(koje će biti održano januara 2020. godine u Beogradu, uoči Savindana, po tužbi nevladine organizacije "Da se zna" zbog navodne diskriminacije)

Brak između muškarca i žene je jedini prirodan. Da je apostol Pavle ovu misao izrekao pred današnjim Srbima, umesto pred starim Rimljanima i Korinćanima, bio bi mesecima mrcvaren, ucenjivan i ponižavan, konačno izveden i na sud zato što se usudio da javno ugrožava „rodnu ravnopravnost, da marginalizuje transrodne osobe, i propagira porodicu kao jedinu vrednost“, kako već stoji u tužbi koja je podneta protiv dr Vladimir Dimitrijevića srpskom pravosuđu.

Možda bi mu srpske kadije i zabranile da pronosi svoja porodična učenja po zemljama koje je nekada davno pohodio, o čemu postoje živa narodna predanja od Nišavlja do Dalmacije, sačuvana u spisima etnologa. Tako bi ovaj neumorni apostol ljubavi ostao uskraćen i da svojim ličnim primerom, kao večiti neženja dokaže da čovek može i mimo braka da se ostvari u zajednici, da njegov snažni eros može da se pretoči u čudesnu stvaralačku energiju, u čudesnu heruvimsku ljubav koja i bez telesnog odnosa može da zagrli, da ugreje, da usreći.

Nove gonitelje hrišćana nimalo ne zanima podatak da u Pravoslavlju nema zapadnjačke inkvizicije, ni giljotine za grešnike, ni razbuktale lomače na koju su nesretne gejeve, do ne tako davno, bacali Englezi. Da takva gorda i paklena emocija, ako i postoji u današnjoj Srbiji, nije pravoslavna niti predstavlja nasleđe naših svetih predaka. Pravoslavlje ne poistovećuje ni jednog čovek sa njegovim slabostima, sa njegovim tragičnim izborima i zabludama. Na pravoslavnoj lomači ne gore ljudi, već jedino njihove promašene ljubavi. I to se događa ne zato što je Pravoslavlje staromodno, što život posmatra sa nekog prevaziđenog gledišta, nauštrb ljudskih prava i sloboda. Već zato što ono na osnovu svog dvomilenijumskog podvižničkog iskustva, pouzdano zna da se u tim pogrešnim ljubavima skriva izvor svih ljudskih patnji i beznađa. Da upravo one najgrublje diskriminišu čoveka, sputavaju njegovu ličnost, držeći je okovanu u tvrđavi hladnog i mračnog individualizma.

Pravoslavna ljubav se ne gordi i ne nadima nad homoseksualcima. Ona trpeljivo podnosi Paradu ponosa i sva njena bizarna ruganja, javna skrnavljenja ikona i ljudskih telasa, kao jezivi krik očajnih i duboko nesretnih ljudi. Pravoslavna ljubav u toj tužnoj povorci prepoznaje i sasvim dobre i čestite ljude, stidljive i tanane duše koje su se spotakle u trenucima životnih izazova, samoće i straha. Prepoznaje duše koje su u trenucima svoje lične drame i kolebanja čule šapat i nagovor svojih lažnih prijatelja, šapat lažnih humanista i naučnika, šapat lažnih srpskih teologa, pobornika evolucionizma, sa njihovih još uvek visokih pozicija u crkvenoj prosveti. Duše koje su pred sobom imale ravnodušne i bljutave hrišćane, crkvene skandale i raskole, primere brutalnog homoseksualizma i pedofilije u samoj jerarhiji sa kojima crkvena institucija nije imala hrabrosti da se suoči... Pravoslavna ljubav ovim obmanutim i sablažnjenim dušama iskreno želi da pomogne, ponajviše svojim strpljenjem, svojim ćutanjem, svojim molitvama.

Novi gonitelji hrišćana zahtevaju od pravoslavnih Srba da bezuslovno kapituliraju pred naukom koja je u istoriji često stajala u službi vladajućih interesa i ideologija. Koja je mirne savesti tokom nacizma sprovodila eugeničko ubijanje suvišnih i prekobrojnih, osoba slabije građe i genetike. Koja, možda iz istih pobuda, i danas ćutke blagosilja upotrebu kancerogenih otrova u hrani, upotrebu osiromašenog uranijuma u bombama zbog čega se srpska deca i danas rađaju sa malignim obolenjima.

Pravoslavni i porodični Srbi danas nemaju nimalo prava na kritički stav ka nauci koja je homoseksualizam proglasila prirodnim baš u doba obnove drevne raskalašnosti, drevnog promiskuiteta koga prirodna bračna veza ograničava i sputava. I koja sada već stidljivo najavljuje svoja nova naučna otkrića u kojima dokazuje da je i pedofilija jedan dubok i nesavladiv prirodni nagon sa kojim se čovek rađa, te je zato i bespomoćan pred njim. Koja ne želi da se suoči sa ogromnim procentom depresivnosti i suicida kod ovih grupacija jer tim mučenicima i ne može da ponudi ništa sem jakih medikamenta. Jer ne želi da prizna da u depresivnim, prisilnim pomislima postoji sistem i logika, postoji britak i okretan um drskih misaonih sila koje jedino klinika Svetog Antonija Velikog i ostalih pravoslavnih pustinožitelja savršeno prepoznaje, razoružava, pobeđuje...

Pravoslavni Srbi moraju kako znaju i umeju da implementiraju u svoju etiku i svoje bogoslovlje sve što savremena nauka zapoveda. Bez obzira što u njoj vlada fundamentalni ateizam u kome se brutalno diskvalifikuje i ismeva svaki pokušaj naučnog opravdavanja i dokazivavanja biblijske i jevanđelske stvarnosti. Što svoje pretpostavke o nastanku sveta proglašava naučnim dogmama, i tako postaje jedna povlašćena nadreligija koja rehabilituje i svima nameće stari paganizam i celokupno mračno nasleđe zapadnog sveta. Pravoslavni vernici sada moraju slepo da veruju nauci iako ona odriče blagodatno stanje prvobitne prirode, intenzivno prisustvo božanskih energija u njoj, zbog čega je bila zaklonjena od svake truleži, od svake bolesti, od svake smrti. I koja je postala trošna, ranjiva i zverolika, tek pošto je gorda i sebična emocija prvih ljudi prostrujala kroz nju. Pravoslavni vernici sada moraju da veruju nauci koja odriče celokupnu pravoslavnu nauku o spasenju, veliku bogoslovsku misao Svetog Maksima Ispovednika koja kaže da se i čovečanstvo i čitav stvoreni svet obnavljaju i spasavaju u čudesnoj Ličnosti Bogoveka Hrista, da dobijaju svoje večno bitije po meri svoje ljubavi, svoje želje i volje da učestvuju u Njoj. Pravoslavni Srbi sada moraju da se poklone pred savremenom naukom i da joj javno prinesu na žrtvu celokupno Pravoslavlje. Da pred svima priznaju da je ono samo jedna drevna bajka, da je licemerni i razvratni humanizam bezbožnog zapadnog sveta jedina duhovna vrednost na ovoj planeti.

Novi gonitelji hrišćana Srbima ukidaju pravo da javno ispovedaju svoje pravoslavno učenje o postanku sveta. Oni više ne smeju nigde da zucnu da su muškarac i žena stvoreni iz jednog tela, jedno iz drugog i jedno za drugo, a što nije zapisano samo u pravoslavnim spisima, već i u njihovoj fizionomiji, u njihovim osobinama. Da brak predstavlja jednu božansku ustanovu, jedno celovito i bogoliko biće u kome i sam Tvorac učestvuje. Da polni odnos predstavlja vrhunac ove trojedine ljubavi, vrhunac zajedničkog stvaralaštva u kome Tvorac, kroz muža, u ženi stvara novi život. I da takva upotreba polnosi može tako da se uzvisi do praznika, da postane crkveni blagdan. Jer mi u našim hramovima bez imalo stida proslavljamo sam trenutak u kome je telesno začeta Presveta devojčica Marija, trenutak u kome je telesno začet mali Jovan Krstitelj, trenutak nastanka njihovih života.

