oj goro, goro zelena!/U gori drvo visoko,/Na drvu lisja široki,/Po listom cveće crveno,/Na cveće pčelke popale./Štono je drvo visoko,/To jeste crkva Gračanka,/A što su lisja široki,/Sve to su knjige popove,/A što je cveće crveno,/To jeste pričes u crkvi,/A što su pčelke popale,/Sve to su ljudi u crkvi.

Očigledno je – i to ne treba dokazivati – da su ovde ljudi koji uzimaju pričešće viđeni kao pčele koje iz cveća vade nektar.“

Pčelinjak je svojevrsni hram; pčele su sluškinje Božje.

dr Vladimir Dimitrijević