Српска академија наука штампа Речник Драгачева Милоја Стевановића
Зидару је лако: кад му је тешко, куће зида.
Лекару још лакше: када је болестан, људе лечи.
Мени је најтеже, љубави моја чиста –
мене у јатима напуштају речи.
Тако је певао наш велики Брана Петровић, пореклом из Бјелуше код Ариља, темељно из Слатине, престонице детињства његовог, а близу Заблаћа. Дисовог. И ових дана ни о чему не мислим толико колико о Браниним стиховима. Они ми не дају да тонем у дремеж навикнутости на кружење апсурда у коме живимо, крећемо се и јесмо.
Као професор књижевности, улазим у учионице у којима седе наша лепа и паметна деца, која ће, авај, углавном да се одшколују у својој земљи, па да, јатимице, крену у бели свет за црним хлебом који неонски сија. А Србија да опусти, да нема ко у њој да живи, осим стараца и старица у реду за гробље. У јатима одлазе наши птићи, деца наша, али има још један бол: у јатима нас напуштају и наше лепе и паметне речи. И то не само у иностранству, где се забораве јер се ретко кад користе. Него, овде, у Србији, одлећу у неповрат чудесне речи овога језика. Не само што се међу младима мало читају књиге, и не само да се мисли електронским сличицама и емотиконима, званим смајлићи; него је нестао и читав свет у коме су многе речи биле саморазумљиве, пошто без њих није било стварности. Ако већ годинама нема тромесечне снежне зиме, како ће деца знати за реч целац, која сведочи о снегу без пртине? Ако нема деде и бабе да живе како се живело, неће се школарци сетити ни трапа ( рођен 1969, гледао сам свог деду у Кулиновцима код Чачка како затрапљује јабуке и крушке). Или, како ми прича колега који припрема матуранте за пријемне испите: збуни се ђак кад треба да избаци уљеза из низа – ковач, спавач, пливач, корбач, јер није чуо за корбач, пошто одавно нема кочијашења. У низу учитељица, наставница, васпитачица, спајалица ни спајалица му није за избацивање – то је, сматрају будући студенти, жена из „кол центра“ која спаја таксисту са муштеријом.
Човек гледа речима, а не очима. У хемијској лабораторији ја сам слеп, јер не знам шта је који инструмент и чему служи. Немам речи да гледам по лабораторији. А у библиотеци ја, књишки мољац, нисам слеп: свуда је путоказ до путоказа.
Зар је случајно да новонастањени, кад се преселе из родног краја, прво именују брда, шуме и воде, па тек онда граде куће? Ко ће живети у свету онемелости?
Сваки завичај србски има своје речи и свој речник, важан да се сачува и преда потоњима. И те речи данас, у доба тријумфа нивелишуће технике, брзо одлазе, брзо нестају. Треба их хватати у лету, док се још памте, док светлуцају у свести и тиште у подсвести, док су благо дохватно из пештера меморије оних који су их слушали, живели и дисали њима. Тим речима се треба заверити, тим речима постати заточник. Није језички завичај за бацање. Није и не може бити. Тако је и са Драгачевом, чији речник, плод бдења Милоја Стевановића ( његовом руком су га писали преци и савременици ), и чији труд је научно - лингвистички одмеравао др Драгољуб Петровић са др Јеленом Капустином, управо имамо пред собом.
Кроз речник, Стевановић се, са завичајцима, вратио корену, да би са корена одстранио коров постмодерног мртвачког вербализма. Корен против корова: то му је био пут. Тамо далеко, у себе, које се и ноћу будило да разгори запретану драгачевску реч, да њен пропламсај преда на надлежно место – у срце и ум оних који ће доћи.
Оду људи из Драгачева, па му се ипак врате, нагло и изненада – тако песник Иван Негришорац, рођен у Трстенику, живећи у Новом Саду, али пореклом Станић из Негришора, из неоавангарде право у жежени завичај, са збирком песама „Потајник“ ( по имену потока у родном селу, у коме жуборе тајне, шушти лишће и таложе се ране, има живе воде и смртних опасности ).
Прво долази нада, сматра Негришорац. Нада која бди у језику. И која се пројави у његовој песми „Професор Цвијић саветује младог Ердељановића пре поласка на терен 1898. године“. То је песма о начину на који се истражује Драгачево, али и сваки предео нашег порекла озареног смислом: “Иза сваког ћувика,/ Главице или гребена вири/ Некакав човек. А тог човека мораш/ Видети како, попут коприве и папрати,/ Расте са овог тла: такав је због земљишта,/ Због река и потока, због удолина,/ Присојних и осојних страна,/ Због сунца које му вазда обасјава/ Станиште, или му понекад тек просине/ Или у сенци цео живот проводи./ Обрати пажњу на кућу/ И окућницу. Имају ли двор/ Ограђен? Чиме је ограђен: плотом,тарабом,/ Пармацима или врљиком? Можда купиновим жбуном/ И врзином? Каква је окућница: буја ли врт, / Градина или башта? Је ли ту воћњак,/ Забран, забел или брањевина?/ Види како је кућа устројена! Према изласку/ И заласку сунца, према брдима/ И долинама, изворима и потоцима? Какве су/ Зграде у двору? Има ли гостинских кућа,/ Конака и башкалука? Од чега је све то: јесу ли зидане,/ Од ћерпича или од набоја? Јесу ли брвнаре,/ Плетаре или су од шепера?/ Има ли вајата, клети/ Качара или млекара? Где су амбари, чардаци,/ Кошеви и салаши? Има ли кочине,/ Хлебне пећи, дрвљаника?/ Видећеш да наш човек често ставља/ У чело двора: прво поред стоке/ И смрадног буњишта прођеш, па тек онда/ До куће стигнеш! Ал ти, синко,/ Не презри мајчину сису, но узми со и хлеб,/ И запамти: то су људи зналци и поседници,/ А ми само бележимо речи/ Што за њима осташе!“
Таквим трагом треба кренути за драгачевским речима, у наше неодузимљиво Драгачево. Стевановић је то схватио, и пошао. Четири године корачао по себи и по селима свог краја; слушао и служио живима и мртвима. И ево књиге.
О ЗЕМЉИ У КОЈОЈ ЈЕ ДРАГАЧЕВО
Мене је, као професора књижевности, уобличио такође професор књижевности, скоро већ легендарни Бошко Ћаловић, родом из Зеока. Њему се, за једну беседу о његовој породици, јавило оно што треба рећи о драгачевском крају као посебности нашег народа. Тада је прозборио, у име свих рођака, земљака и завичајаца, у име живих израслих из покојника.
