Na današnji dan pre trideset i tri godine umro je veliki podvižnik pravoslavni, jeromonah Serafim Rouz.Otac Serafim je dušu predao Bogu posle višednevnih muka, koje su nastale zbog neizdrživih stomačnih bolova. Iako ih je dugo imao, nije se žalio i trpeo je, da siromašni manastir ne bi plaćao troškove lečenja. Sedam dana po dolasku u bolnicu, upokojio se: bio je 2. septembar 1982. godine.

Tome je prethodila velika duhovna borba, koju je ovaj divni čovek junački podneo, okružen duhovnom decom koja su se za njega neprestano molila. Umro je, po svemu sudeći, zbog blokade vene koja vodi do digestivnog trakta, posle čega su mu creva odumrla. Pošto ga je pričestio vladika sanfranciskanski Antonije, duhovna čada su zapevala pesme praznika Uspenja Majke Božje, koji je otac Serafim mnogo voleo, a zatim i Vaskršnji kanon. On je tiho plakao. Na samrtnom odru bio je blag i nasmešen, i svetiteljski miran.

Otac Serafim Rouz umirao je kao istinski hrišćanski podvižnik.Njegova duhovna kći,Brigita,opisala je te trenutke:“Kad je bilo već očigledno da otac Serafim umire, sa mnogih krajeva sveta uznosile su se molitve Bogu, jer su ga mnogi znali preko časopisa "Pravoslavna reč" i njegovih knjiga, te su se gorljivo molili da jedan toliko potreban život bude pošteđen. Nekoliko dana pred njegovo prestavljenje u hramu u Redingu, gde je o. Serafim obavljao dužnost pastira, vršeno je jeleosveštanje. Dok je u bolnici o. Serafim trpeo krajnji bol i patnju, o. Aleksej Jang video ga je gde stoji u oltaru i moli se Bogu u svom uobičajenom polupognutom stavu.

Dan pred svoju smrt, o. Serafim je duhom posetio majku jednog njegovog duhovnog sina o kome se naročito starao, Evgeniju Vojtan. Evo šta ona svedoči, u pismu sestri Brigiti pisanom 14. septembra 1982: “To se desilo pred smrt o. Serafima. Radila sam u stražnjoj sobi i sve vreme mislila kako bih želela da budem sa svima vama u bolnici. Najednom se vreme zaustavi i ja ispred sebe ugledah o. Serafima gde sav svetli obučen u svetlucavu srebrnastu odeždu - to su najbliže reči kojima bih mogla da opišem tu svetlost. Zadržala sam dah i rekla: "O, oče Serafime!" Bila sam suviše zaprepašćena da kažem bilo šta drugo osim: "Hvala". Vreme nije proticalo - sve je bilo sadašnji trenutak. Neću tumačiti ovaj doživljaj, ni sada ni ubuduće. Utešila sam se, i nadam se da i vama ovo pruža utehu. Vrlo sam nedostojna i ne znam šta bih još o ovome mogla reći“.

Brigita je opisala svoje snoviđenje: ”Ujutro 2. septembra, dok je o. Serafim umirao, baš pre nego što sam se probudila, imala sam jedno snoviđenje. Bila sam u društvu nepoznatog mi sveštenika koji me ukoravao zbog mojih greha. Rekao mi je da nikome ne smem ništa zameriti. Ušli smo zajedno u veliku, raskošnu dvoranu. Na kraju dvorane stajao je neki čovek na uzdignutoj pozornici i pojao. Zbog rastojanja se nije mogao dobro videti. Prekrasnim glasom je pevao Veličanje -„Veličit duša moja Gospoda“...Rekoh: "Ne čujem dobro." Sveštenik me podstakao da priđem bliže, pa ja napravih još nekoliko koraka. Tada sam već veoma jasno čula pojanje. Pojac je bio tenor sa glasom kao u o. Serafima čije sam pojanje čula pre mnogo godina u sanfranciskanskom sabornom hramu. To je bilo početkom šezdesetih godina. Stojeći na pevnici, sam je otpevao svu jutrenju od početka do kraja. Nikad u životu nisam čula molitvenije pojanje. Duša mi se uznela u visine. U svom snu, pak, čula sam to isto neuporedivo pojanje. Glas je bio isti, ali je zvučao kao glas anđela, žitelja raja. Bilo je to nebesko, nezemaljsko pojanje. Probudivši se, shvatila sam da nema nade za oporavak o. Serafima“.

