izrugivanje sv pricescu od komunista sssr rusija komunizam

  1. Dr Zoran Čvorović, Dr Vladimir Dimitrijević

    UMESTO UVODA

    Pred čitaocima je dug i zahtevan ogled, koji traži i vreme i pažnju. Živimo u doba kada mnogi nemaju dovoljno ni jednog, ni drugog, pa žele nešto kratko i jasno. Zato evo osnovnih teza naše apologije:

    1. Pandemija korona virusa, veoma sumnjivog porekla i, po mnogim pratećim pojavama sudeći, veštački izazvana, raširila je paniku u čitavom svetu, ali, avaj, i među pravoslavnima, kod kojih su neki, duhovnu vlast imajući, počeli da uvode vanredne mere i u Crkvu, vezane kako za bogosluženje, tako i za Sveto Pričešće. Te mere dovode u pitanje bitijne temelje pravoslavne vere, a usvojene su bez oslonca na Sveto Predanje, ali i bez ozbiljnog sabornog savetovanja, u kome je, po Pismu, premudrost.
    1. I u Srbiji je, kao i u mnogim drugim zemljama, usvojen niz mera vanrednog stanja, koje ugrožavaju neprikosnoveno pravo na slobodu veroispovesti. Pravo na slobodu veroispovesti, kao pravo pojedinca i verskih zajednica, je apsolutno i ne može biti ograničeno ni u uslovima vanrednog stanja. Kao što ne može biti ograničeno ni pravo na slobodu misli i izražavanje kritičkog mišljenja. Niko ne može oduzeti čoveku ova dva temeljna prava - slobodu veroispovesti i slobodu misli - ni pod opravdanjem kolektivne zaštite zdravlja. Postavljanje ljudi pred izbor zdravlje ili sloboda (vere i misli) nije ništa drugo nego opasna manipulacija koja treba da u ime efektivnosti opravda totalitarni poredak. 
    1. Brutalnim pritiskom na SPC u vreme Časnog posta, kakav su sprovodili samo komunisti, Zapad želi da, s jedne strane, natera naše episkope da se državi "većma pokore nego Bogu", kako bi, s druge strane, neka nova izdaja dogmata i kanona naše Svete Crkve izazvala nove raskol i deobe na njenom mučeničkom telu. Postoji duboki smisao u tome što je neprijatelj na dan  Svetih sevastijskih mučenika (Mladenaca ) 2020. krenuo u žestoki progon pravoslavnih da nas iskuša, sasvim nepotrebnim, biranjem između zaštite zdravlja i Svete Liturgije, jer je jedan od sevastijskih mučenika, Kandid, poručio progonitelju hrišćana, caru Likiniju: "Ne samo čast vojničku, no tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i časnije od Hrista Boga našega." 
    2. U državi Srbiji, pod vlašću slugu globalizma, pravo na zaštitu zdravlja zajednice nije apsolutno, što se vidi iz „paketa“ prava obolelih od SIDE. Oni ne samo da ne moraju da se testiraju, nego ne moraju ni da saopšte o svojoj bolesti. Takođe, politički homoseksualci u nas su se izborili da se iz svih zdravstvenih udžbenika u školama izbaci pomen o rizičnosti seksualnog ponašanja njihovog tipa, i to da ne bi bili „stigmatizovani“. O njima i njihovom ponašanju treba pisati samo – afirmativno! Za razliku od pravoslavnih, kojima se, u ime „javnog zdravlja“, u ove dane osporava pravo na učešće u bogosluženju i primanje Svetih Tajni, vlast srbijanskih globalista ni ne razmišlja da izmeni svoje ideološke odluke, poput već pomenute zabrane pominjanja rizičnog zdravstvenog ponašanja povlašćenih seksualnih grupa, mada je takvo ponašanje, na duži rok, mnogo opasnije po zdravlje zajednice od slobodnog upražnjavanja verskih obreda u doba vanrednog stanja.
    3. Pravoslavna Crkva Hristova, a Svetosavska Crkva posebno, opet se suočava sa ideološkim nasrtajem na Sveto Pričešće u ime „medicine i higijene“. Tu argumentaciju su koristili krvavi boljševici, a kasnije i Titovi srboubilački komunisti. U doba zaraze velikim boginjama, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, nasrtaji na slobodu veroispovesti pravoslavnih Srba bili su isti kao danas, ali u to vreme je vrh Crkve odoleo. Episkop raško – prizrenski Pavle, potonji patrijarh, jednom zauvek je obrazložio, bogoslovski i kanonski, zbog čega je neophodno pričešće iz jednog Putira i jednom kašičicom, što je istinski izraz pravoverja i pravoživlja.
    4. I pre Drugog svetskog rata, u SPC je bilo modernista koji su, „higijene radi“ ( idolatrizovane u pagansku boginju zdravlja, Higiju), tražili da se narod pričešćuje iz odvojenih kašičica, ali im je Crkva, kako sinodski zvanično, tako i u liku svojih najboljih mladih sinova, poput budućeg sveštenomučenika Jovana ( Rapajića) i budućeg episkopa banjalučkog i žičkog Vasilija (Kostića), žestoko odgovorila, nazivajući modernistički „strah od zaraze“ iz Svetog Putira – pigmejskim shvatanjem pravoslavne vere. Danas su se, posle duhovnih divova naše skore crkvene prošlosti, duhovni pigmeji u SPC očito umnožili.
    5. Liturgija za pravoslavne nije obična Služba Božja, nego projava same Crkve kao Tela Hristovog. Bez Liturgije, u kojoj učestvuje laos, narod Božji, Crkva se ne da ni zamisliti.
    6. Za nas je Sveto Pričešće samo Telo i Krv Hristova, kojim se niko i nikad ne može zaraziti, nego je izvor svakog iscelenja. Svaki nasrtaj države na pravo pričešćivanja iz zajedničke Čaše, i svako pristajanje pojedinaca iz Crkve na trule kompromise tim povodom, neposredan je udar u srce Svetog Predanja, i zaslužuje svaku vrstu odlučnog odbacivanja.

pasha sssr rusija komunizam

  1. Naravno, Crkva se potčinjava državnim vlastima u izvesnoj blagoslovenoj meri, po primeru Hristovom:“A kada dođoše u Kapernaum, pristupiše Petru oni što kupe didrahme, i rekoše: Zar učitelj vaš ne daje didrahme? A kad dođoše u Kafarnaum, pristupiše Petru oni što kupe didrahme i rekoše: Zar vaš učitelj ne daje didrahme? Petar reče: Daje. I kad uđe u kuću, preteče ga Isus govoreći: (ta misliš, Simone? Carevi zemaljski od koga uzimaju porez ili carinu, od svojih sinova ili od tuđih? Reče: Daje. I kad uđe u kuću, preteče ga Isus i reče: Šta misliš, Simone? Zemaljski carevi od koga uzimaju carinu ili porez? Od svojih sinova ili od tuđih? Reče mu Petar: Od tuđih. Reče mu Isus: Znači, sinovi su oslobođeni. A kad reče: Od tuđih, reče mu Isus: Sinovi, dakle, ne plaćaju. Ali da ih ne sablaznimo, idi na more i baci udicu, i koju ribu prvu uhvatiš, uzmi je; i kad joj otvoriš usta, naći ćeš statir: uzmi ga te im podaj za mene i za sebe.“ ( Mt. 17,27 ). To jest, On, kao Sin Božji, ne bi morao da plaća porez, ali će ga platiti, da se predstavnici vlasti ne bi sablaznili.          

    I u slučaju zagonetne korona panike  ( pandemije ) u nas moglo se ići do neke granice – recimo, da se napolju služi Sveta Liturgija, uz poštovanje medicinski propisanog odstojanja. Time bi se učinila ikonomija koja ne poriče suštinu liturgijskog bogosluženja, kao zajedničkog dela Hristovog klira i laikata. Tako bi se poručilo vlastima i sekularnoj javnosti:“Iako mi ne verujemo da nam se na službi Božjoj može desiti nešto loše, ipak, da vas ne bismo sablaznili, primenjujemo ove mere“.                              

    Ali, Sveto Pričešće kao zajedničenje u Hristu je neprikosnoveno, pa sa njim ne bi smelo biti kompromisa. Svojevremeno su Judejci gunđali  protiv Hrista kada je rekao: Ja sam hleb koji siđe s neba, i On im odgovorio: Ne gunđajte među sobom, … Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću ja dati za život sveta …, Kad su se prepirali među sobom govoreći: Kako može ovaj dati nama telo svoje da jedemo?… Gospod im je rekao: Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu …, te mnogi od učenika njegovih, čuvši to, da su kazali: Ovo je tvrda beseda. Ko je može slušati? … pa otidoše natrag, i više ne iđahu s njim … (Jn. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66). Hristos nije hitao da ih vraća Sebi i ubeđuje, povlađujući im pričom da se  Njegova propved o Svetinji nad svetnjama može i drugačije tumačiti.                                                            

