svetozar vlajkovic knjizevnikSvetozar Vlajković (Beograd, 1938) je dosad objavio 25 proznih dela, pretežno romana, preko 50 dramskih tekstova za pozorište, radio, televiziju. Autor je nekoliko filmskih scenarija i mnoštva eseja. Njegove prve romane uočili su nadrealisti Marko Ristić, Aleksandar Vučo i Dušan Matić te je među njima bilo reči da ga oglase naslednikom Rastka Petrovića.

 

I kritičari su ga zapazili, ponajviše kao nosioca urbane proze koja je šezdesetih godina nedostajala srpskoj književnosti. Za njega su bile zainteresovane obe zaraćene struje, i modernisti i tradicionalisti. Ali, Vlajković nije hteo da pripadne ni jednoj, jer je smatrao da umetnička vrednost pripada svima, stoga su ga naprosto sklonili iz svojih vidnih polja. Da bi razlaz sa književnom i kulturnom sredinom što jače učvrstio, Vlajković je ispisao svoje iskustvo sa velikanima te sredine u knjizi "Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj", dopunivši je knjigom "Pustinja u prašumi", obe u izdanju beogradske "Prosvete". U tim knjigama bacio je svetlost na dotle nedodirljive likove kao što su Andrić, Mihiz, Konstantinović, Pavić i niz drugih. Iako je potom objavio desetak romana i knjiga pripovedaka, njegove knjige kao da nisu objavljene, ako je merilo prisutnost u javnosti. Pisca to nije pomerilo sa njegovog pravca. U pisanju je nastavio putem isticanja hrišćanske duhovnosti kao puta spasenja, dok je sa prećutkivanjem, ili zlonamernim kritikama računao. Zauzvrat, ima zadovoljstvo da upozna neke od svojih čitalaca koji mu se javljaju na društvenim mrežama i da od njih dobije nepatvoreni eho svoje delatnosti koji smatra dragocenijim od reakcije zvaničnih stručnjaka.

IZMEĐU PRAZNINE I VERE

Svojevremeno je Osip Mandeljštam zapisao da je danas svaki kulturan čovek hrišćanin. Knjigu "Povratak izgubljenog" stavili ste u biblijski kontekst priče o bludnom sinu. Zašto je, po Vašem mišljenju, upravo ta Hristova parabola pogodna da se opiše put savremenog čoveka, pre svega intelektualca, do hrišćanske vere? I, da ne zaboravimo, to je put kojim ne idu mnogi.

Moje krštenje u crkvi Svetog Save u Beogradu, a zatim prihvatanje običaja u proslavljanju hrišćanskih praznika, počevši od Božića i Uskrsa do porodičnog obeležavanja dana Svetog Lazara Četvorodnevnog, nije me učvrstilo kao hrišćanina. Kad bi me neko pitao, odgovarao sam, bez ikakve sumnje, da sam hrišćanin pravoslavne vere. Uistinu, o hrišćanstvu nisam mnogo znao, šta više, otkako sam doživeo preumljenje i započeo da se udubljujem u sopstvenu veru, čini mi se da ranije ništa nisam ni znao. Ali, znanje na nivou svesti i ono u dubinama duše ponekad su veoma udaljeni. Parabola Jevanđeliste Luke o bludnom sinu pokazuje kako se čovek olako odvoji od Oca, nerazumno potroši imetak koji mu je dat, a tada započnu jauci. Ova priča je pogodna da se opiše lutanje i opasnost od potpune propasti svakome otpadniku od Boga. Među otpadnicima najbrojniji su takozvani intelektualci. A to su ljudi koji pridaju najveću vrednost obrazovanju i volji da se gospodari sopstvenim životima. Kakva površnost, kakva brzopletost, gordost nadasve, kakvo odsustvo osećajnosti! Takvi znaju da ni vrabac s krova ne padne slučajno, ali misle da je ta istina samo jedna dosetka. Jer većina intelektualaca, ne samo ovde, oslanja se na dosetke, malo ih je koji imaju celovit pogled na svet, a kad do toga dođu stide se što su nekada sebe smatrali intelektualcem. Taj obrt dođe sa otkrićem da je ljudska mudrost za Boga ludost. U vreme kad sam se ja formirao, čitavo društvo, izuzev retkih pojedinaca, vrištalo je od bezverja. Nisam ostao imun. Kad sam počeo da se bavim pisanjem prihvatio sam poetiku moderne umetnosti. Na sve bezverje unaokolo i slabe vere u meni, još i to. Ali, postojao je i unutarnji čovek u meni. Taj je bio bogobojažljiv, skroman, ispunjen ljubavlju za ljude, taj nije dozvolio da sasvim propadnem. To sam shvatio tek mnogo kasnije. U međuvremenu, u meni se vodila duševna borba, čije uzroke nisam mogao da otkrijem. A nikoga u blizini da prepozna moje stradanje i da pritekne u pomoć. Nikoga zadugo, ali ne i zauvek. Moj povratak je započeo kad sam se preumio, posle nekoliko događaja koji spadaju u čuda. Metanoja je tajanstvena, ona se pojavi mimo naše volje. Započne povratak. U mom slučaju dugotrajan, srazmeran snazi strasti koje su me vezivale za svet. I, posle toliko knjiga, posle toliko lutanja stigao sam i do romana „Povratak izgubljenog“. Da se u meni nije desila promena, ne bih ga ni pisao. A što se kulture tiče, prihvatam mišljenje Anselma Kenterberijskog i Svetog Avgustina: „Verujem da bih znao“. Najpre vera, onda obrazovanje. Najpre vera, onda kultura.

