vladimir dimitrijevic hominterna gejstapo

SLOBODA MIŠLJENJA I IZRAŽAVANJA KAO USLOV BEZ KOGA SE NE MOŽE

Ono što je tema ovog teksta je nasrtaj na slobodu mišljenja i govora u Državi Srbiji, pred kraj druge decenije 21. veka. Koliko je ova sloboda bitna u bilo kojoj demokratskoj državi?

Jedan od naših najuglednijih pravnika, akademik Kosta Čavoški, o slobodi govora kaže: “Naročito je zanimljiv slučaj Obershlik od 1. jula 1997. godine u kojem je Evropski sud nedvosmisleno potvrdio slobodu korišćenja uvredljivih i šokantnih termina. Ovoga puta jedan novinar, osuđen zbog uvrede, u komentaru govora jednog političara ovoga naziva kretenom (trottel). Po mišljenju Suda, „dotični govor je očigledno imao za cilj da bude provokativan, i samim tim, izazove žestoke reakcije“ (stav 31). Shodno tome, iako se reči „podnosioca predstavke (…) mogu smatrati polemičkim, one zbog toga ne predstavljaju neopravdan lični napad, pošto je autor dao objašnjenje koje je objektivno razumljivo i zasnovano na političarevom govoru“ (stav 33). Sud je zaključio da je upotreba reči kreten (trottel) srazmerna „indignaciji koju je svesno izazvao“ (stav 34) političarev govor, te da stoga osuda novinara za uvredu predstavlja kršenje člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima./…/
(Vladimir Vodinelić) je još 2007. godine/…/ objavio opsežan članak pod naslovom „Evropski standard slobode medija“, i to u Biltenu sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 3, str. 31-70. Posle objašnjenja da su evropski standardi slobode medija, sadržani u članu 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dalje razvijeni u bogatoj precedentnoj praksi (Court’s settled case-law) Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kao i brojnim aktima Saveta Evrope, prof. Vodinelić ističe da Evropska konvencija „ne jemči prava koja su teoretska ili iluzorna nego prava koja su praktična i delotvorna“. U okviru ovako zajemčene slobode izražavanja Evropski sud je dopuštao korišćenje difamatornih vrednosnih iskaza, pod uslovom da za takve tvrdnje postoji odgovarajući činjenički osnov, a da ne predstavljaju napad na ličnost nego na ono što je ona govorila i radila. Ili kako to sam prof. Vladimir Vodinelić veli:Difamatorni vrednosni iskazi („zveri u uniformi“, „idiot“, „sudija kukavica“, „pristrasan sudija“, „fašističke tendencije“, „totalitarna priroda“, „ideološki groteskan i klovnovski“, „neverovatni spoj sirovog reakcionara, fašističkog tvrdoglavca i teškog antisemite“, „varalice“), predstavljaju prekomerne, preterane, nesrazmerne informacije ako su, „bez ikakve ili dovoljne činjenične osnove“, odnosno ako ne stoje ni u kakvoj vrsti veze sa nekim činjenicama, što u datim slučajevima nije bilo tako jer je za tvrdnje postojao činjenični osnov, odnosno određena vrsta veze sa činjenicama, a tvrdnja nije bila usmerena na ličnost, nije predstavljala napad na ličnost, nego na ono što je ona govorila ili radila

 (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, stav 65, Oberschlick v. Austria (no. 2), 1.7.1997, stav 26, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, stav 47, Jerusalem v. Austria, 27.2.2001, stav 43, 45, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 34, Paturel c. France, 22.12.2005, stav 36, Feldek v. Slovakai, 12.7.2001. stav 75. Jerusalem v. Austria, 27.2.2001, stav 43, Pedersen and Baadgaards v. Denmark, 17.12.2004, stav 76, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, stav 42). Novinarska sloboda podrazumeva izvestan stepan preterivanja ili čak provociranja (Prager and Obverschlick, 26.4.1995, stav 38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997. stav 46. Fressoz and Roirre v. France, 21.1.1999, stav 45, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, stav 55. Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 34).

Za ovaj moj slučaj naročito je važan zaključak prof. Vladimira Vodinelića da Evropski sud, baš kao i naš Vrhovni sud, dopušta korišćenje izraza koji vređaju, šokiraju ili uznemiravaju. Tako on zaključuje:Sloboda izražavanja „važi, ne samo za ‘informacije’ i ‘ideje’ koje su povoljno primljene ili se smatraju neuvredljivim ili neškodljivim, … nego i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili bilo koji deo stanovništva“, kao i za one koje su „preterani i provokativni“ iskazi, pa ovi iskazi nisu samo po sebi, dakle, smo zato što su takvi, razlog za ograničenje (Handuside, v. United Kingdom, 7.12.1976, stav 49, Sundau Times v. the United Kingdom (no. 1), 26.4.1979, stav 65, Lingens v. Austria, 8.7.1986, stav 41, Müller and others v. Switzerland, 24.5.1988, stav 33, Observer and Guardian v. the United Kingdom, 26.11.1991, stav 59, Castells v. Spain, 23.4.1992, stav 42, Sürek v. Turkey, 8.7.1999, stav 58, Sürek and Özedmir v. Turkey, 8.7.1999, stav 57, Paturel c. France, 22.12.2005, stav 43, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, stav 43, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 30, 34)./…/ O toj slobodi ( političke rasprave, nap.V.D.) prof. Vladimir Vodinelić kaže sledeće:“Dok su slobodne sve vrste informacija bez obzira na njihovu sadržinu (gore C.1.a), dotle širina slobode i dopuštenost ograničavanja slobode nije ista kod svih vrsta informacija posmatranih prema sadržini, nego, varira s obzirom na objekt informacije: zavisna je od toga na šta se informacije odnose, u koji domen spadaju: Sloboda političke rasprave i rasprave o drugim javno važnim pitanjima, štiti se najpotpunije, odnosno sme se najmanje ograničavati; šira je nego sloboda umetničkog izražavanja, a pogotovo šira nego sloboda komercijalnih iskaza, koja se najviše sme ograničavati. Sa političkim pitanjima u užem smislu (a to su ona koja se neposredno ili posredno tiču učešća građana u procesu donošenja odluka u demokratskom društvu, (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, stav 61), izjednačavaju se i sve druge stvari koje su od javnog značaja (Sundau Times v. the United Kingdom, 26.4.1979, stav 65, Barfod v. Denmark, 22.2.1989, stav 29 i d., Handuside v. the United Kingdom, 7.12.1976, Castells v. Spain, 23.4.1992, stav 43, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, stav 64, Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, stav 58, Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16.11.2004, stav 40). „(S)loboda političke rasprave je zapravo jezgro pojma demokratskog društva koje prožima celu Konvenciju“ (Lingens v. Austria, 8.7.1986, stav 42, Castells, v. Spain, 23.4.1992, stav 43, Jersild v. Denmark, 23.9.1994, stav 31, Prager and Ovberschlick v. Austria, 26.4.1994, stav 57, i d., Andreas Wabl v. Austria, 21.3.2000, stav 42), „Sloboda izražavanja uživa naročitu zaštitu Konvencije kao jedan od suštinskih temelja demokratskog društva“, „jedan od osnovnih uslova za njegovo napredovanje, kao i za razvoj svakog čoveka“ (Jersild v. Denmark, 23.9.1994, stav 31, Handyside v. the United Kingdom, 7.12.1976, stav 49, Sunday Times v. the United Kingdom, 26.4.1979, stav 65, Alternatives Lokalradio Bern and Verein Dreyeckland Basel v. Switzerland, 1983, str. 139, Lingens v. Austria, 8.7.1986, stav 41, Castells v. Spain, 23.4.1992, stav 42;). Zato, „ne samo da štampa ima zadatak da saopštava informacije od janvog značaja: javnost takođe ima pravo da ih prima. Da je drugačije, štampa bi bila nesposobna da igra svoju životnu ulogu ‘javnog psa čuvara’ (’public watchdog’)“ (Lingens v. Austria, 8.7.1986, stav 41, Castells v. Spain, 23.4.1992, stav 43, Observer and Guardian v. the United Kingdom (no. 2), 26.11.1991, stav 59, Jersild v. Denmark, 23.9.1994, stav 31, Barthold v. Germany, 25.3.1985, stav 58, Fressoz and Roire v. France, 21.1.1999, stav 45, 51, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, stav 37, 39, Sunday Times v. United Kingdom, 26.4.1979, stav 65, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, Jersild v. Denmark, 1994, stav 63, Guerra and others v. Italy, 19.2.1998, stav 53, Roirre v. France, 21.1.1999, stav 45, News Verlags GmbH & CoKG, v. Austria, 11.1.2000, stav 56, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 30, Gaweda v. Poland, 14.3.2002, stav 34, Pedersen and Baadsgard v. Denmark, 2004, stav 71, 91, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, stav 49, 58, Dammann c. Suisse, 25.4.2006, stav 49. „(M)ada prvenstveno formulisani za štampu, ovi principi se nesumnjivo primenjuju i na audio-vizuelne medije“ (Jersild v. Denmark, 23.9.1994; stav 31, Verein Alternatives Lokalradio Bern, Verein Dreyeckland Basel v. Switzerland, 16.10.1986, Decisions and Reports, 49, str. 139: „this principle is of particular importance not only for the press (cf. Eur. Court H. R., Sunday Times judgment of 26. April 1979, Series, P, no. 40, para 65), but also for broadcasting.“). Široke granice dopuštenog kritikovanja u političkoj raspravi primenjuju se i u raspravi o drugim stvarima od javnog značaja (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25.6.1992, stav 64, Wingrove v. the United Kingdom, 25.6.1992, stav 64, Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, stav 58). Diskusija o političkim i drugim pitanjima od javnog značaja uživa veću zaštitu i manje se sme ograničavati nego kada se radi o informacijama o onome što nema opšti značaj (Tammer v. Estonia, 6.2.2001, stav 50, Barthold v. Germany, 25.3.1985, stav 58, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 33, Raichinov v. Bulgaria, 20.4.2006, stav 71). „(M)alo je prostora po članu 10. stavu 2. Konvencije za ograničenje slobode političkog govora i rasprave o javno važnim stvarima“ (Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, stav 58, Sürek v. Turkey (4), 8.7.1999, stav 57, Karatas v. Turkey, 8.7.1999, stav 49, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, stav 39, Stoll. v. Switzerland, 25.4.2006, stav 46./…/