Otac Aleksej Jang, takođe duhovni sin oca Serafima, je zapisao: “U utorak noću, na dan kad je umro o. Serafim, Marta Nikolas ga je videla. San se je toliko dojmio da me pozvala u sredu ranom zorom, čim se probudila. U snu je videla o. Serafima gde u zlatnoj odeždi stoji na obali reke. No čudno je bilo to da je nosio belu kamilavku i koprenu, te vladičansku panagiju. Stotine ljudi mu je prilazilo i tražilo blagoslov od njega, pa je pristupila i ona. Prema njemu je imala toliko strahopoštovanje da se bojala da joj neće dati blagoslov. Prišla je moleći za blagoslov, i on joj ga je dao. Potom ju je pogledao i rekao da ima nešto da kaže njenom mužu. Baš tad se probudila“.

Otac Aleksej (kasnije kaluđer) zapisao je i ovo:„Moja sestra Justina kaže da se posle pogreba o. Serafima, u subotu noću, o. Serafim javio malom Jeremiji u njegovoj spavaćoj sobi odmah pošto je otišao u krevet. Jeremija je to Justini ispričao u nedelju uveče, nakon što se vratila iz Platine. "Mama", rekao je, "znam da me otac Serafim gleda, jer mi je prošle noći stavio svoju ruku, evo ovde, i jako pritisnuo." To rekavši, stavio je ruku na svoje srce i jako pritisnuo. Nije nimalo bio uplašen. O ovom događaju mi je Justina pisala već sledeće jutro”.

POGREB OCA SERAFIMA

Pogreb oca Serafima je opisan dosta podrobno u časopisu "Pravoslavna Amerika". Otac Serafim, koji se veći deo svog života udubljivao u tajnu smrti, ležao je u kovčegu i izgledao kao da je živ. Lice mu je izgledalo mlađe nego ikad. Na licu mu se ogledao pobednički spokoj, a usne su mu se bez sumnje povremeno osmehivale. Njegov izgled u tom prostom, drvenom kovčegu, u neukrašenoj drvenoj crkvi, izražavao je pobedu nad smrću. Evo šta kaže jedna duhovna kćerka Eli Enderson: "Stajala sam ispred kovčega i virila unutra, plakala sam i pitala o. Serafima šta da radim bez njega. Ne znajući kako, nesvesna bilo kakvog svog pokreta, gledala sam u veliku Hristovu ikonu. Osetila sam neugodan miris i čula o. Serafima kako mi kaže: "Ja trunem, ja nisam ništa - uvek je to bio Hristos, a ne ja." Zatim sam vratila pogled na o. Serafima, a miris je bio izrazito sladak, kao od ruža. I ja sam bila potpuno spokojna. Dok su se svi opraštali sa o. Serafimom, iznenada sam ga ugledala kako stoji više kovčega, okrenut ka oltaru. Teško je to opisati: bio je veoma svetao, čist, obučen kao monah. Celo vreme se pojalo, a on je kadio, neprestano okrenut ka oltaru.Moram dodati još i ovo: kad sam u bolnici čekala moleći se, sedela sam na stolici sa monaškom mantijom o. Serafima. Moja devojčica Anđelina joj je prišla i dotakla je, te počela tiho da roni suze. Milovala je mantiju i plakala. Dok je to činila, osetila sam kako toplota izlazi iz mantije i okružuje nas."

Brat David se sećao: “Iako smo svega nekoliko puta pričali, veoma sam zavoleo o. Serafima. Činilo se da je u njemu velika ljubav. Izgleda da se mnogo trudio - čitav život je bio pregalac i nije traćio vreme. Znao sam da ću od njegovog saveta imati koristi. Blagodarim Bogu što mi je pružio priliku da upoznam takvu ličnost, pa makar i na kratko vreme. Da prođe mitarstva o kojim je pisao, i prispe u naručje Hristovo!

Zadnji put sam o. Serafima video u junu, kad me poveo u malu šetnju po šumi. Bilo je vrlo lepo. Kad smo kretali, rekao je da tu negde u blizini ima ikona prep. Serafima, obešena na drvo. Našao je, otpevali smo veličanje i poklonili se ikoni.

