Да су нам дозволили. Да смо имали мудрости. Да нисмо, како рече Владика Николај, народ многих почетака. И Андрићград је својеврсни почетак

Андрићград не сме да лаже. Он постоји као сведочанство на граници светова да је могуће, макар уз напор и труд, ићи путем Истине

Са вером у уметност

Пре Андрићграда, био је Дрвенград.

„Дрвене куће које су ухваћене у тренутку распадања, демонтиране су и однесене, добиле су у Дрвенграду још један живот“.[1]

Емир Кустурица је прегао да сагради место предаха у апокалиптичним ритмовима садашњице. Када се, на Мећавнику, појавио Дрвенград, изгледало је да смо добили квинтесенцију наших старих добрих вароши, чије су размере биле, во времја оно, непорециво људске. (Као код Платона – полис не треба да има више од пет хиљада становника. Јер морал је могућ само као, по Жарку Видовићу, завичајна обичајност; а још у 19. веку Бодлер је уочио да месец дана можеш да луташ Паризом, и да не сретнеш познато лице – ту морал више не станује).

Оне кућице, прагови давно несталих пруга који су постали степеништа, стари аутомобили, револуционарно – еколошки сокови, дрво прекривено књигама, биоскоп под земљом… Била је то, кад се Мећавник појавио, насушна доза суптилног, „надреалистичког“, померања стварности заснованог на искуству балканског мултиперспективизма. Плус Шарганска осмица и заврнути Кустуричини рукави као знак да је пред нама човек спреман да ради својим рукама, али и да се туче са онима који желе да мокрогорску чедност униште рудником никла. И црква Светог Саве, да се зна почетак; и вера у уметност као слободу, у уметност која се не клања Мамону… Мећавник, са својим фестивалима, није квазиестетска обмана која, маскирана у постмодернизам, тврди да је све бесмислено и да је побуна немогућа. Фестивали на Мећавнику и даље показују да је истинска уметност живља од живота, који нас, овакав каквим је постао, затупљује потрошачком репетитивношћу, и мири нас са потоњим сивилом неолибералног капитализма.

А ко, иоле нормалан, може да са тако нечим да помири? Ко жели да утоне у потоње сивило?

Пасионираност на делу: Дрвенград као модел

Мећавник је, сматра угледни научник Миломир Степић, модел који нам поручује како би се могла оживети, све напуштенија, унутрашњост Србије. Тај модел проговара и о Кустуричиној пасионираности као путу обнове који нам се, ако и даље желимо самосвојност, нуди.[2]

Али, шта је пасионираност?

По чувеном руском научнику, Лаву Гумиљову, етногенеза (настанак једног народа) се дефинише као локална варијанта унутрашњег обликовања условљеног утицајем историјског и пејзажног чиниоца. Као елементи природе, етноси улазе у састав динамичних система у којима се налазе домаће животиње, биљне културе, природни и вештачки предели, рудна богатства и предмети културе. То су, аналогно биоценозама, тзв. етноценозе. Етничност је природна особина човекова, а етничка припадност се осећа као природна чињеница. У непоновљивом склопу одређеног пејзажа настају извесни етноси, а предели утичу на духовност и обичаје народа (планине, степе, реке, језера, шуме обликују етносе ништа мање од њихове религиозности). Етноси настају од разних народа (Руси су, по Гумиљову, словенско-угрофинска мешавина, са извесним елементима татарске генетике). Етноси имају субетничке формације („горштаци“ и „долинари“ код Шкота, на пример), али се укључују и у суперетносе (какви су, рецимо, „Запад“,“Исламски свет“, итд.). Да би настао нови „етнос“, потребан је нарочити чинилац, који Гумиљов назива „пасионираност“ (А. Л. Андрејев га дефинише као „посебан ефекат вишка биохемијске енергије, који се испољава у појачаном нагону људи за акцијом“). Пасионирани људи су тзв. „пасионари“, који, желећи да промене свет, стварају и проповедају нове религије и научне теорије, крећу у освајања или, пак, неодступно бране отаџбину. Само пасионари су кадри да стварају нове етносе и да одржавају постојеће.[3]

После Дрвенграда, насеља од чисте пасионираности, бајковитог одморишта и „временске машине“ која нас враћа у доба напуштених људских премера, на ред је дошао Андрићград, покушај да се сазда трајна тврђава наше културе.

Пут у Замак

Један од највећих српских сликара, који је, у исти мах, био и мислилац, заточник „Медиале“ Леонид Шејка, веровао је да се мора прећи пут који је сам дефинисао као кретање од Града (плода отпадије од Алфе и Омеге, Града као симбола самозатворености и самодовољности), преко Ђубришта, својеврсног пакла, до Замка, раја поново стеченог.

Док се праве планови за освајање свемира, а прогресу нема граница, велика машина ради беспрекорно, иако јој непрестано прети Ђубриште. Реч је о ономе што Шејка зове „mundus discontinuo“: „Сок у стабљици не допире до огранка. Покрет руке, који је намењен да изврши радњу, застаје на једном делу пута, без видљиве препреке, и губи из вида свој циљ“.[4] На Ђубришту, предмети губе битијност, и све се маске скидају. Њиме господари Шејкин Групулекс, сами ђаво.

Шејка верује да ово умножавање предмета саздаје пустињу у којој ће ипак бити могуће откровење, и да ће мрачна посуда, бар у будућности, у себе примити светлост.

Савремени град је Некрополис, а Ђубриште његова логична последица, сматрао је Шејка. Ипак, веровао је – и то је хаос из кога може настати космос.

Кустурица, који је, чезнући за неоствареном нашом ренесансом, кренуо ка Андрићграду, не пристаје на свет као на ђубриште, о чему је причао најављујући свој филм „На Млечном путу“:“/…/Цео наш свет је постављен наглавачке, Велики брат и његов рођак су читаве народе довели до колапса, од света су направили ђубриште. Свима нама, а мислим на 99 одсто човечанства, преостало је да прихватимо да су наши животи тек комад отпада на глобалној депонији. Свако ко начелно прихвата овакву поделу улога укључује се у поредак нове паганске цивилизације. Она успоставља не само крај идеје о народима, већ и крај идеје о људским бићима. Мој је циљ да из сопственог искуства и стваралачке страсти створим повољан исход за гледаоце. Филм стоји на супротној страни, он је ту ради одбране људскости од глобалног политичког подземља, а нема бољег начина за то него да користим архетипове добра, лепог и узвишеног.“[5]

Не пристајући на идеју краја народа и краја људских бића, Кустурица се определио за изградњу места посвећеног књижевнику – посвећенику калокагатијског идеала, јединства Добра, Лепоте и Истине.

Покушај Замка

У том смислу, Андрићград је својеврсни покушај Замка као, по Шејки, предела благости, озареног уточишта логонаутике. Пред његовим капијама нема видљивог моста који се подиже да би заштитио оне који тамо обитавају. Немогуће је то у Вишеграду, граду ћуприје на Дрини. Ћуприја позива да се река пређе. Андрићград позива да се у њега уђе.

Снага призива је, овде, недвосмислена: креће се од храма Светог кнеза Лазара, који нам Видовдан нуди као основу постојања народа на размеђи светова.

Одмах испред храма је споменик заветном песнику Његошу, који нам поставља питање шта је човек, истичући да се, и пре одговора на кључно питање православне (дакле апофатичке) антропологије, мора бити – управо човек. Док тражиш одговор, буди човек.

Кад се изађе са храмовног трга, сачекује нас замишљени Андрић, човек узнемирене свести и савести, вулкан покривен велом непрозирног стоицизма. И, пре свега и изнад свега, човек Европе које више нема, а коју је тако потресно описао Штефан Цвајг у „Јучерашњем свету“. Ту је и незаобилазник Никола Тесла, који је доказао да је и међу нама могућ Леонардо, иако нисмо имали ренесансу.

А онда, испред капије, патријарх Макарије Соколовић, са својим братом Мехмед – пашом, покрај чијег моста се диже Андрићград; они су својеврсни подсетник, између осталог и на то шта смо могли бити.

Да су нам дозволили. Да смо имали мудрости. Да нисмо, како рече Владика Николај, народ многих почетака.

И Андрићград је својеврсни почетак.

„Овде се камен враћа тамо гдје никада није био. Ипак, могао је да буде или је био у литератури Иве Андрића.“[6]

Одакле долази Андрићград?

Свакако, то је идеја Емира Кустурице.

Али, Кустурице који, сав, потиче из културе отпора и непристајања, којим каже: „Када би на нашој планети остао само један који изговара Истину, требало би стајати иза њега!“ (овде)

Тај Кустурица каже: „Како се постаје политички коректан? Тако што, ако не можеш сам, неко други мора да ти избије из главе сваку мисао која се супротставља глобализацији. Ако не може тољага, може „мејнстрим“ телевизија, могу сајтови на интернету. Мозак би можда савладао механизам машине за прање веша, али центрифугу не може никако! Када се кортекс добро исцентрифугира Холивудом, „Ролингстоунсом”, хуманитарцима НАТО генерације, добијемо политички коректну особу која вјерује да су фашисти антифашисти и обрнуто! Ту се изненада смањује потреба за љевичарским страстима: саосјећање, касније и губитак разумјевања за људе који немају право на храну и текућу воду, па се полако повјерује да је „Монсанто” најзгоднији произвођач хране, али и у то да на свијету има превише људи те да је неопходно смањивати им број. Ко те пита како! Завршна фаза је фатализам као последњи стадиј капитализма. Све што јесте мора тако бити и не питај зашто. Као што не можемо сазнати зашто на Форбсовој листи најбогатијих нема Ротшилда и Рокфелера!“ (овде)

А то се, на кафанском зиду Андрићграда, претвори у слику Рокфелера, окруженог наводим светским моћницима, који је, у ствари, пуки шибицар.

Или, на самом улазу у Андрићград, портрети Младобосанаца, које је тако страсно мрзео Ричард Холбрук јер је, гле – баш због њих! – почео Први светски рат. А није почео због аустријске окупације Босне и Херцеговине, због жеље Германа да се шире на Исток, због цара и краља Фрање Јосифа и кајзера Вилхелма! Тамо, на улазу, стоји Млада Босна, као стража чисте и непатворене поезије, која ником није од материјалне користи, али је насушна, као хлеб. Уосталом, то је у својој песми  „Принцип“ већ рекао Ђорђо Сладоје:

Не црном руком но вођен мишљу светом
Ја сам се дуго у сну рво са том метом
И да сам промашио свеједно било би свету
Ал ја сам обећо сестри и заклео се кмету
Ја сам се Жерајићу заклео тврдом вером
И немам никакве везе с вашом свињском афером

Јесам злотвора гађо ал нисам пуцо у њу –
Смејо се мојој капи руго се моме гуњу
А могао је наћи неко сретније место
И тамо отићи мирно на излет са невестом

Прихватам вашу казну ал не могу да признам
Да је то просто злочин варварство тероризам
И да сам страшни повод и узрок светског бола –
Мене је водила рука што је аждају збола

И сад кад наша драма скончава у водвиљу
Ја бих се судијо опет жртвово истом циљу

Потреба за слободом

Андрићград је настао из потребе да се живи у слободи. Да се не живи под сталном контролом господара дискурса који мисле да су господари свега. Јер, како каже Кустурица: „Под изговором борбе против тероризма људски род се ставља под масовну контролу. Све се прислушкује, а материјала је толико много да се човјек са слабим живцима лако може сажалити над запосленим и његовим менталним здрављем када види колики посао га очекује! Преслушавати три милијарде људи, то личи на средњевјековну казну када монаха који учини гријех осуде да преписује Нови Завјет до краја живота! /…/ Са Асанжом и његовим свједочанством је почео 21. вијек!“ (овде)

Слобода је увек имала своју цену. И унутрашњу и спољашњу. Личност је бол, каже Берђајев (а личност је слобода). „Истина је са слободом нераскидно везана,/ обојима једна песма од Срба је спевана“, каже Свети владика Николај. И зато Кустурица, са висине Мећавника и са Андрићевог моста, виче: „Сејачи ратова са својом  армијом волонтера тиквана, плаћеника који широм свијета, у домицилним земљама, не плаћају порез, дресери револуционара батинаша који су кроз обојене револуције, спречавали аутентичне националне и социјалне покрете, водили су ратове, опљачкали пола планете, заробили националне банке, прогласили глобализацију судбином, а у људски мозак убризгали инфекцију фатализма капитализма! Идеја да је битна реалност коју они произведу, те да Истина никоме више не треба и да је превазиђена. Истина није cool! Ако је тако, како ћемо знати шта је неистина? Нема неистине! Кажу ови? Како нема? Само реалност коју они искреирају може да се сматра Истином, а то је непрестана намјештаљка! Чињенице су глупе и неупотребљиве!“ (овде)

И кад све ово изговори, спреман је да прими на себе мржњу оних који не желе да мисле, него им је, као у стаји, топло од греха, лажи и подлости једне антизаједнице која, ипак, опстаје, док је редовних примања и шопинга („гојимо се од грехова и од блата“, вели Дис у „Нашим данима“); али, опстаје до есхатолошког часа, опет Дисовог: „Ал` кад пожар подухвати  на све стране/Куда ћемо од светлости и од суда?“

Не живети у лажи

Када је својој књизи дао наслов „Шта ми ово треба?“, Кустурица је поставио право питање. Јер, стварно, шта му је све ово требало и шта му све ово треба? Или шта је требало и треба Асанжу? Или Петеру Хандкеу, о коме је идејни творац Андрићграда сасвим исправно рекао да он није стао уз Србе као Србе, него уз истину као Истину? А све је, увек, било садржано у Солжењициновом диктуму: „Не живети у лажи“.

Усред свемоћи совјетског тоталитаризма, Александар Солжењицин је написао: „Када насиље нахрупљује у миран људски живот – лице му пламти од самоуверености, оно и на застави носи, и виче: Ја сам Насиље! Разилази се, размакни се – сатрћу!“

Али насиље брзо стари, која година – и оно више нема самопоуздања и, да би се одржало, да би долично изгледало – неизоставно за савезника позива Лаж. Јер: насиље се нема чиме прикрити осим лажи, а лаж се може одржати само насиљем. И насиље не ставља сваког дана нити на свако раме своју тешку шапу: оно од нас захтева само покорност лажи, свакодневно учешће у лажи – и у томе је сва поданичка верност. И управо ту лежи најпростији, најдоступнији кључ за наше ослобођење, који пренебрегавамо: лично неучествовање у лажи! Па нека је лаж све покрила, нека лаж свиме влада, али у оном најмањем се ускопистимо: нека не влада кроз мене! И то – прорез у тобожњем прстену наше пасивности! – и јесте оно најлакше за нас и најразорније за лаж. Јер када се људи одврате од лажи – она напросто престаје да постоји. Она као и зараза може постојати само на људима. Не одазивамо се, нисмо дозрели да идемо на тргове и громогласимо истину, искажемо оно што мислимо – и не треба, то је страшно. Али макар одбијајмо да говоримо оно што не мислимо! Управо то и јесте наш пут, најлакши и најдоступнији за наш проклијали органски кукавичлук, знатно лакши од (страшно је изговорити) Гандијеве грађанске непослушности. Наш пут: ни у чему свесно не подржавати лаж! Спознавши где је граница лажи (свако је још различито види) – да узмакнемо од те гангренске границе! Да не прилепљујемо мртве кошчице и крљушти Идеологији, да не крпимо труле дроњке – и бићемо запањени како ће брзо и беспомоћно лаж отпасти, и оно што треба да је голо – то ће се пред светом појавити голо. Дакле, због наше бојажљивости нека свако изабере: да ли ће остати свестан слуга лажи (о, дабоме, не из склоности, него да прехрани породицу, да васпита децу у духу лажи!), или му је већ време да то стресе и остане частан човек, достојан поштовања и деце своје и савременика.“ (овде)

Андрићград не сме да лаже. Он постоји као сведочанство на граници светова да је могуће, макар уз напор и труд, ићи путем Истине.

др Владимир Димитријевић

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 3. 12. 2019. године)

[1] Емир Кустурица: Шта ми ово треба, Вукотић медија, Београд, 2018, стр. 194.

[2] http://adattar.vmmi.org/sajtok/27799/pecat_2019.06.28_26.pdf

[3] http://kpolisa.com/KP23/kp23-I-2-Djurkovic.pdf

[4] Леонид Шејка: Град – Ђубриште – Замак 1, Књижевне новине, Београд 1982, стр. 64

[5] https://iskra.co/reporteri/kusturica-srbi-su-svetu-dali-najvece-sinove-i-kceri/

[6] Емир Кустурица: Шта ми ово треба, Вукотић медија, Београд, 2018, стр. 195.