    1. Sveta Liturgija nije samo Sveto Pričešće, koje jeste vrhunac. Ona je i simvolično dejstvo, koje nam ukazuje na život i delo Gospoda našeg Isusa Hrista. I zbog toga nam je veoma važno da budemo na Liturgiji, koja nam živo oprisutnjuje domostroj Božjeg spasenja.
    2. Narod Božji je carsko sveštenstvo, i bez njega nema Svete Liturgije. Goniti carske sveštenike sa Služne nad službama, tobož u ime „javnog zdravlja“ uopšte nije duhovno i moralno zdravo, i može da ima teške posledice, kakva je obezblagodaćivanje naroda u trenutku kad mu je, zbog širenja bolesti, blagodat Božja najpotrebnija. Država nema pravo da goni carsko sveštenstvo. Ako to pravo sebi prigrabi, Crkva joj se, vlašću koju joj je Hristos dao, mora suprotstaviti.                        
    3. Crkva Božja je uvek učestvovala u borbama protiv zaraza, i ona je, preko svojih najboljih ljudi, poput Svetog Vasilija Velikog, osnovala ustanove kakva je bolnica, koje pre toga nisu ni postojale. I u ovom narodu, Sveti Sava je osnivač prvih bolnica. Bolnica kao ustanova potiče od ljubavi hrišćana prema bližnjima. Uostalom, Crkva sebe doživljava kao duhovnu bolnicu, koja je narodu potrebna uvek, a naročito u teškim vremenima. Ako to mogu da zaborave kratkopamćenici – predstavnici prolazne zemaljske vlasti, zar to smeju zaboraviti pastiri crkveni, koji imaju pamćenje dugo dve hiljade godina?
    4. Kad država nasrne na Crkvu i njenu misiju, ona je dužna da joj se suprotstavi, po reči Svetog Justina Ćelijskog:„Pokoravati se Bogu većma nego ljudima“, - to je ustav Pravoslavne Crkve, njen večni i neizmenljivi Ustav - Sveustav, njen večni i neizmenljivi Stav - Svestav. To i prvi odgovor njen prvim goniteljima Crkve (DAp.5,1742); a to njen odgovor i svima goniteljima njenim kroza sve vekove, do Strašnoga Suda. Za Crkvu je Bog uvek na prvom mestu, a čovek, a ljudi uvek na drugom mestu. Ljudima se treba pokoravati sve dok nisu protiv Boga ili Njegovog zakona. No čim istupe protiv Boga ili Njegovog zakona, Crkva tada mora ostajati uz Boga, i Njegov zakon i volju otstojavati evanđelskim sredstvima. Ne radi li tako, zar je Crkva? i predstavnici Crkve, ne rade li tako, zar su apostolski predstavnici Crkve? Pravdati se pri tome takozvanom crkvenom ikonomijom nije drugo do prikriveno izdavati Boga i Crkvu. Takva ikonomija je prosto naprosto - izdajstvo Crkve Hristove.“
    5. Pristane li se sada na lažnu ikonomiju u vezi sa javnim bogosluženjem i Svetim Pričešćem, SPC će se pokoriti neopaganskoj državi pod „daljinskom kontrolom“ globalističkih centara moći, i time će se, veoma brzo, naći na još silovitijem udaru onih koji žele da Crkvu kao sživo svedočenje Evanđelja uklone iz ovog sveta. Jer, paganska država je uvek tražila da se Božje daje ćesaru, a Crkva na to nije pristajala – i uspevala je da pobedi. Sloboda savesti u Hristu je iznad svakog levijatanskog pokušaja države da slomi pojedinca i potčini ga totalitarnom kolektivu.
    6. Globalizam je antihrišćanski. On želi da Hrista progna iz istorije i iz života naroda ove planete, pre svega pravoslavnih, koji su Crkva Njegova. Zato se u Srbiji širi propaganda će na najjači udar virusa biti oko Vaskrsa. Jer, antihrist koji dolazi sve može da prizna hrišćanima, osim njihove vere u Vaskrslog, čijim se Telom i Krvlju pričešćujemo na Svetoj Liturgiji. Zato se sad nastojava na tome da se ne smemo pričestiti Hristom. I zato se Crkvi čas preti, a čas joj se nude truli kompromisi.
    7. Litvanski mislilac Antanas Macejna svedoči:"Da bi antihrist uspeo u svom planu, on lik Hristov mora da rastvori u ljudskoj kulturi. Hristos mora biti proglašen za "preteču", za značajnu istorijsku ličnost – ali nevaskrslu. Antihristovi poverenici, osvajajući zemaljsku vlast i moć, stalno nude Crkvi da im se prikloni, da bi dobila "privilegije".“ Macejna stoga i kaže: "Zasesti u senci zemaljskih prestola i prikloniti se zemaljskim vladarima – to je najznačajnija i stalna pretnja Crkvi. Pod uticajem te pretnje najlakše je otpasti od Boga, jer to održava "izgled pobožnosti" uz odricanje od "njegove sile" (2. Tim. 3, 5). Takvi hrišćani podržavaju ono spoljašnje u religiji, ali joj se rugaju iznutra: umesto Cara Hrista oni na presto uzvode zemaljskog cara, umesto milosti Božjih primaju darove vlastodržaca. Antihrist odlično zna tu slabost hrišćana i zato im uvek nudi svoje darove. On stalno priziva hrišćane da mu priđu i sednu u hladovini njegovog prestola i da se tako zaklone od sunčane vreline borbe".

    Antihrist je uvek spreman da prizna socijalni značaj hrišćanstva i njegovu moralnu ulogu; ali, duh svake ličnosti i celog istorijskog perioda raskriva se samo u odnosu prema Hristu kao Bogočoveku. Hristos ne može biti ničiji preteča: On je Prvi i Poslednji (Otkr. 22, 13). Evropsko čovečanstvo, negda hrišćansko, zato je i zapalo u ćorsokak: "Nijedan od vlastodržaca, koji u poslednje vreme govori o hrišćanstvu, ne ispoveda Hrista – Boga, vaploćenog, postradalog, umrlog, vaskrslog, nanovo dolazećeg. Nijedna od njih Crkvu ne priznaje kao božansku ustanovu, kao samoga Hrista". Što je najgore, i sami hrišćani su se na to navikli, i smatrali bi javno ispovedanje Hrista kao Boga za nešto netaktično. Odatle, danas i ovde, kukavičko uklanjanje od liturgijskog sabranja i od opšteg Svetoga Pričešća kao leka besmrtnosti ne samo pojedinca, nego i zajednice. To bežanje od sabornosti naziva se „socijalnom odgovornošću“, kao da se može biti društveno odgovoran bez eshatološki sabrane zajednice, koja se okupila oko Časne Trpeze Gospodnje.                                     16. Današnji hrišćani ne žive verom u vaskrsenje. Neki su, izgleda, skloni da veruju da bi se hrišćanstvo moglo spasiti i da je Hristos ostao u grobu. Zaboravili su upozorenje Sv. Pavla da je bez vaskrsenja – naša vera uzaludna (1. Kor. 15, 14). Zaboravilo se da je smisao istorije promenjen vaskrsenjem Gospodnjim. Jer, vaskrsenje je povezano sa verom u čovekovu besmrtnost: "Ako je čovek besmrtan, vaskrsnuće; ako ne vaskrsne, nije besmrtan; ako pak nije besmrtan – sav njegov život je čudovišna besmislica", kaže Macejna.               

    Bez vere u to, ljudi padaju u očaj. Zato je osnovna crta savremenog čoveka – očajanje, jer mu srce proždire besmisao ispovedanja zemlje kao jedine otadžbine. Zato se i vodi borba protiv Hrista, koja počinje od sitnih, "naučnih", sumnji, poput tvrdnje da je virus jači od Svetog Pričešća, a završava se krvavim progonima hrišćana, koji su Crkva.        Sve teze iznete u ovom uvodu bivaju argumentovane u apologiji koja sledi.                                                           

    PAVEL TIHOMIROV O POSLEDICAMA PANIKE U CRKVI                                                                                      

    Kada je jedan od potpisnika ovih redova pokrenuo, na sajtu „Stanje stvari“, anketu o duhovnim i društevnim posledicama proglašene pandemije korona virusa, jedan od učesnika ankete, zamenik glavnog urednika „Ruske narode linije, Pavel Tihomirov, odgovorio je, trezveno i ozbiljno, kakve posledice nastupaju u oblasti pravoslavne vere:“Svaka ovakva kriza ima nekoliko nivoa. Već su mnogi ekonomisti, sve sa tablicama i shemama, pokazali da se dešava radikalno preuređenje globalnog finansijsko – ekonomskog sistema. Ko ima koristi od toga, ne znamo, pa mi ne pada na pamer da grdim nekakve uslovne, mitske „Amerikance“, jer su i oni – iste takve žrtve zakulisne vlasti kao i oni koji u čitavom svetu, stradaju od kaznenih ekspedicija SAD.

    Sada to nije važno. Važno je nešto sasvim drugo. Pred našim očima se dešava testiranje čovečanstva na otpornost prema manipulacijama. U pitanju je generalna proba pretvaranja sviju nas u pokorno stado. I u ovom slučaju nije reč o „Britancima“, „masonima“, pa čak ni o „Rotšildima – Rokflerima“.                                     

    Reč je o onoj sili koja se krije iza svega ovoga, koja neumoljivo priprema trenutak kada će se čitavo čovečanstvo ( sa mikroskopski malim izuzecima ) dobrovoljno potčiniti vlasti Velikog Lažljivca.                              Sada je ta sila ostvarila uverljiv rezultat. Nikad, tokom čitave istorije Evrope, nije prestajao odlazak u hramove. ( Uzmimo, u ovam slučaju, kao „radnu hipotezu“, da je Gospod, kroz Svete Darove, Sebe darovao i iskrenim vernicima inoslavnih ).       

    Ona „sila“, koja je pokrenula neke ljude da iskoriste virus kao detonator psiho – epidemije ( kao rešenja za njihove tekuće političke i finansijsko – ekonomske zadatke ), bila je đavolski proračunata. Ljudi se nisu podelili samo uzajamno, ljudi su bili otrgnuti od Spasitelja. Lišeni su Svete Tajne Pričešća.                    

    I tu su se naši pravoslavni episkopi ( ne svi, ali, avaj, naši u Moskvi, koji su rešili da pričesnu kašičicu dezinfikuju posle svakog pričasnika ) pokazali u ne baš najboljem svetlu. Panika i želja da se ugodi neverujućem, antihrišćanskom svetu dovela je do zaista bogohulnih pojava, koje pokazuju da pravoslavni, navodno, ni ne veruju da u Svetim Darovima obitava sami Gospod. I da središnju Svetu Tajnu shvataju kao neka protestantska sekta, doživljavajući je kao puku „komemoraciju“.                         

    I ako je Crkva povila glavu sada, plašeći se da ne razdraži „javno mnenje“, koje dirigovano seje paniku zbog joj jednog od mnogobrojnih vrsta gripa, šta će se desiti kad dođe čas da se na ljude obruši prava kuga?  Upravo ta reakcija rukovodilaca našeg crkvenog aparata jeste jedna od najžalosnijih pojava u ovom istorijskom času“. Što je rečeno kod Tihomirova, važi i za nas. O tome su i redovi koji slede

    UPRAVLjANjE OPAŽANjEM

    I nama, pravoslavnim Srbima, otima se Sveta Liturgija zbog, stvarne ili navodne brige o narodnom zdravlju, u trenutku kad veliki broj ozbiljnih analitičara jasno svedoči da je u pitanju svetska specijalna operacija iz repertoara onoga što je u rečniku vojske SAD zove „upravljanje opažanjem“ ( „menadžment percepcije“ ), i što zna svaki džeparoš – dok ti, recimo, uzima novčanik, pokazuje ti predele pored kojih prolazite vozom. Niko se ne pita – zašto Švedska ne preduzima mere poput ostalih država, iako i oni znaju za pandemiju?

    (1) Zašto u SAD nema policijskog časa?

    (2) Zašto Rusija ne paniči zbog pandemije?

    (3) Neosporno je, virus postoji i deluje, širi se brzo, verovatno je i veštački napravljen – ali, zašto ovakva panika, kao da je među nas stigla kuga?

    Recimo, u januaru mesecu 2017. godine u Beogradu je umrlo preko 1600 ljudi

    (4), među kojima je svakako bilo i onih koji su stradali zbog sezonskog gripa, pa od toga u medijima niko nije pravio tragediju kosmičkih razmera. To jest, o tome se nije ni pričalo. Zamislite kad bi neko sada objavio da je 1600 Beograđana umrlo od korone – vlast bi od celog Beograda napravila „logor za lečenje“, a policijski dron bi stražario ispred svake zgrade!                                              

    Još uvek u Srbiji ima mnogo više ljudi koji su umrli od posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranom nego onih koji su umrli od korona virusa.                              