Prof. Vladimir Vodinelić to ovako objašnjava: Dopuštena kritika političara kao takvog šira je nego dopuštena kritika privatnog lica, a političar je obavezan na veći stepen tolerancije nego privatno lice: „Granice dopuštene kritike šire su u pogledu političara kada dela kao takav, nego u pogledu privatne jedinke. Za razliku od ove poslednje, prvi se neizbežno i svesno izlaže pomnom ispitivanju svake svoje reči i dela, kako od strane novinara tako i od strane najšire javnosti. Zato mora da ispolji veći stepen tolerancije“ (Wingrove v. the United Kingdom, 22.10.1996, stav 58, Sürek v. Turkey (4), 8.7.1999, stav 57, Karatas v. Turkey, 8.7.1999, stav 49, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29.3.2005, stav 39, Stoll. v. Switzerland, 25.4.2006, 6.4.2006, stav 57). Političar koji svojim stavovima provocira, mora prihvatiti i provokativne iskaze o sebi (Oberschlick v. Austria (no. 2), 1.7.1997, stav 33, 34), ali je, u stvari, u prirodi političke debate upotreba preteranih i uvredljivih izraza (Lopes Gomes Da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 34, Roseiro Bento c. Portugal, 18.4.2006, stav 43). Oštre političke rasprave lako prerastu u lične, a to je jedan od rizika koji se prihvata učešćem u političkom životu (Roseiro Bento c. Portugal, 18.4.2006, stav 43, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.9.2000, stav 34). Što važi za političara i javnog funkcionera, važi i za eksperta kojeg angažuje vlast kada se radi o onome što on čini u tom svojstvu (Nilsen and Johnsen v. Norway, 25.11.1999, stav 52).

(O slobodi novinarskog izražavanja prof. Vladimir Vodinelić veli sledeće, nap.V.D.): Novinarska sloboda podrazumeva izvestan stepen preterivanja ili čak provociranja (Prager and Oberschlick, 26.4.1995, stav 38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24.2.1997, stav 46, Fressoz and Roire v. France, 21.1.1999, stav 45, Stoll v. Switzerland, 25.4.2006, stav 55, Lopes Gomes da Silva v. Portutgal, 28.9.2000, stav 34, Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16.11.2004, stav 40, Pedersen and Baadsgaard v. Denmark, 17.12.2004, stav 71).“(1) Dakle, iz reči Koste Čavoškog jasno se vidi koliko je sloboda mišljenja bitna za jedan demokratski poredak. Zakon o zabrani diskriminacije, donet 2009, ugrozio je, na najozbiljniji način, slobodu mišljenja i izražavanja u Srbiji.

LJUDI SU UPOZORAVALI

Recimo, Slobodan Janković je pisao:“Predlog Zakona o zabrani diskriminacije imao je 63 člana. Prve zamerke SPC i tradicionalnih crkava odnosile su se na 18-ti i 21-vi član. Konačno, one su javnosti predočile „Koncentrisani predlog tradicionalnih Crkava i verskih zajednica za izmenu novog Predloga zakona o zabrani diskriminacije” koji je predlagao promene u navedenim i u članu 45, te uvođenje novog člana koji bi se odnosio na ograničavanje zabrane diskriminacije. Nažalost daleko je od toga da su ovo bili jedini problematični članovi. Manjkavi su i članovi 2, 25, 45, st. 2 i 46. Moguće najspornija odredba je u članu 2, stav 1 koji glasi: „izrazi „diskriminacija” i „diskriminatorsko postupanje” označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje, ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi… rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji… i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva)“.