О прецима је зборио златно, рекав: “Да могу да се врате оданде одакле се нико није вратио и да проговоре кад нас виде, а можда нас и виде, причали би нам овом приликом и о ономе што знамо и о ономе што не знамо или заборављамо. Причали би нам како су се у оба устанка борили, као Јован Милићевић Ћалов, против „коњице ноћи алах ил илалах“, неверника са полумесецом на челу. Причали би нам како су се борили у балканским ратовима за после Косова отету земљу, али и у оба светска рата, против хришћана који нису били хришћани, и остајали на Церу, Колубари, Краљеву... О црним барјацима и лелецима. О деци која нису запамтила очеве и о синовима који нису имали децу. Причали би нам и о хајдуцима, исте крви која није била иста крв, а који су ножевима, пушкама и ужареним веригама отимали оно што се није могло дати, или што се давало кад и глава. Причали би нам и о другим хајдуцима, са звездом на челу која није била звезда, а који су отимали и више, све од чега се живело: пшеницу, стоку, вуну, маст, пасуљ, ракију... Себе су звали ослободиоцима, али су место оружјем и веригама убијали порезима, прирезима, кулуком, да би их на крају „ослобађали“ и од имовине. Причали би нам и о горком животу без живота. Да су устајали са првим петловима, а легали око поноћи после својих радника. Да су копали и косили по Зеокама, Тијању, Придворици, Јездини, Бељини… Да су се спорили око међа и са својима и са комшијама, иако су имали земље више од њих. Да су псовали и земаљска и небеска знамења, али су чували веру и обичаје. Да их је било и неписмених, али и међу реткима у Драгачеву који су читали књиге, новине, писали ратне дневнике и лепо и мудро говорили и радили. Да су без диплома намештали сломљене кости и људима и стоци боље од оних са дипломама. Да су били против власти, а давали кметове и посланике. Да су у гробљанску смоницу, као у винограду, садили тек рођену децу, тек доведене жене, пале ратнике у пуној мушкој снази и бркате и сите рада и живота старине. О томе причају њихови надгробници, или урасли у траву, немушти и невидљиви, или испршени, са капама на глави, украшени плавим словима, голубовима, грожђем, калемарским ножићима, чутурама, штаповима и осталим знамењима њиховог живота. Причали би нам да су им се жене савијале под обрамачама, носећи из црепуља и земљаних лонаца ручкове по Гаришту, Колајама, Потокама, Белом брду, Придворици, Чачанском пољу… Да су, и кад би остале без мушке главе, чувале част, имовину, плаћале дажбине, славиле и свадбовале. Причали би нам да су им се и куће селиле, или у заборав или с места на место, али и да су се обнављале и градиле онде где никад нису биле. Рекли би нам, ево, да оно што видимо не видимо. Јер кад бисмо се вратили у њихово време, видели бисмо, да овде, где смо сада, није било као сада. Окруживало би нас неколико кућа, магаза, качара, млекар, зграде, штала, салаш, пчелињак... Крушке и јабука разних врста би нас тапшале по раменима, пчеле зујале око глава као око цветова, стока би мукала и овце блејале, саплитале би нас кокоши, гуске, ћурке, патке, а вино и ракија избацивали би чепове из буради која су толика да не могу да изађу из подрума. И сви су имали све то. Некад више, некад мање. Како кад. Рекли би нам да су срећни што смо се окупили, што их се сећамо, што нас има оволико: и пољопривредника, и занатлија, и професора, и лекара, и правника и инжењера... Рекли би нам да су се врата која су овде отворили према животу пре двеста година сада умножила, да смо их отворили на све стране света и да нису узалуд живели.“
Такво Драгачево један је од темељних предела Србије; опет по речи мог професора Ћаловића, који о Србији сазданој на костима предака вели: “Овде су они који су после смрти оживели. Овде су они који место глава имају сунце. Овде су они који су опростили непријатељу, па су ближи Богу и имају зато две отаџбине: земаљску и небеску Србију. Овде су они који нам „у бескућу показују дар“. Ово, зато, није само споменик, већ место где су се загрлили небо и земља, где гори воштаница и кад није запаљена, где се говори и кад се ћути, где човек порасте изнад себе, где се излази и кад се залази, где се лелек претвара у песму... Ово место је само у овој земљи – ни на Истоку, ни на Западу. Ово место је у земљи где су и свеци морали да изваде мачеве. Ово место је у земљи где је „коњица ноћи алах ил илалах“ спалила на ломачи „нашу чашу вина, хлеб и свето слово“, „наше свете мошти“ које су се уместо у пепео претвориле у сунце. Ово место је у земљи где се с коца одлазило у историју. У овој земљи је толико оваквих места, знаних и незнаних, да нема толико речи које би их означиле. Које речи да оплачу и опевају сторучице мајке које су једном руком колевку љуљале, а другом раку копале; једном руком слале синове у војску, а другом им на очи бакарне паре спуштале. Које речи да испричају чудо о Стојковићима ове земље које од постања стрељају, вешају, спаљују, а они се увек живи кући враћају. Које речи да објасне да у овој земљи „нико није умро ко је умро“. У овој земљи, крај друмова, засађени су војници камени који дозивају, сведоче, опомињу, охрабрују, ухвате путника за руку и показују му „пут који путовању не смета“. У овој земљи, где нема мора, има и „плава гробница“. У овој земљи има и споменик од лобања које говоре. У овој земљи храмови су и места где нема храмова, градови и где нема градова, порази су постали победе, и кад се сиђе под земљу, оде се на небо: у причу, у песму, у памћење... О овој земљи су певача научили „како треба с бесмртношћу зборит`“, јер се у њој, као у дрвеним легендама, „с цветнијех пољанах“ одлазило у „весело царство поезије“. У овој земљи свети ратници су носили опанке и шајкаче. У овој земљи је било толико чуда да не могу стати у речи.“ Ни у речник, наравно. Али се, у име Смисла, мора покушати.
ПОД СТЕГОМ ДРАГАЧЕВСКИМ
Драгачевци су се херојски борили у Првом и Другом србском устанку, па су витешки војевали у Јаворском рату, па су дизали глас и за политичке слободе и права 1893, у Горачићкој буни. Њихови хероји из балканских и Првог светског рата чинили су чуда. Довољно је сетити се Будимира Давидовића, скоро митске фигуре, на коме се дословно испунише епске формуле каква је она хиперболична: „На њему је рана седамдсет“. Он их је стварно имао седамдсет, као седамдесет крвавих звезда. За крст часни и слободу златну, с вером у Бога за краља и отаџбину.
Драгачевци су били и опаки хајдуци, и каменописци крајпуташа, и трубачи нечувени, и вашарџије невиђене.
И ја па ја и опет ја, као у оној анегдоти коју је записао Никола Стојић, кад су на Трећем сабору трубача новинари једног стаситог момка с трубом у руци питали ко је, по његовом мишљењу, најбољи трубач те године у Гучи. Он, као из топа:“Станко Главоњић из Горачића“. Па га питају – шта мисли, ко ће победити. А он, ни пет, ни шест:“Станко Главоњић из Горачића“. На крају ће новинари:“А како се Ви, младићу, зовете?“ Момак, гласно и јасно: “Станко Главоњић из Горачића“.
