UNIJATI PROTIV KRSNOG HODA I IZJAVE RUSKIH EKUMENISTA

 

Prvog avgusta 2016, posle žestokog verbalnog napada Svjatoslava Ševčuka, poglavara unijata, na Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu Moskovske Patrijaršije, koju je izružio zbog organizacije svepobednog krsnog hoda u slavu Božju i Svetog ravnoapostolnog Vladimira, Služba za komunikaciju s javnošću Odeljenja spoljnih crkvenih poslova Moskovske Patrijaršije  (OSCP MP ), izdala je saopštenje u kome piše:“27. jula 2106. godine u Kijevu završen je događaj bez presedana po svom duhovnom i građanskom značaju – Sveukrajinska litija mira, ljubavi i molitve za Ukrajinu, organizovan na inicijativu Ukrajinske Pravoslavne Crkve…Pa ipak, i ovako dobro delo, koje je imalo za cilj da nadiđe podele u ukrajinskom društvu, izloženo je ciničnim napadima i nepravednim optužbama od strane rukovodstva Ukrajinske grkokatoličke crkve, koja je ovaj događaj iskoristila kao povod za nove zlobne i cinične optužbe na račun  kanonske Ukrajinske Pravoslavne Crkve/…/Ukrajinske grkokatoličke crkve, koja je ovaj događaj iskoristila kao povod za nove zlobne i cinične optužbe na račun  kanonske Ukrajinske Pravoslavne Crkve/…/ 

 

Unija, nametana ognjem i mačem vekovima, i sada pokazuje svoje neprijateljstvo prema Pravoslavlju. Opet i opet, uprkos dogovorima, koji su, posle velikih napora, postignuti  na visokom nivou između Pravoslavne i Katoličke Crkve, unija se pokazuje kao snaga koja seje neprijateljstvo i mržnju, sistematski i dosledno stavljajući prepreke na putu pomirenja između Istoka i Zapada./…/Iz ovih izjava koje odišu mržnjom jasno je da je kanonsko Pravoslavlje i dalje meta surovih napada unijatskih lidera. Vekovima su unijati nastojali da se obračunaju s Pravoslavljem uz pomoć svetovnih vlasti, kada je to bilo moguće, putem raznih insinuacija, podmetanja i obmana. I sada svojim politizovanim izjavama grkokatoličko rukovodstvo opet nastoji da zabije klin između pravoslavnih i katolika.“(1)

 

Zatim su se autori saopštenje OSCP MS pozvali na dokument Mešovite komisije za dijalog Prvaoslavne i Rimikatoličke crkve, tzv. „Balamandski sporazum“ iz 1993 (inače, žestoko kritikovan od strane velikih pravoslavnih bogoslova, poput Save Romanidisa i oca Georgija Grigorijatskog zato što je papistima priznao punovredne Svete Tajne). U Balamandskom sporazumu unija je kao metod osuđena, stakli su saradnici OSCP MP. Pozvali su se ruski ekumenistički birokrati i na tačku 25. deklaracije patrijarha Kirila i pape Franje, gde je unija takođe osuđena kao metod, i zakukali da se Ševčuk ne drži dogovora u Havani, nego seje smutnju na Ukrajini, čak kritikujući zajednički stav ruskog patrijaha i rimskog pape.

 

Zbog svega, Služba za komunikaciju sa javnošću OSPC MP najavljuje da će Moskovska patrijaršija tražiti da sledeći susret komisije za dijalog pravoslavnih i rimokatolika mora da bude posvećen pitanju unijata i njihove agresivnosti, i da se u dijalogu ne može ići dalje dok se to pitanje ne reši (a ono je, tobož, bilo rešeno u Balamandu 1993).

 

SA HITLEROM PROTIV UKRAJINSKE SS DIVIZIJE?

