UMESTO UVODA

Nedavno je potpisnik ovih redova na svoju elektronsku adresu, dostupnu na sajtu vladimirdimitrijevic.com. dobio ova dva pisma, jednog odraslog čoveka i jednog deteta, zapanjila  su me. Znao sam da živimo pod okupacijom, i u svim mogućim užasima, čiji je cilj da nas, Srba, nestane, jer je Novom svetskom poretku potreban ovaj prostor, ali ne i ovdašnje stanovništvo, ali su me činjenice iznete u pismima ipak navele da mislim kako je stanje još gore nego što sam mislio.

NEKO JE REŠIO DA SPROVEDE GENOCID NAD SRBSKOM PAMEĆU! Zato ove tekstove stavljam na uvid javnosti, i molim se Bogu da nas digne na noge da ne dozvolimo ono što nam neprijatelj želi.

 Vladimir Dimitrijević

+ + +

GENOCID USRED BEOGRADA

Male i velike tajne

U svetu i u životu ima mnogo tajni, velikih i malih.

Tajne ponekad mogu biti lepe i privlačne...

S druge strane, nekad one i nisu baš tako jednostavne i lepe, pa ne želimo da prihvatimo njihovo postojanje, jer nam je tako lakše. A neobične stvari, dobre i loše, dešavaju se ljudima širom sveta, često i u Srbiji, katkad neposredno ispred naših očiju. Ponekad se te tajne tiču i nas samih, života članova naših porodica i naše dece.

Cela Srbija je, uostalom, kao što su pesnici već primetili, jedna velika tajna… I često se upravo o najvećim tajnama najmanje govori i najmanje zna, jer – kada bi bilo drugačije – prestale bi da budu tajne.

Mračna tajna Novog Beograda

Dakle, postojale su i sada postoje mnoge tajne…, ali se retko koja od njih može uporediti sa jednom „tajnom nad tajnama“, zloslutno prisutnom usred Beograda! I zaista, ima li veće tajne od ove, o kojoj upravo ovde pišemo?

U stvari, naravno da ima mnogo većih i značajnijih tajni „pod kapom nebeskom“, ali verovatno je malo besmislenijih, malicioznijih i štetnijih.

Reč je, naime, o nečemu veoma čudnom, a istovremeno i opasnom. Odgovori se samo naslućuju i o njima se govori nedovoljno glasno, pre svega kao o nečemu iza čega „stoje veoma moćni ljudi“, ili čak „sile“!

Ko su ti ljudi? Ili te „sile“? Da li su „domaće proizvodnje“ ili stižu iz inostranog „podzemlja“, ili pak sa vrhova moći? I ko je, uopšte, bio u stanju da smisli – ili da ostavi nesmetano sprovođenje strašnog plana – nešto tako podmuklo i zlonamerno, a istovremeno krajnje tajanstveno i efikasno?

Ko je to došao na ideju da sprovede dosad nezamislivi genocid – da, baš ta reč se može upotrebiti (!) – i to ovako očigledno, upravo nad srpskim naučnicima i najmlađom populacijom, usred Beograda, glavnog grada Srbije? (Zar bombardovanje osiromašenim uranijumom nije dovoljno bar za narednih nekoliko vekova, kao što tvrde stručnjaci?) I ko to može, uopšte, da dozvoli? Ko sme da dopusti da se makar pomisli na tako nešto, da se dođe na takvu monstruoznu zamisao, ali i praksu (?), zapanjeno se pitaju ojađeni naučnici moleći da im neko pomogne.

Zar opet – ovde i sada?

Usput treba podsetiti i na poznatu činjenicu da su Srbi tokom dvadesetog veka doživeli višestruke genocide..., od kojih je najpoznatiji onaj što je sproveden u Jasenovcu. Između ostalog, Hrvati su čak imali i koncentracioni logor za decu..., a to je poznato svima onima koji žele da znaju. I još mnogo toga o čemu ovde ne možemo opširnije govoriti.

Mislilo se da se to „više nikad neće ponoviti“, ali ponovilo se – i 1995. godine je Hrvatska, uz višestruku i višegodišnju pomoć svojih brojnih saveznika, uspela da protera gotovo sve Srbe sa njihovih životnih prostora. Onda se isto to, nedugo zatim, ponovilo i na prostoru Kosova i Metohije, 1999. i 2004. godine. Pa se, s vremena na vreme, u manjim razmerama ponavljalo opet i opet...

Međutim, sada se nešto slično dešava i u Beogradu, a onaj ko ne veruje neka dođe da vidi i da se upozna sa činjenicama! Da li je uopšte moguće da skoro niko ništa o tome u najvećim medijima ne govori?!

Rat protiv srpske nauke

S druge strane, u poslednje vreme se, ipak, pisalo o ratu protiv srpske nauke i naučnika, mada to nije ni nova ni nepoznata stvar. O tome su izveštavali brojni listovi, samo ponekad i na naslovnim stranama, kao na primer „Politika“. Jer, to je veoma važna tema, od čijeg tretmana i razrešenja zavisi mnogo više okolnosti nego što na prvi pogled izgleda. „Od nauke zavisi budućnost svih nas“ – zvuči kao fraza, ali ovo važno upozorenje nikad ne može biti samo prazna parola, već je reč o suštoj stvarnosti, koja bi se mogla potkrepiti i različitim statističkim brojkama.

Pisalo se, između ostalog, i o tome kako pokušavaju da srpske naučnike ostave bez posla, kako žele da „amerikanizuju“ srpsku nauku, da nametnu engleski jezik umesto srpskog, kako putem nauke uništavaju srpski narod, kako ne nameravaju da boduju višegodišnji trud srpskih naučnika, niti da omoguće bavljenje nacionalnim temama od prvorazrednog značaja za Srbiju.

Između ostalog, hrabri pojedinci glasno su govorili i o stalnom mobingu u odnosu na one naučnike koji se izjašnjavaju kao Srbi… Da se svesno ide ka tome da samo stranci mogu da vrednuju srpsku nauku... I to pre svega upravo oni koji pripadaju zemljama gde je primećen antisrbizam kao gorući problem, i tome slično. I još mnogo toga je govoreno i pisano o aktuelnom trenutku u kojem se nalazi srpska nauka, odnosno – o pokušajima da se ona uništi. Uostalom, o svemu tome postoji i obimna dokumentacija.

Pisalo se, dakle, dosta toga – ali ne i dovoljno – o pokušajima da se definitivno dokrajči srpska nauka. Međutim, vrlo malo se pisalo o pokušajima da se „definitivno dokrajče“ srpski naučnici. Kao i njihovi potomci!

O tome se ponekad šaputalo...

Koga i zašto ubija EDB?

Zainteresovani čitalac ili putnik namernik bi neke od odgovora mogao i lično da potraži u Bloku 32, na Novom Beogradu. Tačnije rečeno, skoro u samom centru Novog Beograda. Tamo gde piše, odnosno gde je do skora pisalo (dok nije još jednom prefarbano) – „EDB ubija našu decu“. Uz mnoge druge natpise sličnog sadržaja, koji su takođe prefarbani. Ovde se protestovalo, ubeđivalo i preklinjalo, izlazilo na ulicu i plakalo, ali ništa se nije promenilo.

A šta se to tamo desilo? Prvo su okupili vodeće srpske naučnike, odnosno mlađe među njima na jednom mestu. Raspisan je konkurs Ministarstva za nauku i naučnicima je omogućeno da – pod nešto povoljnijim uslovima u odnosu na standardne cene – uđu u otkup stanova raspoređenih u tri zgrade, koje su (za sada) izgrađene u Bloku 32. U jednoj od tih zgrada je smešten i vrtić, sa lepim imenom „Čarolija“, a u njemu svakog dana boravi veliki broj dece.

U početku, i na prvi pogled, sve je izgledalo normalno. Naučnici moraju da 20 godina otplaćuju stanove, ali uslovi su ipak nešto povoljniji od uobičajenih tržišnih uslova itd.

I onda se desilo to…, o čemu se samo ćuti i šapuće.

Crni monolit

Mnogo neobičnih stvari odigralo se u narednom periodu. Na 20-ak metara od obližnjih zgrada, velikom brzinom, počela je da niče, a na kraju je i iznikla – i pored svih protesta, pa čak i zvaničnih sudskih zabrana (!) – neobična, tajanstvena zgrada, čudovišni objekat nalik crnim monolitima iz Kjubrikove „Odiseje u svemiru“. Opskurne, neupućenima nedokučive namene.

Jedna od najjačih trafostanica u Beogradu, oko 20 metara udaljena od zgrada u koje su planski dovedeni i u kojima su, u velikom broju, grupisani mlađi srpski naučnici sa porodicama, sa mnogo dece mlađeg i najmlađeg uzrasta. Sa vrtićem u zgradi koja je najbliža „potencijalno smrtonosnoj“ (jedan od eufemizama iz zvaničnih dopisa preplašenih stanara) trafostanici, ogromne jačine!

Tolike snage (110/10kV) da bi – recimo, u Kanadi – po zakonima (koji se tamo i primenjuju) morala da bude udaljena najmanje 500 metara od ljudskih staništa! A ovde je udaljena 20 metara, odnosno – ona se nalazi 25 puta bliže nego što bi smela da bude!

Još preciznije, reč je o trafostanici koja ima snagu za napajanje grada od 100.000 stanovnika, sa pratećom industrijom i poslovnim objektima. Šta će takav energetski monstrum usred našeg „univerzitetskog naselja“?

Podrazumeva se, mesto za takve objekte je isključivo industrijska, a nikako stambena zona (pri čemu su najbliži stanovi, sa velikim brojem dece i vrtićem, udaljeni samo 20 metara!). Da li ste skoro čuli za nešto slično?!?

Srpski naučnici na udaru smrtonosnog zračenja

Da ne govorimo o ispitivanjima što ukazuju na pogubnost zračenja koja se moraju rasprostirati iz ovakvih gigantskih trafostanica, o zračenjima koja uništavaju zdravlje i živote. O mogućnosti razboljevanja dece od najstrašnijih bolesti, a o čemu postoje brojni primeri..., i o čemu je teško uopšte i razmišljati. Primera radi, zna se da su polihlorobifenili kojih ima u trafostanicama visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti, pri čemu je samo jedan litar dovoljan da se zagadi čak milijardu litara vode. Isto tako, potencijalna havarija u trafostanici ovakve snage bi definitivno zbrisala sa mape ne samo blok 32...

U svakom slučaju, statistike su katastrofalne (rak mozga, leukemija itd.) i to nije šala! Ovo se više ne dešava nekom drugom, već upravo nama! Zar nije dovoljno to što je – kao posledica bombardovanja radioaktivnim uranijumom – u poslednje vreme smrtnost od leukemije u Srbiji povećana za 139%?

O svemu ovome svako dobronameran može lako da se obavesti (preko interneta, recimo). Štaviše, pa čak „i da nije baš sve tako“, zar bi bilo ko smeo da se na ovakav način igra životima dece i ljudi?

Drugim rečima, ko bi normalan i dobronameran postavljao trafostanicu ogromne snage (sa pratećim dalekovodima) – pa makar i ne bili dostupni podaci o njenoj smrtonosnosti i štetnosti – ovako blizu stanovima u kojima svakodnevno borave i spavaju tolika deca i njihovi roditelji; a pritom se nekom „slučajnošću“ radi o vodećim naučnicima i umetnicima u Srbiji i njihovim potomcima, smeštenim na upravo to mesto?

Reč je o ljudima koji žele da žive u Srbiji a ne u inostranstvu, što može biti vrlo važna informacija za one koji budu istraživali ovaj fenomen. Da li je sve ovo slučajno?! Ko hoće da pobije deo ovih ljudi, a deo da razjuri?! Da li vam je ovo odnekud poznato, iz ne tako daleke istorije?! Ko se, dakle, svega ovoga setio, kome je ta „genijalna“ ideja pala na pamet?

(Uzgred rečeno, bombardovanje Srbije radioaktivnim uranijumom je uništilo zdravlje naroda i prirode hiljadu godina unapred, pa mnogi govore i pišu o tome da je to bio specijalni hemijski i radiološki rat protiv Srba. A zar ovo nije nastavak tog rata, ko god da ga sprovodi?)

Tajanstveni i moćni ljudi puštaju Čudovište

Povrh svega – obratimo pažnju (!) – sud je, na kraju, kao što je jedino i moguće, zaista zabranio izgradnju trafostanice!

I ništa se nije desilo… (Verovali ili ne, izgradnja se nastavila još većom brzinom i uz krvoločnu i bezočnu brzopletost.) Samo su još više nastavile da se šire priče o moćnim ljudima koji su mnogostruko jači od države, da njima ništa ne znače ni odluke suda ni bezbednost dece. Izgleda smešno da se u „slučaju Savamale“ toliko reagovalo, a o ovom slučaju – sa potencijalno mnogo gorim posledicama – još uvek se praktično ništa ne zna!

