Ћирилица

Ћирилица

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 28 септембар 2015; Погодака: 15763

Текст

Људи и народи су различити. Има их и оваквих и онаквих. Нису сви људи ни у једном народу исти. Има и добрих и лоших. Али, постоји једна нарочита сорта острвских дегенерика (ЧАСТ ИЗУЗЕЦИМА!), који већ вековима настоје да чудовишно упливишу на судбину људи Европе и света, и којима то, по неком загонетном Божјем допуштењу, полази за руком.

Преко свог банкарства, трговине, масонских ложа, оружја и отрова, наносили су зло свима са којима су дошли у додир – од Кине, преко Индије, до Балкана. Одбили су да спасу Цара Николаја и његову породицу, иако је Николај био рођак њиховог краља. Финансирали су, између осталог, Хитлеров долазак на власт. Они су и наши смртни непријатељи, који су у 19. веку чинили све да се не ослободимо од Турака, а у 20. веку подржавали и Павелића и Броза (Павелић је, утврдила је Смиља Аврамов, више од деценију пре 1941. био њихов агент).

Ко су они у ствари?

Ево једне слике из америчких новина 19. века која показује ко су они.

Опширније: О нарочитој врсти дегенерика

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 25 септембар 2015; Погодака: 17165

Текст

Уочи изласка из штампе књиге Magnum crimen, објављујемо текст Владимира Димитријевића о односу Иве Андрића и кардинала Алојзија Степинца, који открива тајну Андрићевог напуштања римокатолицизма…

Срби, опрез – причамо о Степинцу!

Недавно смо добили упозорење да ми, као Срби, морамо бирати речи кад говоримо о надбискупу Алојзију Степинцу, кога Ватикан сматра „блаженим“. Решили смо да тај савет послушамо, па да чујемо гласове Хрвата који нису били ни усташе, ни комунисти, него демократски оријентисани и уз Владу Краљевине Југославије у Лондону.

М. Мирошевић – Сорго (Хрват), посланик Владе Краљевине Југославије у Ватикану, посетио је, још почетком августа 1941. године, папу Пија Дванаестог и обавестио га о „последицама које би могле настати за цркву због става једног дела католичког клера у Хрватској, који виде у садашњој Хрватској остварење католичке државе“. Папа на то није рекао ништа, али је отворено изјавио да постоје „раније тужбе Хрвата“ и да је „поколебана вера Ватикана у обнову Југославије“. Једном речју, папа је желео смрт Југославије, и став антијугословенских Хрвата сматрао је јединио битним за своје опредељење – признати Павелићеву НДХ de facto, ако не de jure.

Хрват Ф. Гажи је, преко југословенске радио станице у Јерусалиму, специјално Хрватима упутио поруку 17. децембра 1941, у којој своје сународнике подсећа на стравичност инквизиторског поступка приморавања Срба на католичење, „што је највећи злочин над појединцем и над цијелим народом“, при чему су усташе за своје злочин добили савезнике – „то су католички попови, који су у многим случајевима наткрилили у својим недјелима чак и саме усташе“.

Опширније: Како је Андрић напустио римокатолицизам

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 11 септембар 2015; Погодака: 19726

Текст

ШТА САМ ПИСАО ПРЕ ЧЕТИРИ ГОДИНЕ?

Пре четири године, 17. септембра 2011, објавио сам текст „Када ћемо сахранити несахрањене“: “Од почетка деведесетих година 20. века у Чачку се, на Усековање главе Светог Јована Крститеља, поред помоћног „Борчевог“ игралишта на Западној Морави у Чачку, држе парастоси жртвама комунистичког терора пострадалима, побијенима, без суда и пресуде, у јесен 1944. и почетком 1945. године.