    Zar mnogi od nas nisu poznavali po dvadeset, trideset, pedeset onih koji su umrli od malignih tumora? Koliko, pak, poznajemo onih koji su umrli od korona virusa? Naravno da ovo ne znači da treba biti neoprezan kad je pandemija u pitanju – ko se čuva, i Bog ga čuva, kaže naš narod.                                                                                         

    Ali, zašto da nam se otima Sveta Liturgija i Sveto Pričešće?                                                                                      

    Zašto državna vlast to traži od Crkve?                       

    I mora li se na to pristati?                                    

    KAKO SE BRINU O NAŠEM ZDRAVLjU?                             

    Državna vlast, ah, brine o našem zdravlju – uz, naravno, izvesne ideološke izuzetke. Jer, kao što im je briga o našem zdravlju ( borba protiv korona virusa ) naređena odnekud, tako im je i NEBRIGA o našem zdravlju ( seksualno prenosivim bolestima ) naređena odnekud. Tako oboleli od SIDE u Srbiji biva ne samo zaštićen, nego i povlašćen kad su njegova ljudska prava u pitanju. Ko ne veruje, neka čita:“Po zakonu, mora se zahtevati pristanak nakon informisanja, a pre HIV testiranja. Ako toga nema, smatra se da su sloboda i privatnost određene osobe narušeni. Potencijalne ekonomske i socijalne posledice pozitivne dijagnoze po tu osobu, kao i moguća diskriminacija, čine neophodnim stav da se odluka o testiranju može doneti samo uz znanje i pristanak osobe koja se testira. Takođe, neophodno je da se osobi koja se testira omogući savetovanje pre i posle testiranja, i to ne samo iz psiholoških razloga nego i što se od nje očekuje da prihvati određene mere za dalje sprečavanje infekcije. Iako u pojedinim zemljama, pa i kod nas, lekari smatraju da bi testiranje na HIV moglo biti obuhvaćeno opštim pristankom pacijenta na intervencije u bolnici i uzimanje krvi, Evropski sud pravde ovo smatra nezakonitim i nedozvoljenim.                        

    Osnovna obaveštenja koja se moraju dati pacijentu, a kako bi potvrdio da je informisan i saglasan sa sprovođenjem testiranja, su:                                                            

    • važnost kliničkog lečenja i prevencije u slučaju da se testira na lični zahtev,
    • pravo pacijenta da odbije testiranje,
    • pravo pacijenta na korišćenje savetodavnih usluga nakon testiranja, i
    • neophodnost da se informišu osobe koje inače ne bi bile svesne rizika o HIV infekciji, u slučaju da su rezultati testiranja pozitivni.

    Preporuke UNAIDS/SZO ne podržavaju obavezno testiranje kao deo zdravstvene zaštite.

    Dobrovoljno testiranje uglavnom bi trebalo da dovede do promene u ponašanju radi izbegavanja prenošenja HIV-a drugima. Ukazuje se na to da bi dobrovoljno testiranje trebalo sprovesti samo ako je povezano sa savetovanjem HIV-pozitivnih i negativnih osoba i osvrtom na lekarsku negu, kao i sa davanjem pomoći psihologa i socijalnog radnika onima za koje se ispostavi da su HIV-pozitivni.“ (5)                 A evo kako vlast u Srbiji još brine o našem zdravlju. Tako su, recimo, politički homoseksualci u nas izborili svoje „pravo“ da se homoseksualni odnosi, koji neretko imaju niz ozbiljnih zdravstvenih posledica, kao takvi u udžbenicima za učenike zdravstvene struke uopšte ne pominju.

    (6)     A kakve mogu biti opasnosti homoseksualnog načina života? Dr Nemanja Zarić o tome piše: “U zvaničnoj brošuri Administracije za hranu i lekove SAD jasno piše da "kondomi pružaju određenu zaštitu, ali da je analni odnos jednostavno previše opasan. Kondomi lakše pucaju u toku analnog odnosa zbog veće frikcije... čak i ako ne pukne kondom, analni odnos je veoma rizičan jer može dovesti do rascepa rektalne mukoze i krvarenja...preko rascepljene mukoze se lakše prenosi infekcija".

    Pozivajući se na rezultate studije Bojlija i saradnika iz 2009. godine, Grulih i Zablotska su izračunali da je verovatnoća prenošenja HIV infekcije putem analnog odnosa 18 puta veća u odnosu na vaginalni odnos. Analni  seksualni odnos je takođe povezan sa razvojem karcinoma rektuma. MekBrajd i saradnici su objavili studiju u kojoj ponavljaju povezanost humanog papiloma virusa (HPV) i karcinoma rektuma, navodeći da je HPV glavni uzrok ove maligne bolesti./.../                          

    Prema dostupnim studijama, efikasnost kondoma u smanjivanju prenosa herpes simpleks virusa 2 iznosi samo 30%, humanog papiloma virusa 50-70%56, hlamidije i gonoreje 50%  i sifilisa 50%. Kod homoseksualaca statistika je još gora. Prema studiji Remisa i sar. od 693 novozaraženih HIV-om, 51% su koristili kondom pri analnom seksu dok 33% nije koristilo kondom pri analnom seksu. Prema podacima Centra za kontrolu bolesti SAD  iz 2010. godine homoseksualci(MSM – men who have sex with men) čine gotovo polovinu ukupnog broja HIV-pozitivnih osoba u SAD (ukupno 48% ili 532.000); homoseksualci svake godine čine više od polovine novoobolelih od HIV-infekcije u SAD (53% ili 28.700 osoba); iako Centar za kontrolu bolesti procenjuje da homoseksualci čine samo 4% osoba muške populacije starije od 13 godina u SAD-u, stopa novopostavljenih HIV-pozitivnih dijagnoza je čak 44 puta veća nego kod ostalih muškaraca (522-989/100.000 kod homoseksualaca nasuprot 12/100.000 ostalih muškaraca); homoseksualci su jedina rizična grupa u SAD-u u kojoj postoji stalni porast novoinficiranih HIV-om još od 1992.“(7,10-11; 20 )                                                                          

    Tako vam je to u Srbiji, dragi čitaoci. Rizici homoseksualni odnosi u javnosti i u školama ne smeju da se pominje kao rizični, ali je, izvesni epidemiolozi i globalistički mediji nam to kažu, opasno okupljati se na Svetim Liturgijama i pričešćivati se iz iste kašičice. Kako reče Orvel, na ovdašnjoj „Životinjskoj farmi“, sve su životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih.                    

    Uostalom, sve je ovo već viđeno.                                             

    VEĆ VIĐENO I PREŽIVLjENO                                    

    Još od Lenjinovog doba, komunisti su napadali Sveto Pričešće kao „izvor zaraze“ i rugali mu se. Donosimo jedan sovjetski antireligiozni plakat na temu Hristovih reči: „Uzmite, jedite, ovo je Telo Moje“. Hrišćani su predstavljeni kao kanibali, upravo onako kako su ih predstavljali paganski gonitelji iz doba Nerona i Dioklecijana.                                     

     A pošto nam naši vrli epidemiolozi prete da bi najjači talas korona virusa mogao da na nas „nasrne“ oko Vaskrsa, vlastodršci bi mogli da, zarad propagande, ponovo prošire ovaj komunistički plakat iz doba Sovjetije: „Na Vaskrs – nikog u šetnji i provodu!“

    U doba velikih boginja u SFRJ, nasrtalo se na Svetosavsku Crkvu da odustane od svetopredanjskog načina pričešćivanja. Evo „Politike“od 2. aprila 1972:“Gradski štab se obratio za pomoć i crkvenim vlastima. „Zamolili smo ih da se obred pričešća obavi po sanitarnim propisima – kaže dr Dovijanić. - Za svakoga ko se pričešćuje, treba obezbediti posebnu i sterilisanu kašičicu.“ Dovijanić se nada da će crkva prihvatiti ovu sugestiju. U protivnom, rekao je on, preduzećemo zakonske mere“. (8,87)                                                   

    Isto kao danas. Ali Crkva nije pristajala na trule kompromise sa bezbožnicima.                                               

    Jer, Crkva je Crkva Svetom Liturgijom, koja počiva na Žrtvi Hristovoj. Izraz crkvene samosvesti onog doba dao je episkop raško – prizrenski Pavle, potonji patrijarh srpski, koji je, u „Glasniku“, zvaničnom listu SPC redovno odgovarao na pitanja i nedoumice sveštenika i vernika. On je pisao sledeće:“PITANjE: Prilikom pričešćivanja, pojedini sveštenici brišu kašičicu posle pričešća svakog vernog, dok većina to ne čini. Prvi smatraju da su praktični i predostrožni, dok drugi osuđuju ovakav postupak smatrajući da se njime unosi zabuna među verne, da je znak malovernosti, ne odgovara dogmatski, itd. S obzirom da je u pitanju najveća tajna naše vere, kakav stav treba zauzeti u ovom pitanju, ne samo radi jednoobraznosti?                                          

    ODGOVOR:

    Ovo pitanje, koliko mi je poznato, prvi je kod nas izneo i o njemu opširno pisao, između dva rata, arhimandrit dr Petronije Trbojević. Ali je stanovište o potrebi uvođenja više kašičica za pričešćivanje, ili brisanje jedne posle pričešća svakog pojedinca usvojio još ranije, tako da je septembra 1911. god. podneo Svetom sinodu u Sremskim Karlovcima predstavku kojom je tražio da se zvanično uvede ovakav postupak u celoj Karlovačkoj mitropoliji.                                                                               

    U toj predstavci, pored higijenskog razloga („da zajednička kašika, osobito bez temeljnog brisanja, može da prenese razne bolesti”), i estetskog („mnogog pričesnika tako rekući jeza uhvati, kad pomisli u koliko je usta bila ta kašičica bez ikakvog čišćenja i brisanja”), navodi on i jedan dogmatski razlog u kome rasućuje ovako: Sem teplote, Svetom pričešću se ne sme ništa dodavati. Međutim, kako se na kašičicu, pri pričešćivanju, uhvati malo pljuvačke, koja se, kad se kašičica ponovo umoči u Svetu čašu, delimično opere i pomeša sa Svetim pričešćem: „Ako se kašika sto puta u usta pričesnika metne i ponovo u putir spusti, može se zamisliti slučaj da će se vino (krv) u osetnoj meri promeniti. Onda postaje ovaj dogmatski razlog važniji od prvih dvaju razloga”.                                           

    Krajem iste godine, Sveti sinod je na ovu predstavku doneo sledeće rešenje: „Molba se ova ne uvažava sa razloga što se Sveta crkva postarala i ima dovoljno sredstava da se verni očuvaju od zaraznih bolesti, a navedeni kvazi dogmatski razlog nema nikakva osnova”.                 