 

Pravoslavni analitičar i borac za rusku Ukrajinu, Igor Druz, povodom  saopštenja OSCP MP je napisao:“Ako se ovaj odlomak prevede s jezika „crkvene“liberalne propagande, u njemu je reč o tome kako unijati sprečavaju ostvarenje dobrih sporazuma koji su, tobož, postignuti na skandalozno poznatom susretu između pape Franje i patrijarha Kirila u Havani. Ovde je reč o tome kako unijati, tobož, jesu nekakva samostalna i uticajna sila, koja ratuje protiv „dobrog“ pape Franje i njegovih partnera u pregovorima. Ali, „Ukrajinska grkokatolička crkva“ (UGKC) je samo jedno odeljenje Vatikana, i ništa više. Unijatska „crkva“ nikad ništa bitno nije radila bez volje rimskog pape. Glava „UGKC“ Svjatoslav Ševčuk se i nalazi „na vrhu“ samo zahvaljujući ličnim simpatijama pape Franje koji je s njim tesno sarađivao dok su bili u Argentini./…/Posle havanskog susreta papa Franja se ne jednom sretao sa Svjatoslavom Ševčukom, govorio je o njemu najsrdačnije moguće,  nazivajući ga „skoro rođakom“, s kojim je na „ti“. Uz to, Svjatoslav Ševčuk nije prekidao sa svojom antiruskom i antipravoslavnom delatnošću, tako da zagrljaje Ševčuka s papom Franjom koji su usledili ( posle Havane, nap. V.D.) možemo smatrati izrazima zahvalnosti pape rimskog svom odanom slugi za dobro izvršene naredbe.“(2)

 

Po Druzu, i sami ukrajinski rimokatolici svim silama podržavaju neonacistički režim u Kijevu, a ukrajinsku vojsku snabdevaju novcem, oružjem i kapelanima – rusofobima. Ukronacističku soldatesku je blagosiljao i sadašnji papski nuncije, kao što je njegov prethodnik bio lični učesnik Evromajdana (može li nuncije da ovako postupa bez papinog blagoslova?) Druz kaže da ništa od ovoga nije čudno; jer, uniju su smislile baš rimske pape, koje su silu u sprovođenju svog zločinačkog antipravoslavnog poduhvata primenjivale oslanjajući se na odane im vladare Poljske i  Litve.

 

Druz je, s punim pravom, krajnje ironičan kad kritikuje stav ruskih ekumenista, po kojima, kaže on, „neki zli unijati su se, sami po sebi, bez namere  rimskih papa, pojavili odnekud, a zatim su vekovima nastojali da „zabiju klin“ između „dobrih“ katolika i pravoslavaca. I eto, sada, ti zli unijati „OPET“ žele da taj klin zabiju…To je isto kao da je 1941. Kremlj uputio ovakvu izjavu Hitleru:“Dragi fireru, s tobom smo zaključili izvrstan pakt o nenapadanju. Ali nam mnogo zla nanosi bataljon ukrajinskih nacionalista „Nahtigal“. Taj bataljon je upao u Lavov i ubija mirno stanovništvo. Trebalo bi da skupa zaustavimo te velike i užasne ukronaciste koji, tobož pripadajući Vermahtu, u samoj stvari predstavljaju ogromnu samostalnu snagu, i štete sovjetsko – nemačkim odnosima. I tada ćemo opet, i odmah, postati Vaši prijatelji, i nećemo da branimo Moskvu od Vas“…Apsurdno? Ništa manji apsurd pokušava da u svest pravoslavnih udene mitropolit Ilarion. Pa šta može, po mišljenju OSCP koje on vodi, da nas spase od zlih unijata, koji „zabijaju klin“? Naravno, čuveni ekumenski „dijalog“! Već samu tu reč liberalnih političara u mantijama ne možeš da slušaš bez sarkastičnog smeška!“(2)

 

Druz je surovi realista: “Nikakvog sukoba između unijata i pape Franje nije bilo – kakvi su sukobi mogući između gospodara i njegovih slugu? Uzgred budi rečeno, agresivnim delovanjem protiv Crkve i Rusije Ševčuk je zaslužio i pohvalu drugih arhitekata satanskog novog svetskog poretka. Ambasador SAD, na primer, nazvao je Ševčuka najvrsnijim čovekom koga je sreo tokom boravka na Ukrajini, i rekao da je on dostojan da „oblikuje budućnost Ukrajine“.“(2)