Kad su se prošlog petka nad njegovim telom čitala jevanđelja, zatražio sam od o. Serafima da se moli za mene - u vezi jedne naročite stvari. U subotu rano ujutro izašao sam da udahnem malo svežeg vazduha. Želeo sam da opet nađem onu ikonu na drvetu, ali nisam bio ubeđen da ću je moći uočiti, pošto je bila malena i nekakve bakarne boje, a ja sam imao samo nejasnu predstavu o tome gde se drvo nalazi. Uputio sam se u tom pravcu i rekao: "Oče Serafime, ako si čuo moju molitvu, daj mi da opet nađem onu ikonu." Nakon svega nekoliko trenutaka pogledao sam i video gde leži na zemlji pored mojih nogu! Zahvalio sam mu se, pročitao molitvu prep. Serafimu, poklonio se ikoni i stavio je nazad na drvo odakle beše pala”.

Marta Nikols, duhovna kći oca Serafima, u decembru 1982. zapisala je ovaj san:“Nedugo nakon prestavljenja o. Serafima, svi smo bili zaprepašćeni čuvši da je kod popadije o. Alekseja Janga, Suzan, otkriven rak na vratu. Posle daljih pretraga, obistinili su se naši najgori strahovi: rak je bio zloćudan. Posvuda su počeli da se mole za nju. O. Aleksej joj je pomazivao vrat uljem iz kandila sa groba o. Serafima. Lekari nisu davali nikakvu nadu. Jedna naša parohijanka nam je napisala sledeće: "Ja nemam osećaj da je o. Serafim negde daleko. Skoro sam sanjala kako sam zašla među mnoštvo ljudi, a tamo je bio o. Serafim, obučen u svoju monašku odeždu i sa skufijom (crnom monaškom kapom) na glavi. Blagoslovi me i reče: "Mir ti", a ja rekoh: "I duhu tvome", kao na Liturgiji. Okrenu se jednoj ženi i stavi čelo na njen vrat i rame. Kad je podigao glavu, krv je tekla iz ženinog vrata i ramena, ali na o. Serafimu nije bilo krvi. Otac đakon Lorens, odeven u belo i zlatno, primakao se i platnom za pričešće vrlo smireno obrisao krv. Sećam se kako sam pomislila: "To je zaista krv Hristova!" Zatim se o. Serafim udaljio grleći nekoga, kao da ga teši. Tu osobu nisam prepoznala. Probudivši se, shvatila sam da je žena iz sna, s leđa, izgledala baš kao popadija Suzan. Neko vreme posle ovog sna, popadija Suzan je otišla lekaru da obavi preglede. Svi nalazi su bili negativni, i lekar joj je rekao da ne mora da dolazi narednih šest meseci.“

ZAVEŠTANJE OCA SERAFIMA

Tako je Gospod projavio Svoga sluga, blaženog Serafima Platinskog, koji nam je za pouku ostavio reči iz svoje knjige „Duša posle smrti“:“Smrt, koja nije Bogom stvorena, već je u stvorenja dospela grehom Adama u Raju, jeste najizrazitiji vid pada ljudske prirode sa kojim se čovek suočava. Sudbina ličnosti u večnosti umnogome zavisi od toga kako se ona odnosila prema sopstvenoj smrti i kako se pripremala za nju.

Istiniti hrišćanski odnos prema smrti uključuje i elemenat straha, nesigurnosti, tj. upravo onih emocija koje okultizam želi da odbaci. Međutim, hrišćanski odnos prema smrti nema ničeg zajedničkog sa primitivnim strahom kakav mogu osetiti oni koji umiru bez nade u večni život. Hrišćanin dočekuje smrt sa umirenom savešću, spokojno, i, po Božjoj milosti, čak i sa određenom sigurnošću. Pogledajmo sada hrišćansku smrt nekoliko velikih egipatskih sveštenomonaha iz V veka.

"Kada je nastupilo vreme svetome Agatonu da se prestavi, tri dana je proveo u potpunoj sabranosti, ne progovarajući ni sa kim. Najzad ga braća upitaše: "Oče Agatone, gde si ti?". "Stojim pred sudom Hristovim", odgovori on. "Zar se čak i ti bojiš, oče?", upitaše braća. On odgovori: "Istina, ja sam se iz sve snage starao da izvršim zapovesti Božje, ali ja sam čovek, pa ne znam da li su moja dela Bogu ugodna". "Zar zaista ne polažeš nadu na svoj život, koji je bio u skladu sa voljom Božjom?", upitaše opet braća.

"Ne mogu da imam takvu nadu", odgovori on, "jer jedno je sud čovečiji, a drugo sud Božji". Htedoše još nešto da ga upitaju, ali im on reče: "Ljubazno vas molim da sad ne govorite više sa mnom, jer sam zauzet". Rekavši to, on radosno izdahnu.