    Nezadovoljan ovakvom odlukom Svetog sinoda, arhim. Petronije dostavi istu predstavku Jovanu Ž. Buti, uredniku „Pravoslavlja”, bogoslovskog lista koji je izlazio u Sremskoj Mitrovici, da se onde objavi. No ovaj odbije njeno štampanje u listu s obrazloženjem: „Ni higijenski ni estetski razlog ne može da me uveri o potrebi promene u načinu pričešćivanja. Dogmatski razlog niste nikakvim argumentima potvrdili. Šta više, dogmatsko učenje po ovom predmetu ubija i ona dva razloga, na prvi mah osnovana i opravdana. Zašto? Ako je učenje naše Crkve istinito… onda je Sveto pričešće oganj koji sažiže svaku nečistoću ne samo duše. nego i tela.                                                         

    Blagodat Božja koliko utiče na dušu toliko i na telo; sveštenik se moli da pričešće sveto bude vo iscjeljenije duši i tjela. A telo boluje ne samo od pohoti ploti – nego i od raznih bolesti.” Na kraju Buta veli: „Ja se ne bojim infekcije u pričešću, a nisam još čuo da je i jedan sveštenik bio zaražen tim putem. Posle I svetskog rata, jula 1921. god., podneo je arhimandrit Petronije ovakvu predstavku Svetom sinodu Srpske crkve, ali i tada bez pozitivnog rezultata.                                                             

    Prema reči Gospodnjoj, u Crkvi se kroz vekove verovalo da je Sveto pričešće „hleb koji je sišao s neba, a ne kao što su oci jeli i pomrli. Ko jede ovaj hleb živeće večno” (Jov. 6, 58). Pričešćujući se, mi postajemo jedno telo s Hristom Životodavcem. Koji se dostojno „pričešćuje telom i krvlju Hristovom biva istog tela i krvi s Njim”, veli Sveti Kirilo Jerusalimski.” Vrlo lepo objašnjenje kako to biva daje nam Sveti Grigorije Niski: „Malo kvasca sve testo prema sebi upodobi. Tako obesmrćeno Bogom telo Gospodnje, budući u nama, sve pretvara i menja prema sebi”.                  

    Još detaljnije izlaže o tome Nikola Kavasila veleći da je Sveto pričešće prava hrana za Crkvu Njegovu. „I (Crkva) pričešćujući se njima, ne pretvara njih u ljudsko telo, kao što biva sa kojom bilo drugom hranom, nego se ona (Crkva) pretvara u njih, pošto jače nadvlađuje. Kao što gvožđe stavljeno u oganj samo postaje oganj, ne pretvara oganj u gvožđe. I kao što usijano gvožđe ne vidimo kao gvožđe, nego prosto kao oganj, pošto se osobine gvožđa potpuno gube zbog ognja, tako i Hristova Crkva, kad bi je ko mogao videti onda kad se sjedini s Njim i pričesti se Njegovim telom, ne bi video ništa drugo nego samo Gospodnje telo”. Stoga Crkva veruje da verni postavši pričešćem jedno telo sa Hristom, i došavši tako u dodir sa Njegovim božanskim energijama, ne samo da ne mogu da se zaraze preko Svetog pričešća, nego da je ono izvor života i zdravlja. Sveti Jovan Kronštatski pominje više slučajeva isceljenja od raznih bolesti posle Svetog pričešća: „Koliko sam puta – veli on – imao prilike da vidim bolesnike istopljene kao vosak od bolesti, potpuno malaksale, umiruće, a koji su posle pričešća božanskim tajnama, po svojoj srdačnoj želji, ili po mojoj preporuci, na čudesan način brzo se oporavljali”, pa iznosi slučaj jednog starca, jednog učenika niže gimnazije, sinčića trgovca, starice, jedne devojčice, odraslog čoveka itd.                                                               

    Kad bi onako bivalo kako veli arhim. Petronije Trbojević, i kad bi se preko pričešća širila zaraza, to bi većina sveštenika, osobito fizički slabijih, bolovala od najrazličnijih zaraznih bolesti i mnogi od njih već davno pomrli. Međutim, stvarnost pokazuje sasvim drugo. Veliki broj njih doživljava duboku starost i umire od bolesti koje nisu zarazne. U proseku sveštenici su dugovečni ljudi. A tako je bilo i u starije doba kad su, pre uvođenja kašičice, svi verni pričešćujući se pili iz istog putira.                 

    Pitanje koje postavlja arhimandrit Petronije J. Ž. Buti, na izjavu ovoga da se ne boji infekcije u pričešću: „Bi li on upotrebio pričešće u koje bi usuli cijankalija?“ sasvim promaša cilj, jer ne može biti da i sam arhimandrit nije primećivao da je drugo „mogućnost” zaraze, a drugo „izvesnost” cijankalija. To pak što se o ukazivanju poštovanja Svetim tajnama, tako i isključenje mogućnosti štete koja bi mogla nastaviti za zdravlje vernih kad bi u takvom putiru stajalo vino, koje ne postaje odmah, čim se ulije u njega, krv Hristova.                                                            

    Bilo bi prekomerno uzdanje u milost Božju, u najmanju ruku lakomislenost za svaku osudu, nedostojna nas kao saradnika, pomoćnika Božjih (1 Kor. 3,9), kad bi sveštenik znajući da je vino bilo u neodgovarajućem sudu, ili zaraženo kakvim virusima, ili otrovano, da ga upotrebi za pričešće. Jer treba shvatiti da mi verni ne mislimo da je Sveto pričešće hemijsko sredstvo za neutralizaciju otrova, te da se može u tom cilju upotrebljavati, ili s njim tako eksperimentisati, nego pre svega i iznad svega božansko sredstvo za duhovno uzdizanje, oslobođenje od greha, zadobijanje života večnog i vaskrsenja u poslednji dan (Jn. 6, 54).                                                                                                   

    U hrišćanstvu je svagda bilo glavno, i „jedino od potrebe”: zadobiti „umesto zemaljskog – nebesko; umesto privremenog – večno; umesto truležnog –netruležno”. Sve privremeno, telesno dolazi u drugi plan. Zato se u molitvama sve tri Liturgije svagda nalaze prozbe o večnom, a o telesnim potrebama, zdravlju i drugom retko.                    

    Može zvučati paradoksalno ako sada, posle svega onoga što smo izneli, kažemo da se u Crkvi svagda znalo da Sveto pričešće zaista može biti uzrok slabosti i bolesti, pa čak i smrti. Govoreći o pristupanju telu i krvi Hristovoj, Sveti apostol Pavle veli: „Zato su među vama mnogi bolesni i dosta ih je umrlo…” (1 Kor. 11, 30). No tu on ne govori o zarazi od bacila, bakterija i virusa, dobijenih preko pričešća, nego o opasnosti za onoga koji „nedostojno jede hleb i pije čašu Gospodnju”.                                               

    U molitvi Liturgije Svetog Vasilija Velikog „Bože naš, Bože spasati… niže nemoščna dušoju i tjelom ot ježe nedostojnje sih pričaščatisja”. Tumačeći ovo mesto Prve Korinćanima, Sveti Jovan Zlatoust veli: „Mnogi u nedoumici pitaju jedan drugog: Otkud nastaju prevremeni smrtni slučajevi, otkud dugotrajne bolesti? Uzrok mnogih, govori on (Pavle), od ovih iznenadnih nevolja nalazi se u gresima”. Zato sve svoje staranje hrišćanin i danas treba da uputi u pravcu izbegavanja greha. Zdravlje duše dejstvovaće onda na zdravlje tela.                                                                     

    Vekovno iskustvo, dakle, i praksa Pravoslavne crkve ne daje za pravo shvatanju arhimandrita Petronija Trbojevića i onih sveštenika koji, iz bojazni od zaraze, traže uvođenje više kašičica, ili brisanje jedne posle pričešća svakog vernog.“(9)  

    Tako je svedočio patrijarh Pavle, u doba čije sahrane je vladala pandemija gripa H1N1, ali se od časnog pokojnika, bez straha od zaraze i bez maski na licu, oprostilo preko šesto hiljada ljudi. Druga Srbija nije mogla da se ne gnevi zbog toga, o čemu je Slobodan Antonić pisao:“Građanistička Srbija doista nije mogla da razume te „kolone ljudi koje u redu, od Terazija do Saborne crkve, nekrofilno čekaju da dodirnu mrtvog čoveka“, kako je to zgroženo primetio Dinko Gruhonjić u E-novinama. Pogotovo nije mogla da razume to što je „u tim celivajućim redovima primetno bilo prisustvo velikog broja mladih ljudi“/.../.

    Građanistička Srbija nije mogla da pojmi ni iskrenu žalost miliona običnih ljudi, za koje bi se teško moglo reći da su svi odreda revnosni vernici, ni njihovo strpljivo, višesatno stajanje u redu za poslednji oproštaj, ni beskrajnu kolonu koja korača za kovčegom, ni mnoštvo hodočasnika koji danima pohode jedan skromni grob, sa jednostavnim, drvenim krstom, u jednom beogradskom predgrađu...“(10)

            Helsinški odbor za ljudska prava pod nadzorom Sonje Biserko je uočio da je patrijarh Pavle sahranjen baš u doba gripa: „Država je bila gotovo u vanrednom stanju – čemu je doprinela i panika koja je stvarana oko pojave novog gripa i medijsko praćenje ove teme.“(11)

            Narod se nije uplašio. Blaženopočivši patrijarh mu je „čuvao strah“.                                                                         

    JOŠ O PETRONIJU TRBOJEVIĆU, ANTIPRIČESNOM ARHIMANDRITU                                             

    Jedan od savremenih delatnika naše liturgijske reforme kao preteču iste navodi arhimandrita fruško-gorskog manastira Šišatovca, Petronija Trbojevića, koji je, početkom tridesetih godina prošlog veka, objavio knjigu „O reformama crkvenim“. Iako kaže da Trbojević nije u svemu bio u pravu, on smatra da su mnoge predložene reforme bile više nego uputne i za naše dane. Očito je da je otac Petronije imao mnoga razmišljanja podobna današnjim reformatorima (obnoviteljima). Dovoljno je pogledati njegov stav o ikonostasu: „/.../Kod nas verni za vreme bogosluženja ne vide i ne čuju sveštenika zbog ikonostasa i zavesa. Da vidimo ima li to nepovoljnog uticaja? Ja mislim da ima. Ikonostas je smetnja akustici... Isto tako nije zgodno da verni ne vide sveštenika za vreme bogosluženja. Mnogo bi se pomoglo razumevanju bogosluženja kad bi verni u svakom času video sveštenika. Isto bi tako verni lakše usredio svoju pažnju, kad bi video sv. Trpezu, koja je presto Hristov, pa kad bi imao pred očima i darohranilicu, gde je Gospod preko svoga svetog presvetog Tela i Krvi prisutan... Želeti bi bilo da se ikonostas postepeno preuredi tako da se vrati na prvobitno stanje, kad u crkvi nije bilo ikonostasa. U tom prolaznom stanju mogli bi se ikonostasi praviti sve tanjima i nižima/.../ k prvobitnom načinu, kad nije bilo ikonostasa ni zavesa.“(12)   Trbojević se zalagao i za uvođenje klupa u hramove, po uzoru na zapadne konfesije, za nepričešćivanje iz zajedničke kašičice; naravno, i za prevođenje bogoslužbenih tekstova na savremeni srpski jezik, za koji je tvrdio da je lepši i poetičniji od slovenskog.          

