Ako se nađemo u kućnim izolacijama, molimo se Bogu i Svetim Carskim Mučenicima da izdržimo na putevima Gospodnjim. I verujmo od Boga i silu Njegovu, a ne u viruse i laži ovoga sveta

        Živimo u teškim okolnostima, u kojima ćemo, po svemu sudeći, moći da se nađemo u kućnoj izolaciji zbog vanrednog stanja uvedenog u Srbiji. To će biti ozbiljno i zahtevno iskušenje. Pa ipak, ne smemo zaboraviti da smo pravoslavni hrišćani, koji se uzdaju u Boga i nadaju u Njegovu milost. Zato je čas da se setimo Svetih Carskih Mučenika, koji su, posle hapšenja Cara Nikolaja februara 1917, odvedeni u zatočenje. Pali su sa visine vlasti, ali se ispostavilo da su pravi hrišćani. Potpisnik ovih redova, priređivač knjige „Ljubav je jača od smrti“, o Svetim Romanovima, srećan je kada sa svojom braćom i sestrama u Hristu može da podeli iskustvo smisla koji nam je Gospodom otkriven kroz mučeništvo ovih prekrasnih  stradalnika. Kako je teško pisati romane, u kojima mora da se smišlja i izmišlja, a kako je lako pisati žitija pravoslavnih svetih o kojima postoje divna i mnoga svedočenja od neposredno prisutnih u njihovoj blizini!

Jer Car Nikolaj je nastojao da bude Car po ugledu na Hrista, Krotkog i Smirenog Cara nad carevima. O njemu je general Diterihs pisao: „Gospodar je bio uman čovek, obrazovan i veoma načitan. On je vladao ogromnim pamćenjem, posebno imena, i bivao je neuobičajeno interesantan sagovornik. On je dobro znao istoriju i voleo je ozbiljne istorijske knjige. Voleo je fizički rad, i nije mogao živeti bez njega, i u tome je bio vaspitan od detinjstva… U svojim prohtevima Gospodar je bio veoma skroman: čuvao je odelo, nije sebi dozvoljavao suvišne troškove i vrlo je često bilo moguće videti na njemu pohabane, ali sređene i čiste pantalone, i iznošene čizme. /…/ Dobrota i prostota su se osećale u njemu pri njegovom obraćanju sa ljudima; u njemu nije bilo ni najmanje nadmenosti ili arogancije. On je bio izuzetno uljudan i pažljiv ka drugima.”

Gospođa Bitner, učiteljica u Tobolsku, koja je predavala ruski jezik Prestolonasledniku, govorila je: „Ukoliko sam nekada zbog bolesti propuštala lekciju, nije bilo slučaja, da me on, prolazeći jutrom kroz našu sobu, ne bi zapitao o mome zdravlju. Sa njim sam se uvek osećala jednostavno, kao da sam ga znala čitav vek.” /…/ On je govorio: „Ruski čovek – to je meki, dobri, duševni čovek; on mnogo toga ne razume i time se koriste zli ljudi. No, na njega možeš uticati dobrotom”.

U knjizi, „Stranice moga života”, Ana Virubova navodi ovakav slučaj, čiji je ona bila svedok u Nemačkoj: „… Idući stazom u pravcu parka, mi smo se susreli sa poštanskim kočijama, sa kojih je neočekivano na trotoar pala kutija. Gospodar je istog časa sišao sa staze, podigao tešku kutiju sa puta i dao je poštanskom službeniku. Na moju primedbu, zašto se uznemirava takvim sitnicama, Gospodar je odgovorio: ’Što je čovek viši, tim pre je dužan pomagati svima, i nikada u obraćanju ne podsećati na svoj status; takva moraju biti i moja deca’”.

Velika milost Gospodnja Caru i Carici bila su deca.