Ове године су на парастосу, поред свештеника храма Светог Вазнесења Господњег у Чачку, говорили и историчар Горан Давидовић, који ради у Међуопштинском архиву, а члан је државне комисије која се бави истраживањем масовних гробница оних који су пострадали зато што су били на „погрешној страни историје“, то јест борили се с вером у Бога, за Краља и Отаџбину. Говорио јер и још један члан локалне комисије, господин Ацо Ћенадић. Обојица су изразила жаљење што се, упркос вишегодишњим обећањима, у Чачку ништа није учињено да се жртве комунизма сахране, иако се зна где су људи убијани. (Разговарао сам са некима од присутних на парастосу, чији су ближњи ту пострадали: већини су поломили ноге да не би могли да беже, а једног су заковали , распетог, на даске, јер се опирао, и тако га убили.)

Оно што је у Словенији већ углавном урађено, а што је одавно почело у Републици Српској, најзад је, скромно и стидљиво, кренуло и у Србији. Године 2009, а после иницијативе „Вечерњих новости“ и Института за савремену историју, основана је, у новембру месецу, Државна комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944. На челу комисије нашао се др Слободан Марковић, доцент са Факултета политичких наука, а секретар је постао Срђан Цветковић, један од наших најагилнијих истраживача истине о прогоњенима и убијенима од стране тоталитарног комунистичког режима. (Господин Цветковић је и магистрирао и недавно докторирао на овој теми.) Циљеви комисије су једноставни и јасни: откривање свих тајних гробница, њихово обележавање и утврђивање тачног броја стрељаних, као и редовно достављање извештаја Влади Србије о свему предузетом./…/

Опширније: Седамдесет година после – још нисмо сахранили несахрањене

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 02 септембар 2015; Погодака: 40385

Текст

serafim rouz 001 На данашњи дан пре тридесет и три године умро је велики подвижник православни, јеромонах Серафим Роуз.Отац Серафим је душу предао Богу после вишедневних мука, које су настале због неиздрживих стомачних болова. Иако их је дуго имао, није се жалио и трпео је, да сиромашни манастир не би плаћао трошкове лечења. Седам дана по доласку у болницу, упокојио се: био је 2. септембар 1982. године.

Томе је претходила велика духовна борба, коју је овај дивни човек јуначки поднео, окружен духовном децом која су се за њега непрестано молила. Умро је, по свему судећи, због блокаде вене која води до дигестивног тракта, после чега су му црева одумрла. Пошто га је причестио владика санфранцискански Антоније, духовна чада су запевала песме празника Успења Мајке Божје, који је отац Серафим много волео, а затим и Васкршњи канон. Он је тихо плакао. На самртном одру био је благ и насмешен, и светитељски миран.

Отац Серафим Роуз умирао је као истински хришћански подвижник.Његова духовна кћи,Бригита,описала је те тренутке:“Кад је било већ очигледно да отац Серафим умире, са многих крајева света узносиле су се молитве Богу, јер су га многи знали преко часописа "Православна реч" и његових књига, те су се горљиво молили да један толико потребан живот буде поштеђен. Неколико дана пред његово престављење у храму у Редингу, где је о. Серафим обављао дужност пастира, вршено је јелеосвештање. Док је у болници о. Серафим трпео крајњи бол и патњу, о. Алексеј Јанг видео га је где стоји у олтару и моли се Богу у свом уобичајеном полупогнутом ставу.

Дан пред своју смрт, о. Серафим је духом посетио мајку једног његовог духовног сина о коме се нарочито старао, Евгенију Војтан. Ево шта она сведочи, у писму сестри Бригити писаном 14. септембра 1982: “То се десило пред смрт о. Серафима. Радила сам у стражњој соби и све време мислила како бих желела да будем са свима вама у болници. Наједном се време заустави и ја испред себе угледах о. Серафима где сав светли обучен у светлуцаву сребрнасту одежду - то су најближе речи којима бих могла да опишем ту светлост. Задржала сам дах и рекла: "О, оче Серафиме!" Била сам сувише запрепашћена да кажем било шта друго осим: "Хвала". Време није протицало - све је било садашњи тренутак. Нећу тумачити овај доживљај, ни сада ни убудуће. Утешила сам се, и надам се да и вама ово пружа утеху. Врло сам недостојна и не знам шта бих још о овоме могла рећи“.