"Videsmo ga radosnog", govorili su njegovi učenici, "kao da se susreo i pozdravlja se s dragim prijateljima".

Čak i veliki Svetitelji, koji su umirali sa jasnim svedočanstvima Božje milosti prema njima, čuvaju trezveno smirenje u pogledu svoga ličnog spasenja.

"Kada je Sisoju Velikom došlo vreme da umre, ozari se njegovo lice, i on reče okupljenim ocima:

"Evo, došao je Avva Antonije". Poćutavši malo, opet reče:

"Evo, dođe lik proroka". Onda postade još svetliji i reče:

"Evo, došao je lik apostola". I opet, njegovo lice ozari se dvostruko jače. On poče sa nekim da razgovara. Starci ga upitaše sa kim je razgovarao. On odgovori:

"Anđeli su došli da me povedu, ali ja ih preklinjem da me ostave još neko vreme, radi pokajanja". Starci mu rekoše: "Oče, tebi pokajanje nije potrebno". On im odgovori: "Uistinu, ne znam da li sam postavio i početak pokajanju". A svi su znali da je savršen. Tako je govorio i osećao istinski hrišćanin, iako je još za života vaskrsavao mrtve jednom rečju i bio preispunjen darovima Duha Svetoga. I opet zasija njegovo lice još jače, blistajući poput sunca. Svi se uplašiše. On im reče: "Gledajte, Gospod je došao i rekao: "Donesite mi izabrani sasud iz pustinje". S ovim rečima on ispusti duh. Videše sevanje munje, a hram se ispuni miomirom". (Skitski Paterik, Episkop Ignjatije, knj. III, str. 110).

Koliko se samo ovaj dubok i trezven hrišćanski odnos razlikuje od površnog pristupa nekih od današnjih nepravoslavnih hrišćana koji smatraju da su već "spaseni", da čak neće biti ni podvrgnuti sudu kao svi ljudi, te da nemaju zašto ni da se plaše smrti.

Slično shvatanje (koje je veoma rasprostranjeno među savremenim protestantima i koje praktično nije daleko od okultističkih ideja) jeste i ono da se smrti ne treba plašiti, jer večnih muka nema. Bez sumnje da je, ako i nenamerno, i ovo shvatanje potpomoglo formiranju savremenog odnosa prema smrti.

Blaženi Teofilakt Bugarski (XI v.), u svome komentaru Evanđelja piše: "Mnogi se obmanjuju lažnom nadom, misle da će zadobiti Carstvo Nebesko i ujediniti se sa saborom onih koji počivaju na vrhuncu vrlina. Ovakvi gaje visoko mišljenje o samima sebi u srcu... Mnogi su zvani, jer Bog zove mnoge, odnosno sve; ali malo je izabranih, malo je spasenih, malo je dostojnih Božjeg izbora" (Tumačenje Mat. 22: 14).

Sličnost između okultne filozofije i savremenih protestantskih pogleda predstavlja možda glavni razlog zbog čega su pokušaji nekih protestanata - evangelista da kritikuju savremena "posmrtna" iskustva s tačke gledišta "biblijskog hrišćanstva" bili toliko neuspešni.

I sami kritičari su toliko izgubili od tradicionalnog hrišćanskog učenja o zagrobnom životu, podnebesnom carstvu, delovanju demona i njihovim obmanama, da je i njihova kritika često rasplinuta i proizvoljna, a njihova moć prosuđivanja u ovoj oblasti nije ništa bolja nego kod svetovnih istraživača, zbog čega i dopuštaju da ih obmanu lažna, nazovi "hrišćanska" ili "biblijska" iskustva u vazdušnom carstvu.

Istinski hrišćanski odnos prema smrti zasniva se na svesti o korenitoj razlici između ovog i budućeg života.

Mitropolit Makarije Moskovski (Bulgakov) sledećim rečima podvlači biblijsko i svetootačko učenje po ovom pitanju: "Smrt je međa koja ograničava vreme podviga za čoveka, i na kojoj počinje vreme otplaćivanja, tako da po smrti nije moguće ni pokajanje, ni ispravljanje života. Ovu istinu izrazio je Hristos Spasitelj svojom pričom o bogatašu i Lazaru, iz koje se vidi da su i jedan i drugi, odmah posle smrti, dobili zasluženo, a bogataš, ma koliko se mučio u adu, nije mogao pokajanjem da se oslobodi svojih muka" (Lk. 16: 26, knj. II, str. 524). (Ali to još nije konačni sud - prim. prev.)