Sin, mladi mučenik Aleksej, koji se sa bolom suočio od najranijih dana, noseći u svom telu patnju hemofilije, bio je pun životne radosti, duhovne krasote i želje da, kad dođe na presto, celu Rusiju podigne iz bede i sve podanike učini srećnim. U njemu su svi videli svetlu budućnost Rusije.

Kćeri Olga i Tatjana su, u pismima iz ropstva, izražavale svoju duboku i čistu veru u Božji promisao, ali i nepokolebivu snagu duha. One se prvo sećaju ranjenika koje su negovale u bolnicama Prvog svetskog rata. Recimo, 9. aprila 1917. godine, Careva kći Tatjana piše Valentini Čebotarevoj, kćeri generala, koja je bila glavna sestra u Caričinoj bolnici u Carskom Selu, da je mladim Romanovima teško što ne mogu da rade u vojnoj bolnici, jer su navikle da stalno budu s ranjenim i namučenim vojnicima i oficirima: „Mila Valentina Ivanovna, Mama Vas moli da date našoj pešternoj crkvici plaštanicu i dva vozduha, koje je ona sama sašila. I recite ocu Andreju da ih upotrebljava uz svetlo ljubičasto odjejanije… Tužno je da sad kad sam ozdravila ne mogu ponovo da radim u stacionaru. Čudno mi je da sam ujutru kući a ne na previjanjima. Ko sada previja? Jeste li vi i na materijalima i starija sestra? Da li svi doktori i sestre vojnog odeljenja rade? Olga i Marija još uvek leže. A ja šetam sa Tatom i radim na ledu pred kućom, ranije smo bili blizu Znamenske crkve, a sada smo daleko tako da crkvu ne možemo da vidimo. Želim vam sve najbolje, predajte svima srdačni pozdrav.”

I vera u Boga i Njegovo delo na zemlji: bez kolebanja. Olga 22. januara 1918. piše: „Kaže se da nijedna sreća nije dugog veka… ja bih rekla da i ružne stvari moraju nekad da se završe. Je li tako? Kod nas je, slava Bogu spokojno koliko god je to moguće. Svi smo zdravi, čili, ne padamo duhom…” Olga u pismu tetki Kseniji Aleksandrovnoj, 1. aprila 1918. s podsmehom piše o boljševicima koji ih čuvaju: „Kako su interesantno obučeni, odnosno naoružani crvenogardejci, bukvalno prekriveni oružjem, svuda nešto visi ili štrči.” Njoj smeta i boljševička promena izmena kalendara, o čemu piše tetki Kseniji: „Kad ne bih imala svest da se sve rasipa i uništava – mogla bih da se smejem. Teško mi pada što su promenili datum. He znaš kako da se ponašaš”. Za novi pravopis, koji je uveo Lenjin, kaže da je „ružan i glup”.

U novinama je tih dana bilo mnogo lažnih vesti, pa je jedna od njih da je Tatjana pobegla u Ameriku. U pismu prijateljici Valentini Čebotarevoj ona kaže: „Imam ovde osećaj kao da živimo na nekom dalekom ostrvu i dobijamo vesti iz drugog sveta. Maca glupih glasina po novinama… Dobili smo čak isečak iz novina u kojem piše o mom begu u Ameriku!… Nadam se da Vi u to niste poverovali? Zanima me ko se bavi tim glupim izmišljotinama. Sigurno ljudi koji se mnogo staraju o dobrobiti Otadžbine, je li tako?” Najviše im smeta nemogućnost posećivanja hrama. Poslednjeg dana januara 1918, Tatjana piše toj istoj Čebotarevoj: „U crkvu, nažalost, ne idemo. Kod kuće nam služe večernju i dnevnu službu. Naravno, to ne može da nam zameni crkvu koja nam jako nedostaje, obzirom da nam je sad više od svega potrebno da se molimo u crkvi. Žao mi je onih koji to ne razumeju…”