Опширније: Како се упокојио отац Серафим Роуз

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 01 септембар 2015; Погодака: 15866

Текст

migranti stizu ВИЂЕЊЕ РУСКЕ КЊИЖЕВНИЦЕ

Године 2006. на србском језику појавила се књига руске списатељице Јелене Чудинове, „Богородичина џамија у Паризу“. Она је у роману описала скору будућност Европе: године 2048, у Паризу, главном граду Еврабије, хришћани су гетоизирани и приморани да приме ислам или да умру. У роману, Београд је главни град Велике Албаније, а последњи остаци Срба селе се у Русију, где оснивају Нови Београд, и остају да бране границе.

Једина слободна земља је православна Русија, која је према исламским државама Европе подигла „зелену завесу“. Један од главних јунака ове приповести је Србин Слободан, пореклом са Косова, који Западу не може да опрости издају духовних вредности и што су ратовали против Срба хришћана у корист ратоборног ислама. У разговору с групом Француза који се нису потурчили, гневни Слободан им каже: „Тако вам и треба, Французи! Зар ви то нисте заслужили? Зар ви сами нисте јуче, својим рукама, направили данашњи дан? Живите у њему, зато што Бог постоји. Ништа нисте знали о историји Србије, ништа нисте знали о Косову. Нисте знали како су Срби славно гинули на Косову пољу, када су, штитећи своју колевку, војници кнeза Лазара стални на пут прљаве војске цара Мурата. Нисте знали да је Бајазит дошао као смртоносна куга, а по његовим траговима муслимани – Албанци. Пет стотина година под Отоманском империјом! Нисте знали какво је проклетство била Отоманска империја, нисте знали колико се српске крви пролило за победу над њом/…/ Нови Бајазит постао је Адолф Хитлер, зар сте ви, хумани Европљани, заборавили на то? /…/ Шта вас је навело да помажете Албанцима да успостављају границе по Хитлеру, шта вас је нагнало да тако лако поверујете најглупљој лажи о зверствима Срба?

Опширније: Иноплеменици у Србији (метафизичко разматрање)

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 26 август 2015; Погодака: 14960

Текст

saolin borci manasija mondo goran sivacki О ХРИШЋАНСКОМ ВИТЕШТВУ

Оно што се десило у манастиру Манасији, задужбини Свеог Стефана Високог, знак је наше духовне пропасти о коме треба говорити. Наравно, и то да кажем пре свега, манастир није никакво место за витешке игре. Витешке игре су увек и свагда биле организоване при дворовима владара и властеле. Није проблем да се витешке игре организују у Деспотовцу, али манастир, место молитве и спасења душе (без обзира што га је деспот Стефан окружио тврђавом зарад заштите од Турака, па то данас делује „романтично“ и медијски исплативо) никако не треба да служи за такве подухвате.

То је једно; а друго, и много важније – шта ће будисти из Шаолина у Манасији?

Какве они везе имају са витештвом?

Витештво је, и на Истоку и на Западу, било утемељено у хришћанству. Било је, бар у идеалу, онако како описује чувени средњовековни мислилац Рамон Љуљ:“Ко, дакле, жели да ступи у витешки ред мора да промишља и размишља о племенитом начелу витештва; и потребно је да племенитост у његовом срцу и његов правилан одгој буду сагласни и усаглашени са начелом витештва, јер, уколико тако не делују, били би у супротности са витешким редом и његовим начелима“. А која су то начела?

Ево неких.

Опширније: Будисти у Манасији или плодови Зизјуласовштине

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 24 август 2015; Погодака: 15871

Текст

deca u veri УМЕСТО УВОДА: О ЗНАЧЕЊУ СВЕТОСТИ

Реч „свети” у Старом Завету се среће 830 пута (kadsh – „светост”, „свештеност”). У највећем броју случајева, везана је за Јахвеа и предмете који Њему припадају, или личности које је Он изабрао за Себе.