Е, па, таквом Драгачеву, као притоци Свете мајке Србије, био је потребан и један речник, да се сачувају речи које имају соли, речи са којима се може и омркнути и осванути, од којих се живи и са којима се мре.
МИЛОЈЕ СТЕВАНОВИЋ, СВЕДОК ЗАВИЧАЈА
Завичај и завичајност…У време у коме живимо када су, по Хајдегеру, слике са телевизије човеку ближе од окућнице, значење ове речи је готово заборављено. Али, морамо се сећати тог светлог значења. Јер, шта је завичајност ако не свештено човеково осећање? И, дакако, то није малограђанско осећање. Наш хришћански философ, покојни Жарко Видовић, каже: „Завичајност је празнична заједница, те отуд човек, израстао у завичајности, у сфери етос – итос, осећа потребу да и у границама читаве државе има сачувану празничну заједницу: таква је само нација. [...] етос је навика, обичај (навика заједнице, навика човека у заједници), итос је боравиште, станиште заједнице и завичај (с којим је човек обредно срастао), завичајност, завичајна обичајност – морал [...] Завичај и родна кућа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, континуитета присуства предака, непролазног детињства човековог. [...] Нема никаквог „раја“, чак ни небеског царства на земљи, изван завичаја и завичајности. Завичајност је медитеранска вредност (полис, богови завичаја, обоженост свега у завичају). Рај је – завичај (а не утопија, бескласно друштво и правда „империје“). Завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм. А нација је уздигнутост завичајности у историјску свест.
Завичај није једнозначан. Он има своје горе и своје доле, своје висине и своју каљугу. Тако Милован Данојлић вели:“На овом тлу сам упознао укус, мирис и плодност годишњих доба, ту сам сањао далеке земље и градове; ту сам се радовао, ту сам, једног пролећа, гладовао; ту сам, у више наврата, бомбардован; ту сам почео роптати против неслободе и лажи; ту сам сâм усвојио прве поруке из отпора и трпљења. Однос између мене и овог тла пролазио је кроз болне несугласице. Грозио сам се његових непоправљивих навика док у њима нисам препознао залог наше издржљивости. Кидао сам везе да бих их, потом, с удвострученим жаром обнављао и јачао. У обрачунима са собом вређао сам и рањавао завичај; у побуни против личне судбине он ми је први био на удару јер ми је био најближи. Открило ми се, најзад, да је сплет произвољности с којима долазимо на свет ствар недокучиве промисли, и да је оно што зовемо случајношћу законитост која измиче разуму. Да свако личи на рељеф у коме се обликовао. Не морамо се тиме поносити; довољно је прихватити истину, и истраживати је. Овде сам постао грађанин света. То се десило у дечаштву, док сам, у августовске вечери, посматрао сазвежђа изнад авлије. Више од свих космополитских учења и политичких уверења, звезде су у мене улиле осећање да сам делић Космоса. Авеније Њујорка, Париза, Берлина, Лондона и Рима су ми изоштриле свест о изгубљености и наважности, док Млечни пут ослобађа од тескобе. Вијугава, зелена црта између Букуље и Медведника умирује душу, показује правац срећног исхода. Волим Тоскану, Провансу, Конемару, Шкотску; Шумадија је нешто друго. О њој знам више него што успевам да кажем, и него што треба говорити.“
Добрица Ерић, у разговору са песником Владимиром Јагличићем вођеном 1995. године, о завичају каже:“Завичај је моја прва љубав и све моје школовање. То је моја највеселија и најтужнија реч. Највеселија зато што сам у њему и из њега почео упознавати свет и поверовао у све лепоте и радости које ме у том свету чекају, а најтужнија због великих промена које су се за кратко време у њему и мени догодиле и због старости свега онога што је некад било младо и лепо и изгледало вечно, а сада тихо умире, ишчезава пред мојим уморним и избледелим очима, које више немају снаге да завичају поврате бар мало младости и првобитне чистоте, чак ни у песми.“
Милоје Стевановић ово зна, па и он пева химну завичају: “Завичај је топли грумен угњежђен у дубини срца. Завичај милује ђедовом причом. Завичај мирише бабиним закајмаченим румено-гаравим колачом. Завичај пјевуши појем славуја, зриком зрикавца, дукатањем мисирке. Завичај светлуца меком месечином, звезданим небом, трептањем свитаца. Завичај одзвања кукурикањем петлова, блеком стада, брујањем меденица, галопом коња. Завичај шапуће пуцкетањем бадњака, догоревањем свеће, ујањем развигорца, благородним капима кише. Завичај рани жуљном очевом руком. Завичај те буди, у разасвит, мајчиним пољубом. Завичај те украшава плавим јоргованом и мајчином душицом, балученим ћилимом и нецаном завесом, везеним чарапама и јелеком. Завичај ти дарује дуњу и мушмулу, караманку и беросавку. Завичај те грије ватром испод лампека и зрном пшеничним у златном класу. Завичај те враћа песми орачкој и копачкој, рабаџијској и косачкој, жетелачкој и сватовској. Завичај те позивље на мобу, на прело и посјело, на комишање, у коло око рогоџе на којој жмирка карбитуша, ђе јермоникаш растеже дугметару. Завичај ти остави у аманет Крсну славу. И прекаду. И молитву. Завичај те зове гробовима предака који се ужељеше светлости воштанице, мириса тамљана и Оченаша. Завичај запомаже да распретеш прочевље прађедовско. Завичај те призивље вери твојој прађедовској. Озовни се, роде. Не дај да ти из срца отму завичај. Без завичаја смо окрњени. Недосањани. Сетни. Ако ти из срца ишчупају завичај – искорјениће ти веру отаца твојијег! Отеће ти душу! Не дај душу, роде!Озовни се, роде. Не дај да ти из срца отму завичај. Без завичаја смо окрњени. Недосањани. Сетни. Ако ти из срца ишчупају завичај – искорјениће ти веру отаца твојијег! Отеће ти душу! Не дај душу, роде!“ А што да дамо душу? Има ли нешто битније од душе? Јер душа је оно што боли кад је цело тело здраво.
А како је говорио Берђајев, личност је бол. Зато у завичају и боли и исцељује тајна сила човекове првотности.
ЗАВИЧАЈ БДИ У ЈЕЗИКУ: КРОЗ АЗБУКУ ДО ЛОГОСА
Ипак, и упркос свему, завичај је неодузимљиво благо, јер бди у језику, неуништвом храму који постоји док год има народа који на њему говори и њиме пева. Зато је Милоје Стевановић био на завичајном задатаку сабирања речи, који је започео у књизи „Спомени, дужи од живота“, а до краја развио у „Речнику Драгачева“. Он из свог завичаја доноси, као посуде пуне живе воде, управо свеже, зелене, бујне речи, и њима залива наш усахли, од медијског отрова, спарушени језик, враћајући му живот у жиле. И ми слушамо како дубина пева. Сване нам слово А. Видимо амбар – оставу за зрнасту храну, и амбуљу – просјачку торбу. ( Амбуљу има и дебели, који никако да напуни стомак). И походи нас арлауџа – олуја, мећава, цича зима. И јави нам се аршин – древна мера за дужину (размак од врха прстију руке до рамена).