Zbog toga smrt i jeste upravo ta realnost koja u čoveku pobuđuje svest o razlici između ovog i budućeg sveta i nadahnjuje na život ispunjen pokajanjem i očišćenjem, dok još imamo dragocenog vremena.

Kada je svetog avvu Doroteja neki brat upitao za sebe, zašto mu se dešava da nemarno provodi vreme u svojoj keliji, on mu je odgovorio: "Zbog toga što ti još nisi shvatio ni očekivanu nagradu, ni buduća mučenja. Jer, kada bi ti ovo uistinu znao, ti bi, čak i da ti je kelija puna crva i da stojiš u njima sve do grla, trpeo i to ne raslabljujući se". (Avva Dorotej, pouka 12 "O strahu od budućih muka".

Na sličan način uči i sveti Serafim Sarovski, u ovo naše, moderno vreme:

"Kada bi znao kakva radost očekuje dušu pravednika na Nebesima, ti bi se odvažio da u ovom privremenom životu podneseš muku, gonjenje i klevetu s blagodarnošću. Kad bi i čitava ova kelija naša bila puna crva, i kad bi ti crvi grizli plot našu tokom čitavog ovog privremenog života, to bi od sveg srca trebalo na to pristati, da se ne bi lišili one nebeske radosti koju je Bog pripremio onima koji Ga ljube".

Nepostojanje straha pred licem smrti kod protestanata, kao i kod okultista, predstavlja direktnu posledicu njihove neosvedočenosti o tome šta ih očekuje u budućem životu i šta je moguće učiniti sada, da bi se za smrt pripremili.

Istinski doživljaj ili viđenje zagrobnog života potresa do dubine duše i (ukoliko čovek nije do tada revnosno vodio hrišćanski način života (dovode do korenite promene čitavog života radi pripreme za budući. Kada je prepodobni Atanasije Kijevo-Pečerski umro i kroz dva dana oživeo, iguman i brataja se "užasnuše, videvši da je oživeo, pa počeše da mu postavljaju pitanja o tome kako je oživeo, i šta je video i čuo u trenutku kad se razdvajao od tela. Na sva ta pitanja on je odgovarao samo rečima: "Spasavajte se!".

Kako ga je bratija uporno molila da im kaže nešto korisno, on im zavešta poslušanje i neprestano pokajanje. Odmah potom Atanasije se zatvorio u pećinu, u kojoj je proveo, ne izlazeći, dvadeset godina, prebivajući tu dan i noć u neprestanim suzama, uzimajući samo malo hleba i vode i ne progovarajući ni sa kim za sve to vreme. Kada je došao čas njegove smrti, on je ponovio okupljenoj bratiji svoju pouku o poslušanju i pokajanju i s mirom počinuo u Gospodu". (knj. III, str. 129, Kijevo-Pečerski paterik, Sv. Atanasije, nazvan "Vaskrsli", prestavio se 2. decembra).

Isto tako, na Zapadu, Prečasni Beda pripoveda kako je neki stanovnik Nortumbrije, koji je bio mrtav čitavu noć, povrativši se u život, rekao: "Zaista, ja sam ustao iz zagrljaja smrti, i ponovo mi je dopušteno da živim među ljudima. Ali od sada ne treba da živim kao ranije, već treba da vodim sasvim drugačiji život".

On je razdao sve svoje imanje i udaljio se u manastir. Docnije je govorio da je video Nebesa, ad, ali "taj čovek Božji nije želeo da govori o tome sa ljudima neprijemčivim i nemarnog života, nego samo sa onima koji su imali strah od kazne ili se radovali nadom na večni život, i koji su želeli da prime njegove reči u srce i uzrastaju u svetosti".

Čak i u naše vreme, autor teksta "Mnogima neverovatan, ali istinit događaj" bio je tako potresen svojim istinskim iskustvom onostranog sveta, da je u potpunosti izmenio svoj način života, postao monah i napisao povest o svom iskustvu da bi probudio sebi slične koji žive u lažnoj bezbrižnosti, ne verujući u budući život.

Ovakvi slučajevi često se sreću u žitijima Svetih i drugim pravoslavnim izvorima, i oni stoje u oštrom kontrastu sa iskustvima savremenih ljudi koji su videli "Nebesa" i "onaj svet", ostajući i dalje u lažnoj uverenosti da su već "spremni" za život posle smrti i da se same smrti nema razloga bojati.

