Др Зоран Чворовић, Др Владимир Димитријевић

УМЕСТО УВОДА

Пред читаоцима је дуг и захтеван оглед, који тражи и време и пажњу. Живимо у доба када многи немају довољно ни једног, ни другог, па желе нешто кратко и јасно. Зато ево основних теза наше апологије:

1. Пандемија корона вируса, веома сумњивог порекла и, по многим пратећим појавама судећи, вештачки изазвана, раширила је панику у читавом свету, али, авај, и међу православнима, код којих су неки, духовну власт имајући, почели да уводе ванредне мере и у Цркву, везане како за богослужење, тако и за Свето Причешће. Те мере доводе у питање битијне темеље православне вере, а усвојене су без ослонца на Свето Предање, али и без озбиљног саборног саветовања, у коме је, по Писму, премудрост.

2. И у Србији је, као и у многим другим земљама, усвојен низ мера ванредног стања, које угрожавају неприкосновено право на слободу вероисповести. Право на слободу вероисповести, као право појединца и верских заједница, је апсолутно и не може бити ограничено ни у условима ванредног стања. Као што не може бити ограничено ни право на слободу мисли и изражавање критичког мишљења. Нико не може одузети човеку ова два темељна права - слободу вероисповести и слободу мисли - ни под оправдањем колективне заштите здравља. Постављање људи пред избор здравље или слобода (вере и мисли) није ништа друго него опасна манипулација која треба да у име ефективности оправда тоталитарни поредак. 

3. Бруталним притиском на СПЦ у време Часног поста, какав су спроводили само комунисти, Запад жели да, с једне стране, натера наше епископе да се држави "већма покоре него Богу", како би, с друге стране, нека нова издајa догмата и канона наше Свете Цркве изазвала нове раскол и деобе на њеном мученичком телу. Постоји дубоки смисао у томе што је непријатељ на дан  Светих севастијских мученика (Младенаца ) 2020. кренуо у жестоки прогон православних да нас искуша, сасвим непотребним, бирањем између заштите здравља и Свете Литургије, јер је један од севастијских мученика, Кандид, поручио прогонитељу хришћана, цару Ликинију: "Не само част војничку, но тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." 
4. У држави Србији, под влашћу слугу глобализма, право на заштиту здравља заједнице није апсолутно, што се види из „пакета“ права оболелих од СИДЕ. Они не само да не морају да се тестирају, него не морају ни да саопште о својој болести. Такође, политички хомосексуалци у нас су се изборили да се из свих здравствених уџбеника у школама избаци помен о ризичности сексуалног понашања њиховог типа, и то да не би били „стигматизовани“. О њима и њиховом понашању треба писати само – афирмативно! За разлику од православних, којима се, у име „јавног здравља“, у ове дане оспорава право на учешће у богослужењу и примање Светих Тајни, власт србијанских глобалиста ни не размишља да измени своје идеолошке одлуке, попут већ поменуте забране помињања ризичног здравственог понашања повлашћених сексуалних група, мада је такво понашање, на дужи рок, много опасније по здравље заједнице од слободног упражњавања верских обреда у доба ванредног стања.
5. Православна Црква Христова, а Светосавска Црква посебно, опет се суочава са идеолошким насртајем на Свето Причешће у име „медицине и хигијене“. Ту аргументацију су користили крвави бољшевици, а касније и Титови србоубилачки комунисти. У доба заразе великим богињама, почетком седамдесетих година прошлог века, насртаји на слободу вероисповести православних Срба били су исти као данас, али у то време је врх Цркве одолео. Епископ рашко – призренски Павле, потоњи патријарх, једном заувек је образложио, богословски и канонски, због чега је неопходно причешће из једног Путира и једном кашичицом, што је истински израз правоверја и правоживља.
6. И пре Другог светског рата, у СПЦ је било модерниста који су, „хигијене ради“ ( идолатризоване у паганску богињу здравља, Хигију), тражили да се народ причешћује из одвојених кашичица, али им је Црква, како синодски званично, тако и у лику својих најбољих младих синова, попут будућег свештеномученика Јована ( Рапајића) и будућег епископа бањалучког и жичког Василија (Костића), жестоко одговорила, називајући модернистички „страх од заразе“ из Светог Путира – пигмејским схватањем православне вере. Данас су се, после духовних дивова наше скоре црквене прошлости, духовни пигмеји у СПЦ очито умножили.
7. Литургија за православне није обична Служба Божја, него пројава саме Цркве као Тела Христовог. Без Литургије, у којој учествује лаос, народ Божји, Црква се не да ни замислити.
8. За нас је Свето Причешће само Тело и Крв Христова, којим се нико и никад не може заразити, него је извор сваког исцелења. Сваки насртај државе на право причешћивања из заједничке Чаше, и свако пристајање појединаца из Цркве на труле компромисе тим поводом, непосредан је удар у срце Светог Предања, и заслужује сваку врсту одлучног одбацивања.

Наравно, Црква се потчињава државним властима у извесној благословеној мери, по примеру Христовом:“А када дођоше у Капернаум, приступише Петру они што купе дидрахме, и рекоше: Зар учитељ ваш не даје дидрахме? А кад дођоше у Кафарнаум, приступише Петру они што купе дидрахме и рекоше: Зар ваш учитељ не даје дидрахме? Петар рече: Даје. И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: (та мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече: Даје. И кад уђе у кућу, претече га Исус и рече: Шта мислиш, Симоне? Земаљски цареви од кога узимају царину или порез? Од својих синова или од туђих? Рече му Петар: Од туђих. Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. А кад рече: Од туђих, рече му Исус: Синови, дакле, не плаћају. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш, узми је; и кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир: узми га те им подај за мене и за себе.“ ( Мт. 17,27 ). То јест, Он, као Син Божји, не би морао да плаћа порез, али ће га платити, да се представници власти не би саблазнили.          

И у случају загонетне корона панике  ( пандемије ) у нас могло се ићи до неке границе – рецимо, да се напољу служи Света Литургија, уз поштовање медицински прописаног одстојања. Тиме би се учинила икономија која не пориче суштину литургијског богослужења, као заједничког дела Христовог клира и лаиката. Тако би се поручило властима и секуларној јавности:“Иако ми не верујемо да нам се на служби Божјој може десити нешто лоше, ипак, да вас не бисмо саблазнили, примењујемо ове мере“.                              

Али, Свето Причешће као заједничење у Христу је неприкосновено, па са њим не би смело бити компромиса. Својевремено су Јудејци гунђали  против Христа када је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и Он им одговорио: Не гунђајте међу собом, … Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света …, Кад су се препирали међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?… Господ им је рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему …, те многи од ученика његових, чувши то, да су казали: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? … па отидоше натраг, и више не иђаху с њим … (Јн. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66). Христос није хитао да их враћа Себи и убеђује, повлађујући им причом да се  Његова пропвед о Светињи над светњама може и другачије тумачити.                                                            

9. Света Литургија није само Свето Причешће, које јесте врхунац. Она је и символично дејство, које нам указује на живот и дело Господа нашег Исуса Христа. И због тога нам је веома важно да будемо на Литургији, која нам живо оприсутњује домострој Божјег спасења.
10. Народ Божји је царско свештенство, и без њега нема Свете Литургије. Гонити царске свештенике са Служне над службама, тобож у име „јавног здравља“ уопште није духовно и морално здраво, и може да има тешке последице, каква је обезблагодаћивање народа у тренутку кад му је, због ширења болести, благодат Божја најпотребнија. Држава нема право да гони царско свештенство. Ако то право себи приграби, Црква јој се, влашћу коју јој је Христос дао, мора супротставити.                        
11. Црква Божја је увек учествовала у борбама против зараза, и она је, преко својих најбољих људи, попут Светог Василија Великог, основала установе каква је болница, које пре тога нису ни постојале. И у овом народу, Свети Сава је оснивач првих болница. Болница као установа потиче од љубави хришћана према ближњима. Уосталом, Црква себе доживљава као духовну болницу, која је народу потребна увек, а нарочито у тешким временима. Ако то могу да забораве краткопамћеници – представници пролазне земаљске власти, зар то смеју заборавити пастири црквени, који имају памћење дуго две хиљаде година?
12. Кад држава насрне на Цркву и њену мисију, она је дужна да јој се супротстави, по речи Светог Јустина Ћелијског:„Покоравати се Богу већма него људима“, - то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав - Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став - Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп.5,1742); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто - издајство Цркве Христове.“
13. Пристане ли се сада на лажну икономију у вези са јавним богослужењем и Светим Причешћем, СПЦ ће се покорити неопаганској држави под „даљинском контролом“ глобалистичких центара моћи, и тиме ће се, веома брзо, наћи на још силовитијем удару оних који желе да Цркву као сживо сведочење Еванђеља уклоне из овог света. Јер, паганска држава је увек тражила да се Божје даје ћесару, а Црква на то није пристајала – и успевала је да победи. Слобода савести у Христу је изнад сваког левијатанског покушаја државе да сломи појединца и потчини га тоталитарном колективу.
14. Глобализам је антихришћански. Он жели да Христа прогна из историје и из живота народа ове планете, пре свега православних, који су Црква Његова. Зато се у Србији шири пропаганда ће на најјачи удар вируса бити око Васкрса. Јер, антихрист који долази све може да призна хришћанима, осим њихове вере у Васкрслог, чијим се Телом и Крвљу причешћујемо на Светој Литургији. Зато се сад настојава на томе да се не смемо причестити Христом. И зато се Цркви час прети, а час јој се нуде трули компромиси.
15. Литвански мислилац Антанас Мацејна сведочи:"Да би антихрист успео у свом плану, он лик Христов мора да раствори у људској култури. Христос мора бити проглашен за "претечу", за значајну историјску личност – али неваскрслу. Антихристови повереници, освајајући земаљску власт и моћ, стално нуде Цркви да им се приклони, да би добила "привилегије".“ Мацејна стога и каже: "Засести у сенци земаљских престола и приклонити се земаљским владарима – то је најзначајнија и стална претња Цркви. Под утицајем те претње најлакше је отпасти од Бога, јер то одржава "изглед побожности" уз одрицање од "његове силе" (2. Тим. 3, 5). Такви хришћани подржавају оно спољашње у религији, али јој се ругају изнутра: уместо Цара Христа они на престо узводе земаљског цара, уместо милости Божјих примају дарове властодржаца. Антихрист одлично зна ту слабост хришћана и зато им увек нуди своје дарове. Он стално призива хришћане да му приђу и седну у хладовини његовог престола и да се тако заклоне од сунчане врелине борбе".

Антихрист је увек спреман да призна социјални значај хришћанства и његову моралну улогу; али, дух сваке личности и целог историјског периода раскрива се само у односу према Христу као Богочовеку. Христос не може бити ничији претеча: Он је Први и Последњи (Откр. 22, 13). Европско човечанство, негда хришћанско, зато је и запало у ћорсокак: "Ниједан од властодржаца, који у последње време говори о хришћанству, не исповеда Христа – Бога, ваплоћеног, пострадалог, умрлог, васкрслог, наново долазећег. Ниједна од њих Цркву не признаје као божанску установу, као самога Христа". Што је најгоре, и сами хришћани су се на то навикли, и сматрали би јавно исповедање Христа као Бога за нешто нетактично. Одатле, данас и овде, кукавичко уклањање од литургијског сабрања и од општег Светога Причешћа као лека бесмртности не само појединца, него и заједнице. То бежање од саборности назива се „социјалном одговорношћу“, као да се може бити друштвено одговоран без есхатолошки сабране заједнице, која се окупила око Часне Трпезе Господње.                                     16. Данашњи хришћани не живе вером у васкрсење. Неки су, изгледа, склони да верују да би се хришћанство могло спасити и да је Христос остао у гробу. Заборавили су упозорење Св. Павла да је без васкрсења – наша вера узалудна (1. Кор. 15, 14). Заборавило се да је смисао историје промењен васкрсењем Господњим. Јер, васкрсење је повезано са вером у човекову бесмртност: "Ако је човек бесмртан, васкрснуће; ако не васкрсне, није бесмртан; ако пак није бесмртан – сав његов живот је чудовишна бесмислица", каже Мацејна.               

Без вере у то, људи падају у очај. Зато је основна црта савременог човека – очајање, јер му срце прождире бесмисао исповедања земље као једине отаџбине. Зато се и води борба против Христа, која почиње од ситних, "научних", сумњи, попут тврдње да је вирус јачи од Светог Причешћа, а завршава се крвавим прогонима хришћана, који су Црква.        Све тезе изнете у овом уводу бивају аргументоване у апологији која следи.                                                           

ПАВЕЛ ТИХОМИРОВ О ПОСЛЕДИЦАМА ПАНИКЕ У ЦРКВИ                                                                                      

Када је један од потписника ових редова покренуо, на сајту „Стање ствари“, анкету о духовним и друштевним последицама проглашене пандемије корона вируса, један од учесника анкете, заменик главног уредника „Руске народе линије, Павел Тихомиров, одговорио је, трезвено и озбиљно, какве последице наступају у области православне вере:“Свака оваква криза има неколико нивоа. Већ су многи економисти, све са таблицама и схемама, показали да се дешава радикално преуређење глобалног финансијско – економског система. Ко има користи од тога, не знамо, па ми не пада на памер да грдим некакве условне, митске „Американце“, јер су и они – исте такве жртве закулисне власти као и они који у читавом свету, страдају од казнених експедиција САД.

Сада то није важно. Важно је нешто сасвим друго. Пред нашим очима се дешава тестирање човечанства на отпорност према манипулацијама. У питању је генерална проба претварања свију нас у покорно стадо. И у овом случају није реч о „Британцима“, „масонима“, па чак ни о „Ротшилдима – Рокфлерима“.                                     

Реч је о оној сили која се крије иза свега овога, која неумољиво припрема тренутак када ће се читаво човечанство ( са микроскопски малим изузецима ) добровољно потчинити власти Великог Лажљивца.                              Сада је та сила остварила уверљив резултат. Никад, током читаве историје Европе, није престајао одлазак у храмове. ( Узмимо, у овам случају, као „радну хипотезу“, да је Господ, кроз Свете Дарове, Себе даровао и искреним верницима инославних ).       

Она „сила“, која је покренула неке људе да искористе вирус као детонатор психо – епидемије ( као решења за њихове текуће политичке и финансијско – економске задатке ), била је ђаволски прорачуната. Људи се нису поделили само узајамно, људи су били отргнути од Спаситеља. Лишени су Свете Тајне Причешћа.                    

И ту су се наши православни епископи ( не сви, али, авај, наши у Москви, који су решили да причесну кашичицу дезинфикују после сваког причасника ) показали у не баш најбољем светлу. Паника и жеља да се угоди неверујућем, антихришћанском свету довела је до заиста богохулних појава, које показују да православни, наводно, ни не верују да у Светим Даровима обитава сами Господ. И да средишњу Свету Тајну схватају као нека протестантска секта, доживљавајући је као пуку „комеморацију“.                         

И ако је Црква повила главу сада, плашећи се да не раздражи „јавно мнење“, које дириговано сеје панику због јој једног од многобројних врста грипа, шта ће се десити кад дође час да се на људе обруши права куга?  Управо та реакција руководилаца нашег црквеног апарата јесте једна од најжалоснијих појава у овом историјском часу“. Што је речено код Тихомирова, важи и за нас. О томе су и редови који следе

УПРАВЉАЊЕ ОПАЖАЊЕМ

И нама, православним Србима, отима се Света Литургија због, стварне или наводне бриге о народном здрављу, у тренутку кад велики број озбиљних аналитичара јасно сведочи да је у питању светска специјална операција из репертоара онога што је у речнику војске САД зове „управљање опажањем“ ( „менаџмент перцепције“ ), и што зна сваки џепарош – док ти, рецимо, узима новчаник, показује ти пределе поред којих пролазите возом. Нико се не пита – зашто Шведска не предузима мере попут осталих држава, иако и они знају за пандемију?

(1) Зашто у САД нема полицијског часа?

(2) Зашто Русија не паничи због пандемије?

(3) Неоспорно је, вирус постоји и делује, шири се брзо, вероватно је и вештачки направљен – али, зашто оваква паника, као да је међу нас стигла куга?

Рецимо, у јануару месецу 2017. године у Београду је умрло преко 1600 људи

(4), међу којима је свакако било и оних који су страдали због сезонског грипа, па од тога у медијима нико није правио трагедију космичких размера. То јест, о томе се није ни причало. Замислите кад би неко сада објавио да је 1600 Београђана умрло од короне – власт би од целог Београда направила „логор за лечење“, а полицијски дрон би стражарио испред сваке зграде!                                              

Још увек у Србији има много више људи који су умрли од последица НАТО бомбардовања осиромашеним ураном него оних који су умрли од корона вируса.                              