OD ČEA DO HRISTA

Vaš put je, kao i put mnogih, išao preko duha pobune inkarniranog u 1968. godini. O tome ste, ne tako davno, objavili autobiografski roman "Karlote", o mladoj revolucionarki, saradnici Če Gevare, koju ste, vo vremja ono, upoznali u Parizu. Da li svet pobunom `68 postao bolji, ili se još više udaljio od središta?

Karlote je bila devojka jednog oficira iz štaba Ernesta Gevare dela Serne zvanog Če. Kad su ih uhvatili, oficira su pred njom streljali, a njoj dali dvadeset i četiri sata da ode iz Bolivije, ili... Karlote se domogla Evrope, gde su je dočekali snobovi, salonski komunisti i slični levičari. Tražili su od nje da im priča pričice o toj revoluciji dok oni ispijaju šampanjac i slušaju prigodnu muziku.Tih godina sam često bio u Parizu, pa sam se u tom gradu zatekao i u maju 1968. Naleteo sam na prizore studentskih protesta koji su bili brutalno ugušeni. Naravno, nijedan od kolovođa nije nastradao. General de Gol, protiv koga je sve to bilo upereno, izjavio je, ponosan na svoju naciju, da Francuska nikad ne ubija svoje Voltere, misleći pritom na Sartra koji se našao u prvim redovima demonstranata kad je sve počelo. A kad su razjareni studenti počeli da čupaju kaldrmu iz kolovoza i kad su sa druge strane krenuli teško naoružani žandari, tog filozofa nisam primetio. Malro je studentima dobronamerno rekao otprilike ovako: barikade su nekada služile da zaustave konjicu, sad postoje mašine koje mogu s lakoćom da probiju sve to što se natrpa na ulici, nemojte da se zanosite. Mnogi studenti su se zanosili, zanosio se i general, koji je dozvolio referendum. Na tom referendumu su ga volteri uz pomoć mase skinuli s vlasti, u znak zahvalnosti što ih je veličao.

U junu sam se vratio u Beograd i gle, tu su naši studenti pokušali neki protest koji se sveo na govorancije u dvorištu Filozofskog fakulteta. Posle iskustva sa majskim protestima u Parizu, ovi beogradski su mi delovali diletantski. To su najbolje potvrdila kozaračka kola nasred trga pošto ih je Broz smirio sa nekoliko rečenica, dajući im za pravo da veličaju Marksa, Lenjina i njega, naravno. Tada sam uočio karijeriste koji će kasnije dobiti odgovorna mesta u kulturnim institucijama. Roman „Karlote“ sam napisao zbog jedne rečenice koju je ta mlada žena izrekla, posle svog otrežnjenja: „Jedina revolucija koja se ikada dogodila, i koja traje, jeste dolazak Isusa Hrista“.