Naime, republički urbanistički inspektor je izdao rešenja o poništenju dozvola za gradnju koja su pravosnažna još od marta 2015. godine, ali nadležni gradski i republički organi iz nepoznatih razloga odbijaju da sprovedu zakon! Nezvanično se saznaje da su odgovorni pojedinci, kao i dobronamerni ljudi koji su želeli da pomognu, bili izloženi užasnim pritiscima i da se boje (i to ne samo gubitka posla...). Naravno, ovde se odmah postavlja pitanje – ko to sme i može da nekažnjeno preti odgovornim licima u našoj Srbiji?!?

Osim toga, republički inspektor za zaštitu životne sredine je u oktobru 2014. izdao rešenje o zabrani postavljanja trafostanice na predmetnoj lokaciji, što je sasvim neposredno prekršeno jer je EDB u maju ove godine postavio oba bloka kapaciteta za napajanje grada od 100.000 stanovnika, uz dodatnu industriju.

Bilo kako bilo, zakon bi – u svakoj državi – morao biti konačno i bez odlaganja sproveden, jer ovde postoje pravosnažna rešenja o poništenju dozvola i o zaustavljanju gradnje. Uz dodatnu, ne manje važnu napomenu da bi i bez donošnjea ovih rešenja – zbog ogromnog rizika po zdravlje – izgradnja trafostanice svakako morala biti jednom za svagda prekinuta, zbog osnovnih etičkih i medicinskih razloga! Zbog prava na život, pre svega, koje je ispred svakog formalnog rešenja... koje je, uostalom, takođe doneseno, ali ne i primenjeno u praksi!

Osmo svetsko i srpsko čudo

I šta je bilo na kraju, posle svega toga, zapitaće se zainteresovani čitalac? Sigurno se ipak nešto desilo? Da li su dobri pobedili zle i da li je pravda nadjačala silu?

Međutim, još uvek se ništa nije dogodilo.

I pored zabrana – tajanstveni objekat je sve više rastao i rastao..., kao i očaj naučnika i njihovih porodica.

Ako ništa drugo, bar će turisti moći da vide najveću tajnu Beograda – savremeni koncentracioni logor i tajanstveni crni obelisk sa sivim objektom u podnožju, a unutra po zdravlje ekstremno štetnu trafostanicu ogromne snage, nakazno postavljenu usred naselja namenjenog za stanovanje, tj. za život naučnih radnika i njihove dece, neposredno pored vrtića.

Ovo je, naravno, u rangu „osmog svetskog (u ovom slučaju – srpskog) čuda“ i treba da ga vide svi stanovnici Srbije, ali i stranci!

Umesto rezimea

Šta reći na kraju? Možda ono što, u sličnim verzijama, često možete čuti ako prolazite kroz blok 32: „Ali, tata, ja zaista ne bih želela da se selim odavde“.

U svakom slučaju – treba još jednom ponoviti – jasno je da je tokom poslednjih decenija naš narod bio izložen vrlo intenzivnim napadima, iz različitih sfera. Među njima se posebno ističu delatnosti u domenu tzv. informativnog i kulturnog rata. Ko ovo ne vidi ili ne želi da vidi, sasvim sigurno je slep i gluv, i ne samo to.

Da li je plan da se deo naučnika fizički uništi, a deo rastera i ode u inostranstvo? Opet ona priča o večitim seobama… Da li je kao oružje podmuklo iskorišćeno niskofrekventno elektromagnetno zračenje, koje dvostruko povećava verovatnoću dečje leukemije i za koje se zna da je potencijalno kancerogeno (kao i razna druga štetna dejstva delovanja ovakvih trafostanica, o kojima bi se mogli napisati čitavi tomovi)? Ovo tvrde svetske zdravstvene organizacije sa najvećim autoritetom. Osim toga, razni mogući incidenti koji se mogu desiti kako u radu trafostanice tako i na susednim objektima, višestruko uvećavaju rizik po susedne stanare. Drugim rečima, ne samo što je definitivno kancerogena, već je ova trafostanica i prava tempirana bomba, u bukvalnom smislu reči!

Prema tome, na ovaj način treba ugasiti srpsku nauku i time onemogućiti oporavak i napredak srpskog naroda. A imajući u vidu okolnosti u kojima se ovaj narod nalazio tokom poslednjeg perioda, to svakome ko dubinski sagledava činjenice može biti potpuno jasno.

Poslednja linija odbrane

I ko će zbog ovoga da odgovara?!?