Polazeći od ovoga člana, neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje mogu doći u sukob sa postojećim zakonima poput Porodičnog zakona koji i brak i vanbračnu zajednicu definiše kao uređenu, odnosno trajniju zajednicu muškarca i žene (čl. 3 i 4). Jer, nije li nejednako postupanje na osnovu ličnih svojstava ( a seksualna orijentacija se prema ovom članu tumači kao lično svojstvo) diskriminatorno ponašanje i u skladu sa tim nedozvoljavanje civilnog braka (crkveni brak definiše verska zajednica i u skladu sa čl. 18 Zakona)? Nakon braka, nije li isto tako prema širem tumačenju ovog člana i nedozvoljavanje usvajanja dece od istopolnih parova diskriminacija? Takav scenario ostvario se u američkoj državi Masačusets u kojoj je 2003. godine na osnovu prethodno zakonski zabranjene diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, Vrhovni sud legalizovao gej brakove a par godina kasnije i usvajanje dece od strane istopolnih supružnika što je dovelo do zatvaranja većine domova za nezbrinutu decu s obzirom da ih u ovoj državi uglavnom vodi Katolička crkva. Naime država je naredila katoličkim i svim drugim ustanovama za nezbrinutu decu da daju decu homoseksualnim parovima na usvajanje. Usvajanje dece od strane homoseksualnih registrovanih parova odvija se u nekoliko saveznih američkih država i prema relevantnim studijama ima izrazito negativne posledice po decu o čemu će biti reči dalje u tekstu. Takođe, slične odredbe bez usvajanja preciznijih koje bi definisali oblasti na koje se odnosi potpuno izjednačavanje ili one u kojima je zabranjena diskriminacija (u mnogim zemljama ove odredbe važe uz Zakon o radu i oblasti koje on pokriva) ne mogu biti zadovoljavajuće. Izmenjeni član 18 predloženog teksta „Ne smatra se diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika koji je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i verskih zajednica … u skladu sa posebnim zakonom kojim se uređuje sloboda veroispovesti i status crkava i verskih zajednica” nedostatan je jer ne garantuje vernicima pravo na slobodu veroispovesti. Dakle, sveštena lica imaju pravo na postupanje u skladu sa doktrinom a isto se ne garantuje i vernicima ni u jednom domenu što predstavlja jasno kršenje jednog od osnovnih prava a to je sloboda veroispovesti a krši i slobodu govora i mišljenja, čime se posredno ojačava verbalni delikt.

Ovaj problem pokazuje se u EU i SAD gde zbog širokog tumačenja zabrane diskriminacije biva ugrožena sloboda govora pa je na tim osnovama u Engleskoj ukinut Sexual Orientation Regulations ranije usvojen za Severnu Irsku. Švedska zakonska uredba Discrimination Act u većini odredbi definiše i šta se izuzima od zabrane diskriminacije. U Švedskoj se najčešće radi o primeni pozitivne diskriminacije u korist žena, dok su druge odredbe vezane uglavnom za vojsku, neophodnost diskriminacije u određenim zanimanjima i sl. Letonski parlament je tek nakon godina pritisaka u jesen 2006. usvojio dopunu Zakona o radu kojom se zabranjuje diskriminacija u zaposlenju na osnovu seksualne orijentacije. Dakle, samo u domenu rada. Koalicija organizacija koje ne zavise od Vlade Srbije i ministar Ljajić u argumentisanju su pominjale i finalni izveštaj Komiteta UN za ljudska prava o stanju ljudskih prava u Srbiji od 12. avgusta 2004. Međutim, kao što smo naveli, izveštaj se poziva na odredbe Povelje UN o građanskim i političkim pravima, koja u članovima 18 i 19 garantuju slobodu veroispovesti, mišljenja, savesti i izražavanja. Takođe član 19, st. 3 tačke 1 i 2 veli da prava iz člana 2 podrazumevaju i posebne obaveze i odgovornost ali i da mogu biti podložni restrikciji kako ne bi narušavali pravo drugog, nacionalnu bezbednost, javni red, zdravlje ili moral. Slično ili isto ponavlja se i u članu 12, st. 3.

Član 25, Predloga zakona koji reguliše da se diskriminacijom ne smatraju ograničenja radi „sprečavanja zagovaranja i vršenja fašističkih, nacističkih i rasističkih aktivnosti, propisana u skladu sa zakonom” trebalo bi dopuniti posle fašističkih sa (zarez) komunističkih zbog zajedničke totalitarne osobenosti i istorije. Tradicionalne crkve i verske zajednice već su ukazale na problematičnost u članu 45 st. 1, koja odbacuje mogućnost da počinilac može dokazati nevinost. Međutim stav dva je takođe sporan jer teret dokazivanja prebacuje na tuženog. Član 46, stav 3 je nedovoljno jasan, jer on može omogućiti i provociranje diskriminatornog ponašanja, pri čemu bi isključivo isprovocirani počinilac akta diskriminacije snosio odgovornost. Na primer, homoseksualni muškarac koji bi tražio da obavi fiziološke potrebe u ženskom toaletu, mogao bi biti opomenut ili od drugih žena ili od strane osobe koja vodi računa o higijeni istog, ne sluteći da mogu biti tuženi.

Ovakav slučaj se desio u američkoj državi Mejn u kojoj je u toku sudski proces zbog tužbe roditelja transrodnog deteta (rođenog kao dečaka) kome škola i školske devojčice, brane korišćenje ženskog toaleta. Školske vlasti i deca nikako da prihvate da ustvari i ne bi trebalo da postoje muški i ženski toaleti (naravno ni muška i ženska garderoba). Ovakvi slučajevi dovode do apsurda i rodne politike koje insistiraju na ženskim parovima svih reči u muškom rodu i naglašavanju razlika između muškarca i žene. Zbog svega navedenog, član 7 bugarskog Zakona o zaštiti od diskriminacije, koji u četiri paragrafa definiše šta se ne smatra diskriminacijom može se uvesti ili prilagoditi za domaći Zakon o zabrani diskriminacije. Pomenuti član 7 dozvoljava drugačiji (nejednak) tretman osoba na osnovu religije, vere ili pola a u vezi sa profesijom, obrazovanjem, verskim institucijama i sl.“(2) Naravno, ozbiljne ljude poput Slobodana Jankovića niko nije slušao. I to ima posledice. Između ostalog, i po potpisnika ovih redova.

POVERENIK LOCUTA, CAUSA FINITA

Ove, 2019, 17. januara, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković, donela je presudu u slučaju Vladimira Dimitrijevića, koga je tužila NVO „Da se zna“ da je, svojim tekstom „U odbranu prirodne porodice“, diskriminisao „LGBT populaciju“:“U postupku koji je sproveden po pritužbi organizacije civilnog društva, protiv Vladimira Dimitrijevića, zbog navoda u tekstu „U odbranu prirodne porodice“ kojima se vređa dostojanstvo osoba drugačije seksualne orijentacije, poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da je došlo do kršenja odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, uz preporuke za njihovo otklanjanje. S obzirom da Vladimir Dimitrijević nije postupio po datoj preporuci u zakonskom roku, ni nakon opomene, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije, o tome obaveštava javnost.“( http://ravnopravnost.gov.rs/vladimir-dimitrijevic-diskriminisao-lgbt-osobe-cir/ ) Kako je do toga došlo? To je tema ovog teksta.