DUH ŠEZDESET OSME

Šta je bilo sa šezdesetosmašima? Da li su ostali zatočnici slobode?

Danijel Kon Bendit sedi u parlamentu, prima platicu, a na nekim drugim tribinama još se bavi De Golom. Alen Filkenkraut je primljen u Akademiju, postao je, eto, „besmrtnik“, čemu je težio i u ono doba kad su silovali studentkinje u policijskim kareima kako bi on i njemu slični mogli da pobede smrt ulaskom u akademije. I ostali su se snašli, stekli su ugled. Sve ugledan do uglednog, a niko zaista ugledan, u smislu da su ih ugledali kao žickaroše tipa Anri Bernar Levija ili onog „lekara“ Bernara Kušnera, pa i privremenog srpskog zeta Danijela Šifera. Nisam primetio da je nekom od onih studenata, oslepelim u ulici Gej Lisak od suzavca, data nadoknada za revolucionarnost. I naši istaknuti šezdesetosmaši su se dobro snašli, ukoliko su bili poslušni, zna se kome. A bili su. Pretpostavljam da je prećutkivanje romana „Karlote“ – ako se izuzme pljuvanje jednog temeljno neobaveštenog kritičara, koji je to učinio po nečijem nalogu – delimično posledica i delovanja preostalih šezdesetosmaša koji još nisu sjahali sa funkcija.

Da li je svet postao bolji zbog njihovog delovanja? Na sve to odgovor je dala Karlote u spomenutoj rečenici. A šta je s njom bilo? Otada se nismo sreli. Napustila je Pariz, umrla je u drugom gradu.

O tome ponešto piše u romanu „Karlote“.

ŽIVOT U DOBA TITOIZMA

Kao novinar Radio Beograda bili ste u žiži kulturnog života pod titoizmom, koji je Žarko Vidović nazvao američkom verzijom komunizma. Dok je država bila policijska, kao i svuda na komunističkom Istoku, Brozov režim je dopuštao intelektualcima da se igraju slobode, pa smo imali i enformel i mjuzikl "Kosa" i sve vrste umetničkih eksperimenata. Za mase je bio namenjen TV, koji ste, kako se pojavio, ocenili kao razornu silu za narod još uvek utemljen u patrijarhalnosti. Kako se živelo u doba „debelog mrtvaca Groza“ (izraz vladike budimskog Danila)?

Zatečen sam ovim pitanjima, ali, evo, pokušaću da kažem, prvi put, ponešto na tu temu. Najpre, Tito me nikada nije zanimao. Ni kao ličnost, ni kao političar. Znam po tome što sam redovno bežao iz gomile kad smo bili dužni svi odreda, i radnici i seljaci i tobožnja poštena inteligencija, da ga dočekujemo kad se vraćao sa svojih dalekosvetskih putovanja. Znam i po tome što mi se nije dopadao njegov drečavi glas, još manje naglasak, a ja sam, ipak, bio muzičar i sluhista, kako se to kaže.

Znam i po tome što nisam zapamtio ni jednu njegovu pametnu izjavu. Ali zapamtio sam jednu koja svedoči da on na kraju nije znao ko je. To je onaj njegov nastup (ludila) kad je vikao otprilike ovake reči: „Drugovi i drugarice, moramo jačati Titov fond!“ Da li je moguće, pitao sam se, da taj čovek o sebi govori kao o nekom trećem? Tog trenutka nalazio sam se u taksiju, pogledao sam šofera u retrovizoru, bio je ravnodušan. Bolje i tako nego da je bio oduševljen. Čudio sam se oduševljenju gomile. Ali, bio sam ravnodušan prema gomili kao onaj šofer prema Titovom fondu. Na prvom mestu političke filozofije J.B.T. bilo je neizgovoreno geslo: Ne diraj me, ne diram te. Geslo se u praksi svelo na to da o svemu može da se govori kritički, osim o Njemu i Partiji. Nezgoda je bila u tome što se svaka kritika, pa makar to bila primedba na celofan kojim se pakuje cveće u cvećari, mogla prevesti na političku ravan. Drastičan primer takvog prevođenja bio je slučaj sa bistom zbog koje je mom stricu, po kome sam dobio ime, odletela glava.