Зар многи од нас нису познавали по двадесет, тридесет, педесет оних који су умрли од малигних тумора? Колико, пак, познајемо оних који су умрли од корона вируса? Наравно да ово не значи да треба бити неопрезан кад је пандемија у питању – ко се чува, и Бог га чува, каже наш народ.                                                                                         

Али, зашто да нам се отима Света Литургија и Свето Причешће?                                                                                      

Зашто државна власт то тражи од Цркве?                       

И мора ли се на то пристати?                                    

КАКО СЕ БРИНУ О НАШЕМ ЗДРАВЉУ?                             

Државна власт, ах, брине о нашем здрављу – уз, наравно, извесне идеолошке изузетке. Јер, као што им је брига о нашем здрављу ( борба против корона вируса ) наређена однекуд, тако им је и НЕБРИГА о нашем здрављу ( сексуално преносивим болестима ) наређена однекуд. Тако оболели од СИДЕ у Србији бива не само заштићен, него и повлашћен кад су његова људска права у питању. Ко не верује, нека чита:“По закону, мора се захтевати пристанак након информисања, а пре ХИВ тестирања. Ако тога нема, сматра се да су слобода и приватност одређене особе нарушени. Потенцијалне економске и социјалне последице позитивне дијагнозе по ту особу, као и могућа дискриминација, чине неопходним став да се одлука о тестирању може донети само уз знање и пристанак особе која се тестира. Такође, неопходно је да се особи која се тестира омогући саветовање пре и после тестирања, и то не само из психолошких разлога него и што се од ње очекује да прихвати одређене мере за даље спречавање инфекције. Иако у појединим земљама, па и код нас, лекари сматрају да би тестирање на ХИВ могло бити обухваћено општим пристанком пацијента на интервенције у болници и узимање крви, Европски суд правде ово сматра незаконитим и недозвољеним.                        

Основна обавештења која се морају дати пацијенту, а како би потврдио да је информисан и сагласан сa спровођењем тестирања, су:                                                            

• важност клиничког лечења и превенције у случају да се тестира на лични захтев,
• право пацијента да одбије тестирање,
• право пацијента на коришћење саветодавних услуга након тестирања, и
• неопходност да се информишу особе које иначе не би биле свесне ризика о ХИВ инфекцији, у случају да су резултати тестирања позитивни.

Препоруке УНАИДС/СЗО не подржавају обавезно тестирање као део здравствене заштите.

Добровољно тестирање углавном би требало да доведе до промене у понашању ради избегавања преношења ХИВ-а другима. Указује се на то да би добровољно тестирање требало спровести само ако је повезано са саветовањем ХИВ-позитивних и негативних особа и освртом на лекарску негу, као и са давањем помоћи психолога и социјалног радника онима за које се испостави да су ХИВ-позитивни.“ (5)                 А ево како власт у Србији још брине о нашем здрављу. Тако су, рецимо, политички хомосексуалци у нас изборили своје „право“ да се хомосексуални односи, који неретко имају низ озбиљних здравствених последица, као такви у уџбеницима за ученике здравствене струке уопште не помињу.

(6)     А какве могу бити опасности хомосексуалног начина живота? Др Немања Зарић о томе пише: “У званичној брошури Администрације за храну и лекове САД јасно пише да "кондоми пружају одређену заштиту, али да је анални однос једноставно превише опасан. Кондоми лакше пуцају у току аналног односа због веће фрикције... чак и ако не пукне кондом, анални однос је веома ризичан јер може довести до расцепа ректалне мукозе и крварења...преко расцепљене мукозе се лакше преноси инфекција".

Позивајући се на резултате студије Бојлија и сарадника из 2009. године, Грулих и Заблотска су израчунали да је вероватноћа преношења ХИВ инфекције путем аналног односа 18 пута већа у односу на вагинални однос. Анални  сексуални однос је такође повезан са развојем карцинома ректума. МекБрајд и сарадници су објавили студију у којој понављају повезаност хуманог папилома вируса (ХПВ) и карцинома ректума, наводећи да је ХПВ главни узрок ове малигне болести./.../                          

Према доступним студијама, ефикасност кондома у смањивању преноса херпес симплекс вируса 2 износи само 30%, хуманог папилома вируса 50-70%⁵⁶, хламидије и гонореје 50%  и сифилиса 50%. Код хомосексуалаца статистика је још гора. Према студији Ремиса и сар. од 693 новозаражених ХИВ-ом, 51% су користили кондом при аналном сексу док 33% није користило кондом при аналном сексу. Према подацима Центра за контролу болести САД  из 2010. године хомосексуалци(MSM – men who have sex with men) чине готово половину укупног броја ХИВ-позитивних особа у САД (укупно 48% или 532.000); хомосексуалци сваке године чине више од половине новооболелих од ХИВ-инфекције у САД (53% или 28.700 особа); иако Центар за контролу болести процењује да хомосексуалци чине само 4% особа мушке популације старије од 13 година у САД-у, стопа новопостављених ХИВ-позитивних дијагноза је чак 44 пута већа него код осталих мушкараца (522-989/100.000 код хомосексуалаца насупрот 12/100.000 осталих мушкараца); хомосексуалци су једина ризична група у САД-у у којој постоји стални пораст новоинфицираних ХИВ-ом још од 1992.“(7,10-11; 20 )                                                                          

Тако вам је то у Србији, драги читаоци. Ризици хомосексуални односи у јавности и у школама не смеју да се помиње као ризични, али је, извесни епидемиолози и глобалистички медији нам то кажу, опасно окупљати се на Светим Литургијама и причешћивати се из исте кашичице. Како рече Орвел, на овдашњој „Животињској фарми“, све су животиње једнаке, али су неке једнакије од других.                    

Уосталом, све је ово већ виђено.                                             

ВЕЋ ВИЂЕНО И ПРЕЖИВЉЕНО                                    

Још од Лењиновог доба, комунисти су нападали Свето Причешће као „извор заразе“ и ругали му се. Доносимо један совјетски антирелигиозни плакат на тему Христових речи: „Узмите, једите, ово је Тело Моје“. Хришћани су представљени као канибали, управо онако како су их представљали пагански гонитељи из доба Нерона и Диоклецијана.                                     

 А пошто нам наши врли епидемиолози прете да би најјачи талас корона вируса могао да на нас „насрне“ око Васкрса, властодршци би могли да, зарад пропаганде, поново прошире овај комунистички плакат из доба Совјетије: „На Васкрс – никог у шетњи и проводу!“

У доба великих богиња у СФРЈ, насртало се на Светосавску Цркву да одустане од светопредањског начина причешћивања. Ево „Политике“од 2. априла 1972:“Градски штаб се обратио за помоћ и црквеним властима. „Замолили смо их да се обред причешћа обави по санитарним прописима – каже др Довијанић. - За свакога ко се причешћује, треба обезбедити посебну и стерилисану кашичицу.“ Довијанић се нада да ће црква прихватити ову сугестију. У противном, рекао је он, предузећемо законске мере“. (8,87)                                                   

Исто као данас. Али Црква није пристајала на труле компромисе са безбожницима.                                               

Јер, Црква је Црква Светом Литургијом, која почива на Жртви Христовој. Израз црквене самосвести оног доба дао је епископ рашко – призренски Павле, потоњи патријарх српски, који је, у „Гласнику“, званичном листу СПЦ редовно одговарао на питања и недоумице свештеника и верника. Он је писао следеће:“ПИТАЊЕ: Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу кашичицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности?                                          

ОДГОВОР:

Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији.                                                                               

У тој представци, поред хигијенског разлога („да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести”), и естетског („многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања”), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: „Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и поново у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога”.                                           

Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: „Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа”.                 

Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику „Православља”, богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: „Ни хигијенски ни естетски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причешћивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито… онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела.                                                         

Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти – него и од разних болести.” На крају Бута вели: „Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата.                                                             

Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће „хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно” (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно „причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим”, вели Свети Кирило Јерусалимски.” Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: „Мало квасца све тесто према себи уподоби. Тако обесмрћено Богом тело Господње, будући у нама, све претвара и мења према себи”.                  

Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. „И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, пошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело”. Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: „Колико сам пута – вели он – имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали”, па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд.                                                               

Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се пили из истог путира.                 

Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: „Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија?“ сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго „могућност” заразе, а друго „извесност” цијанкалија. То пак што се о указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућности штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова.                                                            

Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54).                                                                                                   

У хришћанству је свагда било главно, и „једино од потребе”: задобити „уместо земаљског – небеско; уместо привременог – вечно; уместо трулежног –нетрулежно”. Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном, а о телесним потребама, здрављу и другом ретко.                    

Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: „Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло…” (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који „недостојно једе хлеб и пије чашу Господњу”.                                               

У молитви Литургије Светог Василија Великог „Боже наш, Боже спасати… ниже немошчна душоју и тјелом от јеже недостојње сих причашчатисја”. Тумачећи ово место Прве Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: „Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових изненадних невоља налази се у гресима”. Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела.                                                                     

Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија Трбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног.“(9)  

Тако је сведочио патријарх Павле, у доба чије сахране је владала пандемија грипа Х1Н1, али се од часног покојника, без страха од заразе и без маски на лицу, опростило преко шесто хиљада људи. Друга Србија није могла да се не гневи због тога, о чему је Слободан Антонић писао:“Грађанистичка Србија доиста није могла да разуме те „колоне људи које у реду, од Теразија до Саборне цркве, некрофилно чекају да додирну мртвог човека“, како је то згрожено приметио Динко Грухоњић у Е-новинама. Поготово није могла да разуме то што је „у тим целивајућим редовима приметно било присуство великог броја младих људи“/.../.

Грађанистичка Србија није могла да појми ни искрену жалост милиона обичних људи, за које би се тешко могло рећи да су сви одреда ревносни верници, ни њихово стрпљиво, вишесатно стајање у реду за последњи опроштај, ни бескрајну колону која корача за ковчегом, ни мноштво ходочасника који данима походе један скромни гроб, са једноставним, дрвеним крстом, у једном београдском предграђу...“(10)

        Хелсиншки одбор за људска права под надзором Соње Бисерко је уочио да је патријарх Павле сахрањен баш у доба грипа: „Држава је била готово у ванредном стању – чему је допринела и паника која је стварана око појаве новог грипа и медијско праћење ове теме.“(11)

        Народ се није уплашио. Блаженопочивши патријарх му је „чувао страх“.                                                                         

ЈОШ О ПЕТРОНИЈУ ТРБОЈЕВИЋУ, АНТИПРИЧЕСНОМ АРХИМАНДРИТУ                                             

Један од савремених делатника наше литургијске реформе као претечу исте наводи архимандрита фрушко-горског манастира Шишатовца, Петронија Трбојевића, који је, почетком тридесетих година прошлог века, објавио књигу „О реформама црквеним“. Иако каже да Трбојевић није у свему био у праву, он сматра да су многе предложене реформе биле више него упутне и за наше дане. Очито је да је отац Петроније имао многа размишљања подобна данашњим реформаторима (обновитељима). Довољно је погледати његов став о иконостасу: „/.../Код нас верни за време богослужења не виде и не чују свештеника због иконостаса и завеса. Да видимо има ли то неповољног утицаја? Ја мислим да има. Иконостас је сметња акустици... Исто тако није згодно да верни не виде свештеника за време богослужења. Много би се помогло разумевању богослужења кад би верни у сваком часу видео свештеника. Исто би тако верни лакше усредио своју пажњу, кад би видео св. Трпезу, која је престо Христов, па кад би имао пред очима и дарохранилицу, где је Господ преко свога светог пресветог Тела и Крви присутан... Желети би било да се иконостас постепено преуреди тако да се врати на првобитно стање, кад у цркви није било иконостаса. У том пролазном стању могли би се иконостаси правити све тањима и нижима/.../ к првобитном начину, кад није било иконостаса ни завеса.“(12)   Трбојевић се залагао и за увођење клупа у храмове, по узору на западне конфесије, за непричешћивање из заједничке кашичице; наравно, и за превођење богослужбених текстова на савремени српски језик, за који је тврдио да је лепши и поетичнији од словенског.          

Реакције младих православних следбеника Светог Николаја Жичког на Трбојевићево реформаторство биле су оштре и одлучне. Свештеномученик Јован, још као студент Богословског факултета Бранко Рапајић, објавио је у „Светосављу“ (5/1932) приказ књиге архимандрита шишатовачког, и на најбољи могући начин показао унутрашњу логику подухвата маловерног реформатора: «Жалосно је то: ми још нисмо хришћани а хоћемо да реформирамо хришћанство! Само светитељ и христоносник има то право. У својој кући слободан је да мења распоред ствари, намештаја, поретка. А од кад се то наш писац успе у светитељске рејоне, у домове Оца Небесног? Његов глас долази са земље, из низина земаљских. Не одоздо, са висина станова Оца Небеског. Доста је, међутим, било тог идентификовања сталежа са Црквом, и потреба сталешких са потребама Цркве. Доста су „хришћани“ прекрајали хри-шћанство према својим нагрдностима. Доста су „православци“ дотеривали православље према својим осакаћеностима. Треба да се већ једном уздижу они Православљу, а не Православље да спуштају до ногу својих, до испод ногу својих. Доста се Православље срозавало до човека, до испод човека. Доста. /.../

Ми не можемо очекивати спас од извесних спољњих, механичких, структуралних измена. Спас је у духу. Зашто правити степенице за слабуњаве, за оне које хвата вртоглавица на висинама - несвестица од дубина? Нека ојачају. Кога привлаче висине и широки непомућени хоризонти савладаће стрмен и непропут. Ојачане душе, срца и ока, успеће се. Не православље чинити људским, већ људе православним. Одбацити свако прилагођавање: то је посао црва, зечева и лисица. Не ићи у збрканост. Презрети све уступке, компромисе, конвенције, златне средине. Боље и ђаволски бити свим бићем, него и Божји и мамонски у исти мах. Треба знати Христово постављање: Бог или Мамон! Бог или Свет! Не може човек служити и једном и другом. Не сме.

Наш писац хоће „да на скромном темељу предака изградимо облакодер“ (стр. 7). Колико ту има потцењивања светитеља, градитеља и отаца наше Цркве а колико прецењивања сама себе! Зар је наша Црква „скромни темељ“? Зар убоги и немоћни а не грандиозни? А изградња облакодера (колико ружноће има у себи ова реч, неко је тачно приметио), то је изградња вавилонске куле, покушај да се обједини несједињиво - православље и свет, - покушај који се увек мора свршити распадањем, било да мноштво бића постане и мноштво живота, језика, тумачења, вера; било да једно биће но од мноштва састављено - злата, сребра, гвожђа, земље - као у сну цара Навуходоносора - буде срушено.»(12)                     

А поводом Петронијевићевих тврдњи да је „нехигијенско“ примање Светог Причешћа из исте кашичице, огласио се јеромонах Василије (Костић), потоњи владика бањалучки и жички, који је, као студент Богословског факултета, у „Светосављу“ (4/1932) објавио текст „Светитељи о Светињи“, да би показао шта је сила Евхаристије, и какав је њен благотворни утицај на човека:»Никако се не слаже логика деце са логиком одраслих, зрелих људи. О стварима, схватљивим и појмљивим за људе, деца најфантастичније суде, чиме обично доказују своје детињство. Тешко је убедити их у илузорност њихових маштања. Њихове фантазије трају докле и детињство, докле и неразборитост њихова. И кад се једнога дана, прокљувавши љуску детињства, испиле из своје неразборитости и стану на ноге зрелих људи, тада тек виде да су их чаролије опкољавале са свију страна. Гледајући свет невезаних очију, у чуду се питају: како смо могли о њему тако маштати. Тек онда виде колико је од њих била далеко стварност.                                                                                           

И код људи видимо често незрелости. Многи и од њих личе на нерасудну децу. То се нарочито опажа у њиховом расуђивању о стварима њима мало познатим, без обзира какве су оне. Особито се то незрело расуђивање њихово огледа у религијским, духовним појавама, које се не могу сазнати једино бићем човековим, већ и садејством с више, благодаћу Божјом. Ако се човек од свега тога изолује и покуша да на неки други начин проникне у те велике тајне духовног света, никада до истине, до стварности и правог сазнања о њима не може доћи. Његови закључци биће увек погрешни и нетачни.                                                                            

О оваквом резоновању људи о Божанским Тајнама, могло се безброј пута уверити. Почев од Арија па до најновијих сектаната, види се извртање и непоимање истине. Нема истине у Хришћанству неизокренуте у неистину од стране људи. Далеко би се отишло набрајањем свих негација ума човечијег без ума Христовог. Да узмемо једну истину, једну велику тајну о којој у новије време расправљају и звани и незвани, који су је скроз извитоперили. То је тајна Светог Причешћа. У њу су одавно посумњали протестанти, као што су и у много што друго посумњали. Сумња њихова није се задржала само на протестантском тлу, већ се проширила и захватила и друге конфесије, па и Православну веру неких. Како неки међу православнима гледају ову тајну, на њено дејство на природу човечију у физиолошком смислу кроз протестантску призму, то ћемо се, ради истине, осврнути на мишљења најкомпетентнијих представника Православља о истој Тајни. Размотрићемо мисли зрелих људи, да би се сагледала површност пигмејских мисли о Причешћу. Ти зрели људи јесу нај-опробанији мужеви Православне Цркве; то су Светитељи и Оци њени.                                               

О општењу човека са Богом кроз Тајну Причешћа карактеристично се је изразио Светитељ Димитрије Ростовски: „Који се причешћује да верује - пише он у „Припремању свештеника ка Божанском причешћу“ - а сигурно му је познато да се Тело Христово сједињава о телом његовим (тј. причасника) и претвара се у њега; и Крв Христова сједињава се са његовом крвљу, и претвара се у њу. Такође и овај, који се причешћује Христом, бива једно са Христовим Телом и Крвљу, и сви удови и чланови његови нису његови, него се у Христу завршавају, по Апостолу који вели Ефесцима: „Јер смо уди тјела његовог од меса  Његова и од костију Његовијех“. И Коринћанима: „Не знате ли, да су тјелеса ваша уди Христови“. Још, дакле, сједињава се и душа Христова са његовом душом и Божанство Христово и сила Његова са немоћним човечанством, и бива сав Христос у њему, и он сав у Христу, обасјан благодаћу Христовом“. (Творенија   Дим. Ростовскаго, част 1, Москва 1805, стр. 147).