SLUČAJ MILANA BRDARA

Godine 2012, u aprilu, profesor dr Milan Brdar odgovorio je Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, Neveni Petrušić, koja ga je optužila da je diskriminisao LGBT populaciju na svom univerzitetskom predavanju. Braneći pravo na slobodu mišljenja, Brdar je, između ostalog, opisao optužbu na svoju račun, prvo citirajući Nevenu Petrušić: „Na predavanju iz predmeta „Teorija javnog mnjenja“, koje je studentima održao 12. oktobra 2011. godine na F[akultetu] z[a] k[ulturu] [i] m[edije]. „M[egatrend] u[niverziteta].“ u B[eogradu], dr M. B., profesor ovog Fakulteta govorio je o homoseksualnosti, pominjući u tom kontekstu „bolest“, „lečenje“ i „promenu pola“, i dovodeći u pitanje valjanost odluke kojom je ona uklonjena s liste bolesti, čime je doprineo stvaranju ponižavajućeg i uvredljivog okruženja u odnosu na LGBT osobe. Time je izvršio diskriminaciju LGBT osoba na osnovu njihovog ličnog svojstva – seksualne orijentacije, zabranjenu članom 12. Zakona o zabrani diskriminacije.“ Na zahtev Poverenika za zaštitu ravnopravnosti od 4. novembra 2011. godine, podnosilac je dopunio pritužbu 14. novembra 2011. godine, dostavljanjem podataka o osobi za koju se u pritužbi tvrdi da je prisustvovala predavanju prof. dr M. B. 5. oktobra 2011. godine. Ne kaže se koja je to osoba! Znači, mene prikivaju na stub srama (u vidu vesti „Profesor diskriminisao…“ na sajtu B 92, a s druge strane kriju ime i prezime da ne bismo videli ko je to došao do tako značajnog otkrića.)“(3) Dakle, Brdar se našao na udaru nakaradnog Zakona o zabrani diskriminacije na osnovu jedne anonmne prijave, baš kao u doba španske inkvizicije.

KAKO JE OPTUŽEN?

Milan Brdar je opisao kako je regovao Poverenik za zaštitu ravnopravnosti:“Uz to, u daljem ćemo videti da i poverenik N. P. blokira racionalnu raspravu, time što je: 1) očigledno stala na stranu tužilje i organizacije koja istupa umesto nje; 2) što je optuženom profesoru podigla iznad glave Damoklov mač, napravljen voluntarističkom primenom zakona, i 3) što besprimerno nipodaštava obrazloženje univerzitetskog profesora koji je isprva benevolentno u svemu video „nesporazum“. Uostalom da vidimo kako je pa moguća racionalna rasprava, kada se stav da je homoseksualizam bolest olako proglašava za diskriminaciju i podvodi pod Zakon o zabrani iste, čime se svima ostalima egzemplarno zatvaraju usta! Da li je poverenik N. P. svesna da činom potvrđuje upravo ono što rečima negira? Dalje kaže N. P., kako je prof. M. B. naveo da je čir na želucu na predavanju pomenuo u vezi s načinom na koji je Američko udruženje psihijatara „homoseksualizam skinulo s liste bolesti – demokratskim glasanjem“, upućujući pri tom studente da zamisle kako bi bilo primljeno „kada bi lekari, na primer hirurzi, demokratski odlučili da čir više nije bolest“. Objasnio je da tu „nije identifikovao dva slučaja, već je napomenuo moguću blizinu problema pola i homoseksualizma, koja je sigurno veća nego u slučaju čira na želucu.“ Naravno da sam isticao blizinu dva problema! Hoće li poverenik N. P. u svojoj stručnosti da nam kaže da nije moguće da homoseksualac dođe i traži medicinsku pomoć, to jest, promenu pola! A tako nešto teško može da se dogodi nekom ko boluje od čira. To je smisao rečene „blizine“. I nije potrebno deliti lekcije o tome ko iz LBGT grupe pripada podgrupi za promenu pola. To je apstraktna podela, zato što su itekako mogući upravo pomenuti slučajevi. Izjašnjavajući se o osnovanosti pritužbe, prof. B. je naveo da se u konkretnom slučaju ne radi o diskriminaciji, već o „razmeni stavova i mišljenja“. Zaista, čak i ako sam pogrešio, otkud je to diskriminacija, kad bi sve bilo samo izraz neznanja! Po njegovom tvrđenju, ukoliko bi se diskriminacijom proglašavala sama „razmena stavova i mišljenja“, koja je na univerzitetu „prirodna stvar“, bila bi „uvedena Inkvizicija“. A šta drugo? Dalje je naveo da sámo iznošenje mišljenja o tome da je „homoseksualizam“ bolest ne predstavlja diskriminaciju, niti je povezano s tolerancijom, zaključujući: „rekao ja ili ne rekao da (li) je homoseksualizam bolest, to još ne kaže ništa o mom stavu prema ljudima LGBT opredeljenja“. Videćemo iz daljeg izlaganja da je pitanje tolerancije zaista odvojeno, kao i razloge za to. I u izjašnjenju sam rekao i to da: „Tužilja očigledno ne zna pravo značenje reči tolerancija, jer je brka sa saglašavanjem“. Videćemo da nije sigurno da li pravo značenje zna i sam poverenik N. P. pošto će toleranciju proglasiti za beznačajnu u celoj stvari! Zato se ovim pitanjem ni ne bavi, nego taj deo mog iskaza potpuno izostavlja.

Poverenik N. P. dalje kaže da je analizirala „sve navode sadržane u pritužbi, izjašnjenju i pisanoj izjavi svedokinje, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.“ Jedino nedostaje: da li je analizirala i profesorov iskaz? Ne kaže da jeste, a po svemu sudeći nije. Omaška otkriva istinu, da je moj iskaz de facto sasvim zanemarila. Što li ga je uopšte tražila? Uostalom, dok s jedne strane, kaže kako je „teško utvrditi šta je tačno prof. B. izgovorio na predavanju“ – iako pred sobom ima moju izjavu, s druge, uopšte joj nije teško da bez zadrške ponavlja sadržaj iz izjave tužilje kao potpuno nesporan. Pritom, taj sadržaj navodi kao rezultat zaključivanja („može se zaključiti“) iako je očigledan i bez dotične logičke radnje. Celokupnim izlaganjem poverenik N,. P. smatra da je utemeljila preporuku:„Prof. dr M. B. će ubuduće voditi računa da ono što studentima govori o homoseksualnosti bude sasvim jasno i nedvosmisleno, bez ikakve mogućnost da se smisao njegovih reči pogrešno razume, imajući pri tome u vidu da određene netačne izjave mogu doprineti stvaranju i održavanju stereotipa, predrasuda i netolerancije prema LGBT osobama, povrediti njihovo dostojanstvo i u odnosu na njih stvoriti ponižavajuće i uvredljivo okruženje.“ Kome li je samo ova preporuka upućena? Ona stoji u dopisu upućenom meni, ali koliko se vidi upućena je trećem, zagonetnom licu (ne kaže: tražimo od vas, zahtevamo). Samo što ne kaže: Ne brinite, ubuduće će on voditi računa! A šta bi na to rekao prof. M. B.? Pošto me poverenik N. P. nije poštedela svoje pristrasnosti, neću ni ja nju poštedeti suda objektivnosti. Šta se može, kad je prenebregla da je udarila na profesora koji, za razliku od svih drugih „žrtava“, može da joj recenzentski uzme meru. To ćemo zbog isterivanja istine u javnost sada i učiniti. Samo da se razumemo: ovde sam u duelu s poverenikom N. P. i organizacijom „Labris“, koja me je pritužila u ime LGBT-populacije koju, po vlastitom samorazumevanju, predstavlja i čija osećanja tumači. Nisam u duelu sa samim pripadnicima dotične populacije, jer njihov autentičan glas ni nemamo nigde na raspolaganju, izuzev u blogovima na portalima NSPM i B92. Sve ocene i kritičke opaske odnose se na poverenika, rečenu organizaciju i na organizacije čija je praksa sličnog tipa onoj koja će ovde biti predmet kritike. Videćemo da je poverenik N. P. ispoljila netolerantnost time što je stala na jednu stranu i ništa nije uvažila iz moje odbrane. Videćemo zašto se ovakvim odnosom prema profesoru univerziteta, stajući na stranu anonimnih aktera, koji očigledno nisu raščistili značenje osnovnih pojmova, uvodi Inkvizicija. Neposredno na univerzitet, a potom u javni život u celini.