 

Umesto da se odnosi s Vatikanom prekinu, veli Druz, rad pravoslavno – papističkih mešovitih komisija za „dijalog“ se nastavlja. Napala nas je divizija ukrajinskih eseseovaca „Galicija“, a mi ćemo zbog toga da se grlimo s Hitlerom, ironiše on. Kao da se ne shvata da papu Franju više ne zanima „filiokve“ i slične priče; on više nije starovremski jeretik, nego lider u stvaranju sinkretističke religije Nju Ejdža, osnove za dolazak antihrista. Snishodljivim ponašanjem prema čoveku koji nastoji da sebi potčini pravoslavne svim mogućim metodama, i koji je neprijatelj kanonskog pravoverja na Ukrajini, ruski ekumenisti podrivaju odbrambene pozicije same Rusije.

 

DIJALOG O STEPINCU

 

Vrh SPC je pristao na vatikansku komisiju o Stepincu, koja je formirana da bi se navodno preispitala njegova uloga u Drugom svetskom ratu, pre no što se obavi Stepinčeva kanonizacija. I sad će ta komisija tobož da reši probleme radeći sa vatikanskim istoričarima i hrvatskim sledbenicima „blaženog Alojzija“.

 

U stvari, formiranje te komisije je veliki promašaj od samog početka. Zašto?

 

O tome je pisao pravni istoričar dr Zoran Čvorović: „Na majskom zasedanju SA Sabora (2015, nap. V.D.) doneta je odluka da se prihvati poziv Vatikana, uručen posredstvom prvog papskog misionara, kardinala K. Koha, da SPC sa Hrvatskom biskupskom konferencijom formira mešovitu komisiju za dijalog o istorijskoj ulozi zagrebačkog nadbiskupa i vojnog vikara NDH – kardinala Alojzija Stepinca. Svaku odluku najvišeg tela naše pomesne Crkve, pa i ovu gore navedenu, treba prvo analizirati iz ugla kanona Jedne Svete Saborne Vaseljenske Pravoslavne Crkve, kao nepromenjivog i opštevažećeg temelja njenog učenja i ustrojstva.

 

Po rečima najautoritativnijeg novovekovnog srpskog kanoničara ep. N. Milaša, Pravoslavnu Crkvu, kada stupa u interkonfesionalne odnose, kakav je i ovaj sa rimokatolicima oko ličnosti blaženog Stepinca, „upravlja samo svoje pravo”. Uz to, „Crkva ne vrši nikakave spoljašnje jurisdikcije naspram drugih hrišćanskih vjeroispovesti, niti naspram članova tih vjeroispovesti”.

 

Gornja crkvenopravna premisa. Mada zbog vremena zasedanja vaseljenskih sabora (poslednji VII Vaseljenski sabor zasedao je u 8. veku) ne postoji kanon koji bi se neposredno bavio dogmatskom stranom rimokatolicizma, iz ugla 7. pravila III Vaseljenskog sabora, koji je pod pretnjom anateme propisao obavezu vaseljenske Crkve da u buduće neizmenjnim čuva Nikeo-carigradski Simvol vere, jasno proizilazi da je docnijom papskom intervencijom u VIII član Simvola vere, u vidu unošenja dodatka filioque, počinjen najteži crkveni prestup – jeres. Jer, po tumačenju vizantijskog kanoničara Zonare, „jeretici su svi, koji uče protivno pravoslavnoj vjeri, bilo da su oni odavna ili od skora odlučeni od crkve, bilo da slijede staroj ili novoj nekoj jeresi”. Da rimokatoličko novačenje predstavlja, rečju Sv. Marka Efeskog – jeres („Latini nisu samo raskolnici, nego i jeretici”), tvrdili su ne samo svi Oci Crkve od Istoka posle 1054. godine, već i pojedini zapadni sabori i učitelji Crkve, koji su još pre 1054. podizali glas protiv samovoljnih papskih interpolacija u Simvolu vere. Tako, primera radi, oci Lateranskog sabora od 649. godine, pod predsedništvom pape Martina, predali su anatemi svakog ko bi se „usudio unositi u crkvu drugi kakav simvol, ili i isti, ali povrjeđen ma u jednoj joti”; papa Jovan VIII je 879. godine patrijarhu Fotiju, koji je osudio jeretičku „hulu na Duha Svetoga”, obećao da će uništiti protivkanonski umetak u Simvol vere.