    Reakcije mladih pravoslavnih sledbenika Svetog Nikolaja Žičkog na Trbojevićevo reformatorstvo bile su oštre i odlučne. Sveštenomučenik Jovan, još kao student Bogoslovskog fakulteta Branko Rapajić, objavio je u „Svetosavlju“ (5/1932) prikaz knjige arhimandrita šišatovačkog, i na najbolji mogući način pokazao unutrašnju logiku poduhvata malovernog reformatora: «Žalosno je to: mi još nismo hrišćani a hoćemo da reformiramo hrišćanstvo! Samo svetitelj i hristonosnik ima to pravo. U svojoj kući slobodan je da menja raspored stvari, nameštaja, poretka. A od kad se to naš pisac uspe u svetiteljske rejone, u domove Oca Nebesnog? Njegov glas dolazi sa zemlje, iz nizina zemaljskih. Ne odozdo, sa visina stanova Oca Nebeskog. Dosta je, međutim, bilo tog identifikovanja staleža sa Crkvom, i potreba staleških sa potrebama Crkve. Dosta su „hrišćani“ prekrajali hri-šćanstvo prema svojim nagrdnostima. Dosta su „pravoslavci“ doterivali pravoslavlje prema svojim osakaćenostima. Treba da se već jednom uzdižu oni Pravoslavlju, a ne Pravoslavlje da spuštaju do nogu svojih, do ispod nogu svojih. Dosta se Pravoslavlje srozavalo do čoveka, do ispod čoveka. Dosta. /.../

    Mi ne možemo očekivati spas od izvesnih spoljnjih, mehaničkih, strukturalnih izmena. Spas je u duhu. Zašto praviti stepenice za slabunjave, za one koje hvata vrtoglavica na visinama - nesvestica od dubina? Neka ojačaju. Koga privlače visine i široki nepomućeni horizonti savladaće strmen i neproput. Ojačane duše, srca i oka, uspeće se. Ne pravoslavlje činiti ljudskim, već ljude pravoslavnim. Odbaciti svako prilagođavanje: to je posao crva, zečeva i lisica. Ne ići u zbrkanost. Prezreti sve ustupke, kompromise, konvencije, zlatne sredine. Bolje i đavolski biti svim bićem, nego i Božji i mamonski u isti mah. Treba znati Hristovo postavljanje: Bog ili Mamon! Bog ili Svet! Ne može čovek služiti i jednom i drugom. Ne sme.

    Naš pisac hoće „da na skromnom temelju predaka izgradimo oblakoder“ (str. 7). Koliko tu ima potcenjivanja svetitelja, graditelja i otaca naše Crkve a koliko precenjivanja sama sebe! Zar je naša Crkva „skromni temelj“? Zar ubogi i nemoćni a ne grandiozni? A izgradnja oblakodera (koliko ružnoće ima u sebi ova reč, neko je tačno primetio), to je izgradnja vavilonske kule, pokušaj da se objedini nesjedinjivo - pravoslavlje i svet, - pokušaj koji se uvek mora svršiti raspadanjem, bilo da mnoštvo bića postane i mnoštvo života, jezika, tumačenja, vera; bilo da jedno biće no od mnoštva sastavljeno - zlata, srebra, gvožđa, zemlje - kao u snu cara Navuhodonosora - bude srušeno.»(12)                     

    A povodom Petronijevićevih tvrdnji da je „nehigijensko“ primanje Svetog Pričešća iz iste kašičice, oglasio se jeromonah Vasilije (Kostić), potonji vladika banjalučki i žički, koji je, kao student Bogoslovskog fakulteta, u „Svetosavlju“ (4/1932) objavio tekst „Svetitelji o Svetinji“, da bi pokazao šta je sila Evharistije, i kakav je njen blagotvorni uticaj na čoveka:»Nikako se ne slaže logika dece sa logikom odraslih, zrelih ljudi. O stvarima, shvatljivim i pojmljivim za ljude, deca najfantastičnije sude, čime obično dokazuju svoje detinjstvo. Teško je ubediti ih u iluzornost njihovih maštanja. Njihove fantazije traju dokle i detinjstvo, dokle i nerazboritost njihova. I kad se jednoga dana, prokljuvavši ljusku detinjstva, ispile iz svoje nerazboritosti i stanu na noge zrelih ljudi, tada tek vide da su ih čarolije opkoljavale sa sviju strana. Gledajući svet nevezanih očiju, u čudu se pitaju: kako smo mogli o njemu tako maštati. Tek onda vide koliko je od njih bila daleko stvarnost.                                                                                           

    I kod ljudi vidimo često nezrelosti. Mnogi i od njih liče na nerasudnu decu. To se naročito opaža u njihovom rasuđivanju o stvarima njima malo poznatim, bez obzira kakve su one. Osobito se to nezrelo rasuđivanje njihovo ogleda u religijskim, duhovnim pojavama, koje se ne mogu saznati jedino bićem čovekovim, već i sadejstvom s više, blagodaću Božjom. Ako se čovek od svega toga izoluje i pokuša da na neki drugi način pronikne u te velike tajne duhovnog sveta, nikada do istine, do stvarnosti i pravog saznanja o njima ne može doći. Njegovi zaključci biće uvek pogrešni i netačni.                                                                            

    O ovakvom rezonovanju ljudi o Božanskim Tajnama, moglo se bezbroj puta uveriti. Počev od Arija pa do najnovijih sektanata, vidi se izvrtanje i nepoimanje istine. Nema istine u Hrišćanstvu neizokrenute u neistinu od strane ljudi. Daleko bi se otišlo nabrajanjem svih negacija uma čovečijeg bez uma Hristovog. Da uzmemo jednu istinu, jednu veliku tajnu o kojoj u novije vreme raspravljaju i zvani i nezvani, koji su je skroz izvitoperili. To je tajna Svetog Pričešća. U nju su odavno posumnjali protestanti, kao što su i u mnogo što drugo posumnjali. Sumnja njihova nije se zadržala samo na protestantskom tlu, već se proširila i zahvatila i druge konfesije, pa i Pravoslavnu veru nekih. Kako neki među pravoslavnima gledaju ovu tajnu, na njeno dejstvo na prirodu čovečiju u fiziološkom smislu kroz protestantsku prizmu, to ćemo se, radi istine, osvrnuti na mišljenja najkompetentnijih predstavnika Pravoslavlja o istoj Tajni. Razmotrićemo misli zrelih ljudi, da bi se sagledala površnost pigmejskih misli o Pričešću. Ti zreli ljudi jesu naj-oprobaniji muževi Pravoslavne Crkve; to su Svetitelji i Oci njeni.                                               

    O opštenju čoveka sa Bogom kroz Tajnu Pričešća karakteristično se je izrazio Svetitelj Dimitrije Rostovski: „Koji se pričešćuje da veruje - piše on u „Pripremanju sveštenika ka Božanskom pričešću“ - a sigurno mu je poznato da se Telo Hristovo sjedinjava o telom njegovim (tj. pričasnika) i pretvara se u njega; i Krv Hristova sjedinjava se sa njegovom krvlju, i pretvara se u nju. Takođe i ovaj, koji se pričešćuje Hristom, biva jedno sa Hristovim Telom i Krvlju, i svi udovi i članovi njegovi nisu njegovi, nego se u Hristu završavaju, po Apostolu koji veli Efescima: „Jer smo udi tjela njegovog od mesa  Njegova i od kostiju Njegovijeh“. I Korinćanima: „Ne znate li, da su tjelesa vaša udi Hristovi“. Još, dakle, sjedinjava se i duša Hristova sa njegovom dušom i Božanstvo Hristovo i sila Njegova sa nemoćnim čovečanstvom, i biva sav Hristos u njemu, i on sav u Hristu, obasjan blagodaću Hristovom“. (Tvorenija   Dim. Rostovskago, čast 1, Moskva 1805, str. 147).

    Koliko je dejstvo Svetog Pričešća na organizam čovečiji jasno se vidi iz učenja Sv. Vasilija Velikog i Sv. Jovana Zlatoustog: „Svakako, i čovek se u Pričešću udostojava punoga, mogućeg i za ograničeno biće sjedinjenja sa Gospodom: u materijalno telo njegovo useljava se Hristos živim Telom Svojim, hraneći, potkrepljujući i oživljavajući dušu Hrišćanina, osvećujući je, očišćavajući nečistotu i lečeći grehe, obožavajući je“ (Jovan Zlatost: Besede na Matejevo Evanđelje, 82,5). „Telo Spasitelja jeste prava hrana i Krv Njegova jeste pravo piće (Jov.6,55) takođe i u odnosu prema telesnoj prirodi našoj: primajući u sebe tu božansku hranu, čovek postaje učesnikom Božanske prirode Hristove, kao da je živi član Njegovog Tela, i Hristos sa Svoje strane prolazi kroz udove njegove, kroz sve sastave, kroz utrobu, kroz srce. Saopštava se svima članovima njegovim i proniče Sobom sav organizam njegov“ (Sv. Vasilije, Molitva 1,6; Zlatoust 2,8,10; Metafrast 3. Molitva).                                                      

    Po Svetom Dionisiju Areopagitu: „U Pričešću se dostiže najsavršenija zajednica sa Bogom i oboženje onih koji pristupaju tajni“. Sveti Kirilo Jerusalimski veli: „Kroz Pričešće postajemo satelesni i sakrvni Hristu“ (Kiril Jerusalimski, Tajnovodstvo pouč. 4, 3 - ruski prev. 1822. god). A otac Dogmatike, Sveti Jovan Damaskin uči: „Telo i Krv Hristova ulaze u sastav naše duše i tela, ali ne iščezavaju, ne trunu i ne izbacuju se napolje... Oni ulaze u biće  radi čuvanja i očišćenja našeg od svake nečistote... Budući očišćeni mi se sjedinjavamo sa Telom Gospoda i sa Duhom Njegovim, i postajemo Telom Hristovim“ (Tačno izloženje Pravosl. vere - rus. prev. M. 1844. 4. gl. 13).              