Појави се Б. Па нешто почне бабњети ( одзвањати ); а неко стане баврљати (тумарати). Ево старца, постао багљав – оштећених ногу и тешко покретан. Ту је и базвркан – доколичар, беспосличар. Ко је имао деду, памти шта је баквица – мали наковањ за откивање косе. А дође му на ум и бакрач – бакрена посуда са повразом, котао. Некоме ће све бастати – јер ће бити вешт, умешан, вичан. А кола која возимо углавном се могу свести под категорију батаљуга – разваљена, покварена ствар. А ту је и бенече – штене, које је у преносном смислу и дете што воли да се мази. Ако сте заборавили, бешале је узречица у разговору када се човек нечега накнадно сети да каже. Који је лук биковит? Онај који се бичи, а то значи да је у току израстање цевастог листа (бика) на црном луку на коме ће бити цвет. Бјел је врста храста, а бјелопераст – плав, плаве косе, светлих очију, белог тена. Велико богатство је богаштиња ( звучи као нека болест); бошчалук је дар увијен у мараму, бошчу. А бркљав је неумивен, мусав, замазан. Брњушка је жица која се ставља свињи у губицу, да не рије земљу. Брусара је посуда у којој се држи брус у води (обично од волујског рога); истовремено, брусару на лицу има носоња. Бучук је дрвени суд из кога се стоци даје жито, или јарма. Кад се појавио телевизор, народ га је тако звао – одатле, из електронског бучука, бесловесна маса и данас прима лошу медијску храну. Бушина је лоша овца. Стиже В. Вавољити је споро и неразговетно говорити и споро јести. А варовати значи поштовати обичај (сујеверни) да се не ради у неке дане, ради заштите од несреће. Ко је веретизан? Мршав, слабуњав, неухрањен. Веселник је јадник и несрећник. Ако сте заборавили вијоглав и он је ту: вратило на бунару којим се преко котураче вади вода. Грлом клизи водњика – древни наш напитак који се добија од шумског и другог воћа. Некад се знало ко коси, а ко воду носи; то беше водоноша – лице задужено да разноси воду косачима, копачима, жетеоцима. Пред нама је и вршкара – старинска кошница за пчеле, другачије звана трмка. Гране и Г, па, кад остаримо, можемо габељати – једва ићи, вући се, посртати. А тако можеш и гекнути – пасти, треснути. Глабати значи једва нешто пресећи, престругати тупим алатом; али, и развлачити по безубим устима; одатле и разглабати...
Некад су Дргачевци ишли глати дом – посететити кућу будућег зета, кад се договара време и услови склапања брака. А имамо и годет – светковину, празновање. Голадија је сиротиња, а голанфер – сиромашак. Голубарац је старинска сорта купуса, посебне боје и укуса. Ко гроне, изнемоћа. Кад се пасуљ омлати, остане гроровина. Па има и грудњача – тканина у коју се ставља груда (потсиревина) да се оцеди. Зато се, кад неко пропадне, каже да је „извјешч`о к`о грудњача“.
Дајте нам Д! Дандара је и пас и лош човек. Дворити значи стајати и служити некога из поштовања; и крсна слава се двори. Дрнован је човек који се лако наљути и почне да галами.
Ђ је ђевовање – девојачки дани пре удаје, девојаштво.
Е је ендек – канал, у који падне неопрезан или пијан.
Ж му је као неко жвоцање, женино приговарање, које никад да стане. А ждрепчаник је део колског прибора који повезује кола и запрежне коњске ланце. А походи нас и ждрака – зрак сунца. А жидак је мале густине, али и веретизан, неподаткан човек. Кад Драгачевац каже жими то је разуверавање, када се нешто нетачно доказује па се затим истиче право стање ( потиче од „Жив ми ти!“).
Зуји З! Забради се – вежи мараму под брадом! У кући ти је забрложено – неуредно, нераспремљено. Заврљао си – залутао, пошао погрешним путем. Закаведао си – занемоћао, и могу ти рећи да се живљи укопавају! Па си се замаријао – бавиш се непотребним стварима, а дуго си се задржао. Заувар је корисно; што рече мој покојни ујак у шали, данас је, у доба сиротињства, заувар кад ти мува улети у уста. Заумит је упоран у нечему, а звијук – ветропир. Могли би ти, на слово З, нешто и здомчати – смотати, отети, приграбити. Не зјали - не хватај зјале, него ради!
И ту је И! Изоди – каже се говечету кад треба да изађе из штале. А изразан није човек вешт у изражавању, него онај који говори непристојне и грубе речи, псовач. Гадно је кад те искобе – искључе из нечега. Испаручити значи испразнити какву посуду (чабар, кацу, ћуп). И живети се може испотија – тихо, без буке. А буде међу јакима и понеки јауд – слабо, неухрањено, ситно дете. А мајстор има и јеге – тространу турпију за метал. Ево је и језичара – жена која много прича. Кане, са језика, и оно К. Ево је и китина – иње које се нахвата на дрвећу; ево је и кићанка – украс од рудице којим се ките коњи. А колико се пута морало кљечкати – газити по блату и кљокнути – пасти, стропоштати се, што значи и онемоћати од старости. Ено га и наш козбаша – челник на косидби, а ту је и котобањ – велика корпа од прућа са два рукохвата (увета). А опасно је ако је дрво крдисано – јер је родно, а оштећено ветром и временом. Ко из свог детињства не памти креденац – кухињски орман са застакљеним вратима и фиокама? Крпеж је тешко састављање краја с крајем, сиромаштво. Крушац је со у комаду која се даје стоци да је лиже. Кукач је жарач, савијена метална шипка за џарање ватре. Једно је кулак, богат сељак, а друго је кућевник – добар домаћин, онај који кући кућу, уз кога је и кућевница – вредна жена, домаћица.
Лије нам с неба језика и слово Л; лакорадна је земља која се лако обрађује, а лампарати значи лупетати, причати којешта. Ленка је мотка преко које се простирао опран веш ради сушења. Личит је леп. Љ је љепотније – лепше.
