KO JE BIO LAZAR TRKLjA?

        Po obrazovanju, Hercegovac iz Bileće, Lazar Trklja bio je diplomirani teolog. Pre rata, bio je čovek najširih raspona – od fudbalera sarajevske „Slavije“ do sekretara Zemljoradničke stranke. Čak su ga otpuštali s mesta veroučitelja, podozrevajući ga da je komunista Rat ga je zatekao, 6. aprila 1941. godine, na Terazijama u Beogradu. Uključuje se u odbranu otadžbine, i odmah počinje da se kreće po najširem terenu. U tome se ne razlikuje od mnogih svojih stranačkih drugova, koji se bore za slobodu i daju glavu za budućnost svog naroda. Samo u Mauthauzenu život su izgubili „zemljoradnici“ Radojica Stefanović, Žarko Đorđević, dr Vasilj Popović, a mnogi drugi su stradali na drugim, crnim i krvavim, stranama.

        Trklja veoma brzo stupa u vezu sa Dražom Mihailovićom, koji ga postavlja za savetnika za Istočnu Bosnu i za Herecogovinu, a zatim će postati i član ravnogorskog Centralnog nacionalnog komiteta. Kasnije će, 1944, biti poslat kao delegat Bilećkog sreza na Svetosavski kogres u selu Ba, ali, zbog nevremena, neće stići na početak skupa.

        Njegove obaveštajne veštine su bile neporecive: kretao se, pratio, beležio, uspostavljao ustaničke veze, dopremao radio - stanice. Uspeo je čak i da uđe u Sarajevo u decembru 1941:“Izgleda mi varoš stoprocentno muslimanska. Malo je ljudi koji se kreću ulicama, samo poneko u šeširu, svakako Hrvat. Mislim da je tih dana imala oko 30 hiljada muslimanskih izbeglica“.

        Iako je svim srcem za kralja i otadžbinu, protiv je bahatosti pojedinih četničkih komandanata, a i Draži ume da saopšti neprijatne istine, zbog čega se povremeno i udaljava od njega.

        Pomno prati stravične zločine nad Srbima, koje preduzima ustaška hrvatsko – muslimanska „vojnica“. Naročito je potresan opis pokolja nad Srbima u Hercegovini, pogotovo u Prebilovcima. Našao je svedoke mrcvarenja i klanja, i sve podrobno zabeležio.                 

Trklja ne prećutkuje ni drugu stranu medalje, poput osvete nad muslimanskim življem u Foči 1942, čemu su prethodili ustaški zločini nad Srbima:“Opšte klanje. Nijesu se odvajali borci od nejači. Sve je uništavano. Pričali su očevici da je samo na mostu na Drini platilo svojim životima oko 140 duša. Od Foče prema Ustikolini u dužini oko 5-6 km ležalo je oko 400-500 leševa. A u gradu i po ulicama ni broja im se ne zna“.

Poznati četnički komandant, Nikola Plećaš, o junaku naše povesti je pisao:“Trklja je bio čovek osrednjeg rasta, sitne glave i asketskog izgleda. Nosio je pohabano građansko odelo i kačket na glavi, i meni je više ličio na proleterskog ideologa nego na četničkog vođu. Govorio je tiho i smišljeno kao da je držao predavanje. On je bio politički kurir Draže Mihailovića; slao ga je političkim ljudima i sada se vraćao sa jedne takve misije iz Beograda. Ostao mi je u sećanju kao živa statistika: u njegovim džepovima bilo je mnogo sitnih papirića, koje je vadio i upoznavao me sa stanjem srpskog naroda u raznim krajevima. Znao je za sudbinu svakog bolje poznatog Srbina. I pored teških pokolja koje su Hrvati izvršili nad Srbima u Hrvatskoj, Trklja je gledao optimistično na srpsku budućnost. On je smatrao da je četnički pokret u zapadnim krajevima spasao biološki minimum srpskog naroda“.

        Komunisti su znali ko je Trklja, i želeli da ga ubiju. Tako Vladimir Dedijer u svom „Dnevniku“ 1. marta 1942, na osnovu nepreciznog Titovog obaveštenja, piše da je Lazar poginuo u Kifinom Selu, skupa sa uglednim četičnikom komandantom Boškom Todorovićem, protivnikom građanskog rata u Bosni i Hercegovini ( Todorovića jesu ubili partizani, ali ne i Trklju ):“Ne šale se naši partizani. Buržoazija nam je nametnula klasni rat – i sada ga ima“. 

        Trklja je na svojoj koži osetio ono o čemu je pisao:“Čovek je čoveku vuk, brat neprijatelj bratu, borba ideja sa fizičkim oružjem“.

        Kao i mnogi Srbi Hercegovci, Trklja je glavu izgubio od ustaša, po svemu sudeći krajem aprila 1945. kod Gradiške. Njegova sestra Mara i brat od strica Žarko sakrili su Lazarevu arhivu u italijansku kantu sa mašću, koju je Žarko tri puta premeštao na razna skrovita mesta, tako da je UDBA nikad nije otkrila, iako su je tražili svim silama. Na kraju je Žarko rukopise svog brata od strica predao sinu Nikoli, novinaru, koji ih je priredio i objavio, na korist svih što se zanimaju našom tragedijom u Drugom svetskom ratu – ne samo profesionalnih istoričara. 