Za to vreme, Nemci napreduju, osvajajući deo po deo Rusije, o čemu Careve kćeri pišu u pismima. Tatjana kaže: „Žalim zbog svih nesrećnih žitelja Petrograda. Mogu da zamislim kako im je užasno sada. /…/ Tako je bolno i tužno sve što se dešava našoj jadnoj Otadžbini, jedino što imamo je nada da nas Bog neće ostaviti i da će urazumiti usijane glave… /…/ Toliko strašnih stvari čujemo, jezivih čak, ali ja čvrsto verujem da će nam Gospod pomoći nekako”. I Olgi je teško: „Užas jedan šta se dešava svuda, ali treba se nadati da će biti bolje. Sigurno je jezivo bilo onih dana u Odesi. Hvala Bogu da je sad mirno… Saznala sam za zauzimanje Kijeva. Kako je sve to mučno!”

Sa Olgom i Tatjanom bile su i Marija i Anastasija, koje su svoj krst čistote i devstva iznele sa ranohrišćanskom snagom i krasotom.

Veliku pomoć im je pružalo čitanje duhovnih knjiga. Tatjana je, između ostalog, čitala Svetog Jovana Kronštatskog, Žitije Serafima Sarovskog, Kanon svetog Andreja Kritskog, molitvenik, zbornike crkvenih pesama i knjigu, majčin poklon, „O trpljenju nevolja”. Jedno mesto u knjizi je bilo posebno podvučeno: „Oni koji su verovali u Gospoda Isusa Hrista išli su u smrt kao na praznik… našavši se pred neizbežnom smrću očuvali bi ono isto čudesno spokojstvo duha, koje ih nije napuštalo nijednog trenutka… Oni su išli spokojno u susret smrti, zato što su se nadali da će stupiti u drugačiji, duhovni život koji se otvara čoveku kada napusti ovaj”.

Pa da li je slučajno u beležnicima Svete Olge nađena najlepša hrišćanska pesma 20. veka o ljubavi i trpljenju?

MOLITVA

Pošlji nam, Gospode, trpljenja sile,
u godini mračnih dana strašnih,
da podnesemo progon gomile
i sva mučenja dželata naših.
Pravedni Bože, snagu nam javi
zlo bližnjega da prostit  smemo
i krst svoj teški i krvavi
s krotošću Tvojom da sretnemo.
U dane meteža, haosa, tuge,
kada se mržnjom vragovi glase,
uvrede trpeti i poruge
pomozi nam, o Hriste Spase!
Vladiko sveta, Bože svemira,
Ti blagoslovi molitvom Nas,
a duši daruj pokoja, mira,
u nepodnosivi, strašni čas.
Kraj dveri groba, kraj mogile
nadahni da se sluge Tvoje,
krotko, uz pomoć nadljudske sile,
za neprijatelje mole svoje.

I zar je slučajno da je Carevna Olga svetu iz tamnice uputila ovakvu poruku svog oca: „Otac moli da poručim svima, koji su mu ostali verni, i onima, na koje može imati uticaja, da se ne svete za njega jer je on svima oprostio i za sve se moli, a da se ne svete ni zbog sebe, nego da pamte da će ovo zlo, koje je sada u svetu prisutno, biti još silnije, ali da zlo ne može biti pobeđeno zlom, nego samo ljubavlju”…

A kakva je bila ona, Carica Aleksandra, jedno od najoklevetanijih bića u novijoj istoriji Crkve? Oficir Stepanov, Caričin pacijent u bolnici Carskog Sela za vreme Prvog svetskog rata, kaže o Aleksandri Fjodorovnoj: „Bio to blistavi prozor dvora ili slepo prozorče podruma – ista ustremljenost misli u visinu. Nijedna ’fraza’, nijedna poza, nikada o sebi. Samo obaveze, dužnost prema mužu–Caru i sinu–Nasledniku. Nikada pred ljudima, uvek pred Bogom. Sve je to otišlo u bespovratnu prošlost – i ona nije strašna. Možemo biti nepristrasni. Uporedimo žene–vladarke svih vremena i naroda. Visoko i usamljeno iznad njih stoji svetla, čista žena, majka, supruga, prijatelj, sestra, hrišćanka – stradalnica Njeno Veličanstvo Carica Aleksandra Fjodorovna”.

Marta 1918. bilo je puno hrišćanskih poruka u pismima Carice raznim licima: „Potrpi, rođena dušo, i dobićeš venac slave. Nagradu za sve patnje. Dešava se da osećam bliskost Boga, nepojamnu tišinu i u mojoj duši sija svetlost. Sunašce svetli i greje i obećava proleće. Evo, i proleće će doći i poradovaće nas, i isušiti suze i krv, koji su u mlazevima proliveni nad sirotom Otadžbinom. Bože, kako volim svoju Otadžbinu sa svim njenim manama! Ona mi je bliža i draža od mnogog, i svakodnevno slavim Tvorca što nas je ostavio ovde i nije nas poslao dalje. Veruj narodu, dušice, on je jak i mlad, kao vosak u rukama. Uhvatile su ga loše ruke – i caruju tama i anarhija; ali dolazi Car slave i spasiće, ukrepiće, daće mudrost slomljenom, prevarenom narodu. Evo i Velikog posta! Očistićemo se, izmolićemo za sebe i za sve oproštaj grehova i neka nam On dâ da otpevamo za celu svetu Rusiju „Hristos Voskrese!” Pripremimo srca naša da Ga primimo, otvorimo vrata naših duša; neka se nastani u nama duh bodrosti, smirenosti, trpljenja, ljubavi i celomudrenosti; treba proterivati misli, koje su nam poslate radi iskušavanja i smutnje. Stanimo na stražu. Podignimo srca, dajmo duhu slobodu i lakoću da dođe do neba, primimo zrak svetlosti i ljubavi kako bismo ga nosili u našim grešnim dušama. Odbacimo starog Adama, obucimo se u rizu svetlosti, stresimo svetovnu prašinu i pripremimo se da dočekamo Nebeskog Ženika. On večno strada za nas i s nama i kroz nas; kao što On nama pruža ruku pomoći, podelimo i mi s Njim, podnoseći bez roptanja sve patnje, koje nam Bog šalje. Kako da ne stradamo, kad je On, nevin, bezgrešan, dobrovoljno stradao? Iskupljujmo sve naše stoletne grehove, operimo u krvi sve mrlje, koje prljaju naše duše. O, drago moje dete, ne umem da pišem, misli i reči lete brže od pera. Oprosti za sve greške i pronikni u moju dušu. Želim da ti dam ovu unutrašnju radost i tišinu kojom mi Bog ispunjava dušu – zar to nije čudo! Zar nije u tome očigledna bliskost Boga? Jer beskonačna je nesreća: sve što volim – pati, nema broja svoj prljavštini i stradanjima, a Gospod ne dozvoljava čamotinju: On čuva od očajanja, daje snagu, sigurnost u svetlu budućnost još na ovom svetu.” (13. marta 1918.)