На М чујемо: магањити се – прљати се, поганити се; маија је гранична греда на којој се сучељавају рогови двеју кровних равни; макања је мало дете; међудновица су дани између Велике и Мале Госпојине; мешчини – мени се чини; мјешаја је жена која спрема храну за одређене обреде; младачна је крава након тељења (млађења); млаковина је време кад попушта мраз; мочило је бара у којој се потапала (мочила) почупана конопља, а од ње се правила тежина за одећу тежака. Навалило Н: неко се надекао (наждерао ), а назинат се чини у инат; назуљати значи обути се брзо, „ускочити у обућу“. Неком се нешто накричи – заветно нагласи. Наминуо си се – помолио си се однекуд. Некад се могло и насочити – препоручити неком девојку или момка. Био је понеки недотаван – умно неспособан, или онај коме се не може доказати. Неспоро се брзо потроши; неподаткан je израстао, а мршав. Нетко бјеше Страхињићу бане, али има и ништак – олош, нико и ништа.
Њ је њивче – њива од миља. О, о! Можеш и да обазвијаш ( кад благо губиш свест ), а и да се обезнаниш ( баш да се онесвестиш ). Па можеш и да се обејутиш – то је кад клонеш, чамотан или болестан. Образли човек држи до части (образа), па је увиђаван, скроман, ненаметљив. Обрамача је дрвена, благо закривљена мотка за ношење терета на рамену. Ко одвркне, одрастао је и ојачао. Ко је опчуван, доброг је здравља за своје године. Осевапити се значи бити дарежљив и милостив, начинити богоугодно дело. Откивати значи тањити рез на коси помоћу баквице и чаканца. Радиш нешто оћко? То значи да радиш од срца, без оклевања.
Где је П, ту је и пакоштиња –завист, и ту је лако пањкати – олајавати, трачарити, сплеткарити. Драгачевци се париџају: не предају се лако, буне се. Ко пије патоку, последњу, најслабију ракију при печењу, тај је паточар. Пљунут је неко ко много личи на претка. Повраз је канап од торбе која се носи преко рамена. Подангубно је прилично споро. Подурјасити значи наговорити, нахушкати, навести неког на нешто. Покарабасити се значи посвађати се, прекинути општење. Понајпречи је близак род. Понеачак је слабашан. Поприткати значи испобијати притке за боранију. Порушити се - обући црнину у знак жалости за покојником. Послатак је поклон који ти неко пошаље. Потегалац је добар радник, који хоће да запне, потегне. Потипко је прилично споро. Пошушњара је мутивода и чанколиз. Знамо шта данас значи правити питање: оспоравати нешто; а у Драгачеву је то значило просити девојку, питати за девојку. Прекостати значи претећи, преживети опасност. Ко пече ракију, зна шта је прелагати – изручити један и приставити други казан џибре. Прељетак је остао од прошлог лета, од лане. Препелверити значи рђаво урадити посао. Ко је пресевио, тај је погрешио. А приврљезити значи овлаш нешто направити или поправити. Прикољак је мали колац. Јело се пробрцне кад се уквари, а човек се пробрцне кад морално пропадне. Прозукло је изнутра натруло дрво. Проносак је прво јаје које снесе млада кокошка. Прочевље је део огњишта где се ложи ватра и кува јело, а прочеље – почасно место, врх софре. Пусник је сиромах, а пусница је сирота жена.
Р је, у Срба, самогласно, и радо се гласи: ту нас сачека неко раздарушан, онај који раздаје дарове, милостињу. Кокош се раколи кад хоће да снесе јасе, а петао се раколи кад се удвара коки. То је од старе српске именице раченије, која значи полну љубав. А тек ранија – посуда у којој се топи маст или кува мећа за свиње. Растовржено је неуредно, заломатано, аљкаво. Рипа је комад стене, велики камен.
С скакуће: сантрач је ограда над бунаром. Сатарити значи изгубити, уништити, а саџгати – дугом употребом сатрти, подерати, похабати. Себица је мека ракија, сичан – јак отров. Смочити значи штедети и мало јести. Сокачара је жена која по сокаку води аброве. Стрвињати значи споро ићи, мрљавити. Кад се каже да је нешто строба то је страхота, страхоба. А наша лепа стублина је шупље буково дебло укопано у извор (попут малог бунара). Стукач је оплавак којим се удара по ћуши во који надире да се стукне.
Ту нам је и Т: табанати значи ићи непрестано, пословати поваздан; тандарија је пропаст и суноврат. Ко је тенуо, ослабио је. А торокуша је особа која претерано прича. Ево га тутумаљ – глупак.
Ћ је ћава – брег, узвишење и ћар – корист, и ћенар – граница, ивица. Има ћеф – добра воља, добро расположење, а има и ћефчина – гордо задовољство. Ту је и ћока, ћоковина – урођена особина. Користи се, у грађевинском послу, и ћупријаш – најдужи ексер, мертек којим су се укивала брвна на ћупријама.
У, између осталог, указује на глагол убаштрати се – убацити се лактајући се. Убојит радник је веома пожртвован, несебичан. Усколати се значи узнемирено шетати. Уметан је вешт и умешан; одатле је, као из древног корена, чак и савремени уметник. Устаоц је вредан, марљив и предузимљив човек. ( Где су нам такви? ) На Ч је онај који је чазбен – широке руке, гостољубив, који воли да почасти и дочека. Чкарт је фаличан, неспособан за војску. Чкрбина је кваран зуб. Чукуља је слаба, мршава крава. Дође и Џ, под којим се може ( мада није препоручљиво) џабољебарити или гајити чивава, која би се у Драгачеву звала џевџара – мали пас. Ту је и џемат – заселак, а носи се и џока – краћи капут.
Дођосмо и до Ш, да би се могло шеврдати, или пити шербе – препржен шећер са врелом водом. Ту су, да нас развеселе, штрументи – тако су звали трубачки оркестар. Да се и шуркати – помало радити.
Иза сваке речи је једна прича, један осећај и доживљај света; иза сваког деминутива је једна ласка тежачког срца, чија је дубина нежност, а иза скоро сваког аугментатива зло које треба савладати, препрека са којом се не миримо, спремност да се устане и крене путем борбе.
БОГАТСТВО ЈЕДНЕ РЕЧИ
Из речника који нам је у рукама се јасно види колико је богатство једне једине наше речи: узмимо само ГЛАВУ са својих рамена.
Ево Драгачевског речника у дејству:
ГЛАВА Сто послова имам, не знам ђе ми је глава. – Ђе си навро главом кроз дувар, зар не видиш да то не мож да бидне; главу горе ‘напред, не дај се’. – Главу горе, соколе ђедов, само напред, нема предаје, а они што раде, себе раде; главу дам ‘јемчим главом’. – То што е обећо, он ће д-испуни, јемчим главом; луда ~. – Стани бре, луда главо; бестрага му ~ ‘не треба ми, нек иде дођавола’; ко мува без главе ‘лакомислен’; дићи главу ‘уобразити се’; доћи главе ‘наудити неком’; доћи у главу ‘опаметити се’; држати у глави ‘памтити’; главом без обзира ‘побећи’; главом и брадом ‘лично’; главом кроза зид ‘немогуће’; бијем се главом ‘мозгам, размишљам’; играти се главом ‘изврћи се опасности’; има соли у глави ‘мудар, паметан’; држати у глави ‘памтити’; избити из главе ‘заборавити’; изгубити главу ‘погинути, изгубити присебност’; ижњети главу ‘спасти се из опасности’; ко два ока у глави ‘веома блиски’; климати главом ‘повлађивати, полтронисати’; кров над главом ‘кућа’; лупати главу ‘колебати се’; ~ у торби ‘смртна опасност’; туцати у главу ‘наговарати неког упорно’; мислити својом главом ‘бити свој’; врзма ми се по глави ‘пада ми на ум’; мућнути главом ‘добро размислити’; врти ми се у глави ‘имати вртоглавицу’; доћи главе ‘додијати неком’; не дизати главу ‘бити презапослен’; не иде ми у главу ‘не верујем’; није о глави ‘није смрт за врат’. – Ма полако, бре, рођо, вратићеш ми кад имаднеш, није о главу; оде ~ ‘изгубити битно (живот, положај)’; памет у главу ‘пази добро’; преко главе ‘исувише’; пробити главу ‘досадити’; радити о глави ‘ковати зао план против кога’; знати у главу ~ ‘познавати све’; усијана ~ ‘задрт, тврдоглав’; на вр` главе ‘досадити некоме’. – Вала попе ми се на вр` главе, додија ми животу више с тим глупоштињама; 2. ‘део плуга на којем су причвршћени даска и раоник’. – Виђде да л је добро причвршћена даска за главу плуга; 3. `део гусала`; ║ главица ж 1. ‘дечја глава’. – Ово дјете паметно ко чела, чудом се чудим шта у његову главицу стане; 2. ‘плодови неких повртарских култура (лука, купуса)’. – Турде ми у торбу главицу-двије лука; ║ главичица ж дем од главица. – Донесде главицу киселог купуса и главичицу лука, ваља нам уз ракицу; ║ глават главата -о `који је велике главе` – Није он џабе нако глават: смислијо како е лакше а боље; ║ главурда ж аугм пеј ‘глава’. – Оном главурдану главурда ко котобањ; ║ главуџа ж ‘велика глава (обично печена глава животиње)’. – Млого е мачку јунећа главуџа. – Шта си зино ко печена главуџа; ║ главуџица / главуџица ж дем в. докусурити, карабатак; ║ главчина ж 1. аугм пеј глава. – Има луду главчину: нит га мош повести ни поћерати; в. живчо, заинатити се; 2. ‘доњи део воденичке руде, у који су уграђена пера’. – Морам д-уставим воду да видим шта ми клапара доље у главчини; 3. ‘средишњи део колског точка’. – Око совине у главчину точка убаци коломасти, немо да штедиш.
И све то из главе и око главе.
Али, авај, ми обитавамо у зловремену, кад нам маглом речи – тантуза пуне главу.
У ВРЕМЕНУ ЛАЖНИХ РЕЧИ
Зашто битанге маскиране у народне вође не кажу прозиран или провидан, него транспарентан?
Зар није јасно шта би их снашло кад би изјавили, пред народом, да су провидни? А ако су транспарентни, то значи ( није него! ) да су поштени.
Зашто пошушњаре маскиране у народне вође не кажу прелаз, превођење из једног поретка у други, него транзиција?
Па онда би народ схватио да их не преводе из комунизма у капитализам, него их вуку за нос, жедне преко воде. Зашто су им уста пуна реформи, као да је реч реформа сама по себи, свелек? Реформа значи преобликовање, и та реч, опет сама по себи, јесте неутрална. Ништа не сазнајемо о њеном садржају. После реформи, може нам бити горе него пре њих. Јасно?
А приватизација, које у Србији, за време транзиције, почела са идиотском паролом „Да се зна шта је чије“, довела је до уништења и продаје не само наших успешних фирми, него и до отимања природних ресурса, укључујући изворе чисте и питке воде. Друга реч за приватизацију као уништење је реструктуирање.
Признати реалност значи капитулирати пред непријатељем, који долази са паролом „Јачи тлачи“, то јест: „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу!“
Пљачка и сатирање једног народа почињу од одузимања његових речи. Битно је да речи за пљачку народа буду што непрецизније и што опакије отуђене од језика којим народ говори. Кад чујете дигитална агенда, не знате шта је у питању: да ли дневни ред и план рада, да ли попис задатака које треба обавити, да ли роковник. Ту су и аналитичари, квазиинтелектуалци који обављају, за паре оних који их плаћају, задатке врачара и гатара некадањих, а повремено подсећају и на мечкаре. Аранжман са ММФ-ом значи предају државних добара и судбине грађана у руке светских лихвара. Контроверзни бизнисмен је неухапшени криминалац, кога нико не сме да пита како је зарадио тзв. први милион. А ни други, трећи, итд. Борба против корупције је борба за сакривање правих коруптивних механизама, које људи на власти користе да би се обогатили. Бренд је робна марка која може да прода чак и оно што је наш народ звао бофлук. Гламур је преплаћена вулгарност која се нуди у медијима као мера и провера стварности. Кад битанге које имају моћ нешто упропасте, каже се да су девастирали. И ником ништа. Куну се у демократију, као вишепартијску власт лопова. Демократизација је предавање власти глобалистичком банкарском олошу и чудовиштима из мултинационалних компанија. Дигитализација значи сатеривање целокупног становништва у електронски конц-логор и продају наших података компанијама којима смо ми само потрошачи, а не и људи. Директне стране инвестиције значе, бар у Србији, да држава плаћа страним компанијама да наше раднике запошљавају као јефтину радну снагу; рецимо, само зато да би се причало да у Србији послује нека мултинационална компанија, држава јој да десет хиљада евра по домаћем запосленом. А наши поштеним пословним људима не да ништа. Дуално образовање значи израбљивање ђака као јефтине радне снаге. Евалуација се каже да се не би рекло вредновање, јер оно што евалуатори раде је безвредно. Едукација је, званично, образовање, али није то право образовање, него обука за слабо плаћене послове и пожељне облике покорног понашања. Експерт је онај кога је дефинисао енгелски писац Честертон; на питање:“Зар не верујете нашем експерту“?, он одговара:“Верујем да је он експерт, али још више верујем да је он ваш“. Некад се за експерта говорило да је шибицар. Ту су и западне вредности, које значе да смо ми, Срби, зверке које треба дресирати и утертивати у политичку коректност. Ми немамо вредности, има их само Запад. Инвестиције су, да поновимо, зајмови који постају дугови. Инклузија би требало да значи укључивање. Али, како то да кажеш кад желиш да „инклудираш“, у празну, одсељену Србију, у којој сваке године умре 40 хиљада људи више него што их се роди, младе мушкарце из Авганистана и Пакистана, који уопште нису класичне избеглице, него нова војска којом треба покорити Европу, укључујући и Србију? Или, у „хуманијој“ верзији, у домаћем школству инклузија подразумева убацивање деце са посебним потребама у „класична“ одељења, при чему учитељи и учитељице немају никакву стварну помоћ, него морају сами да се сналазе, неспособни да држе потребан ниво наставе за 99% ђака без посебних потреба. Уместо уноса добили смо инпут, уместо утицајног човека инфлуенсера, уместо измишљеног исконтруисано, уместо поштованог човека неког типа мафијашки испоштованог. Истраживање јавног мнења је манипулација јавним мнењем. Нема општења, има комуникације. Не слажу се, али су постигли консензус. Нема правог вође, али сви су лидери.