Колико је дејство Светог Причешћа на организам човечији јасно се види из учења Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог: „Свакако, и човек се у Причешћу удостојава пунога, могућег и за ограничено биће сједињења са Господом: у материјално тело његово усељава се Христос живим Телом Својим, хранећи, поткрепљујући и оживљавајући душу Хришћанина, освећујући је, очишћавајући нечистоту и лечећи грехе, обожавајући је“ (Јован Златост: Беседе на Матејево Еванђеље, 82,5). „Тело Спаситеља јесте права храна и Крв Његова јесте право пиће (Јов.6,55) такође и у односу према телесној природи нашој: примајући у себе ту божанску храну, човек постаје учесником Божанске природе Христове, као да је живи члан Његовог Тела, и Христос са Своје стране пролази кроз удове његове, кроз све саставе, кроз утробу, кроз срце. Саопштава се свима члановима његовим и прониче Собом сав организам његов“ (Св. Василије, Молитва 1,6; Златоуст 2,8,10; Метафраст 3. Молитва).                                                      

По Светом Дионисију Ареопагиту: „У Причешћу се достиже најсавршенија заједница са Богом и обожење оних који приступају тајни“. Свети Кирило Јерусалимски вели: „Кроз Причешће постајемо сателесни и сакрвни Христу“ (Кирил Јерусалимски, Тајноводство поуч. 4, 3 - руски прев. 1822. год). А отац Догматике, Свети Јован Дамаскин учи: „Тело и Крв Христова улазе у састав наше душе и тела, али не ишчезавају, не труну и не избацују се напоље... Они улазе у биће  ради чувања и очишћења нашег од сваке нечистоте... Будући очишћени ми се сједињавамо са Телом Господа и са Духом Његовим, и постајемо Телом Христовим“ (Тачно изложење Правосл. вере - рус. прев. М. 1844. 4. гл. 13).              

„И тако по мислима светоотачких дела“, вели А. Соколов, „евхаристичко сједињење човека са Господом Исусом толико је тесно и блиско, да право Тело и права Крв Богочовека - зацело се усвајају човековим организмом, и он постаје телом самога Богочовека. У Тајни Евхаристије обични хлеб и вино претварају се у Тело и Крв Христову; по њиховом примању, дакле, побожно настројеним човеком, они - причасничко Тело и Крв Христова, већ као да се сами „састављају“ са телом и крвљу човека“ (Культь какь необх. прин. религ.).

Наводећи речи оца Јована Кронштатског о дејству Светога Причешћа на биће човечје, Владика Николај вели: „С коликом пажњом један научник испитује појаве природе, још с већом пажњом ми треба да испитујемо појаве и дејства благодати Божије. Ево шта сведочи о дејству Причешћа један од великана духовних. Отац Јован Кронштатски пише: „Дивим се величини и животворности Божественог Причешћа: старица пљувала крвљу и већ сасвим изнемоћала не могући ништа јести, од дана кад је од мене примила Причешће почела се поправљати. Девојчица на самрти после Причешћа почела се поправљати, јести, пити, разговарати, док је пре тога она била готово без свести, у трзавици, и ништа није ни јела ни пила“. На крају са болом у души узвикује Владика: „О кад би сваки свештеник с пажњом научника и с љубављу молитвеника посматрао и пратио благодатна дејства Св. Причешћа слично оцу Јовану“ (Охридски Пролог, стр. 465).

Овако мисле Светитељи о Светињи, овако резонују умни и зрели људи. Ову су само цртице из мисли појединих великодостојника Православне Цркве. А шта би било да наводимо читаве томове њихове о истој Тајни? Они су отворено, без устручавања, исповедали и учили, да Причешће дејствује на човека не само „у моралном, духовном смислу“, већ и у физиолошком. Знали су да Лекар и Чудотворац Христос не уноси Собом „бацил“ у физис-природу Свога следбеника да би га заразио. Знали су и веровали су да „бацил“ не може садржати божанску моћ Богочовека, који је Својим светом рукама губаве додиривао и истима невину децу благосиљао. Јасно им је било да „бацил“ ништа није према Ономе Који је страшне буре и олује стишавао једном речи својом, демоне изгонио, болесне лечио, слепима вид повраћао, хромима ход даривао, кљастима руке исцељивао, мртваце из гробова дизао, Који је и васиону створио. Јер, у Причешћу ништа друго не примамо, до Живог Христа Господа, Који и сада чини чудеса равна дејству и сили онима која су се дешавала пре двадесет векова. Примајући реалног Христа, верујемо да нас од свега може излечити, ако смо достојни. Свакоме који Га достојно прима, вели: „Ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе“ (Јов.5), а то само „ако можеш веровати: све је могуће оном који верује“. Ако не верујемо, довикује нам: „О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ (Мр.9,23,19). Ако се недостојни причешћујемо, ако не верујемо, Причешће нема никаквог позитивног ефекта ни у духовном ни у физиолошком смислу. Тада оно може имати негативно дејство, по речима Апостола који вели: „Тако који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је тјелу и крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од крви да пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и довољно их спавају“ (1Кор.27-30). Православни модернисти неће да чују за ове речи Апостола Павла. Они веле да се ово не слаже са логиком њиховом. Она им дозвољава другачија гледишта на Свето Причешће и на све што је свето у Православљу. По њима, Причешће нема никакве везе са једном страном човекова бића, са телом његовим. Као да се човек поделити може; као да Христос није дошао да излечи и спасе целог човека! Каква логика може убедити ову „децу по логици“ у нетачност њихове логике? Једино Светоотачка, Христова логика. Управо, ти најлогичнији људи немају своје логике. Они су се одрекли своје логике ради логике Христове (1Кор.2,1б). Њу су примили и њоме су све ствари мерили. Ваљда ће се наши модернисти постидети логике Христове и потчинити јој своју логику. Или ће се угледати на еванђеоске виноградаре? (Мт.20,33-45).                                                            

„Како да одговориш, вели Владика Николај, онима који говоре: не може Христос Чудотворац да стане у нашу логику? Одговори просто: станите ви у Његову. У Његову логику стаје сва вечност и све благородство времена, па ће се, ако желите, наћи места и за вас. Ако не може буре у напрстак, може напрстак у буре. Блажени Климент Александријски вели: „Философи су деца све док не постану људи кроз Христа... јер истина никад није само мишљење“. Христос је дошао да поправи људе, па, дакле, и логику људску. Он је наш Логос и наша Логика. Зато ми морамо управљати наш разум према Њему, а не Њега према нашем разуму. Он је коректив нашег разума. Не равна се сунце према нашем сату него наш сат према сунцу“ (Охридски пролог, стр. б).                                                                                 

Ми не можемо ићи путем којим протестанти иду, нити можемо мислити како они и неверници мисле. Јер они немају Божије ни црквена логике. Они су сами себи логика. Ми имамо логику Христову у цркви Његовој: „ми ум Христов имамо“ (1Кор.2,16). Само том логиком и тим умом можемо мерити религиозне и мислити црквене мисли. Док смо православни не смемо и не можемо Христу и Цркви наметати логику смртног човека. Дрзне ли се неко да то чини или да другоме то одобрава и да га на трубни глас хвали и слави, он личи на нерасудно и неразумно дете. А зар таква деца могу другима давати директиве?»

(12) Дакле, потоњи еминентни православни владика, духовни син Светог Јустина Ћелијског, Василије (Костић), и потоњи свештеномученик Јован (Рапајић), проповедник за кога је Свети Николај Жички говорио да је његов наследник, видели су у идејама архимандрита Петронија нешто штетно по очување Светог Предања.

        Има ли кога да данас то види?                                                 

ШТА ЈЕ ПРАВОСЛАВНИМА СВЕТА ЛИТУРГИЈА?  

Руски богослов Сергеј Расказовскиј, у свом офгледу „Евхаристијски вид природе Цркве“, пише да је Света Литургија оприсутњење голготске жртве. Он каже:“Искупитељска Голготска жртва Сина Божијег, као „једно свагдашње приношење тела Исуса Христа” (1. Петр. 3, 18; Јевр. 10, 10), јесте величанствено испољавање Божје љубави према људима (Рим. 5, 8). У тој Жртви сједињују се земља и небо, људи и анђели – у њој је средиште њиховог духовног живота, извор људског спасења. Света Евхаристија је „свештенорадња бескрвне жртве”, која се завршава „светом и духовном трпезом” (Литургија св. Јована Златоустог), тј. причешћивањем Телом и Крвљу Христовом. Она представља оприсутнење Голготске искупитељске Жртве у животу Цркве и управо стога, због те своје блиске повезаности са крсном жртвом Исуса Христа, евхаристијска жртва има благодатну силу искупљења и исцелења оних који верују у Исуса Христа.“(13)          

Све црквене службе су повезане са Литургијом. У Православној Цркви вечерње, јутрење, полуноћница и четири службе часова – претходе Литургији. Молитве, псалмопјенија, читање светих књига и све свештенорадње припремају хришћанина за главну службу – Божанствену Литургију.

Свети Јустин Мученик, после описа Тајне Крштења говори да новокрштеног приводе „у опште сабрање да би са свом ревношћу заједно са осталим вршили опште молитве... После тога, како он (свештенослужитељ – С. Р.), изговори молитве и благодарења, сав присутни народ одговара: амин. После благодарења свештенослужитеља и одговарања свег народа, такозвани код нас ђакони дају свакоме од присутних да приступи хлебу, над којим је вршено благодарење, затим вину и води... Та храна се код нас зове Евхаристија”.

Православни брак је повезан са Светом Литургијом, по Тертулијановој речи: „Брак се доводи у сагласје са Црквом, закрепљује се приносом (Евхаристијом), знаменује се благословом и исписују га анђели на небесима”.

Сама Црква је Тело Господње, која се пројављује у Евхаристији. Апостол најчешће назива Цркву Телом Христовим. Суштину тог апостолског учења о Цркви могуће је најкраће изложити на следећи начин. Црква је Тело Христово – Христос је Глава Цркве (Еф. 1, 2–23); сваки који верује у Богочовека Христа члан је Цркве (1. Кор. 12, 27); сви верници чине Цркву (Рим. 12, 5).

Израз  Тело Христово значи и Цркву и Свето Причешће:  невидљиво и тајанствено Тело Богочовека Исуса Христа, под видом евхаристијског хлеба и вина, које се даје верницима у Тајни Причешћа, којом се завршава Божанска Евхаристија.

Не заборавимо Господњу заповест: „ово чините за мој спомен” (Лк. 22, 19; 1. Кор. 11, 24–25); света Евхаристија врши се и вршиће се до самог другог Христовог доласка (1. Кор. 11, 26). „Узмите, једите; ово је тијело моје...”, „пијте из ње сви, јер је ово крв моја...” (Мт. 26, 26–28; Мк. 14, 22–24) – те речи Спаситеља које је он изговорио на Тајној вечери, опредељују назначење вршења ове Тајне: једење. Стога Евхаристија јесте „трпеза Господња” (1. Кор. 10, 21) и представља еклисиолошко продужење Тајне вечере. Из речи Исуса Христа: „...Ако не једете тијела Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53) се види да спасења нема без Светог Причешћа. Отуда произилази, да је обавезан услов за постизање спасења чланова Цркве учешће у Тајни Евхаристије. Зато су, почев од првих дана настанка Цркве, сви њени чланови били призвани да се редовно причешћују.

Речи Исуса Христа: „Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему” (Јн. 6, 56), откривају црквени смисао Евхаристије. У причешћивању Телом и Крвљу Христовом чланови Цркве на посебан начин се утврђују и учвршћују у својој повезаности са Христом, у Његовом духовном бићу, тј. у Цркви. Тиме се остварује и испуњава евхаристичност Цркве. У учењу апостола Павла изражава се евхаристијска стварност као стварност Цркве: „Јер је један хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо” (1. Кор. 10, 17).. Св. Јован Златоуст говори: „Ми чинимо само Његово Тело. Шта представља тај хлеб? Тело Христово. Шта постају они који се причешћују? Тело Христово, не многа тела, већ једно тело./.../ Као што се хлеб састоји од много зрна, која се не виде, и њихова различитост се не примећује због њиховог сједињења, тако се и ми сједињујемо један са другим и са Христом”.

Блажени Августин вели да је тајна нас, хришћана,којима је неопходно да будемо у храму, при олтару: „Ако ти хоћеш да схватиш Тело Цркве, послушај речи апостола: 'А ви сте тијело Христово, и удови понаособ' (1. Кор. 12, 27). Ако сте ви тело и чланови Христови, то у олтару лежи ваша тајна; оно чиме се ви причешћујете представља вашу сопствену тајну. Ваш одговор 'Амин' упућује се вама самим и тим одговором ви постижете узлазак. Ти слушаш речи 'Тело Христово', ти одговараш 'Амин'. Буди уд Христов, да би твоје 'Амин' било истина”.

Све Никола Кавасила каже:“И као што у растопљеном гвожђу ми обично не видимо гвожђе, већ огањ, зато што су својства гвожђа потпуно скривена огњем, тако ако би ко желео да види и Цркву Христову у том смислу како је она сједињена са Христом и да учествује у Његовом Телу, то је он не би могао видети никако другачије већ само као Тело Христово”.

Причешће је Божанска Храна: „Причешће се назива Тајном”, разјашњава св. Јован Дамаскин „зато што се кроз њега ми причешћујемо Исусовим Божанством”.

Расказовскиј каже:“Узајамно општење оних који се причешћују онтолошки је у вези са еклисиологијом, јер Евхаристија, у ствари, и постоји само у Цркви. Да би причасници постали саставни делови један другога, „Он је измешао Самог Себе са њима и растворио је Тело Своје у нама”, каже св. Јован Златоуст. Такво општење верника између себе представља директан продужетак њиховог општења и сједињавања са Христом у Тајни Евхаристије. Код верника који су, по речима преподобног Симеона Новог Богослова и св. Кирила Јерусалимског, постали „сателесни и једнокрвни Христу”, по сили и мери њиховог сједињења са Господом и Спаситељем, открива се јединствен Богочовечански живот. „У Евхаристији се поништава људска непроницљивост и искључивост. Верници постају сједињени у Христу и кроз то се сједињују један са другим. Тиме се гради ново саборно човечанство – хришћански род. Сви су један Христос, као једно тело од многих удова”, каже Преподобни Симеон.