„Svi su mnogo preživeli, ali Gospod Svojom milošću neće dopustiti da Njegove ovce poginu. On je došao u svet da bi Svoje okupio u jedno, i sam Svevišnji ih čuva. Duševnu vezu između njih niko neće oduzeti i svoji će svuda svoje prepoznati. Gospod će ih uputiti kuda treba da idu. Promisao Božji je nedokučiv za ljudski um. Neka nas oseni Premudrost, neka uđe i zacari se u našim dušama i neka naučimo da kroz nju shvatamo, iako govorimo različitim jezicima, ali jednim Duhom. Duh je slobodan. Gospod mu je gospodar; duša je tako puna, tako živo trepti od bliskosti Boga, Koji je nevidljivo okružuje Svojim Prisustvom. Kao da su nam sveti ugodnici Božji posebno bliski i nevidljivo spremaju dušu za susret sa Spasiteljem sveta. Ženik dolazi, spremimo se da Ga dočekamo: odbacimo prljavu odeću i svetsku prašinu, očistimo telo i dušu. Dalje od ispraznosti – u svetu je sve ispraznost. Otvorimo vrata duše da bismo primili Ženika. Zamolimo za pomoć svete ugodnike, nismo u stanju da sami operemo svoju odeću. Pohitajmo Mu u susret! On pati za nas grešne, prinesimo Mu našu ljubav, veru, nadu, naše duše. Padnimo ničice pred Njegovim prečistim likom, poklonimo Mu se i zamolimo oproštaj za nas i za ceo svet, za one koji zaboravljaju da se mole i za sve. Neka nas usliši i pomiluje. I neka Ga zagrejemo svojom ljubavlju i poverenjem. Obukavši se u bele rize pohitajmo Mu u susret, otvorimo radosno naše duše. Dolazi On, Car slave, poklonimo se Njegovom krstu i ponesimo s Njim težinu krsta. Zar ne osećaš Njegovu pomoć, i podršku u nošenju tvog krsta? Njegova ruka nevidljivo pridržava tvoj krst, On ima dovoljno snage za sve; naši krstovi su samo senka Njegovog krsta. On će brzo vaskrsnuti, brzo će okupiti Svoje oko Sebe, i spasiće Otadžbinu, obasjaće je jarkim suncem. On je štedar i milostiv. Kako da ti prenesem čime je ozarena moja duša? Neshvatljivom, neobjašnjivom radošću – ne mogu da objasnim, samo hvalim, blagodarim i molim se. Moji duša i duh pripadaju Bogu. Osećam radost koju si osećala ponekad posle Pričešća ili pred svetim ikonama. Kako, Bože, da Ti blagodarim? Nisam dostojna takve milosti. O Bože, pomozi mi da ne izgubim ono što Ti daješ! Duša likuje, oseća približavanje Ženika: On dolazi, uskoro ćemo Ga slaviti i pevati Hristos Voskrese.” „… sunce je ozarilo moju dušu i želim da to podelim s tobom, ne mogu da ćutim! Gospod pobeđuje, On daje mudrost srcima: svi narodi će videti „jako s nami Bog”. Čuješ li moj glas? Rastojanje ništa ne znači – duh je slobodan i leti ka tebi i zajedno ćemo poleteti ka Bogu i poklonićemo se pred Njegovim Prestolom…” (20. 3. 1918).

I zaista: uskoro su duše Carice, njenog muža i dece kao ptice uzletele do Prestola Božjeg, gde i danas stoje i mole se za nas grešne.

U doba kada antihristove sile žele da konačno porobe svet, i kada se raspada sve što je ljudsko, poput porodice i morala, treba da se setimo onih koji su, pavši sa zemnog prestola, dostigli mučeničke prestole na nebesima. Oni behu ljudi kao i mi, naslednici čovečanskog mesa i krvi, ali ljubavlju prema Hristu i odanošću svojim dužnostima, dostigoše netruležnost i obesmrtiše se. Jedan od Svetih Otaca rekao je za Pravednog Jova, na čiji dan je rođen Car Mučenik: „Kada se sve ispitalo, ispostavilo se da se Jov, koji beše veoma bogat u zemaljskom smislu, obogatio samo i jedino Bogom”. Jer, Jov je izgubio sva zemna bogatstva, ali se Boga nije odrekao i na Njega nije pohulio nikada. Takav je bio i Car Mučenik sa celom svojom porodicom.

Ako se ovih dana nađemo u kućnim izolacijama, molimo se Bogu i Svetim Carskim Mučenicima da izdržimo na putevima Gospodnjim. I verujmo od Boga i silu Njegovu, a ne u viruse i laži ovoga sveta. Amin, Bože daj!

dr Vladimir Dimitrijević