Moj stric je bio poslovođa komisione radnje u Knez Mihajlovoj ulici. Školovan je za antikvara u Marseju, pošto ga je lađa francuska tamo izručila krajem Prvog rata. Učenici te škole su imali svoj kodeks poslovnog ponašanja. Jedno od pravila bilo je zaštita privatnosti klijenata. Moj stric se vratio u domovinu, poslovao po pravilima svog posla, prošle su godine, a onda je neko doneo u stričevu radnju bistu Josipa Broza Tita. Stric je bistu stavio u izlog, odredio cenu, stotine hiljada ljudi prolazilo je tom ulicom (koja je tada bila „korzo“) pored biste, nikome to nije zasmetalo, osim jednom, kome je zapalo za oko mesto stričeve radnje, te je smislio kako da ga se dokopa. Ušao je taj drug u radnju, pitao ko je doneo bistu i kako se šef radnje usudio da tu svetinju stavi u izlog i još lupi cenu nečemu što je neocenjivo vredno! Stric je odbio da kaže ime mušterije. Tad je počelo maltretiranje. Inače bolestan, još od vremena nemačke okupacije, moj stric nije izdržao pritisak, obesio se u svom prinudnom smeštaju, budući da su mu oslobodioci u ime svetle budućnosti oduzeli šestosobni stan koji je imao pre Drugog rata, i za vreme okupacije (!), u Palmotićevoj ulici. Nalazio sam se u redakciji „Borbe“, gde sam bio pripravnik, kad je došao sav oznojen, zajapuren i srećan što se dokopao udarne vesti, jedan naš kolega, te glasno rekao: „Ej, momci, obesio se onaj matori Vlajković, onaj komisionar sa lulom iz Knez Mihajlove“, imamo vest pre ostalih novina!“. Tada sam zapravo shvatio čime se svi mi tu bavimo. I ne samo tu, u redakciji dnevnog lista koji je bio organ KPJ, već svuda na svetu.

TITOIZAM U KULTURI

Šta bi, po Vašem mišljenju, mogla da bude kvintesencija titoizma u kulturi­?

Tito je bio neobrazovan čovek, postao je vladar jednoj grupi neobrazovanih naroda. Ti narodi su istovremeno bili i narodi slabe vere, takvima je potreban jak svetovni vođa. Tito se ogradio sirovim, bahatim, ali njemu poslušnim ljudima. Ovi su izabrali svoje poslušnike na osnovu izbora po srodnosti, tako je sačinjena piramida koja je ovladala čitavom populacijom. Ono malo školovanih ljudi ili su prognani ili likvidirani ili su kooptirani u tu piramidu. Srž titoizma je idolopoklonstvo. Pozadina tiotoizma je čežnja za Bogom. Pošto ne veruju u Boga, ljudi poveruju u Tita. Kultura i obrazovanje prepušteni su kadrovima vladajućeg kruga, a taj krug, kao što rekoh, sačinjavali su ignoranti i neverujući. Nekoliko puta Broz se upustio u dnevnu kulturnu politiku - a drukčija nije ni postojala, jer nije bilo vizije o tome - to su bili promašaji kojima je on uzdigao one koje je želeo da postrani, na primer slučaj sa jednom predstavom Bore Draškovića ili osuda apstraktnog slikarstva na govoru u Splitu. Uistinu, Broz nije imao nikakav lični stav. Da bi neko imao lični stav treba da bude ličnost. Broz je bio funkcija, a ne ličnost, i kao takav menjao je svoje izjave kako je morao, u zavisnosti od pravca vetrova koji su ga okretali. Kad je dunuo „arnautin“ (zapadni vetar, rečnik SANU) eto nama i BITEFA! Mnoge gadosti su ovde veličane kao svetlosti, isprazni mjuzikl „Kosa“ postao je inspirator promiskuiteta, narkomanije, kiča i telesne štroke. Centar za kontaminaciju dobio je svoje ime časteći se suprotnim predznakom. O uticaju arnautina na zatiranje našeg jezika, na rasturanje porodice kao osnove dobrog vaspitanja i osnove duhovnosti dosta sam pisao, ali šta vredi kad postoji uhodana tehnika prećutkivanja. Broz i njegovi izvršioci tokom nekoliko decenija uništavali su već zatravljena uporišta duhovnog i kulturnog identiteta srpskog naroda. Područja pod rimokatoličanstvom manje su oštećena. Teško je odgovoriti na pitanje zašto je sve to tako išlo. Često mislim o tome. Tad se, odjednom, pojavi ptica nesit koja razdire svoje grudi da bi nahranila svoje potomstvo. Ali gde je potomstvo? Uglavnom i dalje juri ka onom istom mraku otkuda kreće arnautin.