Кад НАТО убија цивиле то је колатерална ( узгредна ) штета – као да нису у питању људи, нечији родитељи, браћа, сестре и деца. Кад издајничка власт пристаје на уцене Запада, то је кооперативност ( замислите да се каже сарадљивост – све би било јасно! ) Рушење породице и увођење наказних идеологија, попут политичког хомосексуализма, овде се зове борба за људска права. Сексуално узнемиравање више није нешто што личи покушај силовања, него може да буде и причање масног вица. Менаџер је онај који прима велику плату зато што организује посао којим се никад није бавио. Модернизација је разарање Србије под маском њеног пута у „боље сутра“, које ће наступити мало сутра. Фанови, некад обожаваоци, су групе идолопоклоника шунду, кичу и шљаштећим празноглавцима и празноглавицама. Умрежавање служи да будете упецани, и као појединци и као народ. Мултикултуралност је уништавање изворне културе једног народа зарад топљења свих и свега у „лонцу за топљење“, који се у САД зове „melting pot“. „Мулти – култи“ је туристички поглед на свет оних који имају пара да плове, лете, путују широм света и бирају шта им се свиђа на егзотичним базарима. Независни новинари су најчешће независни од памети и поштења, а зависни од фондова Империје.
Нормализација односа са Косовом подразумева да се Косово, које нам је отео НАТО да би га дао Шиптарима, призна, у име свих Срба, као „независна држава“.
Перформанс је кад матора лујка, повезана са светским вештичарским кухињама, од српских пореских обвезника, а преко квислиншке србијанске власти, добије огромне паре за бесмислице које продаје као „уметност“. Тако је и италијански „уметник“ Манцони продавао, у конзервама, свој измет као „уметничко дело“.
По дифолту се каже уместо да се вели „механички“ – „дифолт“ је „модерније“ (постмодерније? )
Нема више цензуре – сад је на власти већ поменута политичка коректност, паткоговор о коме је сведочио Орвел у свом роману „1984“. Политички коректан памтњаковић верује да је слобода ропство, рат мир, а истина лаж. Ту је и постистина – нема истине, навикните се на лаж као свој координатни систем. Нема стварности, постоји ријалити шоу.
Шта је родна равноправност? Не, то није равноправност полова, него идеологија содомиста који тврде да не постоји природни пол, него је све друштвена конструкција, и да дечаке од три године треба приморавати да се играју луткицама и носе сукњице, да би, кад уђу у пубертет, извршили промену пола. А девојчице треба да буду мушкарци, и да се, у заосталим срединама, навикну на изнајмљивање утробе ради рађања деце содомистима ( то се зове сурогатно материнство ).
Нисте знали да је еутанзија – добра смрт, убиство из милосрђа?
Ако се свему дода лајковање, шеровање, бинџовање, и ако се зна да је Марко Краљевић био интернет - зависник коме је мајка Јевросима говорила:“Окани се, синко, четовања“, онда је јасно каквим путем корачамо у Недођију, која се, на грчком, зове Утопија.
А шта је Речник Драгачева него лек за све врсте лажи?
То су речи нашег народа, о коме Милован Данојлић у „Ослободиоцима и издајницима“ каже:“Волим га због његове мргодности, у којој има правог господства, и због његове мудре загледаности у земљу. Он сматра да је једини поштен рад онај који је усмерен на опиљиве ствари – на земљу, дрво, камен, воду, и храну, а да је остало изврдавање и трка на џабалук“.
Зато уместо фејк њуза у Драгачеву имамо аброве, а ко шири фејк њуз тај је аброноша.
А контроверзни бизнисмен се може описати разним, али прецизним, изразима, од аламуње, преко аловитог, до јајаре и положаре. Такав стално али, а амбуља ( торба ), која је и стомачина, никако да му се напуни. Драгачевац памти: “Он ти је бијо аловит: да е мого, купијо би пола Драгачева.“ Али није мог`о: умро је, јер сви умиру. И, што каже Владика Николај: “Чије л` није било, чије л` бити неће?“ Јер, зна се како пролазе уцењивачи сиротиње раје, они што „`ватају вурсат“:“То ти је вурсаџија један: да може, кожу би човеку одро, ал` добро упамти, синко, да никад вурсаџије нису вајдиле од вурсата, све им то ђаво однесе, јел оно што сијеш оно потље и жњеш.“
Политички аналитичари су својеврсни базвркани (доколичари), који мисле како да преваре и обману беслемаће (глупаке), спремне да буду обманути. А кад политичар на сав глас нуди светлу будућност, он бабњи: “Бабњи га, ал не помаже: оће да бидне ништак.“ Тај и баљезга: “Тај мож да баљезга љетњи дан до подне.“
А ови што, у име државе, лутају по свету, тобож зарад дипломатије, само базају:“Узми се у-памет, човече Божји, ради нешто, немо само базати, прође ти младос у ништа.“
Кад много обећавају, врче – одустану. То су, углавном, ништаци, вуњаре: “Ђе нађоше нолико вуњара да иг ућерају у ту њину влас.“ Лажу, лажу, и све одлажу у будућност:“Биће гаће само не знам ка-ће ‘, причају Драгачевци о слуги коме су обећали да ће, баш њему, купити нове гаће.
Они су потомци Титових слугу који су гањали народ: “Гонили су нас на кулук, гонили на акције, ударали намете, само што нам душу нису вадили, а и то би да су били власни.“
Свима таквима Драгачевац би могао рећи:“Шибе, дандаро једна!“
ШТА ЈЕ УРАДИО МИЛОЈЕ СТЕВАНОВИЋ?
Милоје Стевановић је, бавећи се својим основним домаћинским послом, снабдевајући потрепштинама и хранећи, по мери својих снага, муштерију у Чачку и Београду, једног дана схватио: када ми ( Милоје и његови врсници), ми, који смо запамтили завичајно Драгачево, одемо, неће бити неког ко би у пуноти сачувао речи које су се у овом крају говориле. Неће бити оног ко би их сместио у реченице. Неће бити оног ко би им дао контексте. Као да нас није било кад речи и њихова значења оду. Као да из наших уста не излетеше толике птице, које улетеше у небо над Јелицом. Највећи број тих птица беху обичне, сиве, свакодневне, тежачке, из земље и око земље, из тора и обора. Беше и оних црних, псовачких, које туку и убијају, огаде живот човеку који, кренувши тешким путевима човештва, пред гвозденим висом од самих невоља стане и прокуне и себе и свет, па, кад му нуде чашу воде или чашу ракије, каже:“Попио би` отрова!“ Али беше и оних златних, оних крилатих, оних од којих се живи и румени, којима се лечи и милује и сведочи да вреди постојати на овоме свету. Чуло се у Драгачеву и ово:“Наш отац ме ноћ очи смрти благосиљо говорећи: Дабогда ти срећа пјевала, срећа те срећала и срећа те испраћала.“ А памти се и овако:“Док смо били у задрузи, то е било благостање, имало свега и свачега и знало се ко шта ради и стално е била шала, смијање, радовање и пјесма.“ Такви су говорници умели и младо дрво да чувају као рођака:“Кад биднеш крчијо врзину, онај јаворић до Станише остави, нек расте, ваљаће некад неком за нешто.“И као деца да се радују јагњади:“ Да-иш само кака су му јагњанцад – ко упис.“
Био је то речник који је умео и да се смеје, чак и кад камењарка змија уједе сељанку, а она похита код лекара:“Пита е доктор: па ђе те ујела та камењарка, а она вели у Цоловој ливади; ама реци ми место уједа, а она каже: баш нође код прескакала; ама, жено, за шта те ујела; а она: за ниђе ништа, очију ми мојиг, ништа јој нисам наудила.“
А говорио је себи Стевановић, и дању и ноћу: ово мора да се сачува. Као Драгачевац који треба да покоси и попласти пре но што се небо намуњи, он је пожурио да речи свог завичаја здене у „пластове контекста“ и смести на „рогоџе акцената“, да их, по гласовима нашег језика, попут белоруних стада, одведе у склониште и на одмориште. И није жалио ни себе, човека већ у годинама, ни време које треба утрошити на језичка бдења. Да је знао да ће ноћу будити да запише кад реч проговори из дубине сећања, да је знао да ће сате проводити у читању наглас речи и реченица да би их лингвистички стручњаци, др Драгољуб Петровић и др Јелена Капустина, акцентовали „по пропису“ за потребе струке, али и свих оних који ће, трагајући за собом, поћи за гласовима Драгачева, да је знао да ће путовати по селима завичајним и десетине сати проводити у разговору са старцима и старицама који памте шта је било и слуте шта ће бити, а који у ризницама ума и на језику још чувају суво злато завичајног сказа – питање је да ли би Млиоје Стевановић кренуо тамо где је сада, овом књигом, дошао. Али, посао, који би требало да раде институције, тај велики посао сабирања и контекстуализације, завршен је. И у нашим је рукама. И не само да можемо да читамо, него, захваљујући лепим и прецизним цртежима Божидара Плазинића, можемо да гледамо: јарам који има палицу, рамењачу, заворањ и подјармицу; па кола која имају поклапушу, руду, ступац, обртни јастук, срчаницу, свракељицу, задњи јастук, винт и точак; па косу са косиштем, ручком, гривном, петицом и рјезом; па пчелињу кућу, трмку, са руковатом, облепом, летом, прућем и водилицом; па разбој, где су нити, вратило ткања и вратило основе...И штошта друго, као што је некад сликано у речницима страних речи, а ми морадосмо да сликамо данас јер без себе остадосмо.
Милоје Стевановић се трудио око речи, волео речи, рвао се са речима, и посрећио му се речник, који оставља свом роду. Роду о језику, као некад Петар Прерадовић.
То је да се памти. Да се о томе каже и да се на то укаже. Што не раде институције, може да уради спреман појединац. Вредан човек, говорио је Достојевски, макар везаних руку, кадар је да учини много добра: „Пре свега, не плашите сами себе, не говорите: ‘сам човек на бојишту није ратник’ и др. Сваки ко искрено затражи истину већ је страшно моћан. Не подржавајте ни фразере који стално понављају, да би их чули: ‘Не дају нам да радимо, везују нам руке, увлаче нам у душу разочараност и очајање!’ итд. итд. Све су то фразери, јефтини песници, лењивци који сами себе сликају. Онај ко хоће да донесе корист, тај са везаним рукама у буквалном смислу може учинити бездан добра. Прави делатник, кад стане на пут, мора одмах пред собом видети толико дела, да му неће пасти на ум жалопојке да га спречавају у раду него ће наћи и успети да нешто уради. Сви прави делатници то знају.“ („Пишчев дневник“, фебруар 1877).
Милоје Стевановић је, борећи се за речник Драгачева, постао прави делатник. Он је то, као и сви прави делатници, знао.
А речник нас позива на источник, као у песми „Студенац“ Ивана Негришорца.
Одеш ли, брате, каткад на Студенац?
Кренеш ли њухом, као слепи штенац,
Све уз жбун шипка, купињак у цвету:
Црн пут миришеш, лептире у лету!
Чујеш ли крекет? Ту се блато скори
Кад сунце згреје, а душа се смори!
Чујеш ли мртву сузу своје сестре,
Букве, кад блесне оштар бол код јетре,
И ту, пут срца, осетиш бол леден?
Тамо је извор! Пчелињи лет меден,
Код дупље бреста, здушиће се доле,
Где гргољи поток. Ту папрати голе,
Буково шибље, сноп грожђа змијскога,
Миш и даждевњак, све је тек еклога:
У њој реч, тиха, слави живог Бога!
У њој се чује да једино слога
Обасјаће пут што мирише црно!
О, појави се, нежна, топла срно
Покажи стазе што извору воде!
Како се, како иде до те воде
О којој преци живели су чисто?
Где смо то данас? Зашто сада исто
То извориште не гаси нас више,
Већ душа пије шта донесу кише?
Крени, мој брате, буди на Студенцу!
Причести се водом, устук непоменцу!
Сваки речник наших завичаја је Студенац,
устук ништавилу које би да нас ништи!
Отворите дланове, примите речи, насладите се наслеђем!
А језику Срба свих наших крајева и колевки, и онима који се о језику старају, да језик заувек не остари, него да се вечно подмлађује – многаја и благаја љета!
др Владимир Димитријевић
ЛИТЕРАТУРА:
- Иван Негришорац, Потајник, Филип Вишњић, Београд, 2007.
- Бошко Ћаловић, Птицо, довешћу те до речи/ Из оставштине једног професора ( приредили Слободан Николић и Владимир Димитријевић ), Гимназија, Чачак 2014.
- Ника – Никола Стојић, Драгачевске приче и предања, Огранак Вукове задужбине – Чачак, Чачак, 2005.
- Жарко Видовић, …И вера је уметност, Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд, 2008.
- Милован Данојлић, Писма без адресе, Службени гласник, Београд, 2012.
- Гордана Ђерић, Речник сувишних речи, Институт за европске студије, Књижарница Златно руно, Београд, 2019.