    „I tako po mislima svetootačkih dela“, veli A. Sokolov, „evharističko sjedinjenje čoveka sa Gospodom Isusom toliko je tesno i blisko, da pravo Telo i prava Krv Bogočoveka - zacelo se usvajaju čovekovim organizmom, i on postaje telom samoga Bogočoveka. U Tajni Evharistije obični hleb i vino pretvaraju se u Telo i Krv Hristovu; po njihovom primanju, dakle, pobožno nastrojenim čovekom, oni - pričasničko Telo i Krv Hristova, već kao da se sami „sastavljaju“ sa telom i krvlju čoveka“ (Kulьtь kakь neobh. prin. relig.).

    Navodeći reči oca Jovana Kronštatskog o dejstvu Svetoga Pričešća na biće čovečje, Vladika Nikolaj veli: „S kolikom pažnjom jedan naučnik ispituje pojave prirode, još s većom pažnjom mi treba da ispitujemo pojave i dejstva blagodati Božije. Evo šta svedoči o dejstvu Pričešća jedan od velikana duhovnih. Otac Jovan Kronštatski piše: „Divim se veličini i životvornosti Božestvenog Pričešća: starica pljuvala krvlju i već sasvim iznemoćala ne mogući ništa jesti, od dana kad je od mene primila Pričešće počela se popravljati. Devojčica na samrti posle Pričešća počela se popravljati, jesti, piti, razgovarati, dok je pre toga ona bila gotovo bez svesti, u trzavici, i ništa nije ni jela ni pila“. Na kraju sa bolom u duši uzvikuje Vladika: „O kad bi svaki sveštenik s pažnjom naučnika i s ljubavlju molitvenika posmatrao i pratio blagodatna dejstva Sv. Pričešća slično ocu Jovanu“ (Ohridski Prolog, str. 465).

    Ovako misle Svetitelji o Svetinji, ovako rezonuju umni i zreli ljudi. Ovu su samo crtice iz misli pojedinih velikodostojnika Pravoslavne Crkve. A šta bi bilo da navodimo čitave tomove njihove o istoj Tajni? Oni su otvoreno, bez ustručavanja, ispovedali i učili, da Pričešće dejstvuje na čoveka ne samo „u moralnom, duhovnom smislu“, već i u fiziološkom. Znali su da Lekar i Čudotvorac Hristos ne unosi Sobom „bacil“ u fizis-prirodu Svoga sledbenika da bi ga zarazio. Znali su i verovali su da „bacil“ ne može sadržati božansku moć Bogočoveka, koji je Svojim svetom rukama gubave dodirivao i istima nevinu decu blagosiljao. Jasno im je bilo da „bacil“ ništa nije prema Onome Koji je strašne bure i oluje stišavao jednom reči svojom, demone izgonio, bolesne lečio, slepima vid povraćao, hromima hod darivao, kljastima ruke isceljivao, mrtvace iz grobova dizao, Koji je i vasionu stvorio. Jer, u Pričešću ništa drugo ne primamo, do Živog Hrista Gospoda, Koji i sada čini čudesa ravna dejstvu i sili onima koja su se dešavala pre dvadeset vekova. Primajući realnog Hrista, verujemo da nas od svega može izlečiti, ako smo dostojni. Svakome koji Ga dostojno prima, veli: „Eto si zdrav, više ne greši, da ti ne bude gore“ (Jov.5), a to samo „ako možeš verovati: sve je moguće onom koji veruje“. Ako ne verujemo, dovikuje nam: „O rode neverni i pokvareni! Dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpeti?“ (Mr.9,23,19). Ako se nedostojni pričešćujemo, ako ne verujemo, Pričešće nema nikakvog pozitivnog efekta ni u duhovnom ni u fiziološkom smislu. Tada ono može imati negativno dejstvo, po rečima Apostola koji veli: „Tako koji nedostojno jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju, kriv je tjelu i krvi Gospodnjoj. Ali čovjek da ispituje sebe, pa onda od hljeba da jede i od krvi da pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dovoljno ih spavaju“ (1Kor.27-30). Pravoslavni modernisti neće da čuju za ove reči Apostola Pavla. Oni vele da se ovo ne slaže sa logikom njihovom. Ona im dozvoljava drugačija gledišta na Sveto Pričešće i na sve što je sveto u Pravoslavlju. Po njima, Pričešće nema nikakve veze sa jednom stranom čovekova bića, sa telom njegovim. Kao da se čovek podeliti može; kao da Hristos nije došao da izleči i spase celog čoveka! Kakva logika može ubediti ovu „decu po logici“ u netačnost njihove logike? Jedino Svetootačka, Hristova logika. Upravo, ti najlogičniji ljudi nemaju svoje logike. Oni su se odrekli svoje logike radi logike Hristove (1Kor.2,1b). Nju su primili i njome su sve stvari merili. Valjda će se naši modernisti postideti logike Hristove i potčiniti joj svoju logiku. Ili će se ugledati na evanđeoske vinogradare? (Mt.20,33-45).                                                            

    „Kako da odgovoriš, veli Vladika Nikolaj, onima koji govore: ne može Hristos Čudotvorac da stane u našu logiku? Odgovori prosto: stanite vi u Njegovu. U Njegovu logiku staje sva večnost i sve blagorodstvo vremena, pa će se, ako želite, naći mesta i za vas. Ako ne može bure u naprstak, može naprstak u bure. Blaženi Kliment Aleksandrijski veli: „Filosofi su deca sve dok ne postanu ljudi kroz Hrista... jer istina nikad nije samo mišljenje“. Hristos je došao da popravi ljude, pa, dakle, i logiku ljudsku. On je naš Logos i naša Logika. Zato mi moramo upravljati naš razum prema Njemu, a ne Njega prema našem razumu. On je korektiv našeg razuma. Ne ravna se sunce prema našem satu nego naš sat prema suncu“ (Ohridski prolog, str. b).                                                                                 

    Mi ne možemo ići putem kojim protestanti idu, niti možemo misliti kako oni i nevernici misle. Jer oni nemaju Božije ni crkvena logike. Oni su sami sebi logika. Mi imamo logiku Hristovu u crkvi Njegovoj: „mi um Hristov imamo“ (1Kor.2,16). Samo tom logikom i tim umom možemo meriti religiozne i misliti crkvene misli. Dok smo pravoslavni ne smemo i ne možemo Hristu i Crkvi nametati logiku smrtnog čoveka. Drzne li se neko da to čini ili da drugome to odobrava i da ga na trubni glas hvali i slavi, on liči na nerasudno i nerazumno dete. A zar takva deca mogu drugima davati direktive?»

    (12) Dakle, potonji eminentni pravoslavni vladika, duhovni sin Svetog Justina Ćelijskog, Vasilije (Kostić), i potonji sveštenomučenik Jovan (Rapajić), propovednik za koga je Sveti Nikolaj Žički govorio da je njegov naslednik, videli su u idejama arhimandrita Petronija nešto štetno po očuvanje Svetog Predanja.

            Ima li koga da danas to vidi?                                                 

    ŠTA JE PRAVOSLAVNIMA SVETA LITURGIJA?  

    Ruski bogoslov Sergej Raskazovskij, u svom ofgledu „Evharistijski vid prirode Crkve“, piše da je Sveta Liturgija oprisutnjenje golgotske žrtve. On kaže:“Iskupiteljska Golgotska žrtva Sina Božijeg, kao „jedno svagdašnje prinošenje tela Isusa Hrista” (1. Petr. 3, 18; Jevr. 10, 10), jeste veličanstveno ispoljavanje Božje ljubavi prema ljudima (Rim. 5, 8). U toj Žrtvi sjedinjuju se zemlja i nebo, ljudi i anđeli – u njoj je središte njihovog duhovnog života, izvor ljudskog spasenja. Sveta Evharistija je „sveštenoradnja beskrvne žrtve”, koja se završava „svetom i duhovnom trpezom” (Liturgija sv. Jovana Zlatoustog), tj. pričešćivanjem Telom i Krvlju Hristovom. Ona predstavlja oprisutnenje Golgotske iskupiteljske Žrtve u životu Crkve i upravo stoga, zbog te svoje bliske povezanosti sa krsnom žrtvom Isusa Hrista, evharistijska žrtva ima blagodatnu silu iskupljenja i iscelenja onih koji veruju u Isusa Hrista.“(13)          

    Sve crkvene službe su povezane sa Liturgijom. U Pravoslavnoj Crkvi večernje, jutrenje, polunoćnica i četiri službe časova – prethode Liturgiji. Molitve, psalmopjenija, čitanje svetih knjiga i sve sveštenoradnje pripremaju hrišćanina za glavnu službu – Božanstvenu Liturgiju.

    Sveti Justin Mučenik, posle opisa Tajne Krštenja govori da novokrštenog privode „u opšte sabranje da bi sa svom revnošću zajedno sa ostalim vršili opšte molitve... Posle toga, kako on (sveštenoslužitelj – S. R.), izgovori molitve i blagodarenja, sav prisutni narod odgovara: amin. Posle blagodarenja sveštenoslužitelja i odgovaranja sveg naroda, takozvani kod nas đakoni daju svakome od prisutnih da pristupi hlebu, nad kojim je vršeno blagodarenje, zatim vinu i vodi... Ta hrana se kod nas zove Evharistija”.

    Pravoslavni brak je povezan sa Svetom Liturgijom, po Tertulijanovoj reči: „Brak se dovodi u saglasje sa Crkvom, zakrepljuje se prinosom (Evharistijom), znamenuje se blagoslovom i ispisuju ga anđeli na nebesima”.

    Sama Crkva je Telo Gospodnje, koja se projavljuje u Evharistiji. Apostol najčešće naziva Crkvu Telom Hristovim. Suštinu tog apostolskog učenja o Crkvi moguće je najkraće izložiti na sledeći način. Crkva je Telo Hristovo – Hristos je Glava Crkve (Ef. 1, 2–23); svaki koji veruje u Bogočoveka Hrista član je Crkve (1. Kor. 12, 27); svi vernici čine Crkvu (Rim. 12, 5).

    Izraz  Telo Hristovo znači i Crkvu i Sveto Pričešće:  nevidljivo i tajanstveno Telo Bogočoveka Isusa Hrista, pod vidom evharistijskog hleba i vina, koje se daje vernicima u Tajni Pričešća, kojom se završava Božanska Evharistija.

    Ne zaboravimo Gospodnju zapovest: „ovo činite za moj spomen” (Lk. 22, 19; 1. Kor. 11, 24–25); sveta Evharistija vrši se i vršiće se do samog drugog Hristovog dolaska (1. Kor. 11, 26). „Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje...”, „pijte iz nje svi, jer je ovo krv moja...” (Mt. 26, 26–28; Mk. 14, 22–24) – te reči Spasitelja koje je on izgovorio na Tajnoj večeri, opredeljuju naznačenje vršenja ove Tajne: jedenje. Stoga Evharistija jeste „trpeza Gospodnja” (1. Kor. 10, 21) i predstavlja eklisiološko produženje Tajne večere. Iz reči Isusa Hrista: „...Ako ne jedete tijela Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi” (Jn. 6, 53) se vidi da spasenja nema bez Svetog Pričešća. Otuda proizilazi, da je obavezan uslov za postizanje spasenja članova Crkve učešće u Tajni Evharistije. Zato su, počev od prvih dana nastanka Crkve, svi njeni članovi bili prizvani da se redovno pričešćuju.