У Новом Завету појам „свети” најчешће се односи на Бога (Лк. 1, 49;Јн. 17, 11; 1. Пет. 1, 15; Отк. 4, 8; 6, 10) и на Духа Божијег, као и на Христа Богочовека, „Свеца Божијег” (Мк. 1, 24; Лк. 1, 35; Лк. 4, 34; Д. Ап. 3, 14; Д. Ап. 4, 27, 30; Јев. 7, 26; Отк. 3, 7). Апостол Павле светима назива хришћане, сасвим у складу са поимањем „светог народа” у Старом Завету као народа „издвојеног на служење и славословље Богу”. Хришћани су постали свети кроз Христа, и призвани су да ту светост Христову посведоче својим животом.

Пошто је Израиљ изабран Богом, он не сме да личи на незнабошце. Одвојен од других народа, он је свети народ јер је посвећен Богу (Лев. 19, 2; 20, 26), Који каже: „Будите свети јер сам Ја Свети, Господ Бог ваш”.Бог Се открио у Својој слави и тиме открио Своју светост (Број. 20, 6). Оно што је, на почетку, открио Израиљу, на крају времена, кад наступи свештена пунота историје, Бог ће открити многим народима (Јез. 38, 23).

Светост може бити страшна за неприпремљене (Изл. 19, 18), и дрске може убити (1. Цар. 6, 19). Али, светост Божја благосиља оне који су достојни (2. Цар. 6, 11). Но, светост Божја се не пројављује само у правди, него надасве у Његовој милости и љубави (Ос. 11, 9) Само име Божје је свето (Пс. 32, 21).Бог је Одвојен и зато је Свети; али Његова светост није „егоцентрична”, него спасоносно окренута свим људима. Он за Себе каже „Господ, Бог Твој, Свети Израиљев, Спаситељ твој” (Изл. 43, 3; 62, 12).

Богослужење Светоме мора бити достојно и чисто (Лев. 9, 6-23); али, човек такође мора да живи достојно и чисто да би Бог примио човеково жртвоприношење. У Петокњижју Мојсијевом нагласак је стављен на светости и чистоти обреда, али Пророци јасно стављају до знања да спољашње жртве нису довољне, него је потребна правда, послушност, милост и љубав (Исаија 1, 10-20). јер Бог „хоће милост а не жртве” (Ос. 6, 6).

Опширније: Светиње Светима – уочи Велике Госпојине

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 16 август 2015; Погодака: 15512

Текст

porosenko karikatura ПЕТАР ПОРОШЕНКО И АУТОКЕФАЛИЈА НА УКРАЈИНИ

Вођа украјинских русофоба и НАТО слугу, Петар Порошенко, у јуну 2015. захваљивао је, на седници „Свеукрајинског савета цркава“ Цариградској „Мајци Цркви“ на помоћи да Украјина добије аутокефалну цркву, додајући,уз фарисејско позивање на међурелигијски мир (после рушења толико храмова УПЦ Московске патријаршије, и убистава њених свештених и монашких лица и верника):

“Готово у свим независним православним државама постоје независне аутокефалне цркве… Зашто би у Украјини било другачије, зашто бисмо ми били изузетак од овог правила?“ У том истом јуну Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије обратио се патријарху Вартоломеју тражећи објашњење зашто његови клирици без знања Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије делују на Украјини (1)

Свим озбиљним руским аналитичарима је јасно зашто Цариград вршља на овом простору(2).

Тиме се наставља прича започета већ одавно, још за време Кучме, првог председника Украјине после распада СССР-а, коју је својевремено интензивирао русофоб Јушченко, а сада је обнавља Порошенко.

Историјски гледано, ослонац на патријарха Вартоломеја се заснива на чињеници да је пре прикључења Украјине Руском царству, црквена јурисдикција на овој територији припадала Цариградској патријаршији. Али, то није била данашња Цариградска патријаршија, под диктатом вашингтонско – ватиканске осовине. Ондашњи првојерах у Константинопољу је, иако у турском ропству, водио одлучну борбу за заштиту православних од Брест – Литовске уније, шаљући своје егзархе у помоћ православнима данашње Украјине и Белорусије.