To je, ipak, najmanje važno, iako zločin ne zastareva.

U stvari, to uopšte u navedenom kontekstu i nije važno, jer se opasnost primakla jako blizu i namerava da uskoro otvori svoje čeljusti, tj. da pusti u rad tajanstvenu trafostanicu. Sada su već u pitanju dani, možda i sati.

U ovom trenutku, najvažnije je da se „horor u Bloku 32“ (kao što je glasio naslov teksta u jednom od medija) što pre prekine, odnosno da se „žetva“ ove trafostanice spreči. Da se spreči još jedan pomor usred Beograda, još jedan koncentracioni logor za srpsku decu.

Učinimo nešto! Treba spasiti živote dok još nije prekasno, jer ovakav čudni i čudovišni eksperiment Srbija ne sme sebi da dozvoli. Ovo je stvar njenog opstanka i poslednje odbrane.

Neka pomogne svako ko može. Možda bi, pre svega, nešto mogla i morala da uradi naša država?!

Nemanja Karadžić

+ + +

Kad pogledam kroz prozor

Većina ljudi u Beogradu, pa i u celoj Srbiji, ima problem da se zaposli a samim tim da obezbedi adekvatan stan za sebe i svoju porodicu. I pored svih muka i upornog rada mnogo ljudi, gotovo polovina stanovništva naše zemlje ne uspeva da reši svoje stambeno pitanje. Do sada sam upoznala mnogo ljudi koji su gotovo ceo život proveli u roditeljskom domu ili ih je, očajne, sudbina odvela u inostranstvo, gde su se skrasili i otpočeli novi život, zaposlili se, zasnovali porodicu.

   Slušajući njihove životne priče, neprekidno mi se nametalo jedno pitanje: „Zar su stanovnici ove države spali na to da su, bez igde ikoga, morali da pobegnu u njima nepoznate krajeve kako bi ostvarili koliko-toliko pristojan život?!“ I „zašto Srbija svojim građanima ne može da obezbedi krov nad glavom?!“

   U današnje vreme srećni su oni koji žive u iznajmljenim stanovima. To je barem bolje od pojedinih, strašnih slučajeva, sa kojima sam, na žalost, imala priliku da se sretnem. Moja porodica i ja smo ipak uspeli da dobijemo stan u jednoj zgradi, u Bulevaru Zorana Đinđića. Jeste, stan je mali, ali ipak naš je. Živimo tu već oko osam godina. Kao i veliki broj ljudi, živeli smo skromno ali nesmetano, a to je najvažnije, zar ne?

   Gledam kroz prozor. Vidim… Nada mnom se nadnela senka visoke sive zgrade. Svakim danom sve se više plašim. Jer to je senka straha i beznađa, zabrinjavajuća, tajanstvena… Senka koja nas tera iz naših domova, senka nehumanosti. Senka koja mesecima raste. Senka koja preti…

   Pre otprilike dve godine, tačnije u leto 2014, saznala sam za tu senku koja mi sada ne da mira. Tada sam mislila da je cela stvar „naduvana“, tačnije previše grozna da bi bila istinita. Barem sam htela tako da mislim… Uverila sam se u svoju grešku kada sam videla temelje postavljene na svega dvadesetak metara od naše zgrade.

   Mi ćemo, kada bude počela sa svojim, istina nezakonitim radom morati da se iselimo… Gde? Na to pitanje još uvek nisam dobila jasan odgovor.

   Da ne pominjem da se u našoj zgradi, inače namenjenoj za mlade naučne radnike, nalazi vrtić u koji svakog dana dolazi veliki broj razigrane dece. Ona ni ne slute šta ih čeka kada ova naprava (vrlo opasna za decu u razvoju, po mišljenju lekara) bude počela da obavlja posao za koji je stvorena – da uništava.

Uništila je prvo naše snove, a zatim zajedno sa srećom odnela i nadu.

   Već duže vreme se pitam: „Ko stoji iza svega ovoga?“ Kako naša država može ovo da dozvoli?

Ja pišem u ime sve očajne dece i njihovih roditelja koji žele da ovaj izuzetno škodljiv, nezakonit objekat nestane iz njihove okoline i sa sobom odnese sve brige koje nam je zadao svojim postojanjem.

Od leta 2014. godine moje misli zaokuplja ta trafostanica i pitanje: „Kako li će se sve ovo završiti?“

Dete iz bloka 32