Pošto je poverenik N. P. svojim pisanjem samo potvrdila da je i za nju tolerancija isto što i saglašavanje – što za mene nikad neće biti – videćemo i to da kroz njen diskurs radi „represivna tolerancija“ tipična za totalitarnu politiku, što sirovo otvorenu, što profinjeniju. Videćemo, takođe, koji sve elementi te politike iskaču iz gotovo svih pasusa njenog obrazloženja. Argumentacijom koja sledi, pokazaćemo da bi to moglo skupo da nas košta ukoliko ovakvoj praksi na vreme ne stanemo na put. To će biti moguće jedino ako dođe do kolektivnog otpora najezdi ovakvog „antidiskriminacionog“ voluntarizma i diletantizma. Da bih taj otpor podstakao pišem ovaj tekst kao argumentovan protest.“(3)

DA LI JE TOLERANCIJA SAGLAŠAVANJE?

Brdar nastavlja:“U vezi s mojim stavom po kome sámo iznošenje mišljenja da je homoseksualnost bolest ne predstavlja diskriminaciju, jer ne pokazuje stav prema LGBT osobama onoga ko takvo mišljenje izražava, poverenik N. P. „stoji na stanovištu da je ovakav stav neprihvatljiv“. Njeno stanovište nas ne interesuje, nego argument. Nema ga, ona to reče i kraj. Međutim, neće biti: Pošto je homoseksualnost pojava, a homoseksualci su osobe, to ni stav prema pojavi nije isto što i stav prema osobi. Ne može se pojava vređati, gospođo N. P., nego samo ličnosti. A to što vi iz mog govora o pojavi zaključujete o uvredi ličnosti, vaš je problem i svedočanstvo vašeg odsustva čula za logičko zaključivanje. Pojava se može diskriminisati samo na način definicije i razgraničenja od ostalih pojava. A o ličnostima nije bilo reči./…/ Pozitivan stav da homoseksualizam nije/jeste bolest nema ništa s tolerancijom, jer njegova istinitost ne može da zavisi od nje. Tome nasuprot stav prema gej-osobama direktno je povezan s tolerancijom, a ne sa stavom o homoseksualizmu, kakav god da je. Bio sud o homoseksualizmu istinit ili ne, tolerantna osoba neće diskriminisati gej osobu, dok će netolerantna to činiti iako je sva svetska nauka dokazala da bolesti nema. Da li je sad jasno?“(3) ( Podvukao V.D. )

Profesor Brdar ukazuje na činjenicu da ovakvo Poverenikovo ponašanje znači neposredan pritisak na misleće ljude da odustanu od svog mišljenja i da ne smeju da ga iskažu u javnosti:“Ona, dakle, zna da je profesor govorio nejasno zato što ima dve izjave, a drži se samo tužiljine! Povrh toga, poverenik N. P. zaista slabo stoji sa znanjem o „diskurzivnim praksama“ koje inače pominje: nemoguće je govoriti na „savim jasan i nedvosmislen način, ne ostavljajući bilo kakvu mogućnost da se smisao onoga što su rekli može razumeti različito“. Oni koji su spremni na ovakvu vrstu dojava, uvek su raspoloženi da tumače različito, tim pre što imaju poverenika koji im veruje „više no rođena majka“. Uostalom, nije Napoleonov policajac Fuše bez razloga rekao: „Ma, dajte mi samo reč, i onoga ko je izgovorio strpaću u zatvor!“

Šta poverenik N. P. ovim uputstvom radi nego oko nas profesora, indukuje atmosferu straha i ugroženosti, u kojoj ćemo meriti svaku reč i na kraju se plašiti da je izgovorimo. Što se mene tiče, to nećete dočekati. Kao profesor pribojavam se jedino oponenata s jakim i jačim argumentima. Nađite argumente, pa dođite. Do tada, doviđenja! Ovo tim pre što sejanje atmosfere neizvesnosti, straha i ugroženosti takođe predstavlja jednu crtu totalitarizma. Stav poverenika N. P. da je govor o homoseksualizmu kao bolesti nužno čin diskriminacije homoseksualaca, predstavlja dakle izvod iz istog, totalitarnog sindroma. Ona očito gubi iz vida smisao svog zanemarivanja razlike između opredeljenja i čina: predmet prava i suda je tek prevođenje opredeljenja u čin, odnosno sam čin. Zakon nema ništa s opredeljenjem, jer je ono rezultat uživanja prava: mogu da se opredeljujem kako hoću, ali ne mogu da delam kako hoću! Totalitarizam tu razliku ne priznaje, jer poništava razgraničenje res privata (gde spada opredeljenje) i res publicae (gde spada činjenje). Zato on uvek opredeljenju sudi kao činjenju – što je uradila i poverenik N. P. Da bismo istakli kontrast u odnosu na demokratiju, poslužimo se primerom: Kada je pruska policija, uhodeći Karla Marksa dok je živeo u Londonu, dojavila Skotland jardu da „dotični anarhista i revolucionar u svojoj kući s istomišljenicima priča o ubistvu kralja“, računala je da će ovaj odmah biti uhapšen i osuđen. Međutim, odgovor je bio iznenađujući: „Gospodin Marks, kao građanin, ima pravo da govori i misli šta hoće, o bilo čemu. Za nas tu nema posla sve dok i ako ne preduzme praktičnu akciju protiv suverena“.( Podvukao V.D. ) Ovo je praktična lekcija iz demokratije, izrečena pre 160 godina, kojoj, na žalost, još nisu dorasle tzv. „demokratske snage“ koje nas vode u nedođiju legalizovanjem i svesrdnim pomaganjem diskurzivnih praksi o kojima je ovde reč“.(3)

NAKARADNOST JEDNOG ZAKONA

Profesor Milan Brdar je pokazao koliko je bilo opasno donošenje nakaradnog „antidiskriminacionog“ zakona 2009. godine:“Tzv. demokratska vlast je, ne znajući šta čini, u cilju demokratije i njene zaštite u zakonodavstvu posejala seme totalitarizma, koje već buja zahvaljujući „diskurzivnim praksama“ kojima se vrše njegove proevropski pomodne primene iz tabora srodnih mišljenika i mišljenica.

Onima koji su prof. dr. N. P. postavili na mesto poverenika, građani su bili potrebni pre 2000. godine. Posle velike promene od koje nam sada glava puca, potrebno je iste te građane pretvoriti u ovce, i na to je usredsređena diskurzivna praksa koja je ovde predmet analize a koja je ukrašena domaćim verzijama štapa i šargarepe kao sredstvima dresure: s jedne strane batina zakona, a s druge nagrada u vidu priznanja da si „kulturan, obrazovan prosvećen i urban građanin“ čak i ako blejiš sintagme koje su ti silom uterali u glavu. Totalitarizam upravo tome teži, a kada postigne cilj, okončava u paranoji sveopšte potrage za „vukom u jagnjećoj koži“. Da li će do toga doći u velikoj meri zavisi i od nas ostalih koji trpimo ispade tih i takvih diskurzivnih praksi.“(3)

ŠTA IZAZIVA NASILJE: SLOBODA GOVORA ILI SPREČAVANJE TE SLOBODE?

Profesor Brdar je istakao:“Time što stav o homoseksualizmu kao bolesti proglašava, zajedno s LGBT-organizacijama, za diskriminaciju osoba dotičnog opredeljenja, oni, u stvari, indukujete nasilje prema njima, tim pre što nad svima držite Damoklov mač u ime zakona. Tako nas prisiljavaju da se na rečima saglašavamo i da radi svoje bezbednosti tvrdimo „neee, nije bolest, zdravo je“. Na osnovu čega uopšte mogu da pomisle da upravo ta prinuda neće voditi netoleranciji i nasilju u realnom životu. I odakle im pravo da nas tako ucenjuju i maltretiraju?

Pogledajmo ishode dveju pedagogija:

1. ako bezbednost LGBT-populacije pokušavaju da osiguraju lupanjem po glavi i intelektualnim ponižavanjem svakog ko kaže nešto što „Labrisu“ i povereniku N. P., kao njihovom advokatu na račun države, ne odgovara, ako pomoću zakonske pretnje svima zatvaraju usta, onda tako samo na videlo isteruju privilegovanje kao krajnji ishod pozitivne diskriminacije. Pri tom nije reč o privilegovanju LGBT-populacije, nego organizacija koje ih samozvano predstavljaju, a da to nigde nije objektivizovano u smislu da su demokratski izabrani za taj posao. ( Podvukao V.D. )Tom diskriminacijom psihološki kod svih ostalih indukuju: 1) dvoličnost, ili ketman – jedno će potvrđivati javno, a drugo će govoriti tajno, što bi vodilo: 2) frustracijama, a usled toga indukovanju netrpeljivosti i transferu besa i nasilja na LGBT-grupu. To će reći da ih svojom praksom, tobože usmerenom na njihovu zaštitu, u stvari posredno ističu kao metu, čime upravo oni, samo na duži rok, vrše stigmatizovanje te grupe kao „žrtvenog jarca“.(Podvukao V.D. )Totalitarizam, kome takva praksa vodi, mora da ima žrtvu kao ventil, tim pre što istim načinom nema govora o obrazovanju i normalizovanju tolerancije – koju je poverenik, uostalom, proglasila za nevažnu (pazi to)! Naprotiv, sve završava u isključivosti i zašto ne reći, vremenom u paranoičnom ludilu. Isključivost samo rađa isključivost.“(3) A demokratija se ne zasniva na isključivosti.

LBGT NVO I NJIHOVI TRIKOVI

Profesor Brdar je ukazao na trikove koje primenjuju LGBT organizacije da bi mogle da dobijaju pare od svojih stranih sponzora:“Ovde je na delu nešto složeniji trik. Bes usled posredne diskriminacije svih ostalih u posledici rečenog privilegovanja neposredno može da se transferiše na organizacije kao što je „Labris“. Njihovi predstavnici će to predstavljati kao bes prema živim LGBT-osobama, što će reći da ih, govoreći u njihovo ime, radi samozaštite guraju između sebe i javnosti kao zaštitni pojas. Takvim načinom samoodbrane oni dodatno indukuju (a ne umanjuju) atmosferu ugroženosti i straha. To im, opet, ide na ruku jer dok postoji takva atmosfera oni imaju razlog svog postojanja i razlog da budu u milosti finansijera. Dakle, praksa za koju smo ovde utvrdili da je potpuno pogrešna, za dotične organizacije je upravo kao takva funcionalna, pošto samo reprodukuje probleme koje deklarativno nastoje da reše. I umesto da pravilnijim radom skrate i rok svog postojanja, ovim obnavljanjem i uvećanjem problema obezbeđuju svoj trajni opstanak, po cenu neprekidnog diskriminisanja i stigmatizovanja Srbije i srpskog naroda na svetskoj sceni. ( Podvukao V.D.) Eto, to je smisao iskaza: kolju vola za kilo mesa, a to kilo ne dobijaju ni oni kojima su ga obećali.“(3)

ŠTA JE MORALNA POLICIJA?

O čemu je reč? O onome što profesor zove „moralna policija“:“Pozitivna diskriminacija je, u stvari, samo izvrnuta negativna. Činjenica ili osećaj ugroženosti samo su izokrenuti u korist rečenih organizacija i privilegiju njihovog potencijalnog ugrožavanja svih ostalih. Preuzimajući funkciju moralne policije, diskriminišu i javno stigmatizuju svakog ukoliko progovori bilo šta što mogu da protumače da dodiruje „manjinski osećaj ugroženosti“, a što u stvari njima uvek dobro dođe kao razlog za javnu hajku. Tome mnogo pripomaže zakonom osigurana praksa poverenika N. P., a i diskurzivna praksa mnogih javnih ličnosti i pripadnika aktuelne vlasti. I dok u prvoj fazi manjina ne sme da kaže ko je, na kraju bi svima bila začepljena usta, tako da ne bi smelo da se kaže ništa protiv privilegovanog položaja, ne LBGT-populacije, nego organizacija koje govore u njeno ime, čak i kada galame preko svake mere i ukusa. Drugim rečima, od te moralne inkvizicije nismo ugroženi samo mi koji govorimo objektivno i kritički o svemu pa i o njima, nego i pripadnici LGBT-populacije, što ponekad i osete na svojoj koži, kada zaista autonomno progovore, a liderima se to ne svidi.“(3)

KAKVA NAM TOLERANCIJA TREBA?

Po profesoru Brdaru, potrebna nam je tolerancija:“A to je građanska tolerancija, jednaka prema svima, a ne privilegovano rezervisana za neku grupu. Tako i osoba gej-opredeljenja zaslužuje i mora da ima pravnu zaštitu i da uživa tolerantan odnos svoje okoline, ali ne zato što je gej, nego zato što je priznati građanin koji ima pravo da se opredeljuje, koji se opredelio i sa zakonskim pokrićem traži: tolerišite me, da bih tolerisao ja vas! ( Podvukao V.D. )I to mora da važi, sasvim nezavisno od toga da li je zaključena rasprava o tome da li je homoseksualizam bolest ili nije.“(3) Brdar je ponovo ukazao na metodologiju NVO koje bi da zabrane diskriminaciju:“Organizacijama kao što je „Labris“ upravo odgovaraju ekscesi koje navodno nastoje da spreče, jer u njihovim obnavljanjem osiguravaju svoje važenje i izmontiran javni značaj.“(3)

O čemu je reč? O onome što profesor zove „moralna policija“:“Pozitivna diskriminacija je, u stvari, samo izvrnuta negativna. Činjenica ili osećaj ugroženosti samo su izokrenuti u korist rečenih organizacija i privilegiju njihovog potencijalnog ugrožavanja svih ostalih. Preuzimajući funkciju moralne policije, diskriminišu i javno stigmatizuju svakog ukoliko progovori bilo šta što mogu da protumače da dodiruje „manjinski osećaj ugroženosti“, a što u stvari njima uvek dobro dođe kao razlog za javnu hajku. Tome mnogo pripomaže zakonom osigurana praksa poverenika N. P., a i diskurzivna praksa mnogih javnih ličnosti i pripadnika aktuelne vlasti. I dok u prvoj fazi manjina ne sme da kaže ko je, na kraju bi svima bila začepljena usta, tako da ne bi smelo da se kaže ništa protiv privilegovanog položaja, ne LBGT-populacije, nego organizacija koje govore u njeno ime, čak i kada galame preko svake mere i ukusa. Drugim rečima, od te moralne inkvizicije nismo ugroženi samo mi koji govorimo objektivno i kritički o svemu pa i o njima, nego i pripadnici LGBT-populacije, što ponekad i osete na svojoj koži, kada zaista autonomno progovore, a liderima se to ne svidi.“(3)

KAKVA NAM TOLERANCIJA TREBA?

Po profesoru Brdaru, potrebna nam je tolerancija:“A to je građanska tolerancija, jednaka prema svima, a ne privilegovano rezervisana za neku grupu. Tako i osoba gej-opredeljenja zaslužuje i mora da ima pravnu zaštitu i da uživa tolerantan odnos svoje okoline, ali ne zato što je gej, nego zato što je priznati građanin koji ima pravo da se opredeljuje, koji se opredelio i sa zakonskim pokrićem traži: tolerišite me, da bih tolerisao ja vas! ( Podvukao V.D. )I to mora da važi, sasvim nezavisno od toga da li je zaključena rasprava o tome da li je homoseksualizam bolest ili nije.“(3) Brdar je ponovo ukazao na metodologiju NVO koje bi da zabrane diskriminaciju:“Organizacijama kao što je „Labris“ upravo odgovaraju ekscesi koje navodno nastoje da spreče, jer u njihovim obnavljanjem osiguravaju svoje važenje i izmontiran javni značaj.“(3)

ZAŠTO JE PROFESOR BRDAR ODBACIO OPTUŽBE?

Posle svega, profesor Brdar je rekao da odbija svaku

 

ZAŠTO JE PROFESOR BRDAR ODBACIO OPTUŽBE?

Posle svega, profesor Brdar je rekao da odbija svaku tužbu Poverenika, i to obrazložio:

„Dakle, kao optužena strana, računajući da ovo nije prilika za trgovinu „malo tebi – malo meni“, mišljenje poverenika N. P. odbacujem u potpunosti, iz do sada dovoljno elaborisanih razloga: 1) Zato što je moj iskaz uzela olako, površno istumačila i još lakše odbacila, ne vodeći računa da je to iskaz univerzitetskog profesora koji priznaje samo zahtev za tolerancijom, ali ne i bilo kakav zahtev za bilo kakvim saglašavanjem tek tako, eksplicitnim ili implicitnim, s bilo kim i o bilo čemu. 2) zato što je u potpunosti stala na stranu optužbe i prinuđava nas na saglasnost s organizacijom „Labris“. 3) Zato što Obrazloženje poverenika N. P. predstavlja slučaj anahronog kominternovsko-komesarskog načina mišljenja, u kojem je: a) prirodno da se doušnik prihvata kao verodostojan izvor, da se b) tuženi, makar bio i profesor, spušta na nivo poslušnog podanika koji, eto, ne zna šta govori, pa je neophodno da mu se paternalistički dele lekcije, ne bi li se „prosvetlio“; i v) u kojem se članovi zakona rastegljivo tumače, već prema zahtevu unapred donesene odluke. 4) zato što se ovako pristrasnim, potpuno voluntarističkim pisanjem neodržive logičke strukture i prepunim površnosti, nedostojne onoga ko se bavi profesurom, uopšte ne štiti i ne unapređuje „moral demokratskog društva“. 5) zato što kao profesor i akademski građanin nikad neđu pristati na ovakav paternalizam, ispoljenu pristrasnost i aroganciju. 6) Zato što poverenik N. P. nije svesna objektivnih posledica svog sočinjenija, kad je već upotrebila taj modus analize: naime, ako uspemo da profesore univerziteta uteramo u podobnost, koja se danas zove korektnost, onda ćemo mnogo lakše raditi na „edukaciji“ stanovništva, privodeći ga saglašavanju sa cementiranim stavovima LBGT-organizacija. Hvala, gospodo, ne dolazi u obzir. Moramo da ostanemo različiti, jer i mi „neprosvećeni“ imamo opredeljenje i zahtevamo poštovanje, a ako ne možete da razumete održivost tolerancije i nesaglašavanja, onda vam je potrebno malo dodatne edukacije.

7) Zato što je nedopustivo podleganje preosetljivosti kao opravdanju da je neko uvređen i da su mu ugrožena prava. Ako je danas to slučaj s LBGT populacijom, sutra može da bude u vezi sa svim manjinama, i na kraju u vezi sa svim pitanjima države i društva. Tim pre što kao uvređeni i poniženi mogu da se jave: oni koji ne prihvataju evroskepticizam, naročito ako čuju da je neko „protiv Evrope“, vojvođanski separatisti koji traže republiku, ljubitelji SAD koji ne mogu da podnesu kritiku a pogotovo „uvredljiv naziv Imperija“, zagovornici NATO koje vređa govor da je to „zločinačka organizacija“, itd. A gde su tek oni koji tvrde da je EU – imperijalistički i eksploatatorski projekat, NATO – mašinerija ratnih zločina i zločina protiv humanosti, a Haški tribunal – sud globalne svetske laži i nepravde, a priča o genocidu u Srebrenici neosnovana antisrpska montaža. Sve su to same manjine. S obzirom na to ko se sve može osetiti „pogođen i uvređen“, najjednostavnije je sve one koji ih „objektivno, tj. bez namere“ vređaju, hapsiti, kako se oglase, uprkos činjenici da Srbija nema toliko zatvorskih kapaciteta. 8) Zato što bi ovaj slučaj, bez reakcije, značio legalizaciju i popularizaciju doušništva i uhođenja, na rasponu od kafane, preko ulice, do univerziteta i slušaonica, kao i saučešće u dovoljno elaborisanoj totalitarnoj simptomatologiji. 9) Zato što se unapred zatvaraju usta univerzitetskim profesorima, da ne mogu sa studentima razmenjuju mišljenja, na šta ih inače tera Bolonjska reforma, u stvari ima smisao ubistva autonomnog građanina i čoveka, nezavisno od toga da li je pekar, lekar, apotekar ili profesor, gej ili strejt. 10) Zato što odbijam da učestvujem u svemu nabrojanom, jer bih time pogazio akademsko dostojanstvo, profesionalnu čast i lični integritet. A to niko ne može da traži ni po Ustavu, ni po zakonu, ni po moralu.“(3)Sve ovo bih i sam mogao da potpišem. Prošlo je toliko godina od „slučaja Brdar“, Nevenu Petrušić je nasledila Brankica Janković, i sve je ostalo isto. To je zato što još uvek deluje isti raspored svetskih sila. Stari poredak je na umoru, rađa se multipolarizam, ali mi, pod „mekom okupacijom“, još uvek živimo u prošlosti lažne tolerancije, koja je jedno od imena „meke okupacije“.

DŽENDER-TOTALITARIZAM

Potpisnik ovih redova se našao na udaru globalističkog „džender totalitarizma“. O čemu je reč? Italijanski filosof Dijego Fuzaro u svom ogledu „Dobro došli u džender-totalitarizam“ piše ( a povodom primoravanja dece u Engleskoj da na časovima u državnim školama pišu „gej ljubavna pisma“, da bi bili „tolerantni“ ):“Evo novog nakaznog rodnog erotskog poretka, usmerenog na destabilizaciju kolektivnog mentaliteta naroda i stvaranje novog uniseks post-identitskog atoma. Čini se kao da je vest iz jedne od mnogih zastrašujućih romana a la Orvel. Umesto toga, to je stvarnost. U stvari, to je deo te realnosti koja je prevazišla fantaziju.“(4) Po Fuzaru, iza svega toga stoji kancer- kapitalizam apokaliptičnog doba:“Liberalni atomizam hiperseksualnog društva lišen ljubavi, nastoji da rastvori porodicu u nomadskom i dijaspornom pluralizmu nepovezanih „ja“ i erotskih konzumenata: ili, konvergentno, da je redefiniše kao puku efemernu i privremenu, neobaveznu tvorevinu, koja uvažava isključivo slobodnu i neograničenu želju pojedinaca bez kakvih primesa rodnog identiteta i sa isključivom erotskom težnjom i slobodnom razmenom, bez pravila, odnosno življenjem oslobođenim od porodične veze i odgovornosti koje nju prate.“(4) Ono što je veliki srbski mislilac, Marko S. Marković, zvao „atomizacijom čovečanstva“, sad se zbiva u sferi seksualnosti. Fuzaro upozorava:“Oslobođen od bilo koje etike zajednice, čak i u erotskom kontekstu, post-identitetski pojedinac mora da se postavi kao sam svoj preduzetnik i da bude potpuno autodeterminisan. Pomračenje etike zajednice u poretku deregulisanog sistema planetarnih potreba nosi sa sobom odbacivanje nepotpunosti i međuzavisnosti za koje je neophodna komplementarnost muškarca i žene koja se ostvaruje u životu u porodičnoj zajednici. Kao saučesnik svoje individualizacije, subjekt se trudi da bude autonomna celina, u trijumfu mita o androginoj potpunosti podignutoj na novi način života za kosmopolitske i post-porodične pomodne zavisnike, lišene prava na porodicu, a istovremeno indukovane da glupavo slave to lišavanje kao emancipacijski napredak.“(4) Čovek treba da ostane sam, i postane „androgin“. Zato se od državnih para u zemljama trulog morala i mrtve populacije plaćaju operacije promene pola. To je, po Fuzaru, neposredno povezano sa razaranjem nacionalnih zajednica i suverenih država:“Novi svetski klasni poredak ne toleriše opstanak nacionalnih država i porodica, nacionalnih jezika i kultura, identiteta i kolektivnih subjekata, bilo da su oni narodi ili klase, države ili nacije. U skladu sa novom liberalno-libertarijanskom monadologijom, on teži da svuda bude sve isto, odnosno da se sve svede na ogoljenu ravan globalnog tržišta, pri čemu su ljudi primorani na apatridnost, na govor na engleskom jeziku i da budu pasivnni i nediferencirani potrošači bez korena, rodno neodređeni i bez sposobnosti nepristajanja u domenu potpune liberalizacije navika i potrošnje. Sa novim uniseks modelom promovisanim putem rodnosti, liberalna i libertarijanska finansijska elita objavila je rat ne samo tradicionalnoj građanskoj etici, već čitavoj zapadnoj civilizaciji i njenoj višemilenijumskoj istoriji, nespojivoj sa proizvodnjom novog nesigurnog i destabilizovanog seksualnog identiteta, uniformisanog u odnosu na fleksibilnu akumulaciju i njenu tendenciju da rastvori sve čvrste forme.“(4) Zašto globalistička vrhuška podržava „veselnike“( gay)? Zato što, po Fuzaru, „interes globalističke vladajuće klase za prava LGBT pokreta uopšte nije filantropski i nekoristoljubiv, već je usmeren ka organizovanoj destabilizaciji kolektivne psihologije naroda i nacija. Ta destabilizacija se odvija kroz uništavanje istorijskih tradicija i saglasnih komunitarnih običaja, a koristi istovremeno masovnu manipulaciju koja, pod upravom pedagoga globalizma i kosmopolitskih liberalizatora potrošnje i običaja, teži nametanju poruke da ljudska priroda ne postoji i da na tržištu potrošačkog kapitalizma svako može neograničeno da definiše svoj identitet po svom slobodnom individualnom hiru.“(4)

Čovek mora da bude razbijen na krhotine da bi postao idealni potrošač. Opet Fuzaro:“U ovom leži suština novog subjektivnog post-identitetskog profila ili, ako vam se više dopada, suština dekonstruisanog identiteta, čije specifične osobine se pretvaraju u fragmente, u odsustvo pamćenja i perspektive, u zasićenost, nedostatak oslonca. Stalno otvoren za pregovore i promene, subjekat se shvata samo kao konstrukt, kao jednostavan rezultat sporazuma, konvencija i potreba diktiranih u datom trenutku. Kroz praksu dezintegracije identiteta i njegove rekompozicije u skladu sa jedinstvenim modelom koji je kodifikovan bioinženjeringom kapitala, ličnost se sveviše lišava odlučivanja na osnovu svog iskustva i degradira se na nivo“just in time”. Gubi se mogućnost da sopstvena lična biografija bude koherentna i unitarna naracija, da ne bude jednostavno rapsodijsko smenjivanje epizodnih, nepovezanih i diskontinuiranih fragmenata. Ovaj aspekt doprinosi naglašavanju karaktera našeg doba kao vremena stalne neizvesnosti i univerzalne fleksibilnosti, čiji se krajnji cilj može kondenzovati u pukom individualnom opstanku i post-identitetskom, rodno-fluidnom i privatizovanom “zasićenom sopstvenom egu“, bez društvenog i političkog življenja, u oblicima svedenim na puki dnevni egzistencijalni opstanak.“(4)

Naravno da u takvom vremenu ljudi koji, poput potpisnika ovih redova, zvone na uzbunu moraju biti izvođeni na inkvizicijske sudove. Ali, oni će, uvek i svagda, reći ostati verni slobodi jer su istina i sloboda sama suština naše ljudskosti.

dr Vladimir Dimitrijević

UPUTNICE

( Internetu pristupljeno 19.2.2019. g.)

1.http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/zhalba-koste-chavoshkog-na-presudu-osnovnog-suda/

2.Slobodan Janković, O homoseksualnosti, pedofiliji i Zakonu o zabrani diskriminacije, Nova srpska politička misao, 1-2/2011, str. 102-105

3.http://www.nspm.rs/polemike/totalitarizam-golubijeg-hoda-ili-recenzija-rada-poverenika-n.-p.-na-slucaju-profesora-m.-b.html

4.http://www.novosti.rs/vesti/planeta.479.html:760953-Dobro-došli-u-džender-totalitarizam

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1053968

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 168 gostiju i nema prijavljenih članova