 

Donja crkvenopravna premisa. Kako je rimokatolicizma od svetih otaca jednoglasno (consensus patrum) osuđen kao jeres, onda se na rimokatličke svetitelje primenjuje 9. pravilo Laodikijskog pomesnog sabora koji zabranjuje pravoslavnim hrišćanima da na bilo koji način učestvuju u poštovanju i proslavljanju jeretičkih mučenika i svetitelja.

 

Crkveno-pravni zaključak. Zaključujući po silogizmu, iz navedenih crkveno-pravnih premisa proizilazi da učešće predstavnika SPC u mešovitoj komisiji, koja je samo karika u lancu koji će dovesti do kanonizacije blaženog A. Stepinca, predstavlja prvorazredni crkveno-kazneni prestup. Da zadatak komisije nije nekakvo naučno utvrđivanje istorijske istine, već post factum dobijanje saglasnosti SPC za kanonizaciju Stepinca, potvrđuju reči uticajnog ekumenističkog teologa i medijskog komentatora tokom papine posete Sarajevu, Draga Pilsela, da je „kanonizacija Stepinca gotova stvar za Vatikan”, ali da je to „proglašenje svecem stavljeno na čekanje, jer se traži udobrovoljavanje srpske strane”.» (3)

 

Naravno da je za Vatikan i Hrvate kanonizacija Stepinca gotova stvar: njega je papa Ivan Pavao Drugi 1998. godine proglasio «blaženim» i njemu se u Hrvatskoj i širom sveta mole kao svecu. Njemu se kao svecu služi služba i u rimokatoličkim hramovima u Srbiji.(4) Širom sveta postoje rimokatoličke škole koje se zovu po Stepincu.(5) I o čemu ta komisija sad treba da raspravlja? Srpski episkopi će ubediti papu i Hrvate da Stepinac nije svetac? Pa to je apsurdno.

 

Ali, zašto onda komisija?

 

Zato što ekumenisti sa pravoslavnog Istoka imaju jednog idola, koji se zove „dijalog“. Oni misle da su, kad je dijalog  s jereticima u pitanju, mudriji i ljubveobilniji od Svetog apostola Pavla, koji je rekao: “Čoveka jeretika po prvom i drugom savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i greši i sam je sebe osudio.“ (Tit. 3,10-11).

 

Stepinac je, dakle, već proglašen za sveca, i rimokatolici celog sveta mu se mole, ali mi ćemo, ipak, ući u dijalog. Jer, mi, teoretičari i praktičari ekumenskog dijaloga, makar to javno ne govorili, JESMO mudriji i veštiji „pregovarači“ od apostola Pavla, koga je Sveti Zlatoust zvao ustima Gospodnjim.

 

IDOLATRIJA DIJALOGA

 

Osnovna zapadna predrasuda, koju je opisao knez Nikolaj Trubeckoj u svojoj knjizi „Evropa i čovečanstvo“, jeste uverenje da je „romanogermanska civilizacija“ najviša na svetu, i da svi ostali moraju da joj se, hteli ne hteli, pokore. Kada su zasnivali ekumenski pokret, protestanti ( kojima su se kasnije pridružili i rimokatolici) postavili su pred pravoslavne jednostavan zahtev – da se prilagode zapadnim kriterijumima „ekumenskog dijaloga“, to jest da statiraju i slušaju tuđe pouke. Kao što je davno bilo zapaženo, „pravoslavni su u susret sa zapadnim hrišćanima ušli nepromišljeno, pristavši na dekorativnu ulogu „drevno-hrišćanske egzotike“, a zapravo se desilo da su od samog početka upali u „zapadni žrvanj“, u mreže zapadnih dihotomija i problema, sa obavezom da svoj eklisiološki identitet izražavaju isključivo na zapadnom (bogoslovskom) idiomu“. Odatle potpuna zaslepljenost ekumenista sa Istoka – oni ne smeju da kažu „car je go“ jer su sami sebe ubedili da car nosi najlepšu moguću porfiru.

 

Ekumenisti svoje slabosti pokušavaju da prikriju pozivajući se na događaje iz prošlosti Crkve. Recimo, na besedu Svetog Marka Efeskog prilikom obraćanja papi Eugenu Četvrtom, na početku sabora u Firenci i Ferari – tada se Sveti Marko papi zaista obratio s izrazima ljubavi i poštovanja, nadajući se da će Zapad shvatiti svoje zablude i vratiti se jedinstvu Crkve Božje. Ali, ekumenisti prećutkuju da Sveti Marko, kad je video da papa i papisti ne odstupaju od jeresi, više nije vodio nikakav dijalog s njima, nego je poveo borbu protiv unije, i govorio: “Bežite od papista kao što se beži od zmija“.

 

Neko je zapazio – Crkva nikad nije vodila jalove dijaloge, nego je, spasonosnim monologom propovedi i mučeničkog svedočenja, sve prizivala na pokajanje i vraćanje Hristu, Čije je Ona Telo. Ekumenistički dijalog se, međutim, uvek i svagda bavio pretumačivanjem samoočevidnih istina vere. I ako čovek razmišlja metafizički, arhetip ekumenističkog dijaloga je povest iz Knjige postanja.

 

PRVI EKUMENISTIČKI DIJALOG

 

A zmija beše najmudrija (najlukavija) među svim zverima zemaljskim koje stvori Gospod Bog. Reče zmija ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu? A žena reče zmiji: mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu. Samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: Nećete vi smrću umreti, nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite od njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i poznati šta je dobro a šta zlo. I žena, videći da je rod na drvetu dobar za jelo u da ga je milina gledati, i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzbra rod s njega i okusi, pa dade mužu svome, te i on okusi. Tada se i jednom i drugom otvoriše oči i videše da su naš, pa spletoše smokvino lišće i načiniše sebi pregače. ( Post 3,1-7)

 

Tako je izgledao prvi „ekumenistički dijalog“ u istoriji čovečanstva. Bog je Adamu i Evi rekao da poste od ploda sa drveta poznanja dobra i zla, da bi, kad duhovno sazru, mogli da ga okuse, jer, kako su govorili Sveti Oci, poznanje dobra i zla je dobro, ali u svoje vreme. Zmija kaže Evi da je Tvorac nju i Adama slagao, i da će, mehaničkim jedenjem ploda, dostići božanski status (kao da je oboženje moguće bez Boga i Njegove blagodati). Eva naseda na prevaru skrivenu u „dijalošku“ oblandu, i evo gorkih plodova – umesto da postanu bogovi, Adam i Eva otkrivaju svoju grehovnu nagotu i gube raj, jer je raj zajednica s Bogom, a ne sa plodom samovolje; tada upoznaju i smrt.

 

Tako je i sa ekumenistima među pravoslavnima: oni tvrde da su i papisti i protestanti crkvene zajednice, a ne jeresi; tvrde da molitveno opštenje s jereticima sve nas „obogaćuje“. Zbog toga, plod ekumenizma uvek i svagda bude gorčina prevare, jer jeretici postižu svoj cilj – da budu priznati kao „Crkve“, a pravoslavnima ostaju raskoli, podele, sukobi, koji se decenijama (kao u slučaju starokalendarskog raskola u Grčkoj i drugde) ne mogu rešiti.

 

A to je plod neposlušnosti reči Božjoj, o kojoj je rečeno da je neposlušnost kao greh od čaranja, i nepokornost kao sujeverstvo i idolopoklonstvo (Prva Samuilova, 15,23)

 

Vladimir Dimitrijević

 

 

UPUTNICE (pristupljeno 8. avgusta 2016.)