       

SRBI I 27. MART 1941. GODINE

        Lazar Trklja podrobno opisuje uslove koji su doveli do 27. marta 1941. godine:“Svakim danom bilo je jasnije da Jugoslavija ne može ostati po strani, što se moglo uočiti s obzirom na oružan sukob koji se vodio u njenom susedstvu između Grčke i Nemačke, kao i na teritoriji Albanije. I Nemačka je želela da se ovaj sukob što pre okonča, da sama sa svojom oružanom snagom interveniše, bojeći se da ovaj teritorij na evropskom kontinentu ne iskoriste Englezi za operacije. Zato je i jedna i druga strana tražila od Jugoslavije da se opredeli.                                                     

Namesnici su bili za sporazum s Nemačkom. Na konsultovanju, na sastanku, kako se to zvalo, Krunskog saveta, doneta je odluka da se priđe paktu Triju sila osovine. Od devet đenerala samo je đeneral Simović bilo protiv pakta. Od političara predsednik vlade Cvetković, potpredsednik Maček, spoljnih poslova Cincar-Marković, predstavnik Slovenaca bili su za. Pred vladu je stavljen pakt tek reda radi uoči potpisivanja. Dr Branko Čubrilović i dr Srđan Budisavljević drznuli su se i izrazili neslaganje, dok predstavnik muslimana dr Džafer Kulenović nije bio ni za ni protiv.                                                 

Na sednici će nastati lom. Dr Čubrilović postaviće pitanje ministru spoljnih poslova: „Da li je dr Gavrilović iz Moskve javio da je Rusija spremna da sa Jugoslavijom stvori Savez i zašto o tome ne referiše, zašto prećutkuje?”  Cincar-Marković odbija istinitost ovoga tvrđenja, a Čubrilović optužuje kolegu da ne predstavlja stvari istinito.                                                                    

Gužva, svađa, razilazak, ostavka pomenute trojice ministara i popunjavanje nove vlade bez nezadovoljnika. Među novim ministrima je i dr Ikonić. On je dan pre postavljanja za ministra došao u zemljoradničku kancelariju, interesovao se da li će dr Čubrilović povući ostavku, preklinjao dr Tupanjanina da to ne dozvoli. Sudbina zemlje je u vašim rukama, sporazum sa nemačkom je grobnica Jugoslavije, držite se, ne dajte, govorio je on. Međutim, taj isti Ikonić sutradan je osvanuo kao ministar u vladi Cvetkovića.                                                                 Čim je javno objavljeno da se pristupa Trojnom paktu, u svim društvenim redovima nastaje uzbuna. Na svim stranama se traži otvoreno zbacivanje i vlade i namesništva. Iz Moskve dr Milan Gavrilović i Kosta Krajšumović javljaju vladi da podnese ostavku, u zemlji to čine svi zemljoradnički senatori, čak i mnogi činovnici stranke to čine.“

        Buna je izbila i u narodu, kaže Trklja:“Narod, naročito srpski, bio je u najvećoj meri razočaran, ponižen i uvređen, da se neko bez njegovog pitanja, protiv njegovog raspoloženja, drznuo da u ime njegovo radi ono što ne želi. To nezadovoljstvo bilo je pojačano i činjenicom što je kroz narod brzo prostrujalo da je Rusija ponudila sporazum, savez o nenapadanju, pa čak i vojni savez.“ Ljudi nisu mogli da se pomire sa Trojnim paktom, Hitlerom i Muslonijime kao „saveznicima“.

        Trklja se našao u žiži zbivanja:“Za posao zavere bio je zainteresovan jedan vrlo mali broj ljudi, patrijarh, predsednik narodne odbrane i poneki od političara. Ja sam te noći otišao na spavanje oko 12 sati. Dotle smo davali emisije oko stvorene situacije. Pozivali smo narod otvoreno na otpor protiv onih koji su izdali zemlju. Posle pola noći oficiri su počeli da zauzimaju pojedine institucije, među kojima su prve bile telefonska centrala i Radio, preko kojih je trebalo narod obavestiti o događajima.                                                                                     

Izašao sam iz stana oko pola osam ujutru. Vojska je već izašla na ulice. Narod zna o čemu se radi. Zbačeni su namesnici i kralj je stupio na presto, novu vladu obrazovao general Simović. Sve je brzo preko etera i usmeno prostrujalo kroz narod. Masa odmah na ulici, urla objavljuje za novo stanje a protiv staroga. U vojsci nije išlo glatko. Ide se u Kraljevu gardu da i nju pokrene. I tamo nastane lom i komešanje, mnogi oficiri ne znaju o čemu se radi. Garda ostaje ni tamo ni amo. Oko podne nekoliko bombardera nisko preleće preko Kraljeve garde. Kažu stavljeno im je do znanja, ako se ne predaju biće bombardovani. Komandant Kraljeve garde, general neodlučan. Tada se već slomio i nije mu ostalo ništa drugo nego da se pokori.                                    

U toku noći Simović je pozvao pristalice partija, njihovo vodstvo da stvorenu situaciju prihvate. Naravno, svi su pristali. Mladi kralj, nije znao šta se dešava, bio je još dete, i te noći kada je prevrat vršen ostao je sa kneginjom Olgom. Ujutru rano preko etera, žice, plakata narod je slušao proglas mladoga kralja o stupanju na presto. Međutim, kažu, da je on to potpisao tek oko 3 sata posle podne. To nije važno, glavno je da je prevrat uspeo.“

        Narod je prevrat prihvatio oduševljeno. Trklja piše:“Ja sam svedok toga u Beogradu. Više od 300.000 stanovnika, malo je onih koji nisu izašli na ulice da manifestuju. Povorka za povorkom, celog dana se išlo beogradskim ulicama i manifestovalo. Bilo je opšte ljubljenje poznatih i nepoznatih. Zastave i transparenti, parole: „Bolje grob nego rob, bolje rat nego pakt.” Takvo mišljenje u istinu tih dana bilo je kod sveštenstva i građanstva. Što je najkarakterističnije sve u najljepšem redu, velika disciplina naroda, nigde krađe ni provale, niti obijanja radnji.                                                               

I džeparoši i provalnici izgleda toga dana praznovali su od posla, i oni su sastavni deo nacije, i oni misle na državu, iako im je ona velika prepreka u njihovom zanatu. Uveče sve povorke, ceo narod Beograda, povukao se u svoje domove na zahtev vlasti. Hteli su da slušaju one koji su došli da izvrše njihovu volju, bar u spoljnopolitičkim pitanjima, a to ih je tih dana jedino interesovalo.                               Nemačka je bila meta napada mase i razlog prevrata. Nećemo sa njom savez, ona je naš glavni neprijatelj, ona će nas prevariti. Zato je masa jurnula na nemački propagandistički biro kod Kneževa spomenika, polupala ga i zapalila. To nije bio propagandistički biro već špijunska centrala.“