Опширније: „Аутокефализација“ и разарање православних народа

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 15 август 2015; Погодака: 14979

Текст

buducnosti pismo СТИГЛО МИ ЈЕ ПИСМО

Данас сам од једног брата у Христу, који живи у некој од „развијених“ и „напредних“ ЕУ земаља, добио, као реакцију на свој текст о видео – надзору следеће електронско писмо:

>> Драги брате Владимире,

Одличан текст о камерама за јавни и полујавни видео-надзор! Мада и тајног има много.

http://borbazaveru.info/content/view/8060/1/

Овај народ србски је већ зомбиран, истрауматизован као ни један у Европи, скуван као жаба на 80°, нигде више не пружа отпор, па му (нам) раде шта хоће - од ситних лопова, до владара планете у сенци. Хаос је све већи, репресија све директнија, а стање свести све лошије. Али треба се одупирати, па макар и овако.

Ја живим у "просперитетној" земљи где је густим видео-надзором све покривено, скоро сваки квадратни метар. И то не само у урбаним срединама! Са ужасом примећујем да се у Србији великом брзином и без икаквог учешћа јавности иде ка истом циљу. Опасност је можда највећа у глави сваког од нас: до инфантилности наивно размишљање, "Па неће се то баш мени десити", или оно скроз недотупаво и неодговорно, "Немам ја шта да кријем!" А када дође до твоје коже, онда је већ прекасно.

А како је тамо где је већ одмакло то с камерама? Ево само примера из прве руке.

Једном су ми грешком послали кредитну картицу на стару адресу, након 4-5 година по мом пресељењу, и то обичном поштом, непрепоручено. Само по себи врло груба грешка, рекло би се. На богатом и цивилизованом Западу. Али... Тамо је становао неки црнац. Узео је из сандучета моју картицу, отишао на аутомат с новцем и подигао више од €2000.

Visa ми је без размишљања испоставила рачун. Кад сам им одговорио да немам с тиме везе, они су и даље инсистирали да платим. Случај је доспео у полицију.

Опширније: Свет који постаје концентрациони логор – писмо из непосредне будућности

Детаљи: Аутор Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Категорија: Текст; Објављено 13 август 2015; Погодака: 18346

Текст

vatikan zlo Ако се зна да је Ватикан у распаду СФРЈ имао крајње негативну улогу (папа Војтила је, скупа са Немачком, први кренуо у признавање авнојевских граница сецесионистичких република, отворено подржавајући хрватске сепаратисте и НАТО интервенционизам у грађанском рату у БиХ);

ако се зна да Ватикан и на данашњем Космету има неједнозначну улогу (од преласка Ибрахима Ругове под „духовну јурисдикцију“ понтифекса, преко улоге бискупа Марка Сопија у борби за „десрбизацију“ косовских светиња, до настојања да римокатолицизам постане нови „европски идентитет“ Албанаца); ако Ватикан спрема канонизацију Степинца као универзалног свеца – онда веровање у подршку најмање (али једне од најутицајнијих) држава на свету праву Срба на сопствене светиње на Космету спада у својеврсну утопију религиозног глобализма (екуменизма), али није насушна потреба србског народа и његове државе.

Наравно, као што светињу других треба уважавати и одржавати односе рационалног сатрудништва, тако нам ничија подршка у ове тешке дане није на одмет. Но, искрено ће помоћи само они који су помогли око неусвајања резолуције о Сребреници, и који јасно кажу: „Косово је Србија“ – Руси.

Када бисте питали народног песника да вам одговори да ли да верујемо Ватикану, рекао би:“Латини су старе варалице“.

Србин Његош би, као приликом посете Риму, поручио: “Црногорци не љубе ланце“, и не би се поклонио папи.

Опширније: Да ли ће нам Ватикан помоћи у чувању косметских светиња?