На тај начин Тајна Причешћа, којом се завршава Света Литургија, представља Цркву, богопштење и узајамно општење њених чланова. У Евхаристији се обједињују не само људи – пријатељи и једномишљеници, већ чланови једне и једине Цркве – једног и јединог Тела Христовог. Стога се о Евхаристији често говори као о тајни постанка Цркве, њеном самоиспуњењу и њеној стварности.“

Он каже и да је присуство верника на Светој Литургији неопходно:“Евхаристијска Тајна, која се врши за време Литургије, представља опште служење и опште молитвено сабрање целе Цркве. Моли се цела Црква и моле се за целу Цркву. У том мољењу преплићу се и смењују молитве свештенослужитеља и народа. Зато све евхаристијске молитве имају дијалошку структуру. Сваку молитву коју изговара свештеник, верници потврђују и завршавају речју „Амин”. То што у једном од најранијих описа вршења Тајне Евхаристије св. Јустин Мученик објашњава значење те јеврејске речи (нека тако буде), за нас има дубоки смисао. „Амин”, које изговарају верници, означава не само сагласност са свештениковим речима и радњама, већ активно примање и органско учешће сваког члана Цркве и свих заједно у једној свештенорадњи Цркве, у њеној молитви. Св. Јован Златоуст зато потпуно јасно наглашава: „При самом... вршењу страшних Тајни свештеник се моли за народ, а народ се моли за свештеника, зато што речи: 'И са Духом Твојим' означавају управо то. Зато су и молитве благодарења такође заједничке...” (13)

Јединство молитве изражава не само молитвено јединство свих верника који живе на земљи, верника и свештенослужитеља, већ и чланова Небеске Цркве – Светих и „умрлих у вери”, а такође и целокупног броја анђела. Чак и сам спољашњи облик евхаристијских молитава сведочи о њиховом саборном карактеру: „Са овим блаженим силама, човекољубиви Владико, и ми грешни кличемо и говоримо...” (Литургија св. Василија Великог). Сједињавање свих у евхаристијској молитви природно је, а реалност тог општења је истинита. „И шта има чудније”, говори св. Јован Златоуст, „ако заједно са свештеником говори и народ, када он те свештене песме узноси заједно са самим херувимима и горњим силама?”

Спољашњу страну евхаристијске свештенорадње врши епископ или презвитер, док је истински вршилац Тајне сам Господ Исус Христос. „Свештеникова су само уста, говорење молитве којом се освећује, и рука којом се благосиљају дарови... Сила која дели је од Господа”. У светој Евхаристији Христос Спаситељ је невидљиво и Архијереј и Жртва: „Јер си Ти Који приноси и Који се приноси; Који прима и Који се раздаје, Христе Боже наш...” (Литургија св. Јована Златоустог).

„Евхаристију, као жртву, приноси сам Господ испред целе Цркве, и зато она може бити названа и жртвом Цркве (као богочовечанског организма, чија је глава Христос са животворним Светим Духом)...”

Свештенослужитељ, учествујући у евхаристијском сабрању, приноси свети принос не само од себе, већ и од стране целе Цркве, свег црквеног народа, сабрања свих верника, „оних који се моле са нама” и „са љубављу који Ти служе” (Литургија св. Јована Златоустог). Св. Јован Златоуст сведочи: „... Не приноси само један свештеник благодарење, већ и сав народ”. Свештеник чита: „Још ти приносимо ову словесну и бескрвну службу, и молимо те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове”. Сав народ „једним устима” потврђује ту молитву и то призвање својом сагласношћу: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо... и молимо Ти се.” (Литургија св. Јована Златоустог). Та сагласност представља сведочанство о нераздељивој једнодушности и истоветности у молитви свих чланова Цркве.“(13)

Кроз уста свештеника говори цела Црква. За време узношења евхаристијске молитве црквено сабрање реално представља себе као живо и једино Христово тело, у коме се разликују поједини њени чланови и њихови различити гласови. „Молитвено 'ми' означава не само множину, већ пре свега духовно јединство Цркве која се моли, нераздељиву саборност молитвеног обраћања. Јер молитва верника треба да буде 'заједничка' молитва, треба да се приноси 'Једним устима и једним срцем'. Али не тако да би биле у складу само личне молитве верника, већ да би свака лична молитва ослобођена од ограничености, престајала да буде само лична, и да би постала општа и саборна”, каже Георгије Флоровски.

Ко спречава вернике да присуствују Литургији, тај руши Цркву.

Свети Николај Кавасила тврди да се Светим Причешћем „заједно причешћује и род живих и род мртвих, сваки на себи својствен начин”. У Тајни Евхаристије на тај начин брише се граница смртне раздвојености, мртви се сједињују са живима у Христу.

Расказовскиј каже:“Скоро „физичка” близина, такорећи додир чланова небеске Цркве – светитеља – са члановима земаљске Цркве, остварује се кроз свете мошти које су по црквеним правилима и древном обичају стављене у свети престо и антиминс, на којима се врши Тајна Евхаристије. Управо у Евхаристији и само у њој могуће је такво потпуно јединство целокупне Цркве. У њој „силе небесне са нама невидљиво служе”, оне прате свештенослужитеља који служи: „учини да са нашим входом буде вход светих Анђела, који с нама служе и с нама славослове Твоју благост” (молитва входа на Литургији). И „душе умрлих праведника”, и праведници који су на земљи „достигли љубав”, и мученици који су се „добро борили и венце стекли”, и исповедници и сви свети, и умрли, и ми грешни и недостојни – сви чине једно тело, припадају једној Цркви сливају се у једно, у благодатној молитви пред престолом Господа Славе.

Сједињујући чланове целокупне Цркве, света Евхаристија ствара од њих једну душу и једно срце (Дел. ап. 4, 23) – Христос обитава у њима и они у Христу. Присуство Христа је присуство Бога у Својој суштини и пуноти. Зато присуство Христа означава постојање пуноте Цркве.“(13)

Ко гони народ од Евхаристије, гони самога Господа Исуса Христа, Богочовека.

ШТА ЈЕ ЗА НАС СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ?     

Причешће је, понављамо, Света Тајна у којој верни под видом хлеба и вина једе само Тело и пије саму Крв Христову ради вечног живота.

Позната је изрека св. Игњатија Богоносца, мученика ране Цркве: „Они [то јест јеретици] удаљавају се од Евхаристије и молитве због тога што је Евхаристија Тело Спаситеља нашег Исуса Христа, пострадалог за наше грехе, које је васкрсао Отац по својој доброти, и зато, противећи се дару Божијем, умиру у својим изналажењима. Корисније би им било да учествују у Евхаристији, да би васкрсли” (Посланица Смирњанима, глава 7).

Свети Јустин Мученик (око 165. године после Христа) пише о причешћу Хришћана: „Ми ту храну називамо Евхаристија, и ником другом не дозвољавамо да има удела у њој, него само ономе ко верује да је истинито оно чему смо га научили, и ономе ко се опрао умивањем које опрашта грехе и које препорађа, као и ономе ко живи онако како је Христос предао. Јер ми то не примамо као обичан хлеб и обично пиће, него као што је Исус Христос, Спаситељ наш, Који се ваплотио речју Божијом, имао и Тело и Крв за спасење наше, на исти такав начин смо научени да та храна, – над којом је извршено благодарење речју молитве, од Њега [дана], храна, од које се претварањем храни наша крв и наше тело, – јесте Тело и Крв Истог Тог ваплоћеног Исуса” (Апологија I, глава 66).

Свети Иринеј Лионски (око 130–202) каже:„Пошто смо ми Његови удови и хранимо се Његовом творевином, а творевину нам даје Он, заповедајући сунцу да излази и киши да пада како је Њему угодно, то је чашу од творевине Он признао за Своју Крв, од које орошава (натапа) нашу крв, и хлеб је од твари одредио, да би био Његово Тело којим укрепљује наша тела. Стога, када растворена чаша и уготовљени хлеб примају Реч Божију и Евхаристија постаје Тело Христово којим се укрепљује и одржава састав нашег тела, како онда они [– јеретици] говоре да тело није причасно дару Божијем, који је живот вечни, – [тело] које се храни од Тела и Крви Господа и које је Његов уд?... Ако је могуће, да пшенично зрно, без обзира на то што пролази кроз период труљења, „род многи доноси подижући се Духом Божијим” и може, „примајући Реч Божију, да постаје Евхаристија која је Христово Тело и Крв”, шта је у томе чудно ако наша иструлела тела устану да им „Реч Божија дарује Васкрсење у славу Бога и Оца?” Све то бива да бисмо знали шта може [да учини] Бог”. Дакле, Свето Причешће је за хришћане услов васкрсења за живот вечни.  Вера у наше васкрсење као прелазак из распадљивости у нераспадљивост у Евхаристији се потврђује чудом промене хлеба у нераспадљиво Христово Тело – то је вера Цркве.

Оци Првог Васељенског сабора (325) исповедали су: „На Божанственој Трпези ми не треба да видимо само предложени хлеб и чашу, него, узвисујући се умом, треба вером да разумемо да на Свештеној Трпези лежи „Јагње Божије које узима на се грехе света” (Јн 1, 29), које свештеници приносе на жртву, и, истински примајући пречасно Тело и Крв Његову, треба да верујемо да су они знамења нашег васкрсења”.

Ову истину излаже и следећи отац Цркве – свети Кирил Јерусалимски (315–396).

У тумачењу Посланице апостола Павла Коринћанима, у делу где Апостол пише о Евхаристији (1 Кор 11, 23–25), св. Кирил говори: „Ово учење блаженог Павла довољно је да вас увери у вашим расуђивањима о Божанским Тајнама чији сте сателесници и једнокрвни Христу постали, пошто сте их се удостојили. Јер сам Павле ономад је позивао: „Јер оне ноћи кад беше предан”, Господ наш Исус Христос, „узе хлеб, и захваливши преломи”, и даде својим ученицима, рекавши: „Узмите, једите ово је тело моје”. И, узевши чашу и благодаривши, рече: „Узмите, пијте (Пијте из ње сви), ово је Крв моја” (1 Кор 11, 23–25). Стога, ако је Сам Господ јасно рекао за хлеб: „Ово је Тело моје”, – ко ће се после тога усудити да сумња у то? И ако је Сам потврдио и рекао: „Ово је Крв моја”, – ко ће посумњати и рећи: то није његова Крв?/.../Са свом увереношћу причестићемо се овим и као Телом Христовим и као Крвљу Христовом, јер нам се под видом хлеба даје Тело и под видом вина нам се даје Крв, да би нас, који смо се причестили Телом Христовим и Крвљу Христовом, учинили сателесницима и једнокрвнима Христу. Тако постајемо Христоносци, јер су Христово Тело и Крв предани нашим удовима. Тако, по речима блаженог Петра, постајемо „причасници божанске природе” (2 Пет 1, 4)”.

„... Зато гледај [на Свете Дарове] не само као на хлеб или као на вино, јер су они, по Владикиној изреци, – Христово Тело и Крв. Иако ти чуло представља хлеб и вино, нека те ипак укрепљује вера. Не суди о ствари чулом укуса, него се вером несумњиво увери да си се удостојио Христовог Тела и Крви.

И даље св. Кирил наставља: „Сазнавши то и уверивши се да видиви хлеб није хлеб, него Тело Христово, а да видиво вино није вино, иако то потврђује чуло укуса, него је Крв Христова, и да је о овоме у давнини псалмопојац Давид рекао: „И хлеб срце човека укрепљује, да уљем улепша лице своје” (Пс 103, 15), – укрепљуј срце причешћујући се њиме као Хлебом духовним и улепшавај лице душе своје”15.

Ову истину о постајању хлеба и вина Евхаристије Телом и Крвљу Спаситеља потврђује свети Григорије Нисијски (394) у својој Великој катихези. „Хлеб и вино у Евхаристији, – говори он, – Бог претвара у Своје Тело и Крв молитвом и силом благослова”.

Преподобни Јефрем Сиријски (почетак IV – почетак V в.) уверава да се не упуштамо у радозналост нити у различита мишљења о Тајни: „Буди простодушно веран. Са свом вером причешћуј се пречистим Телом Владикиним у потпуном убеђењу да истински окушаш само Јагње. Христове Тајне су бесмртни огањ. Зато не буди знатижељан да те не би опалио приликом причешћа Тајнама. Праотац Авраам понудио је небеским анђелима земаљска јела, и они су јели. Заиста је велико чудо видети како бестелесни окушају на земљи оно што је телу предложено (понуђено) као јело. Али сваки ум и сваку реч превазилази оно што је за нас створио Јединородни Исус Христос, Спаситељ наш, подаривши нама телеснима за јело и пиће – огањ и дух, то јест Тело Своје и Крв Своју”.

О томе учи и свети Јован Златоусти (347–407). Потврђујући истину сједињавања са Христом у Евхаристији он указује да се свештене радње ове Тајне врше Божанском Силом:“Ми заузимамо место слугу, а Дарове освећује и претвара Сам Христос”.

По мишљењу светитеља, Син Божији „ради нас не само да је постао заједничар тела и крви и постао истински Човек, не престајући бити Бог, него нам то исто Тело и Крв... опет нуди” – у тајни Евхаристије.

У једној својој беседи свети отац Јован говори: „...била је некада пасха јудејска, али сад је укинута и наступила је Пасха духовна, коју је предао Христос. Јер, када су ученици јели и пили тада је Он, написано је, узео хлеб, преломио га и рекао: ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова. Посвећени разумеју оно што је речено. А тако исто узевши и чашу, рекао је: ово је Крв моја, која се ради вас пролива за отпуштење грехова (Мт 26, 26–28). И Јуда је био присутан када је Христос ово говорио. Ово је Тело [моје], које се ти, Јудо, продао за тридесет сребреника: ово је Крв за коју си ти недавно закључио бестидну погодбу са неблагодарним фарисејима... Христос је употребио све са своје стране ради уразумљивања Јуде, али је овај остао при својој намери. Али време је да се приступи тој страшној Трпези... И сада предстоји Исти Христос, Онај Ко је уготовио ону Трпезу, Тај уготовљује и ову сада. Јер не чини човек то да предложено постаје Христово Тело и Крв, него Сам распети за нас Христос. Јереј, испуњујући праслику, стоји и произноси оне речи, а сила и благодат су од Бога”20.

Речи светог Оца савршено су јасне и уверљиве. Али чак и његово учење о Евхаристији протестанти изврћу и претумачују у прилог својих погрешних погледа. При том користе поједине Златоустове изреке независно од других његових мисли које одређују суштину гледишта светог Оца.

Свети Кирил Александријски (444) у тумачењу текста из Мт 26, 28 пише: „Он је рекао јасно и очигледно: ово ј е тело моје и ово је крв моја, да ти не би помислио да су то видиви образи, него да су они претворени у преображено Христово Тело и Крв истински, неизрецивим дејством Бога, Који може све, и да, имајући удела у њима (причешћујући се њима), добијамо животворну и освећујућу Христову силу”.

У 22-ој беседи на Јеванђеље по Матеју св. Григорије Двојеслов (око 540–604) говори: „Шта је Јагњетова Крв – научили смо се не само слушајући, него и пијући. Јер сматра се да је то Крв и у једном и у другом случају: када се њоме напајамо не само устима срца, него и устима тела”.

Следеће речи св. Софронија Јерусалимског (641. или 644) јесу напомена онима који не верују у чудо претварања Светих Дарова: „Дакле, нека нико не мисли да су светиње ове образи (слике) Христовог Тела и Крви, него нека верује да се предложени хлеб и вино претварају у Христово Тело и Крв”.

У свом тачном изложењу истина које исповеда Православна Црква, св. Јован Дамаскин (око 673–777), наводећи речи установљења тајне Евхаристије, потврђује истину промене, претварања предложених Дарова.

„Ако је „реч Божија жива и делотворна”, говори свети Отац, – и „вољом Господњом све настаде и сазда се”, ако је Он рекао:„ нека буде светлост, и би; нека буде свод, и би”, ако се „речју Господњом небеса утврдише и Духом уста Његових сва сила Његова”, ако су небо и земља, и вода, и огањ, и ваздух, и сав украс њихов створени речју Господњом, као и оно, разуме се, славно живо створење – човек, ако је Сам Бог Реч, зажелевши, постао човек и из чисте и непорочне крви Свете Приснодјеве безсемено узео тело за Себе, – зар Он онда не може да учини хлеб Својим Телом и вино и воду – Својом Крвљу?... Јер као што је све што је Бог створио, саздао дејством Светога Духа, тако и сада дејство Духа савршава оно што надвишује јестаство (природу), што [ништа] осим саме вере, не може да прими. ...И сада ти питаш на који начин хлеб постаје Христово Тело, а вино и вода – Христова крв? А ја ти кажем: Дух Свети долази и чини оно што превазилази разум и мисао”.

Затим св. Јован Дамаским указује на пуноћу присуства Господа у тајни Евхаристије и као аналогију наводи тајну Ваплоћења: „Тело (– претворени хлеб. – В. С.) се истински сјединило са Божанством, Тело које се родило од Свете Деве, не зато што вазнето Тело нисходи са неба (– и сједињује се са хлебом – В. С.), него зато што се сам хлеб и само вино мењају у Тело и Крв Бога. А ако ти налазиш тај образ, као што се то догађа, онда ти је довољно да чујеш да је то уз помоћ Духа Светога, – као што је уз садејство Светога Духа Господ за Себе и у Себи остварио (осуштаствио) и тело од Свете Богородице; и ми не знамо ништа више, изузев да је реч Божија истинита, и делотворна и свемогућа, а да је начин – неистражив”.

„Хлеб и вино нису образ (слика) Христовог Тела и Крви (далеко било!), – упозорава свети Отац о могућим извртањима, – него само обожено Тело Господа, јер је Сам Господ рекао: „ово је моје” – не образ (слика) Тела, него – Тело; и не образ (слика) Крви, него – Крв”.