        Trklja opisuje i reakcije slobodoljubivog sveta:“Prevrat je izazvao oduševljenje u svetu, naročito kod onih kod kojih je srce drhtalo od Hitlerovog strašila, od nemačke ratne mašine koja je pred svetom sve gnječila i lomila. Međutim, jedan mali narod od oko 8 miliona stanovništva ne odbranjenih, gordo digao glavu, ne boji se nikoga, ni Hitlera, pljuva na pakt i ruši prijateljstvo velikog nemačkog Rajha i hoće da ide svojim tradicionalnim putem na drugu stranu.“

        Narod je bio žestoko antinemački nastrojen:“Nemački poslanik je napustio zemlju, pošto je prethodno na blagodarenju pri izlazu iz sabora od mase bio popljuvan. Napustilo je zemlju i nemačko poslanstvo sa izuzetkom nekoliko činovnika. I mnogi državljani nemačkog Rajha napustili su Jugoslaviju. Vlada je pokušala da uveri Nemačku da prema njoj nema nikakve ratne nakanije. Još jedna teškoća. Maček se usteže da prihvati saradnju i učestvuje. Nateže se i traži obećanje od vlade da je za mir, da neće u rat. Vlada velikodušno daje i on ulazi i prima u ime Hrvata novostvoreno stanje.“

        Ali, uskoro počinje slom Jugoslavije, u kome će Srbi pretrpeti posledice svojih hrabrih odluka.

APRILSKI RAT                                                                       

Trklja opisuje trenutke uoči napada Nemačke na Jugoslaviju. Bio je, tih dana, u Beogradu:“Svakim danom vesti: danas ćemo biti napadnuti, sutra, prekosutra i dođe 5. april. Vlada se sprema, menja nesigurni vojnički i civilni deo aparata. Sa strategijski neobranjivih tačaka povlači sve što bi za potrebe rata bilo od koristi.         Na 5. aprila iz engleskog poslanstva javili su pouzdana obaveštenja da će sutra tj. 6. aprila, biti napadnuta Jugoslavija od Nemačke. Jedni veruju a drugi ne. Glavno je da predsednik vlade Simović ne veruje. On sutra dan ujutru treba da vrši svadbu, treba da mu se venča kćerka, eto toliko je verovao. Istina iz predostrožnosti mnoga ministarstva su zbrisala u unutrašnjost Srbije. Svi naviknuti na stalna upozorenja na napad ovu vest su primili sa rezervom.              

Ja sa društvom: inžinjerom Lazarevićem, advokatom Terićem i senatorom Taškovićem, na večeru, pa veselo pozorište, pa Ruski car, i oko 2 sata na spavanje.            

Prolazimo ulicama, one zamračene. Ustajem rano, oko pola šest u nameri da iz kancelarije sklonim partijsku arhivu. Prikupljam, sređujem stvari.                         

Taman se spremam da uzmem taksi i nastaje zvrka motora aviona iznad grada, gledam kroz prozor, mislim naši su, protivavionski top opalio je u vazduh, još verujem neka proba, manevri. I dalje se puca. Kada su bili iznad ćuprije na Savi počeli su jedan za drugim da padaju strmoglavce zemlji. Pomislio sam tada avioni su neprijateljski a naši ih obaraju. Međutim, oni su se spremali da spuste tovar na buntovni srpski Beograd, na narod koji je pre nekoliko dana pljuvao u lice njegovom ministru, i njemu i celom nemačkom narodu. Sve se odigralo za koji minut. Sa sprata sam sišao na ulicu. Odjednom u blizini mene na 100 metara tresnu bomba u park na Terazijama kraj hotela Moskva. To je bio dovoljan dokaz da je rat. To je bio novi diplomatski način objave rata Nemačke Jugoslaviji.                                           

Kada su ove prve bombe zasipale Beograd, beogradska radio stanica, dok nije pogođena, mogla je da javi narodu da je napadnuta Jugoslavija, da se Beograd bombarduje i da smo u ratu sa Nemačkom.                                                                   

Ja sam se odmah sklonio u podrum jedne zgrade u Balkanskoj ulici. Bombe su na sve strane treštale od kojih su se tresle zgrade i zemlja pod njima. U podrumu masa: žena, dece, i ljudi. Obično su u spavaćim haljinama. Vriska, jauci i zapomaganje. Bombardovanje traje sat, možda i više, ko je još o tome vodio računa. Glavno je da se od prvih naleta ostalo živo. Izlazim na ulicu, cesta prekrivena staklom polomljenih prozora i vrata. Na mnogim stranama izbija dim. Beograd je goreo.“

        I tako počinje velika tragedija; počinju i prva stradanja nenaoružanih ljudi. Trklja beleži:“Prve nesreće došle su Srbima iz Bačke, iz dela koji je pripao Madžarskoj. Madžari su prilikom nastupanja napravili pokolje. U koloniji Sirig latilo je svojim životima pet – šest stotina duša“.

        Zaigralo je krvavo kolo.

IZDAJA HRVATA                                                             

Prvo što Trklja uočava je apsolutna izdaja Hrvata. Još u povlačenju, sluša govor Vladka Mačeka:“Ni reči o Jugoslaviji, o državi, o njenoj odbrani. Kod svih koji su ga slušali, govor je delovao poražavajuće. Zar tako član vlade, juče ga ostavili u Užicu, a danas to? Nisu čista posla. Hrvati se neće boriti.“ Aprilska propast, beleži Trklja, bila je bez časti: “Kao glavni krivci oglašeni su Hrvati, a zatim naše vojno i političko vođstvo“. „Prošlost je“, kako Trklja kaže,“bila jača od sadašnjosti“.  Njegov stav o jugoslovenskoj iluziji u knjizi je ilustrovan citatom iz govora NDH dužnosnika, ministra Mladena Lorkovića, na sednici Hrvatskog sabora od 25. februara 1942. godine:“Kad je 27. ožujka prošle godine klika srpskih generala, nažalost uz pristanak čitavog srpskog naroda, an mahnit i izdajnički način digla ruku protiv Nove Evrope, kucnuo je čas, za koji je hrvatski narod, a napose ustaški pokret znao, da će jednog dana kucnuti. Tada se u toku 12-dnevnog rata sa Jugoslavijom pokazala trulost i nenaravnost te sramotne versajske tvorevine. No tada se jednako tako pokazalo kako čitav hrvatski narod, kao jedan čovjek, stoji iza ideje NDH, koju je razvio Poglavnik“.                                                          

Što se pokolja u NDH tiče, Trklja ističe ulogu Majke Srbije u prijemu izbeglica:“Početkom juna ( 1941, nap. V.D. ) počeli su pokolji i narod je bežao glavom bez obzira. Jedino utočište bila je Srbija. Iako je i ona bila okupirana i porobljena, utočište se tamo tražilo i moglo se naći./.../ U početku je to išlo lakše, jer se moglo, a i okupator je bio snošljiv. Posle je išlo sve teže i teže, izbeglice su se množile, a okupator postajao okrutniji, naročito posle ulaska Rusije u rat i početka oružanih akcija po Srbiji“.

        Srbija je primila sve koje je mogla.  

       

SUSRETI SA DRAŽOM                                                          

Ravnogorski pokret nastao je iz svenarodne težnje da se povede borba za slobodu. Još kada je, 25. marta 1941, potpisan Trojni pakt, takvo je raspoloženje vladalo u narodu potomaka kneza Lazara. Trklja veli:“Ovoga puta Vuka Brankovića nije video u jednoj ličnosti, već u grupama i staležima, drugim rečima, u vodećim oficirima i političkom kadru“. Trklja dodaje:“Svi su bili i posle katastrofe za opravdanost otpora. Tako su oni bili vaspitavani, tako ih je istorijska prošlost učila, da ništa ne daju neprijatelju bez krvi, ni onda kad su svesni da se neprijatelj ne može odbiti“.                                                      

Kad je iz NDH u julu 1941. stigao na Ravnu Goru, Lazar Trklja beleži:“Pomislio sam: nije šala, sad sam u drugom carstvu, carstvu slobodnih Srba, a ne rob okupatora“.                      

Prilikom susreta sa Dražom Mihailovićem, Trklja je zapisao njegova razmišljanja:“Ja sam vojnik. Ja sam ostao u šumi da se kao jugoslovenski vojnik borim za slobodu otadžbine. Sada mi je cilj samo da narod organizujem, a ustanak protigv okupatora doći će tek onda kada opšti uslovi na frontovima to budu dozvoljavali. Političar nisam, niti se bavim politikom. Moj komandant je kralj, a politika ona koju vodi naša Vlada u Londonu. Zato mi je stalo da s njom dođem u vezu. I ja smatram da u Jugoslaviji nije vođena narodna politika, specijalno u odnosu prema seljaštvu, i pristalica sam, kao čovek, novog stava, socijalnijeg, u kome će narod biti gospodar svoje sudbine“.

        Međutim, događaji filmskom brzinom smenjuju jedan drugi. Iako je postojala stretegija čekanja da se krene u obračun sa okupatorom tek kad saveznici preduzmu ofanzivu, događaji su naložili pukovniku ( kasnije đeneralu ) Mihailoviću da započne sukobe sa Nemcima. Trklja ga je, u jesen 1941, pitao zašto je pošao u rat protiv Trećeg Rajha, ali i zašto je došlo do sukoba sa komunistima. Draža mu je rekao:“Borba protiv okupatora morala je biti  jer je to narod hteo i da nismo pošli, sav bi narod otišao sa komunistima, mi bismo ostali na cedilu. Borba sa komunistima takođe je morala. Sve sam učinio da do te borbe ne dođe, ali uzalud. Na položajima prema Nemcima komunisti – partizani su bili nelojalni i naši su stradali. U pozadini takođe nelojalnost, ubijanje i razoružavanje naših ljudi“.

        Time je otvoren još jedan front – front građanskog rata, od koga se Srbi nikad konačno nisu oporavili.

       

BEOGRAD

Još na početku priprema za otpor okupatoru, Trklja se našao u Beogradu, na sastanku stranaka i srpskih organizacija ( Narodna odbrana, Srpski kulturni klub, Zemljoradnička stranka, Demokratska stranka, predstavnici vojske i Slovenaca u glavnom kradu Kraljevine ). Cilj je bio da se stvori izvesna strategija u budućim danima:“Bilo je mišljenja da se odmah otvori borba protiv komunista, ali je na kraju potpuno usvojen predlog inženjera Jova Popovića koji su zemljoradnici na svom sastanku doneli./.../ Po svaku cenu izbeći unutrašnju bratoubilačku borbu, što se uglavnom odnosilo na komuniste“.

        Međutim, beogradski odbor građanskih stranaka i uglednih pojedinaca se, zbog nesigurnosti, više nije sastajao.

        Trklja je, falsifikujući mu pasoš, uspeo da preko Bugarske i Turske, iz Beograda u London prebaci dr Miloša Sekulića, svog stranačkog kolegu, koji je odneo izveštaj SA Sinoda SPC o stradanju Srba u NDH.

        Bilo je i tragičnih primera: ugledni beogradski Jevreji, braća Albala, su bili na putu da, preko Bugarske, pobegnu iz okupiranog Beograda, ali ih je izdao neki Teodorović:„dvadesetogodišnji prijatelj ove kuće odjednom je postao njen grobar“.

        Nemci su držali Beograd pod čvrstom kontrolom, i nastojali da propagandom Srbe odvoje od savezničkih sila, pre svega Engleza. Našli su oružje u napuštenom diplomatskom predstavništvu Velike Britanije, i preko novina i radija digli veliku larmu protiv zloupotrebe diplomatije i učešća Londona u obaranju Trojnog pakta. Počela su i hapšenja beogradskih političara, zbog čega Trklja mora da se sklanja iz prestonice:“Ja sam smatrao da sam i ja neka čivija u politici, da moja stranka ima dovoljno grehova pred okupatorom, i doneo sam definitivnu odluku da kidam iz Beograda“.

        Opet se vraća na Dražinu teritoriju. Prelazi Kolubarski srez, kojim vlada izvesni „vojvoda kamenički“, koji ne priznaje ni Dražu, ni okupatora; a već iza manastira Bogovađe počinje „ničija zemlja“.

        Na Ravnoj gori sreće Dražu na ručku kod sveštenika Miloša Jevtića, koji slavi slavu:“Kažu da su se dogovorili sa popom, pozvao ih je sve na prvu slavu posle oslobođenja, i da mu, u čast slobode, zapale kuću?! Srpska posla“.                   

A u Brajićima, u operativnom štabu ravnogoraca:“Prava država, država u minijaturi. Samo je falilo ministarstvo oslobođenja Srbije“.

       

GRAĐANSKI RAT U SRBIJI

        Trklja se suočio sa tragedijom koja se vaplotila u građanskom ratu strahotnih razmera:“Kada sam prolazio kroz Srbiju, izgledalo je kao u paklu. Nije se znalo ko koga ubija. Nedićevci, ljotićevci, komunisti, vojni četnici, svi su se međusobno ubijali i niko nije imao saveznike. U narodu strah i panika. Ljudi nisu bili sigurni da će kad legnu i osvanuti. Obično nisu ležali kod kuće. Po ponoći praštale su bombe u pojedinim kućama. Ne samo to, nego, kao što rekoh, ljudi u istoj organizaciji ubijali su međusobno svoje saradnike, kao što je gore navedeni slučaj. Eto, to je razultat famoznog slova „Z“. Ono je bilo stvoreno da se nevaljali Srbi liše života, a u praksi je najčešće lišavalo života najbolje sinove naroda. One koji su nekom smetali zato što su nešto radili. Srpska posla, pa eto ti“.

        Kod izvesnih četnika,  poput majora Zarije Ostojića, Trklja je izazivao nepoverenje jer je pripadao pokretu zemljoradnika, od kojih su mnogi, kao levičari, prešli na stranu Tita i partizana. Ali, ideološka „skretanja“ nisu bila čudna za to tegobno vreme, u kome se Srbi, očito, nisu snašli. Sam Trklja se čudio Dragiši Vasiću:“Socijalista, republikanac, široki demokrata, a sada za dinastiju i diktaturu“.

        Posle perioda partizansko – četničke saradnje, dolazi do obračuna dva pokreta otpora. U Teočinu, našao se Trklja među 120 zarobljenih partizana:“Nas dvojicu su strpali u ovu povorku zarobljenika. Razgovarali smo, ne o našem slučaju, već o tragediji srpstva. U povorci omladina, stariji ljudi, devojke, žene. Kad mnogih po glavama i licima vidljivi znaci belega i batina“. Kod Dražinog oficira Paloševića zatiče trojicu učitelja, zarobljenih samo zato što učitelji ( već po zanimanju ih podozrevaju za simpatije prema komunistima ):“Naša garancija je bila dovoljna da budu pušteni. Isto tako su olako mogli biti lišeni života kao što su pušteni. Rat je, revolucija, borba protiv okupatora“.

        Putujući ka Užicu, saznaje kako dve učiteljice, partizanke, šire paniku, a panika je, veli neko u društvu, „jedan od velikih saveznika u borbi“. Gojnogorski seljaci Trklju i njegove saputnike gledaju s mržnjom, jer misle da, pošto su intelektualci, pripadaju partizanima, zbog kojih ginu, pošto Nemci stalno pokreću kaznene ekspedicije.

        Između Požege i Užica krvavi su tragovi građanskog rata između četnika i partizana. Mnoge žene su u crno zavijene.                                                                                

Čudne scene sreću ga na putu – tako partizanskog vođu opojava sveštenik, uz komunistički govor komesara:“Čudna stvarnost dve heterogene ideologije i pogleda na svet združile se da zajedno otprate čoveka na onaj svet, a oko njega živi se kolju“.

        U vozu za Užice mrak je potpun, i čuje se šapat:“Jedan mali dečko pevuši partizansku pesmu, a jedna starija žena pokraj mene šapuće:“Ovo se ne može trpeti, bolje da su Nemci i crni đavoli nego oni“.“                                                    U Užicu su na vlasti partizani:“Tamo četnicima nisu dali priviriti i suverenitet u varoši čuvali su kao oči u glavi“. Koristili su resurse tamošnje fabrike oružja, odbijajući da, po dogovoru, daju naoružanje i četnicima, zbog čega je i došlo do sukoba. Trklja zapaža:“Partizani su tu imali glavni sud, gde je platilo glavom više od 400 srpskih života“.

GEOGRAFIJA STRADANjA: POLIMLjE

        Na putu kroz Rašku oblast ka Crnoj Gori, Trklja zapaža da su italijanski okupatori blaži prema Srbima od Nemaca:“I zaista, Talijani su bili prema srpskom stanovništvu Bosne kao Božija milost u poređenju sa Nemcima“.

        Našavši se na teritoriji Priboja, Trklja uočava:“Srpski i muslimanski živalj bili su i ovde dva zakrvljena tabora. Tih dana Srbi su slavili veliko slavlje. Pao je grad Višegrad, koji su četnici više od dva meseca opsedali.“

        U pribojskom kraju, Trklja se našao u bednoj kolibi koja prokišnjava, u kojoj je živela majka s četvoro dece:“Kroz ovu familiju gledamo našu prošlost i sadašnjost. Pet stotina godina gonjeni smo u ova gola i gladna brda samo da bismo sačuvali svoju nacionalnu individualnost i veru. Sada hoće da nam otmu i ova brda i da nas pobiju. Opet ovaj seljak, go i bos, gladan i žedan, dočepao se puške i  brani i sebe i svoju rodnu grudu. Verujemo da će je on, i samo on, odbraniti, i da će ovoj deci osigurati bolji i udobniji život od ovoga koji je ravan divljim zverima u šumi“.

         

KA CRNOJ GORI

        U Pljevljima, pod vlašću Italijana, situacija je povoljna za razvoj nacionalnog pokreta. Veliki broj intelektualaca ( Risto Jeremić, Grigorije Božović, Stevan Moljević ) rade na formiranju ravnogorskog pokreta. Partizani, sa svoje strane, ubijaju tzv. „nacionalne ljude“ – ubili su igumana manastira Mileševe, oca Nestora Trkulju, i niz ljudi iz Zemljoradničke stranke koji nisu pristali da pođu s njima.

        U Beranama, među Vasojevićima, situacija je napeta. Učestvovali su u julskom ustanku, dobro su se držali, ali su ih udarili komunisti. U Podgorici je veliki pritisak Italijana. U Pivi, komunisti ubijaju velikog nacionalnog radnika, sokolskog vođu Čedu Milića, a crnogorski separatisti, zelenaši, u Nikšiću bivšeg bana Muja Sočicu. Italijani drže, baš u Nikšiću, šezdeset srpskih rodoljuba, a komunisti i zelenaši napadaju i likvidiraju nacionaliste  gde god stignu.

        Ljudi s kojima se sastaje u Crnoj Gori kažu Trklji:“Mi smo nacionalisti za nacionalnu liniju borbe, ali je to momentalno nemoguće. Komunisti su ovladali masom, oni su se nametnuli kao vođe oslobodilačke borbe. Moramo prihvatiti i liniju borbe sa okupatorom, jer nije u etici Crnogoraca da se toga odriču. Moramo se momentalno pokoriti toj stvarnosti. Jedino što ćemo nastojati i nastojimo da narod bira komandno osoblje, ali komunisti to odlučno odbijaju“.

        A onda je građanski rat počeo da ruši sve pred sobom. Četnici su se udružili sa Italijanima da se bore protiv komunista, koji su se masovno obračunavali sa Crnom Gorom odanom Karađorđevićima i izvornoj sebi. Trklja opisuje slučaj izvesnog profesora Pavića, koji nije mogao da sarađuje sa okupatorom po bilo kom osnovu, ali je osuđivao zločine komunista protiv svog naroda. Borio se, ne pristajući na četničku kolaboraciju, u partizanskim redovima protiv Italijana. Na kraju, smučili su mu se i četnici i partizani:“Dok se borba vodila oko Nikšića, on se popeo na jednu stenu i pola sata čekao da mu okupatorski metak prekine paćenički fizički i duhovni život“.

        Zaista, ova pogibija je simvol našeg građanskog rata: čovek časti, istinski junak, borac za slobodu, svesno se izlaže okupatorskom metku da ne bi gledao uzajamno istrebljenje svog, krvavo ideološki zavađenog, naroda, podeljenog na četnike i partizane!

U HERCEGOVINI

        Zavičajna Hercegovina Trkljina prvo se našla na stravičnom udaru ustaša, koji su odmah krenuli da kolju i ubijaju, bacajući svoje komšije u jame. Trklja, između ostalih svedoka, sreće i Dragana Mandrapu, gostioničara iz Mostara, koji je preživeo pokolj Srba iz sela Zijemlje, pobijenih u Mostaru krajem 1941. Zato se digla narodne vojska Srba, u kojoj, na početku, nije bilo podela; pogotovu  u krajevima poput mostarskog, u kome nije bilo više od 10-15% Srba. Svi su morali biti skupa, ako su hteli da odole neprijatelju. Ustaše su suzbijene.                                                       

Tada se, međutim, dešava tragična četničko – partizanska podela, koja vodi u nove sukobe i zločine. Jer, mogi Srbi su morali u partizane, da spasu goli život:“Ja im govorim o borbama Srba, o srpstvu i nacionalizmu, oni uzdišu i ističu: mi sada tražimo spasa samo životima, partizani nam ga daju i mi moramo tamo, a u duši znamo šta smo i šta ćemo biti po oslobođenju“.                                          Komunisti su, maskirani u partizane, Srbima nudili veliku slovensku Rusiju kao nadu i utehu.                        Trklja svedoči:“Kao što su ustaše, to jest Hrvati i muslimani, iskoristili okupatora, prvenstveno Nemce, da u ime ustaške ideje, ideje versko – plemenske ekspanzije i prestiža nad srpstvom i pravoslavljem, unište srpski narod i pokatoliče ga, tako isto komunisti su iskoristili moralni uticaj Rusije kod srpskog naroda da mu nametnu drugu ideju, ideju komunističku, koja ga je u svojoj suštini htela da liši svih onih osobina duhovne i telesne prirode koje su ga činile Srbima. Za račun te ideje oni će, isto kao i ustaše, ubijati, bacati u jame, sa parolom da ako srpski narod neće da bude i misli kao i mi, mora da umre, osuđen je na smrt“.

        Komunisti su u Hercegovini sprovodili surov teror, kasnije nazvan „lijeva skretanja“, da bi, bar negde, imali uporište:“Proterani iz Srbije oni su hteli po svaku cenu da se održe na teritoriji Sandžaka, Crne Gore i Hercegovine. Zato su njihove brutalnosti bile mnogo veće nego u Srbiji“.

        Užasne slike iz ljubomirskog kraja: partizanski vođa Sava Kovačević zvani Mizera ubija seljaka Krstu Kašikovića tako što mu čizmama smrska glavu, a Petar Drapšin mrvi lobanju Obrada Tomaševića kundakom.

PROLAZAK KROZ BOSNU                                                                      

Kada iz Hercegovine treba da pođe za Srbiju, Trklja odlazi među partizane na Boračko jezero da ga prebace u Bosnu. Kaže da mora za Beograd jer su mu tamo žena i deca. Vodi ga seljak koji je preživeo ustaški pokolj:“Bio je to čovek iskidanih nerava i svaki šum uznemiravao ga je i plašio“.                                                                          

Prešavši po mećavi preko Bjelašnice i Igmana, stigao je do neobičnog štaba narodne vojske na Igmanu – nisu bili ni četnici, ni partizani:“U njemu je bilo dosta izbeglih iz Sarajeva, među kojima dosta Jevreja, pogdjekoji musliman i katolik levičarski orijentisan.“ Jedan kaže Trklji:“Oko 30 Jevreja izbeglih iz grada i nekoliko seljaka su za partizane, a mi svi seljaci za četnike“. Ipak, Trklja je svestan u kom se pravcu stvari razvijaju:“Naravno, i ovde će partizani dovesti jedinice sa strane, i dovde će dopreti Crnogorci, i razbiti četnike“.

        Onda prolazi kroz Sarajevo, a u dnevniku ne zaboravlja da pomene Marka Šakića, jednog čestitog Hrvata, sreskog načelnika, koji je „na desetine, a možda i stotine, srpskih života spasao“.

        A  kako je u gradu? Trklja svedoči:“Čuju se plotuni prema Romaniji. Tamo oko Pala vode se borbe između ustaša i četnika. Grad je stvarno u opsadi sa severa, istoka  i delom juga. Jedini prolaz prugom i drumom preko Konjica i dolinom Bosne prema Zenici. Teško sam uzdisao. Zar Sarajevo, najlepši i najdraži grad, ne samo Bosne i Hercegovine, već i Jugoslavije, da postane mesto u kojem nema mesta za Srbe! Tešio sam se: dok su srpske planine oko Sarajeva žive, u Bosni ima Srba, Sarajevo će biti naše“.           U vozu se obreo sa ustašama, koje drhte, jer Istočnu Bosnu drže četnici:“Sa zadovoljstvom sam posmatrao ulazak i izlazak putnika iz moga kupea i slušao njihove razgovore, njihov strah od četnika i bojazan da u svakom momentu voz ne bude napadnut. Nije trebalo upoznavati putnike međusobno. Umesto upoznavanja bilo je:“Kako je kod vas?“ Svugde je odgovor glasio samo: četnici napali tu, ubili toliko i toliko. Četnici i tamo gde znam da nema Srba ni deset procenata. Sa zadovoljstvom konstatujem: slobodna i nezavisna država Hrvatska, razorena od šake obespravljenih Srba, koje je trebalo pobiti, pokatoličiti ili proterati iz ove „svete države“. Publika baca prekore na prisutne hrvatske oficire kako da ne mogu da uguše četničku akciju. Oni se pravdaju da je to gerilsko ratovanje, da su Srbi na to spremni iz sto razloga. Da je u pitanju i ruski front, njihovim pričama ne bi bilo mere“.

        Legitimiše ga jedna žena, koja ga sumnjiči, ali nema dokaza da je Srbin, jer mu prezime nije na „ić“:“Valjda pomišlja – zar i danas ima Srba da se usuđuju putovati Hrvatskom državnom železnicom, budući da su Srbi i psi u državi s podjednakim pravima“.

        Kad stigne do Zemuna, pesnik Gustav Krklec mu pomaže da se prebaci u Beograd.

POSLE PORAZA USTANKA                                                   

Krajem 1941, Srbija, veli Trklja, nije više u „haosu i revolucionarnom vrenju“:“Okupator sa Nedićevim oružanim snagama iskoristio je sukob između partizana i četnika Draže Mihailovića, sačekao je da se dobro međusobno istuku, i onda sa jakim snagama udario i na jedne i na druge, i ovladao terenom“. 

        Trklja se ponovo sreće sa Dražom u takovskom kraju. Četnici, koji su donedavno bili jaki u Zapadnoj Srbiji, sad moraju u ilegalu. Na žalost, smatra Trklja, imaju slab smisao za organizaciju.

        Trkljin novi zadatak je da prebaci radio – stanicu četnicima iz Istočne Bosne, zarad veze sa Dražom. Pomoć mu ukazuju ljudi iz Nedićevog kolaboracionističkog aparata.

        Prilikom povratka u Bosnu, Trklja u Bajinoj Bašti zatiče odred Ljotićevih dobrovoljaca, kojima komanduje Henrih Lautner, po ocu Nemac, po majci Slovenac, koji je 1938. stigao na Zlatibor, oženio se ćerkom užičkog gradonačelnika Andrije Mirkovića, prešao u pravoslavlje i uzeo ime Miloš Vojinović. Vojinović je spasavao srpske izbeglice od ustaškog pokolja na Drini, u doba pohoda „Crne legije“ 1942. Poginuo je u borbama sa četnicima Filipa Ajdačića u Sečoj Reci iste te godine. U dnevniku, Dražin obaveštajac piše:“U Bajinoj Bašti bio je Ljotićev dobrovoljački odred. Istina, on je prema bosanskoj stvari bio naklonjen, ali nepomirljivi neprijatelj svake akcije koja se vezivala za London i bila antinemačka“.

        Trklja je tražio majora Jezdimira Dangića, četničkog komandanta u Istočnoj Bosni, koji se u to vreme krio od nemačke kaznene ekspedicije. Lautner – Vojinović saznao je da Trklja ima radio – stanicu, i on bi bio uhapšen, ali ga je spasao Nedićev oficir, Aca Janković, koji Lautneru objašnjava da je ta stanica potrebna četnicima u Istočnoj Bosni, radi veze Dangića sa Boškom Todorovićem, koji je u to vreme bio Dražin oficir među istočnobosanskim Srbima.

        Trklja će, tih dana, Dangića zateći u Srbiji, sa Jankom Tufegdžićem, Dražinim propagandistom, unukom Janka Veselinovića.                                                                       

NIKOLA TRKLjA O LAZARU TRKLjI                           

Novinar Nikola Trklja, sin Lazarovog brata od strica, Žarka, koji je sačuvao Lazarove rukopise, kaže u svom predgovoru za „Otkopanu istinu“:“Potresni ratni zapisi profesora Lazara Trklje, sekretara Zemljoradničke stranke, koje je vodio od proleća 1941. pa do jeseni 1944. godine sačuvali su od zaborava hiljade tragičnih ljudskih sudbina. Lazareva ratna arhiva, koja sadrži više stotina gusto kucanih stranica teksta, rukopisa, spiskova ubijenih, ali i ubica, naredbi, odluka, političkih i vojnih procena situacije na terenu, predstavlja jedno potpuno novo i autentično svedočenje o zbivanjima u Drugom svetskom ratu.      

Ovo dragoceno istorijsko štivo čuvano je decenijama kao najveća porodična tajna, zakopna u zemlju u nadi da jednog dana izađe na videlo i svedoči o golgoti narodnoj. Lazar Trklja bio je član Centralnog nacionalnog komiteta, lični savetnik Draže Mihailovića za istočnu Bosnu i predsednik Nacionalnog komiteta za Hercegovinu. Bio je blizak saradnik, ali, kako to kaže Dragiša Vasić, i lični prijatelj Draže Mihailovića, o čemu svedoče njihovi brojni susreti i prepiske tokom rata.                  

Lazar je sve zapisivao u beležnicu, vodio dnevnik, a kada bi mu prilike dopuštale, rukopise je, uglavnom noću, prekucavao na pisaćoj mašini. Dakle, ovo nisu memoari i naknadna sećanja na to kako je bilo u ratu, nego potpuno autentične zabeleške o ratnim događajima, bitkama i stradanju u Drugom svetskom ratu, koja do sada nisu objavljivana.                                                                              

U dnevniku opisuje zbivanja na Ravnoj gori, susrete sa Dražom Mihailovićem, duge noćne rasprave, strančarenje Dragiše Vasića. Karakterističan je jedan opis Ravne gore u jesen 1941. godine.                                                                         

Sa Ravne gore Lazar odlazi na partizansku teritoriju, u Užičku republiku, Požegu i Užice. Opisuje kako politički komesar i sveštenik drže opelo u srcu Užičke republike sahranjujući jednog lidera Komunističke partije „sa potpunim crkvenim obredom“.                                           

Pritvarali su ga i četnici i partizani. Beleži kako italijanska vojska preuzima brodove i luke u Boki, iznosi precizne podatke o poginulima i streljanima, o strašnim zločinima ustaša u Prebilovcima i drugim hercegovačkim mestima.                                                                  

Lazar do detalja opisuje kako se desio zločin u selu Prebilovci. Poimenice navodi ustaše koje su vodile akciju, gde su mučili, ubijali i silovali, kako su seljake zatvorili, opljačkali, sproveli u vagone i odveli do jame Šurmanci, a potom i pobili.                                       

Lično je razgovarao i zabeležio svedočenja preživelih Prebilovčana.                                                                    

Profesor Trklja u svojim spisima objašnjava uzroke neslaganja sa Dražom Mihailovićem, tačnije, s nekim njegovim odlukama, koje on otvoreno kritikuje. Posle jedne burne rasprave s Dražom na Kolašinskim poljima, Lazar odlazi za Bugarsku, a nakon obilaska terena i prolaska kroz Srbiju, šalje veoma oštro pismo, u kojem taksativno navodi probleme u četničkoj organizaciji, zloupotrebu naredbe o slovu „Z“, četničke zločine na terenu, bahatosti lokalnih komandanata.

        „Kada sam prolazio kroz Srbiju, izgledalo je kao u paklu. Nije se znalo ko koga ubija. Nedićevci, ljotićevci, komunisti, vojni četnici, svi su se međusobno ubijali i niko nije imao saveznike. U narodu strah i panika. Ljudi nisu bili sigurni da će kad legnu i osvanuti. Obično nisu ležali kod kuća. Eto, to je rezultat famoznog slova ’Z’. Ono je bilo stvoreno da se nevaljali Srbi liše života, a u praksi najčešće je lišavalo života najbolje sinove naroda. One koji su nekom smetali zato što su nešto radili. Srpska posla, pa eto ti.“                                                      

U ratnim beleškama Lazar detaljno govori o zločinima komunista, tzv. lijevim skretanjima, kako su posle rata komunistički disidenti nazvali partizanska ubistva brojnih civila u Hercegovini i Crnoj Gori krajem 1941. i početkom 1942. godine. Navodi imena nevinih ljudi, uglavnom uglednih domaćina, ali i ostalih, koje su partizani pobili jer nisu hteli da se priključe njihovom pokretu.                                                                                                     

Posebno je interesantan primer dvojice seljaka kod Ljubomira u Hercegovini, koje su nasred puta, bez krivice ili suda, zverski ubili narodni heroji Sava Kovačević i Petar Drapšin.                                                                  

        U svom dnevniku Lazar opisuje detaljno i četničke zločine u Foči. On se u ovom gradu zatekao dva dana posle masakra nad fočanskim muslimanima.                                         

U ratnim zapisima opisani su događaji u hercegovačkim srezovima (Trebinjskom, Bilećkom, Stolačkom, Gatačkom, Nevesinjskom, Ljubinjskom), zatim srezovima Ariljskom, Šabačkom, Novovaroškom, Mileševskom, Lozničkom, Pljevaljskom, Valjevskom, Podgoričkom, Nikšićkom, Bokokotorskom, Barskom, Cetinjskom, Danilovgradskom, Kolašinskom, kao i na Romaniji, Majevici, Homolju i u Timočkoj krajini…       

Lazareva lična arhiva više od 70 godina bila je van domašaja javnosti, a 50 godina zakopana u zemlju. Ozna ju je tražila više puta, tri puta je iskopavana i premeštana, a delom je stradala od vlage.                                                       

Kad je Lazar otišao iz rodne Bileće, njegova sestra Mara i brat od strica Žarko, krišom su sklonili dokumenta. Pronašli su nekakvu italijansku kantu od masti i papire u nju potrpali, zatvorili i zakopali. Kad je došla partizanska vlast i konfiskacija imovine porodice Trklja, Lazareve arhive nije bilo.                                                      

Niko je nije ni pominjao. Ozna je sumnjala, ali nije bila sigurna da ukućani znaju gde se ona nalazi. Žarko Trklja, strahujući da će biti pronađena, tri puta ju je premeštao. Tokom decenija skrivanja dokumentacija je oštećena. Ipak, najveći deo je sačuvan da svedoči o najstrašnijim događajima, tragediji naroda, stradanju i zločinima u Drugom svetskom ratu.                                                  

Lazareva arhiva je skrivana i čuvana kao najveća porodična tajna, a u celoj familiji samo njih dvoje, Žarko i Mara, znali su da je sačuvana i gde se nalazi.                      

Uoči raspada socijalističke Jugoslavije i pada komunizma u Hercegovini, dokumentacija profesora Lazara Trklje izneta je na svetlost dana. Žarko je jednoga dana svom sinu (potpisniku ovih redova), po završetku studija, tutnuo u ruke gomilu papira uz reči: „Evo ti ovo, pa vidi šta ćeš s tim.“

        Sve u svemu, knjiga ratnih zapisa Lazara Trklje neophodna je lektira za svakog ko hoće da razume tragediju Srba u Drugom svetskom ratu, ali i posle njega.

Dr Vladimir Dimitrijević