    Reči Isusa Hrista: „Koji jede moje tijelo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu” (Jn. 6, 56), otkrivaju crkveni smisao Evharistije. U pričešćivanju Telom i Krvlju Hristovom članovi Crkve na poseban način se utvrđuju i učvršćuju u svojoj povezanosti sa Hristom, u Njegovom duhovnom biću, tj. u Crkvi. Time se ostvaruje i ispunjava evharističnost Crkve. U učenju apostola Pavla izražava se evharistijska stvarnost kao stvarnost Crkve: „Jer je jedan hljeb, jedno smo tijelo mnogi, pošto se svi od jednoga hljeba pričešćujemo” (1. Kor. 10, 17).. Sv. Jovan Zlatoust govori: „Mi činimo samo Njegovo Telo. Šta predstavlja taj hleb? Telo Hristovo. Šta postaju oni koji se pričešćuju? Telo Hristovo, ne mnoga tela, već jedno telo./.../ Kao što se hleb sastoji od mnogo zrna, koja se ne vide, i njihova različitost se ne primećuje zbog njihovog sjedinjenja, tako se i mi sjedinjujemo jedan sa drugim i sa Hristom”.

    Blaženi Avgustin veli da je tajna nas, hrišćana,kojima je neophodno da budemo u hramu, pri oltaru: „Ako ti hoćeš da shvatiš Telo Crkve, poslušaj reči apostola: 'A vi ste tijelo Hristovo, i udovi ponaosob' (1. Kor. 12, 27). Ako ste vi telo i članovi Hristovi, to u oltaru leži vaša tajna; ono čime se vi pričešćujete predstavlja vašu sopstvenu tajnu. Vaš odgovor 'Amin' upućuje se vama samim i tim odgovorom vi postižete uzlazak. Ti slušaš reči 'Telo Hristovo', ti odgovaraš 'Amin'. Budi ud Hristov, da bi tvoje 'Amin' bilo istina”.

    Sve Nikola Kavasila kaže:“I kao što u rastopljenom gvožđu mi obično ne vidimo gvožđe, već oganj, zato što su svojstva gvožđa potpuno skrivena ognjem, tako ako bi ko želeo da vidi i Crkvu Hristovu u tom smislu kako je ona sjedinjena sa Hristom i da učestvuje u Njegovom Telu, to je on ne bi mogao videti nikako drugačije već samo kao Telo Hristovo”.

    Pričešće je Božanska Hrana: „Pričešće se naziva Tajnom”, razjašnjava sv. Jovan Damaskin „zato što se kroz njega mi pričešćujemo Isusovim Božanstvom”.

    Raskazovskij kaže:“Uzajamno opštenje onih koji se pričešćuju ontološki je u vezi sa eklisiologijom, jer Evharistija, u stvari, i postoji samo u Crkvi. Da bi pričasnici postali sastavni delovi jedan drugoga, „On je izmešao Samog Sebe sa njima i rastvorio je Telo Svoje u nama”, kaže sv. Jovan Zlatoust. Takvo opštenje vernika između sebe predstavlja direktan produžetak njihovog opštenja i sjedinjavanja sa Hristom u Tajni Evharistije. Kod vernika koji su, po rečima prepodobnog Simeona Novog Bogoslova i sv. Kirila Jerusalimskog, postali „satelesni i jednokrvni Hristu”, po sili i meri njihovog sjedinjenja sa Gospodom i Spasiteljem, otkriva se jedinstven Bogočovečanski život. „U Evharistiji se poništava ljudska nepronicljivost i isključivost. Vernici postaju sjedinjeni u Hristu i kroz to se sjedinjuju jedan sa drugim. Time se gradi novo saborno čovečanstvo – hrišćanski rod. Svi su jedan Hristos, kao jedno telo od mnogih udova”, kaže Prepodobni Simeon.

    Na taj način Tajna Pričešća, kojom se završava Sveta Liturgija, predstavlja Crkvu, bogopštenje i uzajamno opštenje njenih članova. U Evharistiji se objedinjuju ne samo ljudi – prijatelji i jednomišljenici, već članovi jedne i jedine Crkve – jednog i jedinog Tela Hristovog. Stoga se o Evharistiji često govori kao o tajni postanka Crkve, njenom samoispunjenju i njenoj stvarnosti.“

    On kaže i da je prisustvo vernika na Svetoj Liturgiji neophodno:“Evharistijska Tajna, koja se vrši za vreme Liturgije, predstavlja opšte služenje i opšte molitveno sabranje cele Crkve. Moli se cela Crkva i mole se za celu Crkvu. U tom moljenju prepliću se i smenjuju molitve sveštenoslužitelja i naroda. Zato sve evharistijske molitve imaju dijalošku strukturu. Svaku molitvu koju izgovara sveštenik, vernici potvrđuju i završavaju rečju „Amin”. To što u jednom od najranijih opisa vršenja Tajne Evharistije sv. Justin Mučenik objašnjava značenje te jevrejske reči (neka tako bude), za nas ima duboki smisao. „Amin”, koje izgovaraju vernici, označava ne samo saglasnost sa sveštenikovim rečima i radnjama, već aktivno primanje i organsko učešće svakog člana Crkve i svih zajedno u jednoj sveštenoradnji Crkve, u njenoj molitvi. Sv. Jovan Zlatoust zato potpuno jasno naglašava: „Pri samom... vršenju strašnih Tajni sveštenik se moli za narod, a narod se moli za sveštenika, zato što reči: 'I sa Duhom Tvojim' označavaju upravo to. Zato su i molitve blagodarenja takođe zajedničke...” (13)

    Jedinstvo molitve izražava ne samo molitveno jedinstvo svih vernika koji žive na zemlji, vernika i sveštenoslužitelja, već i članova Nebeske Crkve – Svetih i „umrlih u veri”, a takođe i celokupnog broja anđela. Čak i sam spoljašnji oblik evharistijskih molitava svedoči o njihovom sabornom karakteru: „Sa ovim blaženim silama, čovekoljubivi Vladiko, i mi grešni kličemo i govorimo...” (Liturgija sv. Vasilija Velikog). Sjedinjavanje svih u evharistijskoj molitvi prirodno je, a realnost tog opštenja je istinita. „I šta ima čudnije”, govori sv. Jovan Zlatoust, „ako zajedno sa sveštenikom govori i narod, kada on te sveštene pesme uznosi zajedno sa samim heruvimima i gornjim silama?”

    Spoljašnju stranu evharistijske sveštenoradnje vrši episkop ili prezviter, dok je istinski vršilac Tajne sam Gospod Isus Hristos. „Sveštenikova su samo usta, govorenje molitve kojom se osvećuje, i ruka kojom se blagosiljaju darovi... Sila koja deli je od Gospoda”. U svetoj Evharistiji Hristos Spasitelj je nevidljivo i Arhijerej i Žrtva: „Jer si Ti Koji prinosi i Koji se prinosi; Koji prima i Koji se razdaje, Hriste Bože naš...” (Liturgija sv. Jovana Zlatoustog).

    „Evharistiju, kao žrtvu, prinosi sam Gospod ispred cele Crkve, i zato ona može biti nazvana i žrtvom Crkve (kao bogočovečanskog organizma, čija je glava Hristos sa životvornim Svetim Duhom)...”

    Sveštenoslužitelj, učestvujući u evharistijskom sabranju, prinosi sveti prinos ne samo od sebe, već i od strane cele Crkve, sveg crkvenog naroda, sabranja svih vernika, „onih koji se mole sa nama” i „sa ljubavlju koji Ti služe” (Liturgija sv. Jovana Zlatoustog). Sv. Jovan Zlatoust svedoči: „... Ne prinosi samo jedan sveštenik blagodarenje, već i sav narod”. Sveštenik čita: „Još ti prinosimo ovu slovesnu i beskrvnu službu, i molimo te, i prizivamo, i preklinjemo: nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na ove predložene Darove”. Sav narod „jednim ustima” potvrđuje tu molitvu i to prizvanje svojom saglasnošću: „Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo... i molimo Ti se.” (Liturgija sv. Jovana Zlatoustog). Ta saglasnost predstavlja svedočanstvo o nerazdeljivoj jednodušnosti i istovetnosti u molitvi svih članova Crkve.“(13)

    Kroz usta sveštenika govori cela Crkva. Za vreme uznošenja evharistijske molitve crkveno sabranje realno predstavlja sebe kao živo i jedino Hristovo telo, u kome se razlikuju pojedini njeni članovi i njihovi različiti glasovi. „Molitveno 'mi' označava ne samo množinu, već pre svega duhovno jedinstvo Crkve koja se moli, nerazdeljivu sabornost molitvenog obraćanja. Jer molitva vernika treba da bude 'zajednička' molitva, treba da se prinosi 'Jednim ustima i jednim srcem'. Ali ne tako da bi bile u skladu samo lične molitve vernika, već da bi svaka lična molitva oslobođena od ograničenosti, prestajala da bude samo lična, i da bi postala opšta i saborna”, kaže Georgije Florovski.

    Ko sprečava vernike da prisustvuju Liturgiji, taj ruši Crkvu.

    Sveti Nikolaj Kavasila tvrdi da se Svetim Pričešćem „zajedno pričešćuje i rod živih i rod mrtvih, svaki na sebi svojstven način”. U Tajni Evharistije na taj način briše se granica smrtne razdvojenosti, mrtvi se sjedinjuju sa živima u Hristu.

    Raskazovskij kaže:“Skoro „fizička” blizina, takoreći dodir članova nebeske Crkve – svetitelja – sa članovima zemaljske Crkve, ostvaruje se kroz svete mošti koje su po crkvenim pravilima i drevnom običaju stavljene u sveti presto i antimins, na kojima se vrši Tajna Evharistije. Upravo u Evharistiji i samo u njoj moguće je takvo potpuno jedinstvo celokupne Crkve. U njoj „sile nebesne sa nama nevidljivo služe”, one prate sveštenoslužitelja koji služi: „učini da sa našim vhodom bude vhod svetih Anđela, koji s nama služe i s nama slavoslove Tvoju blagost” (molitva vhoda na Liturgiji). I „duše umrlih pravednika”, i pravednici koji su na zemlji „dostigli ljubav”, i mučenici koji su se „dobro borili i vence stekli”, i ispovednici i svi sveti, i umrli, i mi grešni i nedostojni – svi čine jedno telo, pripadaju jednoj Crkvi slivaju se u jedno, u blagodatnoj molitvi pred prestolom Gospoda Slave.