IZMEĐU STVARALAŠTVA I JALOVOSTI

Kakvo je stanje naše književnosti danas? Šta je jače: stvaralački impuls ili jalovost?

Kad stignemo do duhovnosti, mnogi profani vidovi života postanu besmisleni. Kad otkrijemo Pismo, Žitija svetih, Dobrotoljublje i drugu svetootačku literaturu naprosto nismo u stanju da čitamo beletristiku. Moj posao za platu u Radio Beogradu (gde sam prešao iz „Borbe“) umnogome se odnosio na knjigu. Bio sam plaćen da čitam, otuda moje negdašnje upoznavanje sa domaćim književnim stvaralaštvom. Jednom su mi za kaznu odredili da pročitam sve pozorišne drame koje su se nalazile u biblioteci Radija i da o svakoj podnesem recenziju. Tako sam za platu pročitao dva metra knjiga drama i uverio se da srpska dramska literatura malo vredi. Moj tadašnji urednik uredno je moje recenzije bacao u korpu za otpatke, ali mene je bilo baš briga za to. Bio sam toliko zanet pitanjima o smislu života da nisam primetio da mogu odmah da objavim istoriju srpske drame. Duplikate nisam imao, tako da je nedostatak te knjige verovatno poklon ovoj kulturi koja pati od suviška naslova. Još mi je Dušan Matić, pesnik, svojevremeno rekao da kod nas pisci postoje samo dok su živi. Nisam shvatio šta mi govori. Da sam shvatio, pitao bih ga da li mi pišemo da bismo postojali za druge, nije li pisanje sredstvo koje nam pomaže da intenziviramo sopstveno postojanje tokom tih časova kad pobegnemo u realnost reči od kojih stvaramo svoje romane i ostalo.

Dok sam i kao književnik učestvovao u kolektivnom književnom krosu, imao sam najžešći otpor prema lažnim vrednostima i nakaradnim pojavama u srpskoj književnosti. O tome sam se izjasnio na nekoliko stotina stranica u knjigama „Dok Žuan beogradski u šumi čudnovatoj“ i u „Pustinji u prašumi“. Da, nagledao sam se ljudi koji se trude da postanu neko i nešto uz pomoć književnosti. Bilo je među njima nekih koji su nam se po četvrt veka nametali kroz štampu, radio i televiziju, sa podijuma književnih tribina a kad bi, po sili biološke smene, otišli sa scene, niko ih ne bi pomenuo.

Zašto? Naprosto, nisu ostavili za sobom delo koje zaslužuje da ih se neko seti. Tokom dvadesetak godina uređivanja i povremenog vođenja emisije „Poetski teatar 202“, pošto sam predstavio bar hiljadu pesnika, teško da bih od svega mogao da izdvojim dovoljno za jednu tanušnu antologiju pesama. Zastrašujuća uzaludnost, neskromnost, nedostatak kreativnosti tih umišljenih pesnika i kritičara koji su ih hvalili.

Zašto sam puštao u program praznoslovlje? Eh, da nije praznoslovlja, bili bi ukinuti svi radio i tv programi, štampa ne bi opstala. I univerziteti bi mogli da zatvore kapije, a kako vidimo bujaju, množe se, ugrožava ih samo falsifikovanje diploma i doktorskih disertacija. Bio sam saučesnik u svem tom cirkusu koji traje.

Pitate kakvo je stanje naše književnosti danas. Ako bismo se oslonili na hvalospevce, ovde kod nas književna scena vrvi od genija. Što se mene tiče nisam uočio ni jednu knjigu koja će potrajati. Ne samo ovih dana već tokom decenija.

Stvaralački impuls ili jalovost, šta je jače?

 Spolja gledano, jalovost pobeđuje, suštinski viđeno, svako pisanje bez priziva (impulsa) ukazuje na smrt pisca, na izgubljenog čoveka koji traći svoje vreme, a traći i vreme čitalaca.

Kao i u drugim oblastima, kvantitet prekriva kvalitet, spoljno nadvladava unutarnje. Novi čovek postaje stranac u svetu zabave i zločina. Prastari Novi čovek u prastarom svetu zabave i zločina.

TRANSHUMANIZAM I PODČOVEŠTVO

Književnost je uvek "znala" kuda ide čovečanstvo. Zamjatinov roman "Mi", Hakslijev "Vrli novi svet" i Orvelva "1984" daju mapu današnjeg sveta, iako su pisani pre toliko godina. Pisac ste osetljiv za nerv epohe. Kuda ide doba koje govori o transhumanizmu i prevazilaženju čoveka kiborgom?

Transhumanizam je zamisao mrtvih ljudi koji svoj mrtvački status žele da prošire na čitavo čovečanstvo. Adolf Hitler je takođe želeo da transformiše ljudska bića, pa ga možemo smatrati jednim od vodećih transhumanista epohe čiji smo savremenici. U SAD glavna psihoterapeutska orijentacija danas je bihejviorizam sa svojim tehnikama kakve su nekada smišljali Votson i Skiner, ti nevaljalci koji očigledno nisu znali šta će sa sobom pa hajde da popravljaju čoveka time što će mu izvaditi dušu. Duša smeta transhumanistima. Lek za takve je padanje u trans koji će im pomoći da naslute tajanstvenu složenost sveta i prostačku nametljivost tehnologije koju vide kao spasioca. Njihova deca kiborzi su nešto najgluplje što je savremeni čovek mogao da smisli. Ponekad književnici naslute šta će da bude, ali takozvani futurizam ne bi trebalo da je naša preokupacija. Dovoljno smo tajanstveni samima sebi da bismo se još bavili budućnošću kao vremenskom kategorijom. Budućnost čovečanstva je bezvremeno stanje. Napori transhumanista da ukinu smrtnost pomoću naučnih dostignuća je idiotarija. Čini mi se da su upravo egzaktne nauke poput fizike pružile svedočanstvo da je čovečija mudrost pred Bogom glupost. Pogledajte samo nedavni fijasko sa onom mašinom kojom su tragali za „božanskom česticom“. Biće još sličnih zamisli, da bi mrtvaci imali čime da se razonode plešući svoje plesove u mraku svog bespuća.

IMA LI NADE ZA NAS?

Nijedan čovek nije sam. Zajednica je osnov našeg postojanja. Mi, Srbi, razbucani smo i atomizovani više nego ikad. Kuda plovi naš brod? Ima li nade?

Razbucan je i sav hrišćanski svet. Prinuđeni smo da se vratimo u katakombna skrovišta. Razbucano je i čovečanstvo u celini. I ono malo pošteđenih ljudi sa dalekih ostrva, koji su opstali na osnovu vere i običaja, danas mogu s razlogom da strepe od dolaska naoružanih ljudi u odelima i sa kravatama koji će im reći idite odavde, smetate nam. Na isti način na koji je pre nekoliko decenija kanadska konjička policija, jedna od najsurovijih, u ime slobode oterala Eskime iz njihovih iglua, preselila ih nasilno helikopterima u tzv. civilizovani svet i time ih praktično osudila na kolektivnu smrt. Ali, da se vratimo nama, iako smo „atomizovani i razbucani“. Da li sam optimista u pogledu opstanka ovog naroda? Da, reč je o opstanku, a ne o friziranju. Još 1980. i neke godine Demografski centar Instituta društvenih nauka u Beogradu dobio je od vlade Srbije zadatak da baci sonde na Kosovu i analizuje tamošnji demografski bum šiptarskog stanovništva. Zaključci su bili zabrinjavajući, krajnje zabrinjavajući. Rečeno je da ukoliko se ne promeni populaciona politika, Srbi će postati nacionalna manjina u Srbiji prvih decenija 21.veka. Šta je uradila vlada sa tim izveštajem? Ništa, tojest bacila ga je. Nije odgovarao političkoj situaciji. Otada do danas, nažalost, iako je demografija kao nauka pomalo tužna, kao uostalom i sve društvene nauke - prognoze se ostvaruju. I tada, kao i sada, političari su se bavili pre svega održanjem na vlasti, a sve u ime naroda. Ovde, na Čuburi, gde stanujem, postavljen je svojevremeno bilbord sa figurom Zorana Đinđića i njegovom veselom izjavom da živimo svoj jedini život i stoga ga treba iskoristiti. Tako nekako glasio je taj poziv koji je ličio na staru izreku „Cilj opravdava sredstva“. Međutim, kad se cilj ne ostvari, sredstva isplivaju da služe na čast gubitnicima. Ali, kod nas je taj pojam Čast, kao i sve što se odnosi na moral, kao i sam pojam Moral, izbačen iz upotrebe. Garniture na vlasti se menjaju, sve se i nadalje svodi na kvantifikaciju društvene realnosti. Svakoga dana u vestima gradski portparol se pohvali kilometarima asfaltiranih trotoara. Bravo! A šta ćemo sa porastom kriminala, sa korupcijom, sa abortusima, sa zdravstvom u kome je zavladala hajdučija belih mantila, šta ćemo sa obrazovanjem i vaspitanjem koji su doveli naoružane čuvare škola da održavaju red zbog dilera droge i porasta nasilja među adolescentima, šta ćemo sa ukupnim razbucavanjem srpskog naroda kome se nudi kvantifikacija i samo kvantifikacija. Ali, sve što se dešava nije obrušavanje nekakvih stihija na nedužni narod. Ja verujem da je sve, pa i ono što nam se čini najgorim, za naše dobro. U tom smislu, optimista sam. A kad bih se bavio kartezijanskim analizama smrzao bih se kao nekada Rene Dekart na dvoru švedske kraljice koja ga je pozvala da joj drži časove iz filozofije – da vas podsetim - među hladnim dvorskim zidovima.

ZAVERA ĆUTANJA

Kakvu recepciju očekujete s obzirom da je „Povratak izgubljenog“ roman koji ukazuje na proces preumljenja jednog nominalnog hrišćanina u istinskog vernika? I, razume se, knjiga o – pokajanju.

I kad sam objavljivao romane sa izrazito svetovnim sadržajima, udaljen od eshatoloških pitanja, pratila me zavera ćutanja, kao što rekoh. U ovom slučaju nosioci javne reči ćutaće „kao zaliveni“ ili će neki poslušnik demokratije da grakne. Mnogi se Srbi busaju u prsa kao pravoslavci, ali nisam primetio da se ijedan od pisaca oglasio kao pravoslavac. U Francuskoj, gde je sekularizam ponikao, postoji imenik pod nazivom „Katolički pisci“. Na tom spisku su i neki moji omiljeni pesnici kao Fransis Žam i Rene Gij Kadu. Ovde namenski sličan imenik ne postoji. Imam utisak da bi se pisci stideli da ih neko uvrsti u pravoslavne pisce. U tome vidim višedecenijski uticaj komunističke propagande i njoj omiljene poetike Moderne, koja zastupa neutralnost književnog dela poput neutralnosti naučnih istina. Ali ideološka pozadina Moderne je ateizam dobro potkovan nihilizmom. Ima pisaca koji se upinju da budu „pravoslavni“. Možda prolaze kod neobaveštenih. Isuviše je proziran karijerizam nekih od njih. Ovde se razbokorilo i profiterstvo vezano za religioznost. Profiterstvo je nespojivo sa našom verom. I tako, dođosmo do toga da „Povratak izgubljenog“ može mnogima da smeta. Neće mi biti prvi put u vezi sa mojim knjigama.

RAZGOVARAO: Dr VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Šira verzija intervjua objavljenog u „Pečatu“ 15. februara 2018.

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1086287

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 112 gostiju i nema prijavljenih članova