Kad govorimo o osam vekova autokefalnosti SPC ne smemo da zaboravimo da Crkva nije samo najstarija ustanova koju imamo, nego da je upravo ona i dala ime Srbiji.
U tekstu našeg poznatog mediaveliste Đorđa Trifunovića „Srednjovekovna imena Srbije“, saznajemo da je prvi pomen imena ove zemlje dat u kanonu službe sastavljene za praznik prenosa moštiju Svetog Save iz Trnova u Mileševu, 6 maja 1237 godine.

U toj službi se na više mesta Savino otačastvo naziva „Srpskaja zemlja“, što je bilo uobičajeno. Međutim, u tom kanonu se koristi, prvi put, ime Srbija, u sledećim stihovima:

„U Egiptu negda na rekama Djeve nošen besovska trebišta, idolišta, uzdrmao jesi.

U Srbiju sad Savu poslao jesi da svima objavi tvoje očovečenje i Božiju, Hriste, Tvoju tajnu.“

Ako krenemo makar samo od te činjence, jasno nam je kakva je uloga SPC u istoriji srpskog naroda. Čak je i Erik Hobebaum uočio da su Srbi, kao „proto nacija“, postojali još od srednjeg veka, da je njihov identitet svetosavski, bilo je jasno svakom ko je s njima došao u dodir. Zato je preveravanje u nas (mada ima izuzetaka) značilo i odnarođavanje.

Čuveni ruski naučnik i putopisac Aleksandar Hiljferding, koji je posetio naše zemlje sredinom XIX veska, zabeležio je sledeće:

 „Srbin-katolik baca sve što je srpsko kao pravoslavno i neće da zna za srpsku otadžbinu i srpsku zemlju. On zna samo za svoju užu domovinu, pa se naziva Bošnjakom, Hercegovcem, Slavoncem, prema pokrajini gde se rodio. Svoj jezik ne naziva srpskim, nego bosanskim, hercegovačkim, dalmatinskim itd. Osim svoje oblasti, ima samo još jednu otadžbinu a to je Rimokatolička crkva.“

Zato ga je kasnije bilo lako pohrvatiti, jer je naredba da se srbofobija trajno ukoreni među pokatoličenim potomcima pravoslavlnog naroda stigla upravo iz Vatikana, duhovne otadžbine većine prevjerica.

dr Vladimir Dimitrijević