    Sjedinjujući članove celokupne Crkve, sveta Evharistija stvara od njih jednu dušu i jedno srce (Del. ap. 4, 23) – Hristos obitava u njima i oni u Hristu. Prisustvo Hrista je prisustvo Boga u Svojoj suštini i punoti. Zato prisustvo Hrista označava postojanje punote Crkve.“(13)

    Ko goni narod od Evharistije, goni samoga Gospoda Isusa Hrista, Bogočoveka.

    ŠTA JE ZA NAS SVETO PRIČEŠĆE?     

    Pričešće je, ponavljamo, Sveta Tajna u kojoj verni pod vidom hleba i vina jede samo Telo i pije samu Krv Hristovu radi večnog života.

    Poznata je izreka sv. Ignjatija Bogonosca, mučenika rane Crkve: „Oni [to jest jeretici] udaljavaju se od Evharistije i molitve zbog toga što je Evharistija Telo Spasitelja našeg Isusa Hrista, postradalog za naše grehe, koje je vaskrsao Otac po svojoj dobroti, i zato, protiveći se daru Božijem, umiru u svojim iznalaženjima. Korisnije bi im bilo da učestvuju u Evharistiji, da bi vaskrsli” (Poslanica Smirnjanima, glava 7).

    Sveti Justin Mučenik (oko 165. godine posle Hrista) piše o pričešću Hrišćana: „Mi tu hranu nazivamo Evharistija, i nikom drugom ne dozvoljavamo da ima udela u njoj, nego samo onome ko veruje da je istinito ono čemu smo ga naučili, i onome ko se oprao umivanjem koje oprašta grehe i koje preporađa, kao i onome ko živi onako kako je Hristos predao. Jer mi to ne primamo kao običan hleb i obično piće, nego kao što je Isus Hristos, Spasitelj naš, Koji se vaplotio rečju Božijom, imao i Telo i Krv za spasenje naše, na isti takav način smo naučeni da ta hrana, – nad kojom je izvršeno blagodarenje rečju molitve, od Njega [dana], hrana, od koje se pretvaranjem hrani naša krv i naše telo, – jeste Telo i Krv Istog Tog vaploćenog Isusa” (Apologija I, glava 66).

    Sveti Irinej Lionski (oko 130–202) kaže:„Pošto smo mi Njegovi udovi i hranimo se Njegovom tvorevinom, a tvorevinu nam daje On, zapovedajući suncu da izlazi i kiši da pada kako je Njemu ugodno, to je čašu od tvorevine On priznao za Svoju Krv, od koje orošava (natapa) našu krv, i hleb je od tvari odredio, da bi bio Njegovo Telo kojim ukrepljuje naša tela. Stoga, kada rastvorena čaša i ugotovljeni hleb primaju Reč Božiju i Evharistija postaje Telo Hristovo kojim se ukrepljuje i održava sastav našeg tela, kako onda oni [– jeretici] govore da telo nije pričasno daru Božijem, koji je život večni, – [telo] koje se hrani od Tela i Krvi Gospoda i koje je Njegov ud?... Ako je moguće, da pšenično zrno, bez obzira na to što prolazi kroz period truljenja, „rod mnogi donosi podižući se Duhom Božijim” i može, „primajući Reč Božiju, da postaje Evharistija koja je Hristovo Telo i Krv”, šta je u tome čudno ako naša istrulela tela ustanu da im „Reč Božija daruje Vaskrsenje u slavu Boga i Oca?” Sve to biva da bismo znali šta može [da učini] Bog”. Dakle, Sveto Pričešće je za hrišćane uslov vaskrsenja za život večni.  Vera u naše vaskrsenje kao prelazak iz raspadljivosti u neraspadljivost u Evharistiji se potvrđuje čudom promene hleba u neraspadljivo Hristovo Telo – to je vera Crkve.

    Oci Prvog Vaseljenskog sabora (325) ispovedali su: „Na Božanstvenoj Trpezi mi ne treba da vidimo samo predloženi hleb i čašu, nego, uzvisujući se umom, treba verom da razumemo da na Sveštenoj Trpezi leži „Jagnje Božije koje uzima na se grehe sveta” (Jn 1, 29)koje sveštenici prinose na žrtvu, i, istinski primajući prečasno Telo i Krv Njegovu, treba da verujemo da su oni znamenja našeg vaskrsenja”.

    Ovu istinu izlaže i sledeći otac Crkve – sveti Kiril Jerusalimski (315–396).

    U tumačenju Poslanice apostola Pavla Korinćanima, u delu gde Apostol piše o Evharistiji (1 Kor 11, 23–25), sv. Kiril govori: „Ovo učenje blaženog Pavla dovoljno je da vas uveri u vašim rasuđivanjima o Božanskim Tajnama čiji ste satelesnici i jednokrvni Hristu postali, pošto ste ih se udostojili. Jer sam Pavle onomad je pozivao: „Jer one noći kad beše predan”, Gospod naš Isus Hristos, „uze hleb, i zahvalivši prelomi”, i dade svojim učenicima, rekavši: „Uzmite, jedite ovo je telo moje”. I, uzevši čašu i blagodarivši, reče: „Uzmite, pijte (Pijte iz nje svi), ovo je Krv moja” (1 Kor 11, 23–25). Stoga, ako je Sam Gospod jasno rekao za hleb: „Ovo je Telo moje”, – ko će se posle toga usuditi da sumnja u to? I ako je Sam potvrdio i rekao: „Ovo je Krv moja”, – ko će posumnjati i reći: to nije njegova Krv?/.../Sa svom uverenošću pričestićemo se ovim i kao Telom Hristovim i kao Krvlju Hristovom, jer nam se pod vidom hleba daje Telo i pod vidom vina nam se daje Krv, da bi nas, koji smo se pričestili Telom Hristovim i Krvlju Hristovom, učinili satelesnicima i jednokrvnima Hristu. Tako postajemo Hristonosci, jer su Hristovo Telo i Krv predani našim udovima. Tako, po rečima blaženog Petra, postajemo „pričasnici božanske prirode” (2 Pet 1, 4)”.

    „... Zato gledaj [na Svete Darove] ne samo kao na hleb ili kao na vino, jer su oni, po Vladikinoj izreci, – Hristovo Telo i Krv. Iako ti čulo predstavlja hleb i vino, neka te ipak ukrepljuje vera. Ne sudi o stvari čulom ukusa, nego se verom nesumnjivo uveri da si se udostojio Hristovog Tela i Krvi.

    I dalje sv. Kiril nastavlja: „Saznavši to i uverivši se da vidivi hleb nije hleb, nego Telo Hristovo, a da vidivo vino nije vino, iako to potvrđuje čulo ukusa, nego je Krv Hristova, i da je o ovome u davnini psalmopojac David rekao: „I hleb srce čoveka ukrepljuje, da uljem ulepša lice svoje” (Ps 103, 15), – ukrepljuj srce pričešćujući se njime kao Hlebom duhovnim i ulepšavaj lice duše svoje”15.

    Ovu istinu o postajanju hleba i vina Evharistije Telom i Krvlju Spasitelja potvrđuje sveti Grigorije Nisijski (394) u svojoj Velikoj katihezi. Hleb i vino u Evharistiji, – govori on, – Bog pretvara u Svoje Telo i Krv molitvom i silom blagoslova”.

    Prepodobni Jefrem Sirijski (početak IV – početak V v.) uverava da se ne upuštamo u radoznalost niti u različita mišljenja o Tajni: „Budi prostodušno veran. Sa svom verom pričešćuj se prečistim Telom Vladikinim u potpunom ubeđenju da istinski okušaš samo Jagnje. Hristove Tajne su besmrtni oganj. Zato ne budi znatiželjan da te ne bi opalio prilikom pričešća Tajnama. Praotac Avraam ponudio je nebeskim anđelima zemaljska jela, i oni su jeli. Zaista je veliko čudo videti kako bestelesni okušaju na zemlji ono što je telu predloženo (ponuđeno) kao jelo. Ali svaki um i svaku reč prevazilazi ono što je za nas stvorio Jedinorodni Isus Hristos, Spasitelj naš, podarivši nama telesnima za jelo i piće – oganj i duh, to jest Telo Svoje i Krv Svoju”.

    O tome uči i sveti Jovan Zlatousti (347–407). Potvrđujući istinu sjedinjavanja sa Hristom u Evharistiji on ukazuje da se sveštene radnje ove Tajne vrše Božanskom Silom:“Mi zauzimamo mesto slugu, a Darove osvećuje i pretvara Sam Hristos”.

    Po mišljenju svetitelja, Sin Božiji „radi nas ne samo da je postao zajedničar tela i krvi i postao istinski Čovek, ne prestajući biti Bog, nego nam to isto Telo i Krv... opet nudi” – u tajni Evharistije.

    U jednoj svojoj besedi sveti otac Jovan govori: „...bila je nekada pasha judejska, ali sad je ukinuta i nastupila je Pasha duhovna, koju je predao Hristos. Jer, kada su učenici jeli i pili tada je On, napisano je, uzeo hleb, prelomio ga i rekao: ovo je Telo moje, koje se radi vas lomi za otpuštenje grehova. Posvećeni razumeju ono što je rečeno. A tako isto uzevši i čašu, rekao je: ovo je Krv moja, koja se radi vas proliva za otpuštenje grehova (Mt 26, 26–28). I Juda je bio prisutan kada je Hristos ovo govorio. Ovo je Telo [moje], koje se ti, Judo, prodao za trideset srebrenika: ovo je Krv za koju si ti nedavno zaključio bestidnu pogodbu sa neblagodarnim farisejima... Hristos je upotrebio sve sa svoje strane radi urazumljivanja Jude, ali je ovaj ostao pri svojoj nameri. Ali vreme je da se pristupi toj strašnoj Trpezi... I sada predstoji Isti Hristos, Onaj Ko je ugotovio onu Trpezu, Taj ugotovljuje i ovu sada. Jer ne čini čovek to da predloženo postaje Hristovo Telo i Krv, nego Sam raspeti za nas Hristos. Jerej, ispunjujući prasliku, stoji i proiznosi one reči, a sila i blagodat su od Boga”20.

    Reči svetog Oca savršeno su jasne i uverljive. Ali čak i njegovo učenje o Evharistiji protestanti izvrću i pretumačuju u prilog svojih pogrešnih pogleda. Pri tom koriste pojedine Zlatoustove izreke nezavisno od drugih njegovih misli koje određuju suštinu gledišta svetog Oca.

    Sveti Kiril Aleksandrijski (444) u tumačenju teksta iz Mt 26, 28 piše: „On je rekao jasno i očigledno: ovo j e telo moje i ovo je krv moja, da ti ne bi pomislio da su to vidivi obrazi, nego da su oni pretvoreni u preobraženo Hristovo Telo i Krv istinski, neizrecivim dejstvom Boga, Koji može sve, i da, imajući udela u njima (pričešćujući se njima), dobijamo životvornu i osvećujuću Hristovu silu”.

    U 22-oj besedi na Jevanđelje po Mateju sv. