MEJL JE STIGAO Od svog saborca, koji je pročitao tekst o “delomparizaciji” Srbije, primio sam elektronsku poštu:“Dragi Vladimire, hvala ti što si u nastavku "antilomparizacije" faktički potvrdio sve što sam u citiranom mejlu pisao. Kada bi Lompara u prvi plan stavljala patriotska opozicija, svesrdno bih to podržao. Ali, oni koji finansiraju i upravljaju studentskim buntom (ne volim da kažem "deca" za studente, to su odrasli ljudi) to neće uraditi. Izigraće ga, kao i sve patriote koji budu u toj ujdurmi učestvovali. Ja studentima ne verujem apriori. Ima ih raznih. Verujem samo onima koje znam, to su moji studenti. A njih je malo. Mnogi studenti su zaraženi evropskom pošasti. Seti se samo majdana u Kijevu. "Kafa u bečkoj operi i čipkaste gaćice", kako je na nekom transparentu tamo pisalo.“ Tako je pisao moj saborac iz doba borbe protiv rušenja obrazovanja u Srbiji. Sve to zvuči trezveno.

NACIONALNA OPOZICIJA?

Recimo, nešto poput pokreta „Mi – glas iz naroda“, o čijoj sudbini jedan od njegovih osnivača, Siniša Ljepojević, u intervjuu „Pečatu“ kaže:“Inicijalni sastanak je održan kod dr Nestorovića u njegovoj ordinaciji. Mislio sam da od toga nema ništa, ali događaji su me demantovali. Nismo imali ni novac ni infrastrukturu, ni optimizma nije bilo previše…(…) Mi smo bili kao kulturno-umetničko društvo, bukvalno od nule smo krenuli u svakom smislu. Za nas je glasalo sto osamdeset hiljada ljudi! Birači su bili željni nečeg novog, to je bio naš adut. I tako smo ušli u parlament.(…) Imali smo trinaest poslanika. Međutim, desilo se da su tu nastali neki nesporazumi i onda se taj pokret raspao.(…)

Da, ali nesporazumi oko novca su došli kasnije. Grupa u kojoj sam ostao je bila uskraćena za novac koji se dobija od države za stranačke aktivnosti. Mi smo osnovani kao grupa građana i račun se vodi na privatno lice, u ovom slučaju na dr Nestorovića. Svaki poslanik na mesečnom nivou dobija finansijska sredstva za stranački rad, taj novac dr Nestorović kao vlasnik računa ne daje drugoj stranačkoj grupi – Mi, Glas iz naroda. Ne daje niti će davati kako stvari stoje.(…)

Koliko ja znam to je oko dve i po hiljade evra mesečno.“(1)

Po poslaniku, naravno.

DOBRA IDEJA?
„Nije loćikavo“, što kaže narod. U Skupštini Srbije se praviš da si mrtav dok SNS proždire državu, a parice kaplju. S neba pa u džepić. A ti se široko osmehuješ, čak i bez zlatnog zuba iz Balaševićeve pesme. I Veliki Klovn vlada. Već sprema taj isti Klovnokrata barem deset patriotskih i osam studentskih lista, onih „pravih“, njegovih. Sve patriota do patriote i student do studenta. Svi protiv „obojene revolucije“. Niko ni dolara ne prima od JuEsEjda. Lova stiže od Velikog Klovna, koji nas plaši Dinkom Gruhonjićem. Tražili ste – gledajte, zar ne?

Ipak, to nije sve: pošto mi se mejlom javio ozbiljan čovek, da se podsetimo jedne trezvenosti iz naše prošlosti. Jer, pored logičnosti, odgovor koji nudimo epohi mora biti zasnovan i na pitanju moralnih izbora u teška vremena, A neki put moralni izbor ne izgleda logično. Logična je izreka „Pokornu glavu sablja ne seče“, ali ima i ona druga, koja čast stavlja iznad glave:“Voda sve opere do crna obraza“.

TREZVENI LJOTIĆ I VRH SPC

Čitajući već citirano elektronsko pismo, setio sam se Dimitrija Ljotića, vođe male, ali ideološki monolitne, političke organizacije „Zbor“. Posle potpisivanja Trojnog pakta 25. marta 1941, koji je izazvao ogromni gnev srpskog naroda, jer Srbin nije želeo savez sa Hitlerom i Musolinijem, krenulo se, svenarodno, ka rušenju Vlade Cvetković – Maček putem nesustajnih protesta gde god je bilo živih potomaka Karađođa i Njegoša. Ljotić je, kao iskreni rodoljub, smatrao da će posledice obaranja pakta biti kobne, pošto će se Hitler svom snagom obrušiti na Kraljevinu Jugoslaviju.

Ljotiću je najviše smetalo što je u rušenju Trojnog pakta najaktivnije učestovao vrh SPC. U svojoj studiji o vođi „Zbora“, „Učitelj ili farisej“, Rastko Lompar piše: „Podrška koju su episkop Nikolaj Velimirović i deo klera ukazivali Dimitriju Ljotiću prestala je tokom dramatičnih događaja proleća 1941. godine. Srpska pravoslavna crkva se jasno opredelila za Saveznike, a protiv sporazuma sa Osovinom. Još februara 1941. godine, patrijarh Gavrilo upitao je sve episkope za mišljenje o pitanju pakta sa Osovinom. Svi episkopi izjasnili su se protiv, a najžešći protivnici pakta bili su episkopi Nikolaj i Irinej. SPC je izradila memorandum protiv pakta, koji je predat namesniku Radenku Stankoviću 19. marta. Aktivnosti SPC nisu se zaustavljale samo na tome, već su uspostavljani kontakti sa svim političkim akterima koji su se protivili paktu. Patrijarh je u razgovoru sa predsednikom Vlade izjavio da je pakt izdaja srpskog naroda, i zakazao je sednicu Sinoda za 27. mart. Ta odluka, koja je objavljena u štampi, daleko je odjeknula u jugoslovenskoj javnosti. Zbog nje je Dragiša Cvetković pokušavao da se sretne sa patrijarhom, a Dimitrije Ljotić je uputio pismo patrijarhu i episkopima Nikolaju i Irineju 26. marta. U pismu, koje je samo delimično objavljeno u njegovim Sabranim delima, on je branio kneževu odluku da se pristupi paktu i upozoravao episkope na strašne posledice ukoliko nastave da mu se opiru. (…)

U svakom slučaju, patrijarh i episkopi nisu prihvatili savet Dimitrija Ljotića i SPC je podržala državni udar 27. marta 1941. godine. Prema dostavama BDS-u ( nemačka obaveštajna služba, nap. V.D. ) episkop Nikolaj se sastajao sa zaverenicima i pre puča. Dan nakon udara, patrijarh Gavrilo se obratio javnosti preko radija govorom, koji je prema nekim indicijama napisao episkop Nikolaj. Odnosi između Dimitrija Ljotića i episkopa Nikolaja, kao i ostatka SPC, trajno su pokvareni i nisu se popravili ni tokom okupacije.»(2)

Trajno pokvareni odnosi između Ljotića i Nikolaja nastali su na osnovu različitog odnosa arhijereja i Ljotića prema Trojnom paktu. Ne na osnovu lične netrpeljivosti.

LJOTIĆEVO PISMO

Ljotić je patrijarhu Gavrilu i vladikama Nikolaju i Irineju pisao 26. marta 1941: ”Prema tome ja vas molim i preklinjem da se s vaše strane ne čine ovakve stvari koje će nas sve baciti u propast. Kad je već pakt potpisan, tražite od Kneza da odmah dođe na čelo jedna prava, puna i čvrstine i autoriteta vlada koja će s jedne strane pakt poštovati a s druge strane narodu uliti poverenje da će sloboda i nezavisnost biti sačuvani… Ako se o ovu molbu oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete na svoja leđa natovariti svu odgovornost za slom državni i narodni i pred Bogom ćete ispasti kao oni ljudi „koji traže slavu ne kod Boga već kod ljudi”.

Na završetku moram pomenuti da su sva moja predviđanja iz spoljne politike dosad bila uglavnom ispunjena, pa otud i ova moja tvrđenja valja gledati pod tim uglom…“(3)

Ljotić je, činjenično gledano, bio u pravu: Hitler i Musolini su razbili Jugoslaviju, nastupilo je rasulo države, a Srbi su stradali najviše u svojoj dotadašnjoj istoriji.

NEKOLIKO PITANJA

Ako se tome doda da su i Amerikanci i Britanci imali svoje emisare u Jugoslaviji u martu 1941, koji su se sastajali i sa vrhom SPC, da li to znači da je vrh SPC učestvovao u „obojenoj revoluciji“? Jer, angloamerički obaveštajci su dolazili i viđali se sa nekima od episkopa, i očekivali od njih podršku puču izvedenom 27. marta. Taj puč je odgovarao SAD i Velikoj Britaniji. (4)

Nekoliko pitanja: da li je vrh SPC trebalo da podrži kneza Pavla i Vladu Cvetković – Maček prilikom potpisivanja Trojnog pakta? Zašto su Srbi rušili Trojni pakt iako su znali da je Srbija okružena paktovskim zemljama, i da ne može da se odupre jačem neprijatelju? I da li bi nam, možda, bilo bolje da smo slušali Ljotića? Da li bi Hitler i Musolini zaista sačuvali Jugoslaviju od podele koju su firer i duče planirali, i koja je između Sila osovine dogovorena još 1940. godine?

Međutim, ključno pitanje glasi – da li su Srbi na čelu sa vrhom svoje Crkve zaista mogli da pristanu na savez sa Hitlerom i Musolinijem?

To pitanje je moralno. I ključno. Takvo je bilo pitanje iz 1914. godine – da li da se pokorimo Beču ili, posle Prvog i Drugog balkanskog rata, da prihvatimo uslove Franje Jozipa? Takvo je bilo i pitanje 1915. godine – da li da kapituliramo kao Crna Gora ili da krenemo na albansku Golgotu, koja će nam 1918. doneti solunski Vaskrs?

JOŠ NEŠTO

Moj korespondent kaže da ne veruje studentima apriori. Ljotić ni patrijarhu Gavrilu, ni vladikama nije verovao apriori. Smatrao je da ozbiljno greše. Uglavnom je bio u pravu. Englezi i Amerikaci su nas, videlo se to još 1942, izigrali. Prepustili su nas Staljinu i Brozu. Patrijarh Gavrilo je dočekao komunističku okupaciju zemlje u kojoj je Srpska Crkva imala svoju pastvu. Nikolaj Velimirović je umro u izgnanstvu, osuđen od Broza i njegovih na gubitak državljanstva. Ljotić je, sledeći svoju logiku manjeg zla ( „Bolje pakt nego rat“ ) smatrajući da su Nemci manje zlo od komunista, i služio je Nemcima od 1941. do 1945. Srbi su, u užasima Srbocida, izgubili preko milion ljudi u Drugom svetskom ratu.

Ali, čitaoče, stavi ruku na srce – kakvi bismo mi bili Srbi da smo, kao Bugari i Rumuni, bili u savezu sa Hitlerom i Musolinijem? Kakvo bi bilo naše moralno nasleđe?

Naravno da spoljna i unutrašnja politika nisu isto. Naravno da savez sa Hitlerom nije isto što i vlast Vučića. Ali, pitanje morala u politici se danas postavlja sa istom žestinom kao i nekad. Zar ćemo dopustiti da Vrhovni Klovn i Savez naprednjačkih sramotnika unište Srbiju? Koja vlast može naneti veću štetu srpskom narodu od Vučićeve? I zar studenti manje od nekakve „patriotske opozicije“ žele dobro Srbiji? I zar je Lompar, koji ih podržava, nekakav kratkovidi slavoljubac, kakvi su, u očima Ljotićevim, bili patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj?

I JOŠ NEŠTO

Ili, kako reče Iva Radović:“Deset meseci živimo u opsadnom stanju, i nije slučajno što ovo stanje vlast namerno potpiruje, jer je prirodna ljudska potreba za sigurnošću i predvidljivošću. Računa se na to da će u jednom trenutku doći do zasićenja, da će ljudi naprosto želeti da se vrate svojim, prividno normalnim, podrazumevano iznurenim, životima.

Uporedo sa tim mobilišu se jedni protiv drugih oni koji su opravdane proteste započeli i podržali. To daje rezultata, te se na mrežama može videti više gneva protiv „neutralnih“ (a to je kategorija koja obuhvata mnoge, od pukih licemera pa do obespravljenih i očajnih) ili nepodobnih, nego protiv onih koji nam zaista, doslovno, rade o glavi.

Uzmimo se u pamet: i „nacionalisti“ i „evroatlantisti“ zaslužuju zdrav vazduh, zemlju i vodu, zaslužuju jednake mogućnosti da se školuju, zaposle shodno obrazovanju i sposobnostima, zaslužuju objektivno informisanje, zaslužuju da se voze auto-putem ili čekaju voz na stanici bez straha da će poginuti. To su neupitna prava; sve ostalo rešava se na izborima.“(5)

Tako i ja mislim. Kao što mislim da borba protiv Vučića nema nikakve veze sa kijevskim nacističkim buntom na Majdanu koji je doveo do Zelenskog i NATO rata protiv Rusije na Ukrajine. To ima veze sa našim nepristajanjem na sverazorni i izdajnički režim Aleksandra Vučića koji nas, bacajući dimne bombe na kojima piše „Dinko Gruhonjić“, vodi u slom i propast.

Ljotićeva logika je, u ono vreme, bila logična. Ali, ja bih umro od stida da nismo imali „nelogične“ arhijereje Gavrila i Nikolaja. Danas ih nemamo, ali u nama teče njihova krv. Slabi i nedostojni, njihova smo duhovna deca. Blagoslovite nas, Vaša Svetosti i Vaše Preosveštenstvo!

dr Vladimir Dimitrijević

UPUTNICE (14. 9. 2025. GODINE)

1.https://www.pecat.co.rs/2025/08/ulazak-u-politiku-je-moja-velika-greska/
2. Rastko Lompar: Dimitrije Ljotić: učitelj ili farisej, Catena Mundi, Beograd, 2021.
3. Di¬mi¬tri¬je V. Ljo¬tić: „Oda¬bra¬na de¬la” , Prva knji¬ga, Min¬hen, 1981, str. 237
4. oko.rts.rs/istorija/5083943/uloga-amerikanaca-u-pucu-27-marta-1941-skrivena-pisma-tajni-emisari-i-dusa-jugoslavije.html
5. https://stanjestvari.com/2025/09/13/iva-radovic-iznurivanje-spinovanje-huskanje-i-rec-dve-o-crkvi/