Značaj sećanja na smrt u hrišćanskom životu moguće je videti iz udžbenika hrišćanskog podviga- - "Lestvice" prepodobnog Jovana Lestvičnika, čiji je šesti stepen specijalno tome posvećen:

"Kao što je hleb potrebniji od svake druge hrane, tako je i pomišljanje na smrt nužnije od svih drugih delanja... Za čoveka je neizvodljivo delo da dan provede bogougodno, ukoliko ne misli da je to poslednji dan njegovog života" (Stepenica 6: 4, 24). Pismo dobro kaže: "U svim rečima svojim sećaj se svoga kraja, i doveka nećeš sagrešiti" (Sir. 7: 39). Veliki svetitelj, prep. Varsonufije iz Gaze, savetovao je bratu: "Neka tvoje pomisli ukrepi sećanje na smrt, čiji čas nije nikome poznat. Pohitajmo da činimo dobro do ishoda našeg iz ovoga života - jer mi ne znamo u koji ćemo dan biti pozvani - da se ne pokažemo nepripremljenima i ne ostanemo, zajedno sa pet ludih devojaka, izvan bračne ložnice".

Veliki avva Pimen, doznavši o smrti egipatskog podvižnika pre. Arsenija Velikog, reče: "Blaženi Arsenije, ti si oplakao sebe tokom zemnog života! Ako ne oplakujemo sebe ovde, plakaćemo večno. Nemoguće je izbeći plač: ili ovde - dobrovoljno, ili tamo, u mukama, nevoljno". (Paterik Skitski, vidi kod ep. Ignjatija, knj. III, str. 108).

Samo onaj ko poseduje ovakav trezveni hrišćanski pogled na život, može se osmeliti da kaže zajedno sa apostolom Pavlom da ima "želju otići i s Hristom biti" (Fil. 1: 23).

Samo onaj, koje vodio hrišćanski život podviga, pokajanja i oplakivanja svojih grehova, može da kaže sa svetim Amvrosijem Milanskim: "Budale se boje smrti kao najvećeg zla, a mudri je traže kao odmor od napora i kraj muka" ("Smrt kao blago", 8: 32).

Preosvećeni Ignjatije (Brjančaninov) završava svoju znamenitu "Besedu o smrti" rečima koje danas, posle sto godina, zvuče za nas kao priziv da se vratimo jedinom ispravnom odnosu prema smrti - hrišćanskom, odbacivši sve ružičaste iluzije našeg sadašnjeg duhovnog stanja, kao i sve lažne nade u pogledu budućeg života: "... korisno je buditi u sebi sećanje na smrt posećivanjem grobalja, posećivanjem bolesnika, prisustvom pri samrtničkim posteljama bližnjih i sahranama, čestim razmišljanjem i obnavljanjem u sećanju različitih smrti savremenika, koje smo videli ili o kojima smo slušali... Spoznavši koliko je kratak naš zemni život i sujetna sva zemaljska bogatstva i počasti, shvativši kakva užasna budućnost očekuje one koji su, prenebregavajući Iskupitelja i iskupljenje, prineli sebe sasvim na žrtvu grehu i truleži - odvratimo naše duhovne oči od neprestanog gledanja obmanjujuće i varljive lepote sveta, koja lako ulovi ljudsko srce da je ljubi i služi joj; obratimo ih strašnom, ali spasonosnom prizoru - smrti koja nas očekuje.

Oplakujmo sebe blagovremeno, umijmo, operimo suzama i ispovedimo naše grehe zapisane u knjigama Svedržitelja.

Steknimo blagodat Svetoga Duha - taj pečat, to znamenje izabranja i spasenja, jer nam je ono neophodno da bi slobodno prošli kroz vazdušno prostranstvo i stekli pristup nebeskim dverima i obiteljima.

... Izgnanici iz raja! Ne radi veselja, ne radi slavlja, ne radi igranja živimo mi na zemlji, nego zbog toga da bi verom, pokajanjem i krstom ubili smrt koja nas je ubila, i povratili sebi izgubljeni raj.

Neka milostivi Gospod daruje čitaocima ovih reči i piscu da se sećaju smrti za vreme zemnog života, i sećajući se nje, umrtvivši se za sve sujetno, životom za večnost odstrane od sebe žalac smrti kada njen čas nastupi, i pređu u blaženi, večni, istiniti život. Amin" (t. III, 181-183).

Poslednji put ažurirano (sreda, 2 septembar 2015.)

Vladimir Dimitrijević