Ali polni odnos može i da se unizi, da postane samom sebi cilj, prazna suština u praznoj zajednici dve večito sebične i samožive jedinke. I to se ne dešava samo u homoseksualnim odnosima, to se zbiva i u posrnulim heteroseksualnim vezama. To se dešava i u Zadruzi i Parovima, u skarednim rialiti programima u kojima je polni nagon banalizovan da animalizma, a što se sve emituju na kanalima sa nacionalnom frekvencijom, valjda kao naša nova i jedina nacionalna i porodična vrednost.

Čestiti i bogoljubivi brak muškarca i žene je najvažnija ikona u Pravoslavlju. Na njoj se zasnivaju gotovo sve relacije, svi odnosi u crkvenoj jerarhiji. Brak je ikona ljubavi Tvorca i tvorevine. Ikona Hrista i Njegove Neveste Crkve. Ikona Hrista i svake hrišćanske duše. Ikona ljubavi Episkopa i njegove pastve, sveštenika i njegove parohije, duhovnika i njegove bratije. Zato nimalo nije slučajno što su o braku ispisane mnoge poslanice, besede i saveti u kojima se čak i usamljeni podvižnici, devstvenici poput apostola Pavla, bave temom delikatnih bračnih odnosa i tajnom polnosti. Zato nimalo nije slučajno što su u starini podizani čitavi Sabori na kojima su savesni arhijereji odlučno branili hrišćanski brak od antiporodičnih manihejskih učenja. To danas isto čine hrabri srpski intelektualci pred domaćim sudovima, znajući da braneći hrišćanski brak, brane dušu samog Pravoslavlja.

Novi gonitelji hrišćana se nimalo ne obaziru na pravoslavno stanovište o braku i porodici, na njegov ikonični, bogoslovski i istorijski značaj za sam srpski narod. Oni jednostavno ne žele da uoče očiglednu tolerantnost u našoj tradiciji, u pravoslavnim shvatanjima Srba koja su po Ustavu zagarantovana. To sve je već dovoljan pokazatelj da njihov cilj nisu prava ugroženih, već pravo mirne većine na svoju tradiciju, na svoj identitet.

Njihov cilj je nasilje nad pravoslavnim Srbima. Nasilje nad pravoslavnim roditelje kojima prete tužbama i zakonitim otimanjem dece. Njihov cilj je nasilje nad srpskom decom koju pokušavaju da otrgnu od roditeljskog uticaja i porodičnog vaspitanja, koju žele da pridobiju, da zbune i sapletu u najosetljivijem periodu polnog sazrevanja, promocijom promiskuiteta i antiporodičnih ideja u srpskim školama. Oni se ponašaju kao Turci koji su smatrali da imaju veća prava nad srpskom decom od samih roditelja. Koji su dečake otimali iz zagrljaja sroske majke da bi se njima odvratno naslađivali, da bi od njih stvarali armiju svojih budućih jurišnika.

Doživeće zbog toga nove srpske bune i ustanke i svoj poraz u njima. Ne samo zato što su zaratili sa nepokornom srpskom slabotinjom, već zato što ratuju sa srpskim praznicima i freskama. Pobediće ih Krsna Slava i Mladenci, Detinjci, Materice i Oci. Pobediće ih zagrljaj Svetog Joakima i Ane koji predstavlja domaću goru Tavor i živi porodični hram. Pobediće ih Hristos na Svadbi u Kani Galilejskoj i Presveta Bogomajka koja sedi kraj Njega za bračnom trpezom. I koja uvek sve prva primeti, koja se uvek prva sažali. Pa moli Sina svoga da pomogne, da pretvori krčag njihovih bračnih briga, teskoba i nevolja, u slatko vino tihe porodične radosti.

Željko Perović, 
Praznik čudotvorne ikone Majke Božje Znamenje 2019.

Izvor: Blog "Znamenje Pirot"