При постојању таквих крајње тачних изрека св. Јована Дамаскина о тајни претварања Светих Дарова постаје јасан и његов следећи сликовити израз: Исаија је видео „жар”, али жар није просто дрво, него сједињено са ватром; тако и хлеб заједничења (светог причешћа) није просто хлеб, него сједињен са Божанством”.

Ту истину објављује и Седми Васељенски сабор (787), побијајући јеретичко мишљење иконобораца, који су, одбацујући изображење Спаситеља, изјављивали да Хришћани имају икону Христовог тела – икону у Евхаристији. Оци Седмог Васељенског сабора, разобличавајући јеретике, сведочили су: „Нико од труба Духа, то јест светих апостола и отаца наших достојних славе, Бескрвну Жртву нашу, која се врши у спомен страдања Бога нашега и свег Његовог Домостроја Спасења, није називао иконом Тела Његовог. Јер они нису примили од Господа да тако говоре и проповедају, него су Га чули да благовести: „ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи”; такође и: „који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему”; и још: „узмите, једите, ово је тело моје”... а није рекао: узмите, једите образ тела мога... Дакле, јасно је да ни Господ, ни апостоли, ни оци Бескрвну жртву, коју свештеници приносе, никада нису називали иконом, него самим Телом и самом Крвљу. Иако се неким светим оцима чинило благочестивим да пре него што се изврши освећење називају ове „вмјестообразнаја” (антитипа), ипак, по освећењу они су Христово Тело и Крв и тако нека се верује”.

Свети Никола Кавасила (XIV в.), архиепископ солунски, то изражава описним терминима. „Изговарајући саме ове речи (– речи Спаситеља при установљењу Тајне), – пише он, – свештеник се затим поклања до земље, моли се и моли, примењујући на предложене Дарове Божанске речи Јединородног Сина Божијег, Спаситеља нашег, да Свесвети и свемогући Дух Божији, починувши на њима, претвори хлеб у само пречасно и пресвето Христово Тело, а вино – у саму пречасну и пресвету Крв Његову. После ових речи сво свештенодејство је окончано и извршено. Дарови су освећени, Жртва је уготовљена, велики и свештени Агнец, заклан за грехе света, види се како лежи на свештеном Престолу. Јер хлеб Тела Господњег више није образ, није дар који представља само изглед истинитог Дара, више не носи у себи неко изображење спасоносних страдања, као на слици, него је сами истински Дар, само свесвето Владикино Тело, које је истински примило све оне поруге, срамоћења, ране, распето, прободено, које је сведочило у време Понтија Пилата добро исповедање (1 Тим 6, 13), које је претрпело бијење по образима, ударце, пљување лица, и окусило жуч. На исти начин и вино је сама Крв која се излива из прободеног Тела. То су Тело и Крв који си духом Светим сједињени у једно Тело, рођено од Свете Деве, погребено, васкрсло у трећи дан, вазнесено на небеса и које седи с десне стране Оца”.

„Тако... освећење Дарова или сама Жртва, – пише архиепископ Никола Кавасила нешто даље, – објављује његову (Христову) смрт, Васкрсење и Вазнесење, зато што се ти пречасни Дарови претварају у само Тело Господње, исто оно које је све то примило на себе, које је било распето, које је васкрсло и вазнело се на небо”.

на оном месту свог трактата где се открива мисао о евхаристијском хлебу као истинском Христовом Телу.

У одговору на питање 107 „Православно исповедање” из 17. века учи: „... освећујући Дарове, свештеник треба да мисли да се сама суштина хлеба и сама суштина вина претварају у суштину истинског Христовог Тела и Крви, дејством Светога Духа, Којега призива у ово време ради вршења ове Тајне молитвом и речима: „Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове, и учини овај Хлеб пречасним Телом Христа Твога; а оно што је у Чаши овој пречасном Крву Христа Твога, претворивши их Духом Твојим Светим.” После ових речи одмах бива пресуштаствљење: хлеб се претвара у истинско Тело Христово, а вино у истинску Крв, а остаје само њихов вид (изглед, облик) који се представља погледу”.

На Јерусалимском сабору 1672. године, под председништвом јерусалимског патријарха Доситеја, било је састављено „Излагање источне православне вере”, састављена првенствено ради заштите Православља од калвинистичких и уопште протестантских заблуда.

 „Верујемо, – пишу источни патријарси о тајни Евхаристије, – да је у овом свештенодејству присутан Господ наш Исус Христос, не символички, не сликовито (образно), не преобиљем благодати, као у осталим тајнама, не само наитијем (силаском), како су то неки оци говорили о Крштењу, и не кроз прожимање хлеба, тако да Божанство Речи улази у предложени хлеб суштински, како следбеници Лутера прилично неупућено и недостојно тумаче, него истински и стварно, тако да се, по освећењу хлеба и вина, хлеб мења, пресуштаствљује, претвара, преображава у само истинско Тело Господње, које је рођено у Витлејему од Приснодјеве (Увекдјеве), било крштено у Јордану, пострадало, било погребено, васкрсло, које се вазнело и седи с десне стране Бога Оца, и које ће се јавити на облацима небеским; а вино се претвара и пресуштаствљује у саму истинску Крв Господа, која се за време Његових страдања на крсту пролила за живот света. Још верујемо да по освећењу хлеба и вина не остају више сам хлеб и вино, него само Господње Тело и Крв, под видом и у облику хлеба и вина”.

У свом делу „Дванаест расправа о пресуштаствљењу” свети Димитрије Ростовски (1651–1709) поучава: „Право веруј са Црквом о Страшним Тајнама. Иако телесним очима видиш очигледан хлеб и вино, ипак веруј непоколебиво, без сумњи, да се њихова суштина, наитијем и дејством Светога Духа и влашћу свемогуће Речи Божије, мења у Христово Тело и Крв, тако да ништа друго ту не остаје него само истинско Господње Тело и Крв под видом пшеничног, квасног, новопеченог меког хлеба и вина, исцеђеног од гроздова винове лозе, то јест од зрна грожђа”.

Ове речи великог хришћанина писца Николаја Гогоља (1809–1852) израз су истинског разумевања светоотачког учења о Евхаристији: „У овом тренутку, када се за певницама узноси ова умилна, тиха и милозвучна песма: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш”, у олтару се врши најстрашнија и најтајанственија свештена радња у целој литургији, када оно што је принето на жртву Творцу стварно постаје иста она Жртва, коју је искупитељ на Голготи принео за све људе: хлеб и вино, који су до сада били само праслике Тела и Крви, постају само Тело и Крв Христа”.

Свети Теофан Затворник (1815–1894) у тумачењу Прве посланице Коринћанима апостола Павла, он пише: „По благодарењу и благосиљању, хлеб је Тело и вино – Крв; зато је, преломивши хлеб, Господ рекао: узмите, једите ово је Тело моје. Узео је хлеб, а по благодарењу и благосиљању дао је својим ученицима више не хлеб, него Тело: јер се он пресуштаствио благословом”.

Свети Јован Кронштатски (1908) размишља: „Шта је чудно ако Сам Бог Реч, Творац свега видивог и невидивог, претвара, пресуштаствљује хлеб и вино и пречисто Тело и у пречисту Крв Своју? У њима – хлебу и вину – ваплоти се Син Божији, ...ваплоти се истим оним Телом које се претходно ваплотило. ...У природи је много тајни које мој разум не може да схвати чак ни у обичним стварима; ипак, ствари постоје са својим тајнама. Тако је и у овој Тајни животворног Тела и Крви за мене тајна како хлеб и вино постају Тело и Крв Самога Господа; – али Тајне Тела и Крви у ствари постоје, иако су мени непознате”.

Проничући у спасоносну суштину тајне Евхаристије, Свети Јован пише: „Из сталног чуда пресуштаствљења хлеба и вина у истинско Христово Тело и Крв, сједињено са Његовим Божанством и душом, видим чудо сталног оживотворења човека божанским дахом и његовог стварања као душе живе”.(14)                                                                                 

А најновији свети чудотворац, Свети Лука Војно – Јасенецки, легендарни хирург и литург, јасно каже:“У молитви пре Светог Причешћа исповедате: „Верујем да је ово само Пречисто Тело Твоје и да је ово сама Пречасна Крв Твоја.“Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику Тајну Евхаристије.                                                       

Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања, прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћа Светим Тајнама – вечни живот. А они отуђеници, који су изашли ван Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је Апостол Павле рекао: „А тјелесни човјек не прима што је од духа Божјега; јер му је лудост и не може да разумије, јер се то испитује духовно (1Кор.2,14).                                        

А Света Тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере.                                                                              

О тој тајни је сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: „Ја сам хљеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе Мене, он ће живјети Мене ради… који једе хљеб овај живјеће вавијек (Јн. 6,51,53,56-58).                                     

Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: „Ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6,60). И од тада престадоше да иду за њим.                                                      

  Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег?       

Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову Свету Тајну?                                 

Никако!

Будимо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом Светом Тајном.                                                                             

Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову.                                                                               

Свету Тајну Евхаристије установио је сам Господ Исус Христос на Тајној Вечери. Он је тада узео хлеб, благословио га, узнео Своме Оцу молитву благодарности, преломио га, и разделио Апостолима Својим, рекавши: „Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас.“                       

Слично овоме, благослови и чашу са вином, и пружајући је Апостолима, рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха“ (види: Мт.26,26-28; Мк.14,22-24, Лк.22,19-20).                                                                                     

Он, истинити Син Божји назива Себе Хлебом живим и Хлебом Живота.                                                                        

Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – вишњег, духовног, вечног.                                                       

Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова.                                                                                          

На Тајној Вечери Господ није дао Своје право Богочовечанско Тело и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освештани хлеб и вино, и рекао им да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи његове, ми као и све речи Христове, прихватамо као безусловну Истину.                                                                                           

Он је Себе назвао Хлебом Живота, који је сишао са неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом.                                      

И уколико бисмо, причешћујући се, хтели да у освештаном хлебу и вину видимо изглед тела и укус крви, био би то грех неверовања Христовим речима, које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина Тела Богочовековог, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања Апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих.

Трудећи се да проникнемо у тајну претварања евхаристијског хлеба и вина у Тело и Крв Христову, не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова Живота било не само истински људско, већ и духовно.                      

Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова.                                    

Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благосиља хлеб, говорећи: „Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега.“ А благосиљајући вино: „А што је у чаши овој у часну Крв Христа Твојега.“  А потом благосиља истовремено хлеб и вино, призивајући на њих силу и дејство Духа Светога речима: „Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин.“                       

И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи са трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истоснко Тело и Крв Христову.      

У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима када је Свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупио и ушао у Чашу са Светом Крвљу.                                                                

Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од нас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову.                                                                          

Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тело и пије моју крв пребива у мени и Ја у њему. С Телом и Крвљу Својом улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситиније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.                   

Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен.      Њима и искључиво њима, Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Божанствену Евхаристију онако као што је Он сам управо то био учинио. А Апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Светих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима.                    

Сви многобројни протестантски правци и секте, којима припадају баптисти, евангелисти и адвентисти (суботари), не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано „преламање хлеба“ они сматрају само обредом сећања који се обавља да би се испуниле речи Ово чините за мој спомен.                                  

Међутим, код њих Света тајна Евхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Свете Тајне Евхаристије – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Светој Тајни Свештенства, коју ови секташи такође одбацују.                                               

 Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Светом Тајном Евхаристије.                                                                                        

За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Светој Тајни и веру у њену истинитост.                                         

Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб и пије чашу Господњу, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1Кор.11,27-29).

Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.                      

Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освештања хлеба и вина призивањем Духа Светога: „Светиња Светима!“                                                                  

Зато штo oве речи значе да је велика светиња Тела и Крви Христове намењена само светима, онима који су дубоким покајањем у, суштински битној, Светој Тајни Исповести добили разрешење и опроштај грехова. И увек са послушношћу прихватите забрану вашег духовника да се причестите Светим Тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших греха, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим Апостолима, а преко њих – епископима и свештеницима, власт не само да разрешују људске грехе, већ и да их свезују. Амин.“(15)

        Тако велики чудптворац, Свети Лука, који је године и године провео у Стаљиновим логорима, али се никад није поколебао.                                                                                 

Шта хоће безбожна држава данас?

        Да нас лиши Хлеба Небеског, Надсуштног?

        Да нас лиши Пића Живоносног?

        Ко то хоће, и ко тако чини, није само непријатељ хришћана, него је и непријатељ Христов.

        И нека се зна да је такав, макар га китили „хришћанским ордењем“.

        Истовремено, они који, макар и привремено, одустају од оваквог схватања Светог Причешћа, а пастири су црквени, наносе озбиљну рану вери и самосвести православних. Не може се, после страха што од короне, што од државних власти, тек тако рећи:“За време пандемије смо бежали од причешћа из исте Чаше и истом кашичицом, а сад може опет као некад“. Пита ли се ко колико ће људи тиме бити саблажњено? Има ли ко бриге за душе саблажњених? Верујемо ли или не верујемо?        

Уосталом, Света Литургија је и основна, суштинска и жива веронаука, без које вере међу православнима нема и не може бити.                                                                       

ШТА ОЗНАЧАВА СВЕТА ЛИТУРГИЈА?      

Блаженопочивши епископ будимски Данило изнео је, укратко, учење Светог Николаја Кавасиле о Светој Литургији. Ево шта он каже:“После објашњења символичког значења трију антифона Свети Николај указује на дубоки смисао Трисвете, песме: Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни – помилуј нас,  коју певамо ми људи заједно са ангелима, исповедајући да је Бог Један у Три Лица и да је Христос, као Богочовек, сјединио људе са ангелима у једну једину Цркву, у један хор.      

После Трисвете песме чита се Апостолска књига, а затим и само Еванђеље. Читање Светога Писма означава откривење самога Господа и када се отвори Еванђеље то означава јављање самога Господа и Његово проповедање народу. А пошто је Еванђеље важније од Апостолске књиге, оно се чита после Апостола.                                          

Затим ђакон позива на молитву цео народ, док се у олтару свештеник тихо моли за све оне који подражавају човекољубивога Христа. Пре преласка на жртвени део Литургије у којем могу учествовати само крштени, посвећени чланови, ђакон узвикује: "Оглашени, изиђите!" Оглашени – то су некрштени, који уче веронауку и спремају се за своје крштење.                                                                      

Велики вход (велики улазак) то је онај свечани део Литургије када свештеник преноси дарове (проскомидисани хлеб и вино – на дискосу и у путиру) излазећи полако на северне двери, а пред њим иду свештеници, рипидоносци и ђакон са кадионицом. Овај ход свештеника означава јављање Христа као и Његов долазак у Јерусалим где се Он принео на жртву. Они који тада клекну треба у себи да моле свештеника да би их он поменуо у својим молитвама у приношењу бескрвне Жртве, која нас је забадава очистила од безакоња и грехова наших. Али треба знати да ти дарови које свештеник преноси (за време Херувимске песме) још нису претворени у тело и крв Христову. Свештеник који уноси дарове кроз царске двери и ставља их на Часну Трпезу, чита молитве и проси да га Бог очисти пре ступања у чинодејствовање страшне Христове жртве. Он се не моли једино за себе него и за цео окупљени народ. Он наређује верницима да се моле: "За предложене дарове, Господу помолимо се". Ово је позив на молитву у којој треба да учествује цео народ заједно са свештеником да би Господ Бог осветио дарове (хлеб и вино) и претворио их у Тело и Крв Господа Исуса Христа. Затим свештеник благосиља народ, говорећи "Мир свима" и одмах додаје "Возљубимо друг друга". Од наше међусобне љубави зависи и наша љубав према Богу, а љубав према Богу нераздвојна је од живе вере у Бога, због тога свештеник нас тада позива да исповедимо своју веру: "Да јединомислијем исповедимо Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једне суштине и нераздељну" и одмах се чита Символ вере. Затим свештеник говори "станимо добро, станимо са страхом". Треба стајати са страхом јер велика опасност прети онима који макар и најмање сумњају у нашу веру, а ми приносимо дарове наше Богу разумно. Шта значи разумно? То значи у миру. Зато се тада и упозорава цео народ: Вонмем (пазимо) да у миру принесемо Свето узношење". Сетите се, говори свештеник, Христових речи: "Ако дакле принесеш дар свој на жртвеник и онде се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави онде свој дар пред жртвеником, и иди прво измири се са браном својим, па тада дођи и принеси дар свој". (Мат. 5, 23-24). А верници одговарају: приносимо не само с миром, него и сам мир приносимо у место дара и жртве; приносимо, веле верници, милост Ономе који је рекао: Милости хоћу а не жртве (Мат. 9, 13). А милост извире из тврдога и чистога мира у души. И не приносимо само милост него и жртву хвалења. Затим свештеник моли оно што је најважније: "благодат Господа Нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама". А верници желе то исто и свештенику, па му одговарају: "и са духом твојим". Пошто је уздигао од земље својом молитвом душе верника, свештеник позива да узвисе и своје помисли и узвикује: "узвисимо горе своја срца: да мудрујемо о небеским, а не о земним стварима" (Кол. 3, 2); и верници, у сагласности са свештеником, одговарају, да су њихова срца онде где је и ризница њихова, тамо где је Христос, с десне стране Бога (Кол. 3, 1), – имамо (узвисујемо) срца ка Господу. Пошто је овако свето настројен, свештенику остаје да благодари Богу и Оцу као што је и Вечни Архијереј Христос благодарио Богу и Оцу пре Тајне вечере; зато свештеник тада узвикује: "благодаримо Господу" а сви у сагласности с њим, певају: "достојно и праведно је..." Затим свештеник спомиње све оно што је за нас учинио Спаситељ и тада свештенодејствује и савршава целу Жртву. На који начин? Тиме што објављује како је на страшној Вечери Спаситељ пре својих страдања принео жртву и предао је својим светим ученицима, кад је узео Чашу и када је уздигао хлеб и осветио их. Речи које тада изговара Христос указују да је све што се на Тајној Вечери дешава – тајанствено. Он је рекао: "Примите, једите, ово је Тело Моје; пијте... ово је Крв моја... Ово чините у Моју успомену" (Лк. 22, 19). Када је Он ово заповедио апостолима, Он им је дао и моћ да чине то исто чудо које је он једном заувек савршио на Тајној вечери. Која је то моћ или сила? То је Дух Свети Који је сишао на апостоле и остао на њима, као и на њиховим наследницима – Православним Епископима и свештеницима. Зато у тај тренутак свештеник призива Свемогућег Духа Светог да Он претвори хлеб у часно и свето Тело Христа, а вино у часну и свету Његову Крв. После тих речи свештенодејствовање је окончано и савршено: дарови су освећени, жртва је готова – велико и свештено Јагње, заклано за грехе света, види се како лежи на светој Трпези. Јер хлеб Тела Христовог више није само слика или символ, нити је само дар, него је то најистинитији дар, и право свесвето Тело Владичино, које је било распето, прободено на крсту... Као што је и вино права Крв Христова. На Литургији не понавља се Христова жртва, него Свети Дух уводи вернике у оно једину Тајну Вечеру на којој увек служи лично Христос. Зато је Њему и казано: "Ти си јереј у векове" (Пс. 109, 4). Жртва се, дакле, не приноси ни пре освећења хлеба, ни после његовог освећења, него у самом освећењу, то јест у самом тренутку претварања хлеба и вина у Телу и Крв Христову, јер ми приносимо на жртву не хлеб, него Јагње Божије – Христа Господа. И као што је Његово тело – једно, тако је и жртвовање Тела – само једно.                       

Пошто је жртва завршена, свештеник узноси молитву благодарности. Он благодари за све наше у вери преминуле Оцеве. Праоцеве, Патријархе, Пророке, Евангелисте, Апостоле, Исповеднике, уздржанике... а нарочито за Пресвету Пречисту, Преблагословену, Славну Владарку нашу Богородицу и Стално – Деву Марију и затим још додаје светитеље који се у тај дан празнују. Изнад свих светитеља помиње се Блажена Мати Божија, као највиша у светости. Свештеник се, дакле, сећа оних који су најближи Христу – то су светитељи на челу са Богородицом. А затим говори: "Још Ти приносимо ову словесну службу за целу васељену и за Свету Саборну и Апостолску Цркву, за све оне који часно живе, за владаре наше и за све који пате". Значи, пред Христом телесно присутним, свештеник радосно и гласно благодари што нам је Христос дао светитеље, нарочито Богородицу, а проси за грешнике у целоме свету, да им помогне и да их спасе путем причешћа Тела и Крви своје. Зато се свештеник моли пре него што да причешће вернима да они приступе страшним тајнама Христовим чиста срца и чисте савести "ради опроштења грехова, ради заједнице са Светим Духом, да наследе Царство небеско, и да им не буде причешће на суд или на осуду". Још се молимо да наш ангео чувар буде увек уз нас и да нас води правим путем до краја живота нашег.“(16 )           

Света Литургија је, дакле, верницима све. Без ње нема ни Цркве, ни верника. Не дозволити верницима да присуствују Литургији значи одвојити их од саме суштине њихове вере, од саме природе њиховог бића, које је Христово. Нудити верницима да на телевизији гледају Литургију уместо да јој присуствују у храму је својеврсни симулакрумски цинизам, ма како то неко апологирао.

        Јер, како би рекао један од најпознатијих медиолога, Маршал Меклуан, „медијум је порука“. Телевизија не може пренети светост литургије јер је, сама по себи, медијум који у човековој души развија, најблаже речено, дводимензионалне мисли и осећања.

ПАГАНСКА ДРЖАВА ГОНИ ЦАРСКО СВЕШТЕНСТВО 

Апостол Павле каже да, кад смо постали Христови заједничари, онда сваки хришћанин, попут Христа, Цара, Првосвештеника и Пророка, помазаног Духом Светим на сва три ова служења (јер је Месија), има у себи као потенцијал и призив, Царственост Оца, Свештенство Сина и Пророштво Духа Светога. Ево шта о тајни свеопштег свештенства  пише Павле Евдокимов, руски хришћански мислилац:“У доба првих Отаца Цркве три главне Свете Тајне повезане у једно: Крштење, Миропомазање и Евхаристија, - су се називале иницијација (улазак у Цркву, или посвећење) и одговарале су трима степенима духовног живота: очишћењу, просвећењу и потпуном сједињењу.    Трострука препрека у виду природне немоћи, изопачене воље и смрти се руши: Крштење представља Страдања Спаситељева и Пасху, Миропомазање је наша Педесетница, а Евхаристија - есхатолошки улазак у нас Царства Небеског.                                                                      

Крштење нам дарује нашу поново изграђену природу и изнова успоставља људску личност, рађа, по речима апостола Павла, унутарњег човека - скривеног човека срца. На тог новорођеног човека кроз Миропомазање силази Дух Свети, дајући му дарове Божанске енергије, дарове делања. То је она тајна силе која нас наоружава, чинећи нас војницима и борцима Христовим, да би, како се лепо изразио Елвирски сабор, „сведочили без страха и слабости". После буђења из смртног сна кроз Крштење, Миропомазање нам даје снагу и покрет. Значење Миропомазања дивно објашњава Св. Кирил Јерусалимски у својим поукама катихуменима: „Не заборављајте Светог Духа, у време вашег просвећења Он јс спреман да вам стави печат на вашу душу, он ће Вам дати небeски и Божански печат који чини да демони уздрхте; Он ће вас наоружати за борбу; Он ће вам дати снагу...Он ће бити ваш Чувар и ваш Бранитељ.Он ће се бринути за вас као за своје сопствене војнике". Важно је нагласити војнички лик борца: „Сваки верник је војник и борац". Централна молитва Свете Тајне моли за печат дара Духа Светог и прецизира: "Да би у сваком делу и речи угађајући Теби, постао син и наследник Небеског царства Твога". Заиста, ово посвећење целог живота служењу у звању лаика је без остатка, без бежања од "страшне ревности Божије". Свеобухватни карактер тог служења се подвлачи у обреду пострижења који је идентичан монашком пострижењу. Ево молитве из тог обреда: „Господе, ... који нам заповедаш да све у славу Твоју чинимо, благослови овог рабаТвојег да начини почетак стрижењем власи са главе своје". Принети на дар сав свој живот, служити Господу сваким делом и сваком речју, дакле, стављати сав садржај свог постојања у однос са Богом, - јасно је колико се царско свештенство у свом чистом виду приближава монаштву. Есхатолошки напон молитве појачава пуноту посвећења: „Господе Боже наш,... благослови и главу раба Твог..., да у поодмаклим годинама и седим власима својим Теби славу узноси, и да види добра Јерусалима у све дане живота свог". То је време свих дана, свих тренутака историје; Благодат их открива у димензији будућег еона./.../Помазање миром приликом вршења Свете Тајне Миропомазања је праћено речима: "Печат дара Духа Светог"; оно симболише огњене језике Педесетнице, и миропомазани Хришћанин јс свим својим бићем харизматично биће; миропомазани "су сад сви христос", каже Св. Кирил Александријски.“(17)                          

Пророчко достојанство се, пак, састоји у испуњавању воље Божје. Јер, пророк није врач-погађач, него онај који види деловање Божјег промисла у свету и иде путем Божје благодати. Евдокимов вели да је пророчко служење лаика у „ваплоћењу догмата у свакодневном животу“, пророштву кроз „истину постојања“. По речи Светог Икуменија, ми смо цареви као они који господаре над својим страстима; пророци, јер смо научени великим тајнама; и свештеници - јер на жртву дајемо своје тело.                                                

Ево Евдокимовљеве речи о царском и свештеничком призиву хришћанина:“У сиријској анафори Св. Јована Златоустог свештеник моли: "За духа чистог који би нас упућивао на царско стање“. Најнепосредније значење ових речи постулира аскетску надмоћ духовног над материјалним, царско ослобођење од ма какве предодређености од стране света: "Цареви захваљујући власти над својим страстима" (Икуменије)"; "душа испољава своје царско достојанство у слободи управљања својим жељама, то је само цару својствено; владати свиме је својствено царској природи". Али, свака "слобода од" је истовремено и "слобода за". Од "како" постојања, од свог квалитета слободног бића човеку се нуди да пређе на "шта" живота, т.ј. на његов позитивни садржај, и то води ка свештеничком достојанству. /.../ Изговарајући анафору за време Литургије, свештеник објављује: "Твоје од твојих Теби приносећи..." Верник као носилац царског свештенства продужава ту радњу ван зидова храма: он служиЛитургију својим свакодневним животом, одговарајући на речи молитве миропомазања: "Служити сваким делом и сваком речју". Миропомазање посвећује сваког верника и, према предању, припаја га свештенству – као посредника пзмеђу Цркве и космоса, Цркве и света који се налази ван нас. Елементи свештенства овде јасно присуствују: приношење, жртва и посвећење себе самог.“(17) То нам каже Павле Евдокимов.

Наше достојанство је велико. Ми, лаици, чланови лаоса, народа Божјег, царско смо свештенство по призвању, без обзира на своје личне грехе, за које се кајемо и од Бога молимо опроштај.                                                     Ко гони вернике из Цркве?                                               

Гони их паганска држава.                                                 

Хоћемо ли се ми, као царско свештенство, с тим сложити?                                                                                    

Никад и никад!           

 

ЦРКВА И БОЛНИЦА                                                        

Да није било Цркве Христове, у овом свету не би било ни болница. Да, тако је: Црква је основала болнице.          

Говорећи о Свом другом и славном Доласку, када ће свако људско биће бити подвргнуто провери своје вечне одговорности, Христос као кључни критеријум Суда поставља МИЛОСРЂЕ. Праведници ће бити спасени, пре свега, због делатног милосрђа према ближњима:„Ходите, благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме; наг бејах и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте мени... Заиста Вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Мт 25, 34-36, 40).“                                                                      

У Цркви постоји и посебна врста светих: бесребрници и чудотворци, лекари који су БЕСПЛАТНО лечили ближње испуњавајући заповест Христову (Свети Козма и Дамјан, Кир и Јован, Пантелејмон, Агапит Печерски, и многи други.) Они су помагали ближњима, испуњавајући заповест Божју, лековима и молитвом.

Хришћанство је заслужно за институционализацију милосрдне делатности, као и за оснивање првих болница. Прву болницу у данашњем смислу те речи основао је Свети Василије Велики, архиепископ Кесарије Кападокијске у Малој Азији. У предграђу Кесарије, утемељио је тзв. „Василијаду”, центар хуманитарног рада. Ту су се налазиле болнице, сиротишта, странопријемнице, одмаралишта, занатске школе - читав један НОВИ ГРАД. Управу свих ових установа Св. Василије поверава монасима. Монаси ту и служе ближњима - негују болеснике, старају се о сиротињи. Василије од црквеног новца плаћа лекаре који се брину о потребитима. И његови епископи - помоћници оснивају болнице, и Св. Василије утиче на државу да ослободи пореза све добротворне установе.

Он је налагао монаштву да се, пре свега, стара о сирочади, али и о оболелима, јер по њему „ништа није тако својствено нашој природи као међу собно општење и узајамно помагање и љубав према бићима истог рода”. Првобитне, интерне болнице за монаштво, проширују се на читаву околну заједницу.                                                         

Делатност Св. Василија Великог није била случајна и узгредна. У једној од молитава Литургије Св. Василија Великог, свештеник се, у име свих хришћана и целе Цркве, моли Богу да помене оне који „добро творе”, и „сећају се сиротиње”, да погледа на децу и омладину, старце и малодушне, заштити удовице и сирочад и исцели болеснике. Вера у таквог Бога налагала је озбиљан добротворни рад.      

Данашња паганска држава се Цркви одужује прогоном. Уосталом, сасвим онако како је гоњен и њен оснивач, Господ наш Исус Христос.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ О ОДНОСУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ                                                                               

Какав треба да буде однос Цркве и државе, каже нам Свети Јустин Ћелијски у свом „Одговору на анонимну дописницу“ упућеном епископима СПЦ у доба Титове страховладе:„Богу се треба већма покоравати него људима“ (ДАп. 5,29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, - то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мери лима.                                            

То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима.           

„Покоравати се Богу већма него људима“, - то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав - Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став - Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп.5,1742); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто - издајство Цркве Христове.        

Власт је у начелу од Бога (Рм.13,1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.                                            

Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су „слуге Божје“, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света - Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал.5,1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља. Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? - Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици и Новомученици. Сви су ови Светитељи живо оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се треба већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.                                                                      

А ми? Ми очигледно газимо ово Пресвето Свееванђеље. Наш садашњи епископат и не следи у томе Свете Оце, и на тај начин губи не само себе и своју душу, него и душе свих нас свега народа Божјег. Заклањамо ли се за другу заповест Спасовог Свееванђеља: „Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу“ (Мт.22,21), да би оправдали своје пагубно човекоугодништво, доказ је да ову заповест нисмо апостолски и светоотачки ни схватили ни разумели ни богочовечански у животу применили.                         

„Цару царево - Богу Божије“: То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт.22,19-21). А Богу? - и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1Кор. 6,19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: - вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.                                     

У Богочовеку и Његовом делу и телу - Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему Цркве приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она - тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком; и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру - „у очи противстаје“ (Гал.2, 11-14). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (ДАп.15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим. Увек вођени и руковођени духоносним Апостолима и духоносним Оцима.     „Богу Божје - цару царево“: - то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi =начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево". Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима". Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога" (ДАп.4,19)? Увек заувек ми заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела - Цркве: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“.                                   

Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал.5,1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла - ђавола. Та Господом Христом ми смо јачи од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, и од сваког ђавола. Горе имајмо срца! „Вера је наша победа која победи свет“ (1Јн. 5,3): и све у свету. А када је вером нашом Васкрсли Господ с нама, онда су с нама и све божанске силе Његове: с нама је свепобедна вера Његова, и љубав Његова, и благодат Његова, и све силе и врлине Његове. А када је Он - Бог с нама, ко ће на нас? Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? Или мач? Но у свему томе ми побеђујемо Оним Који нас је заволео. Јамачно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм.8,31-39).

Сведоци су тога сви Светитељи Божји, од првог до последњег. Да споменемо само неколико њих. Ево као првог Светог Василија Великог, Епископа, Учитеља васељене, неустрашивог Исповедника.                                    На претње одузимањем имовине, прогонством и смрћу од стране царског намесника Модеста, Св. Василије Велики одговара: „Не можеш одузети имање од онога који ништа нема, осим ако су ти потребне моје вете хаљине и оно мало књига, што представља све моје имање. А прогонства се не плашим, ... јер је сва земља Господња, на којој сам ја дошљак и пролазник. Мучења се такође не плашим..., јер смрт ће ме само брже приближити Богу, за Којег живим и Којему служим“. На чуђење царског намесника да му „ нико до сад није са таквом смелошћу одговарао“, Св. Василије додаје: „Није ти се, ваљда, још десило да се сретнеш са Епископом. Знај, намесниче, ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога“. Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење". - Свети Василије одговори: „Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи" (код Св. Григорија Богослова, РG t. 36, соl.5601).      

Неустрашиви исповедник Истине, Учитељ васељене, Свети Јован Златоуст говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов".                                                           

Многострадални Исповедник Православља, Свети Максим благовести: „ Ја не могу жалостити Бога ћутањем о ономе што је Бог заповедио да говорим и исповедам... Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу, и не шкоди вечном спасењу душе" (PG t.90, соl.124 и 161).                                                                                     

Сунчани светилник Православља, Свети Јован Дамаскин громогласи: „Не припада царевима да постављају законе Цркви. Јер шта вели Божански Апостол: „Бог постави у Цркви прво Апостоле, друго Пророке, треће Пастире и Учитеље на усавршавање Цркве" (1 Кор.12,28), а није рекао и цареве... Нама нису реч Божју проповедали цареви, него Апостоли и Пророци, Пастири и Учитељи... Царевима припада старање о цивилним стварима, а црквене ствари и поредак припадају Пастирима и Учитељима. Иначе ће, браћо, бити по среди разбојничка узурпација... Ми те, царе, слушамо у житејским стварима, у порезама и дажбинама и трговини, у ономе над чим ти имаш власт, а у стварима црквеног поретка ми имамо Пастире, који су нам говорили реч Божју и који су донели црквене законе и поредак. Нећемо да померамо вечне границе које су поставили Оци наши, него ћемо се држати Предања као што смо примили. Јер ако здање Цркве почнемо и у нечем малом рушити, онда ћемо постепено и све срушити" (РG1.94, соl.1297).                                      

Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне Вере, пресвето око Цркве, Свети Симеон Нови Богослов, игуман, у присуству многих великаша говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је невина послао у прогонство и гони га подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светом Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо земља и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, ... у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: Већма се треба покоравати Богу него људима (ДАп.5,29)" ((Βίος Συμεών τοΰ Νέου Θεολόγου од Никите Ститата, изд. Roma 1928).

Такав је став, такав пут, таква Истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те Истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни одступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.“(18)                                    

Оно што је рекао отац Јустин, применљиво је и на нашу ситуацију: када држава насрне на Цркву, она јој мора пружити исповеднички – ако треба и мученички – одговор. А овде је извршен насртај на Цркву, невиђен од комунистичких времена: људи се одвајају од литургијског сабрања и заједничке причасне чаше, као да је то нешто што се, макар и у доба корона вируса, подразумева.

        А не подразумева се. И није се могло подразумевати. Ниједна држава не може и не сме имати право да се меша у богослужбени живот Цркве.

ПАГАНСКО И ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ ДРЖАВЕ     

Разлика између хришћанског и паганског схватања улоге државе и права најјасније је повучена у Христовом одговору фарисејима да „ћесару треба дати ћесарево, а Богу Божије”. Ове Христове речи промениле су ток људске историје, јер су свету објавиле до тада непознат образац уређења односа између државе и друштва, појединца и државе.                                                                                                    

У старовековним државама, не само у оријенталним деспотијама већ и у грчким полисима и Римској Империји, које је ренесанса уздигла на трон свеузора, сав човеков живот се одвијао под диктатом државе. Пагански свет није знао за деобу јавног и приватног, човеков живот, и унутрашњи и спољашњи, био је утопљен у живот колектива (државе, племена, рода) и подређен његовим интересима. Израз свемоћи државе, а немоћи појединца, био је ондашњи доживљај казне прогонства као најтеже од свих казни. Религија је била под влашћу државе, што се огледало у чињеници да су врховну првосвештеничку власт вршили највиши државни службеници – архонти (Грчка) и магистрати (Рим). Религија није била одвојена од права; Атињанин није знао за приватну својину у данашњем смислу речи, јер су својинска овлашћења била повезана са обредним функцијама, зато жена није могла да буде наследник непокретности – кућног огњишта, које је имало не само имовинско већ и сакрално својство. Не заборавимо да су хришћани у Римској Империји били прогањани не због садржине свог учења, већ због тога што се нису поклањали обоженом императору. Римски религиозни синкретизам суштински је извирао из обавезе свих култова да се поклоне императору, што је био чин признања свемоћи imperium-a над sacerdotium-ом. Чин признања императорове свемоћи сам по себи стварао је како религиозни, тако и морални индиферентизам. Не само религиозни већ и све друге стране приватног живота, како их разуме човек хришћанске епохе, налазиле су се у старом веку под надзором државе: морал, васпитање и подизање деце, живот и понашање жена. У Атини и Спарти су постојали посебни органи који су вршили надзор над владањем деце и жена. На породицу се у страовековним државама гледало као на најнижу јединицу локалне власти на коју држава, у техничкој, материјалној и кадровској оскудици, преноси овлашћења вршења власти.    У таквом схватању треба тражити корен античкој установи апсолутне очинске власти (patria potestas), која је оцу давала право да прода и убије своју децу. Јер, кажњавајући децу, отац то не чини као родитељ, већ као локални орган власти. Како је морал у античким државама био јавна кодификована ствар, то је неморално понашање повлачило казну губитка грађанских права. Свакако није случајно што су сви револуционарни режими, од либерално-грађанских до комунистичких, који су прописивали правила револуционарног морала, уводили револуционарне реплике атинске атимије (казна лишења грађанских права), као ефикасног средства за екскомуникацију појединца. У условима свемоћи колектива над појединцем, лишење грађанских права скоро да је било једнако смрти, о чему сведоче судбине жртава свих револуционарних режима.            Са хришћанством се Божија сфера, оно што је приватно у човековом животу, сви феномени у којима се испољава унтрашњи човеков живот, којима се потврђује његова боголикост – вера, морал, породични живот, одваја и еманципује од власти Царства. У Цркви, која је Царство слободе, формира се човеков унутрашњи живот, док његов спољашњи живот наставља да уређује држава хришћанске епохе, као царство нужности. Стога, византијска Еклога, за разлику од законодавстава паганских држава старог века, васпитање деце дефинише као породичну функцију, за чије ваљано вршење су подједнако одговорни како отац, тако и мајка.                                                                                            

Друга јеванђељска истина која исцртава разлику између хришћанског и паганског схватања улоге државе и права садржана је у апостоловим речима да се Богу треба већма покоравати него људима. Тиме су у поретку хришћанске деонтологије обавезе према Богу издигнуте изнад обавеза према људима, или, правнички речено, у случају спора између вредности Царства слободе и царства нужности, Цркве и државе, хришћанин треба да слободом свог унутрашњег избора одлучно стане уз прве.                               

Док су Византија и државе наследнице њене цивилизацијске мисије чувале поредак (taksis), у чијем су темељу биле положене Христове речи да цару треба дати царево а Богу Божије, православни Исток је био отаџбина права и људске слободе; у мери у којој је то могуће „у овој долини плача“, сагласно конзервативно-православној мери унутрашњег људског покајања и преумљења, а не по револуционарној мери европских крвавих тековина, од тридестогодишњег рата до Француске, Октобарске и других револуција. У поретку држава византијског комонвелта Црква је кроз општење са државом, на дугој животној амплитуди од моћи до немоћи, била одлучни, природни бранич и заступник друштва, стечених права и слобода сваког хришћанина од узурпација царске власти. Ту и треба тражити порекло древне установе црквеног азила. Осим тога, патријарх је у тренутку крунисања цара представљао јединог законитог носиоца и заштитника правног поретка Царства, који је од кандидата за царски престо може да захтева да се приведе поштовању права, како су то и чинили поједини патријарси. Тако је Јован I Цимискија пре ступања на престо морао да испуни захтеве патријарха Полиеукта да осуди заверенике и удаљи са двора царицу Теофану. Симфонични однос између Цркве и државе, царства слободе и царства нужности огледао се у томе што је владар актима власти могао да приведе „к познанију права“ осилиле јерархе или монахе, како је то чинио цар Нићифор Фока према монасима који су манастирски живот били претворили „у празну комедију која вређа име Христово“. Услед оваквог односа Цркве и царства, на православном Истоку, посебно у средњовековној Србији и Московском царству, инквизиторске сцене представљају реткост. Тековине које сматрамо либералним, као што су начела законитости и судске независности, важила су у Византији и пре енглеских аката Велике повеље слободе од 1215. и Закона о престолонаслеђу од 1701. Из Византије су ова начела пренета у Душанов законик и руско Саборно Уложеније од 1649. Руска кодификација садржи читав низ мера којима се обезбеђује стандард брзог суђења, за који се мисли да је творевина англосаксонског права, као и одредбе којима се инкриминишу различити облици корупције у правосуђу, од којих су неки и данас примењиви – као што је кривично дело намерног одуговлачења судског поступка од стране судије.        

У исто време, Запад је изгубио Цркву као природног бранича човекове слободе, права и приватности, јер су западни јерарси саблажњени феноменом моћи и власти од Цркве направили државу Ватикан. Од тог тренутка борба за слободу се на Западу не води више еволутивним, преображавајућим путем, већ насиљем кроз читав низ ратова и сукоба, почев од оних између царства и папства, преко сукоба између сталежа и монарха и најзад до тридестогодишњег рата, чији су резултати положени у здање модерне европске цивилизације. Низоземска и Француска револуција су наставци спољног насилног освајања слободе на Западу, које је сходно мотивима и употребљеним средствима морало да створи још веће царство неслободе. Поробљеним људима данашњег постхришћанског Запада није потребан сукоб цивилизација као творевина дискурса моћи западних елита, већ нелицемерно самопреиспитивање и сусрет са слободом очуваном у православном моделу цивилизације. С тога, православни морају да сачувају неокрњеном и необљутавелом Веру предату од Отаца, за којом чезну сви истински гладни Слободе.                                      

После пада Византије, православни Исток се суочио са иноверним освајањима, духовном кризом и материјално-техничким заостајањем у односу на Запад. Исток је саблажњено био загледан у Запад, који је убрзано стварао ефикасну државу и моћну економију, али му је из провинцијалног видокруга изостајао увид у моралну страну извора западне моћи, ефикасности, права и слободе. Без знања о генези западног модела државе и права, у чијем темељу лежи сукоб између ватиканског псеудосвештенства и западног псеудоцарства око наслеђивања моћи римско-паганског imperium-a, народима православног Истока остали су недокучиви узроци великих ратова 20. века чије су највеће жртве управо били они. Осећајући се културно инфериорним, православни народи су током 19. века у форми потпуне рецепције пресађивали западне правне установе, не узимајући при том менталитетске, културолошке и историјске одлике сопствених друштава. Тиме се стварао дисконтинуитет у сопственом правном предању а, што је још значајније, расцеп у правној свести народа. Уместо да помогне у стварању ефикасне државе, некритичка рецепција је погодовала менталитетском кварењу народа, бујању таквих феномена какви су корупција, непотизам, близикаштво, партијаштво, који су убице пре свега начела законитости и правне сигурности, а преко њих слободе појединца и државе.

Бити хришћанин значи бранити ту слободу, као што је и Његош рекао: сви ми смо се у Светосавску Цркву збежали да бранимо „дивно име и свету свободу“, што је и основа нашег људског и народног идентитета.                                         

Без тога можемо потонути у нови нацизам, који ће, како је сведочио Игњацио Силоне, доћи маскиран у „антифашизам“ и „демократију“.                                                    

НОВИ ПАГАНИЗАМ – НОВИ НАЦИЗАМ                            

Два обележја нацистичке државе су кључна за њено правилно правно-философско одређење. Нацизам, с једне стране, апсолутизује државу тако што је оставља без моралног оправдања, редукујући њен појам на монопол физичке принуде. С друге стране, imperium нацистичкe државe се не зауставља на граници која дели јавну од приватне сфере, већ дубоко задире у ову другу.                       

Наведена обележја нацистичке државе срећу се и код других типова западне, постхришћанске државе, каква је и либерална држава. Наиме, западноевропске државе током нововековних грађанских револуција, почев од Холандске револуције, кроз процес секуларизације остају без моралног оправдања, које је истовремено имало карактер санкције вишег реда. То је било сасвим логично довођење до краја оног процеса који је био започет у средњем веку на европском Западу, у коме је услед световних претензија римиских епископа морално ограничење државе остало без свог природног носиоца и заступника. Наиме, папоцезаризам Ватикана учинио је да Западу остане непозната морална снага симфоничног ограничења државне власти коју је у Византији у току обреда крунисања и миропомазања символички испољавао патријарх у односу на цара. С тим у вези, доцније нововековно револуционарно, протестантско свођење цркве на обичну колегију, по правном положају једнаку било ком удружењу грађана, са монархом на њеном челу, само је друга страна процеса који је започео претходном ватиканском узурпацијом „ћесареве” власти. Модерна западна држава рођена је у време реформације из учења о суверености, као атрибуту који суштински негира феудалну мозаик-државу. Насупрот томе, средњовековним државама византијског цивилизацијског круга итекако је био је познат појам суверене власти. Црква од Истока је истовремено, морално ограничавала суверену власт и здушно радила на сузбијању феудалних тенденција, наслоњених на наслеђену преддржавну, племенско-родовску крвносродничку организацију друштва. У епохи када се на Западу рађао тип државе коју одликује суверена власт, тамо више није било снаге која би својим ауторитетом обуздала неограничени imperium Хобсовог Левијатана. Сталеж и еснаф су пред њим организационо-технички капитулирали, док је црква на Западу већ одавно навукла државолику образину и остајући без идентитета остала је без слободе деловања. Модерна западна држава, сведена на организацију са монополом физичке принуде, добила је у Француској 1789. године, захваљујући револуционарним околностма – свој коначни лик. Банкарско-трговачка олигархија прогласила је смрт Бога и следствену свемоћ Државе.                      

Није се само власт нацистичке државе протезала с оне стране приватне сфере човека, већ и власт свих претхришћанских држава. Старогрчки полис, од кога су полазили идеолози грађанских револуција, стварајући нови тип државе,  обухватао је све сфере духовног људског живота и одлучујуће је одређивао облик њиховог изграђивања. Ондашња држава је, речју Ф. Де Куланжа,  „сматрала да њој припада сваки грађанин и душом и телом, па томе доследно хтела је да и тело и душу деце образује тако како би отуда имала што веће користи”. Државни надзор над моралом и васпитањем грађана у античким државама изражавао се и кроз постојање посебних органа надлежних за ову област друштвеног живота.У старом Риму то су били цензори, у Спарти педоними и ефори, а у Атини педагози, педотриби и гинекономи. И религија је у старом веку била у служби државе. С тога је немарно вршење породичног култа у Атини повлачило атимију – јавноправну казну губитка грађанских права. Христове речи „подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу” (Лк. 20, 19-26), послале су свету до тада непознату поруку о деоби унутрашњег и спољног света човека на приватну и јавну сферу, од којих прва остаје ван круга деловања државне власти. Средњовековни терор римокатоличке инквизиције над савешћу људи био је само нужна последица новог сједињења јавног и приватног под влашћу римског првосвештеника, што је била само инверзна слика античког првосвештенства првог римског магистрата. Под паролом ослобођења приватног живота човека од монопола римокатоличке цркве, грађанске револуције су створиле тип државе која је током 19. и 20. века, преми мери своје техничке снаге, неумољиво ширила власт и на приватну сферу појединца. Своју тоталитарну природу и сличност са античким државама модерна западна држава показује данас када силом свог imperiumaинтервенише у сфери религиозних убеђења, подстичући стварање глобалног псеудорелигиозног еклектичког покрета, тзв. екуменизма.

Да закључимо, нацистичка држава је по томе што се њен смисао и оправдање исцрпљивало у монополу физичке принуде, као и по томе што је суверено господарила и над јавном и над приватном сфером човековог живота, само један од развојних облика модерне постхришћанске западне државе. Због ове суштинске сличности либерална држава вајмарског уставотворца из 1919. године лако је 1933. потонула у нацистичку тоталитарну државу. Ни данас форма парламентарне демократије није никаква гарантија да држава која по наведеним обележјима припада типу западне постхришћанске државе неће склизнути у нацизам. Прецизније, наведена уставна форма само ће успешно помоћи у сакривању овакве трансформације.     Насупрот овом облику државе, стоји тип државе византијског цивилизацијског круга, која ни у историјски најдрастичнијим видовима одступања од идеалтипског образца, под утицајем рецепције са Запада, није остајала без икаквог моралног оправдања, како би као Левијатан господарила над целином човековог живота.                       Моћни корисници пандемије новог грипа, који је, и то се већ показује, глобалистичка свињарија штетнија него својевремено проглашен „новом кугом“ тзв. свињски грип, они који желе да је искористе за своје глобалистичке циљеве, воде човечанство ка новом нацизму. На то не смемо пристати.                                                                                 

ШТА ЈЕ У ПИТАЊУ ДАНАС?                        

Слободан Антонић, мислилац познат по трезвеноумности и одмерености, искрен борац против квази - космополитизма и глобализације беде, одавно је осетио потенцијале хришћанског антиглобализма. У тексту „Хришћански антиглобализам” („Културни рат у Србији”, Бероград 2008, стр. 202 - 208), он приказује књигу „Чувајте се да вас ко не превари: православље на међи векова”, (Београд, 2007). У свом приказу, Антонић показује да, веома добро разуме учење Цркве о „последњим временима”, као и његово значење у савремености (бројеви у Антонићевом тексту односе се на стране зборника  „Чувајте се да вас ко не превари”). Да чујемо Антонића:“Хришћани верују да ће стварни крај историје започети стварањем светскога царства, светске тоталитарне државе. Други талас глобализације, након 1989, као да је најавио почетак тог процеса. Хришћани се различито односе према глобализацији. Неки хришћани, нарочито они који се налазе у средишту глобалног система - попут председника Буша и других „поновно рођених" - томе се радују. Тиме се, наводно, испуњава свето Откровење и убрзава други Христов долазак. Штавише, ти хришћани себе виде као активно оруђе светско-историјске Промисли, пошто обезбеђују да се догоди оно што мора да буде.                      

Други хришћани, поготово они који уживају извесне користи од светског система (попут обичног становника ЕУ), најчешће сматрају да тај процес има и добре и лоше стране. Како је читав процес глобализације амбивалентан, а пошто је за ове хришћане ипак најважније лично спасење, они сматрају да се не треба посебно уплитати у историју. Довољно је живети исправно и повремено помагати оне најпотребитије личним прилозима.                                        

И коначно, трећи хришћани, нарочито они са периферије система (а тих је некако и међу хришћанима највише), верују да Господ жели да се што више људи спасе. Да би то могло бити, што више људи мора најпре добити прилику да уопште живи. Зато је долазак Антихриста неопходно одложити за што каснија времена, како би се историја продужила. То се најбоље може постићи активним „задржавањем зла". На једној страни, мора се лично одбити учешће у неком конкретном злу (тј. у греху) и лично сведочити о исправности хришћанске вере. Што више искрених хришћана, то ће и време Апокалипсе наступити доцније. На другој страни, потребно је супротставити се светско-историјским процесима који увећавају систем зла и припремају позорницу за наступ највећег глобалног злочинца - Антихриста. Стварање тоталитарне светске државе, за традиционалистичке хришћане, јесте управо припрема позорнице за тај највећи и последњи глобални злочин. Постоје јасни знаци опасности од настанка тоталитарног злочиначког царства. Зато хришћани те знаке треба да препознају, како би могли да пруже одговарајући отпор.                                                  

Ова књига непосредно говори о тим знацима. Под изговором борбе против „глобалног тероризма", ствара се глобална тоталитарна власт. Влада САД дала је себи за право да може да отме и заточи било ког човека на свету, држављана било које земље, само ако је осумњичен да је на неки начин повезан са тероризмом. Приликом испитивања, као што је то јавност већ сазнала, заробљеници се подвргавају мучењу, злостављању или понижавању. Испитивања се врше у Гвантанаму, екстериторијалној војној бази САД на Куби, или на америчким војним бродовима у екстериторијалним водама, или у америчким логорима у Ираку и Авганистану. Или, заробљеници се просто предају у руке иследницима у Мароку, Египту или Јордану који немају никаква ограничења у кори-шћењу тортуре. „Ми их не пребијамо на мртво. Ми их само шаљемо у друге земље где ће их испребијати на мртво", цинично је прокоментарисао ту политику један амерички званичник (337).                     

Киднаповани људи налазе се у правној и информатиној „црној рупи" (335). Њихова околина не зна где се налазе, а они сами немају коме да се обрате за помоћ и правну заштиту. Тако се ствара читав систем логора за мучење и заточење, истински „глобални гулаг" (302). У те логоре шаљу се не само странци, већ и амерички држављани за које се сумња да су тзв. непријатељски борци. За једног од њих, Хосе Падиљу, вицеадмирал Џејкоби је изјавио да му се не може омогућити јавно суђење само зато што би могао да открије „методе" којима је био подвргнут приликом испитивања (335).                                                                                        

У плану је чак и доношење закона по којем би сваки Американац, за којег се посумња да „подржава" тероризам, могао изгубити држављанство, након чега би се одмах могао тајно ухапсити и пребацити на глобални „Архипелаг гулаг" (336).                                                                              

   Застрашивање људи могућношћу да једног дана једноставно нестану, само уколико неки амерички службеник на њих посумња, није једини извор глобалног терора. Човечанство је на прагу „хај-тек тоталитаризма" (324), технолошке револуције у праћењу и прислушкивању људи широм планете. Реч је, најпре, о прављењу опсежних база података о свакодневном понашању људи - њиховом кретању, куповини, здрављу, читању, религији... Чиповање личних докумената омогућиће обједињавање и проширење тих база података, што је само увод у чиповање људи. Тренутно се промовишу уградни чипови величине зрна пиринча, који омогућавају лакше новчане трансакције (рецимо, у ексклузивним клубовима), лакше праћење здравственог стања срчаних болесника, лакши надзор над непослушном децом, или лакше обезбеђење богатих људи које би неко могао да отме (346-7). У следећем кораку, сви запослени у некој фирми могли би бити обавезани да уз себе, из разлога безбедности или ко-муникације, морају имају неки активни чип. Ако би се ова пракса довољно раширила, после извесног времена, све категорије становништва практично би биле електронски „покривене". Тиме би надзор над понашањем и кретањем људи постао тоталан. Тоталитарни потенцијали оваквог система практично би били неограничени.

Још један знак опасности за традиционалне хришћане јесте ширење идеологије антихуманистичког псеудо-екологизма. Реч је о осећају моралне супериорности оних најбогатијих и најмоћнијих на Западу над прикраћеним деловима човечанства на Истоку и на Југу. Та идеологија је усредсређена у духовном покрету у којем су свесно или несвесно, многи интелектуалци и припадници средње класе у САД и у ЕУ. Покрет се зове Ново доба (New Age) и својеврсна је мешавина источњачког мистицизма и екологије (172-249; 257-300).                                                                 

Еколошка компонента ове идеологије састоји се у уверењу да је планета Земља (Геја) не само својеврсно живо биће, већ и највиша вредност. Ту вредност сада угрожавају људи својом бројношћу. Број људи се мора смањити на једну, до највише две милијарде. Тиме ће се уједно сачувати природа, а преостали људи моћи ће уживати високи стандард. Смањење становништва мора се обавити пре свега у најсиромашнијим земљама. То ће се моћи извести, тим лакше што су најсиромашнији људи на неки начин сами криви за своју судбину.                                                      

Морална кривица сиромашних је друга, псеудо-духовна компонента Њу ејџа. Јер, новодобци верују у дарму и карму - еволутивно уздизање душе кроз више живота, у складу са моралним понашањем у претходном животу. Наиме, припадницима више и средње класе из САД и ЕУ веома је пријатно да чују да је њихов садашњи добар живот заправо награда за исправан живот у претходној егзистенцији. Зато је схватање о дарми и карми постало толико популарно на Западу. Такође је за припаднике виших класа пријатно чути и да су сиромашни и убоги својим ранијим животом заправо сами скривили своју злехуду судбину, а да они сами са тим патњама немају ама баш никакве везе.                                

Спој псеудо-екологизма са оваквим псеудо-хиндуизмом даје застрашујући закључак: да би се сачувала Земља (природа, Геја), можда ће бити потребно чак и уклонити људе „нижег нивоа моралне еволуције". То неће бити злочин. Тиме ће се само људима, како живим тако и мртвим, пружити прилика за даљу „еволуцију". Сви ће моћи да се роде у „златној милијарди" и сви ће моћи да даље духовно напредују у хиљадугодишњем царству мира, прогреса и еколошке равнотеже човека и мајке Земље.                 Тиме се, по традиционалним хришћанима, заправо припрема идеолошка основа за геноцид планетарних размера. Не само Индуси и Кинези, већ и Руси, за које новодобски идеолози кажу да контролишу „несразмерно велике природне ресурсе", лако могу постати жртва неке будуће глобалицистичке „еко-акције". У условима светске доминације једне тоталитарне државе и неодговорне елите која за себе верује да је супериорна у морално-еволутивном смислу, таква акција може имати све технолошке могућности да буде изведена. Апокалипса, која ће тиме започети, неће више бити само религијска визија узнемирених пророка. Апокалипса ће, постати реалност за највећи део човечанства. За те милионе несрећника „пребачених на други вибрациони ниво" (како је њихову физичку елиминацију еуфемистички назвао један од идеолога Њу ејџа; 275) долазак Антихриста више неће бити нужан да би се сусрели са апослутним злом. Њих ће Зло већ довољно пута опљачкати, силовати и убити да би га сасвим солидно спознали (172-249; 257-300).               

Тако је хришћански антиглоблизам, као што показује и ова књига, врло важан део глобалног отпора новом тоталитаризму. У том отпору православни хришћани са периферије система стоје упоредо са преосталим искреним католичким и протестантским хришћанима из његовог средишта. Као што вели Татјана Горичева, православна теоретичарка, „ми смо њима потребни и они су потребни нама, праволавнима, ти последњи римокатолици, последњи протестанти. Ако они нестану и ми ћемо остати насамо са непријатељским светом" (484).                                                       

Исто тако, антиглобалистичка левица и антиглобалистичка десница - чији су саставни део хришћански антиглобалисти - потребни су једни другима. Ако било ко нестане, ако било ко посустане у отпору најновијем тоталитаризму, у отпору сатанском идолопоклонству Мамону, том демону новца и похлепе, свако ће изгубити. Изгубиће левица. Изгубиће десница. Изгубиће човечанство. Јер, под влашћу новодобских егоманијака, тоталитарних вођа и неолибералних усрећитеља, тешко да ће више било ко нормалан и моралан уопште моћи да преживи.“                                                                    

Зато се сада боримо за Свету Литургију и Свето Причешће. Да би нормални и морални преживели. Да би Божји поредак и даље постојао у овом свету, гурнутом у караказан антихристовског глобализма.                                  Али, за све то нам је потребна вера.        

ГОСПОДЕ, ДОМЕТНИ НАМ ВЕРЕ!                                      

Ових дана, на Интернету кружи текст потписан именом свештеника Радмила Радовића, под насловом „Испит вјере међу вјерујућима“. Он јесте и треба да буде закључак ове скромне апологије, позив да се упитамо не шта свет чини ( јер он увек, отворено или прикривено, ратује против Христа), него шта ми, као Црква Господња, чинимо, и којим путевима идемо:                                                                          

Проповиједамо да је храм дом Божији, а бојимо се ући у њега, јер ћемо се заразити вирусом.                                 

Проповиједамо како су нам бранили да одлазимо у свете храмове на службу Божију, а позивамо да се ограничи број присутних, јер ћемо се заразити вирусом.        Проповиједамо да се Литургија не може служити без учешћа народа Божијег, а позивамо да се она служи само са појцем, јер ћемо се заразити вирусом.      

Проповиједамо да је света Литургија икона Царства небеског, а позивамо да се остане у својим домовима и да се не учествује у литургијској заједници Бога и човјека, јер ћемо се заразити вирусом.                                              

Проповиједамо да је Свето Причешће Пречасно Тијело Христово и Сама Часна Крв Његова, које као огањ сажиже сваку нечистоту и сваки гријех у нама, а позивамо на уздржавање од ове најузвишеније и најсветије Тајне, и то у дане Великог поста, јер ћемо се заразити вирусом.
Проповиједамо да је Причешће најважнија Света тајна у животу сваког православног хришћанина, и молимо се да нам оно буде на исцјељење душе и тијела, а бојимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                       

Проповиједамо да су пост и молитва најмоћније средство у нашој духовној борби, а повлачимо се усред Великог поста из светих храмова у самоизолацију, гдје су нам припремљени пуни фрижидери и замрзивачи, јер ћемо се заразити вирусом.                                                                      

Проповиједамо да нам је преко Часног и Животворног Крста Господ даровао спасење и искупљење - и од гријеха, и од смрти, и од ђавола, а позивамо да се тај исти Часни и Животворни Крст, који је обливен Христовом Пречистом и Божанском Крвљу, не цјелива у недјељу Крстопоклону, јер ћемо се заразити вирусом.                                         

Проповиједамо да, поштујући свете иконе, поштовање одајемо Самоме Прволику, Господу Христу, а позивамо да се оне не цјеливају, као у доба богомрског иконоборства, јер ћемо се заразити вирусом.                                           

Проповиједамо о чудотворним иконама Мајке Божије и светих, о пројављеним исцјељењима пред њима и мироточењу истих, а позивамо да се уснама не дотичемо тих светиња, јер ћемо се заразити вирусом.
Проповиједамо о важности Свете тајне покајања и исповијести, кроз коју се чистимо од гријехове нечистоте и миримо с Богом, а позивамо да се не приступа истој, јер ћемо се заразити вирусом.                             Проповиједамо о исцјелитељском својству освећене воде и молимо се да она буде на исцјељење душа и тијела и на прогнање сваке противничке и демонске силе, а позивамо да се одложи освећење воде, кроз коју се сва твар освећује, јер ћемо се заразити вирусом.                                 

Проповиједамо колико је значајан свештенички благослов, а позивамо да се епископу и свештенику и не цјелива рука - рука која савршава Божанску Евхаристију и благосиља примењене дарове, јер ћемо се заразити вирусом.    

Проповиједамо да као хришћани треба да страдамо, ако је то потребно, а плашимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                               

Проповиједамо да је Христос наша Нада, наша Утеха, наш Искупитељ и Избавитељ, а плашимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                                     

Проповиједамо да је Христос чинио чуда, болесне исцјељивао и мртве васкрсавао, а плашимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                     

Проповиједамо да је Христос побиједио смрт, а плашимо се да ћемо се заразити вирусом.
Проповиједамо да нам је Христос даровао живот вјечни и Царство небеско, а плашимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                                          

Проповиједамо ... и плашимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                                       

Ко зна? Можда и хоћемо! Свакоме по вјери бива.
"Велики Бог ће ти помоћи. За Њега не постоје излечиве и неизлечиве болести. Постоје само они који вјерују и они који не вјерују" (Свети Старац Порфирије Кавсокаливит).        

"Ја Сам Васкрсење и Живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће" (Јн. 12, 25).                                                          

ДА ЛИ МИ ЗАИСТА ВЈЕРУЈЕМО???(19)                                      

Од одговора на ово питање зависи будућност појединца, народа и човечанства. Нека нам Бог помогне да одговоримо недвосмислено, свепобедном песмом:“Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова!“

                КОНАЦ АПОЛОГИЈЕ И БОГУ СЛАВА!

УПУТНИЦЕ
(Интернету приступљено 29. марта 2020. године):

1. https://www.slobodnaevropa.org/a/briselski-blog-svedska-korona/30513394.html
2. http://sveosrpskoj.com/glavno/tramp-zasad-nece-biti-zbog-epidemije-policijskog-casa-na-nacionalnom-nivou/
3. https://rs.sputniknews.com/rusija/202003271122185460-prognoza-rusije-pandemija-se-zavrsava-krajem-aprila-pocetkom-maja/
4. https://www.blic.rs/vesti/beograd/crni-januar-2017-u-beogradu-nikad-vise-sahrana-nije-obavljeno-nego-u-prvom-mesecu-ove/5bn3hvg
5. http://www.iskra.org.rs/biblioteka_files/HIV-AIDS_u_zakonodavstvu_Republike_Srbije.pdf
6. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/labris-ministarstvo-prosvete-povuklo-sest-udzbenika-jer-diskriminisu-lgbt-osobe/50tmjdp
7. Немања Зарић, Анализа уџбеника о сексуалном и репродуктивном здрављу, Центар за заштиту породице, Београд, 2015.
8. Протојереј – ставрофор Душан Н. Петровић: Штампа и Црква 1960-1990/ У новинама се овако писало о Српској православној цркви,Србска православна Епархија сремска, без године издања
9. https://stanjestvari.com/2020/03/19/patrijarh-pavle-da-li-treba-brisati-kasicicu-posle-pricesca-svakog-vernika/
10. http://www.nspm.rs/politicki-zivot/patrijarh-i-drugosrbijanske-strasti.html
11. https://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/HB-Br47.pdf
12. https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/rec-na-rec-odgovor-ep-atanasiju-vladimirdimitrijevic.pdf
13. Сергеј Расказовскиј, Евхаристијски вид природе Цркве, Вечно подне, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2007, стр. 587-596
14. Сви цитати према: В. Саричев, Претварање и пресуштаствљење, Вечно подне, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2007, 587-596,422-446
15. http://www.pravoslavie.ru/srpska/print129760.htm
16. Епископ Данило Крстић: Свети Николај Кавасила: Тумачење Божанствене Литургије, Вечно подне, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2007, 43-46
17. Цит. према: https://www.scribd.com/doc/140247236/Dimitrijevic-Vladimir-Carsko-Svestenstvo
18. https://svetosavlje.org/odgovor-na-anonimnu-dopisnicu-o-clanstvu-u-ekumenskom-savetu-crkava/
19. https://zh-cn.facebook.com/pg/K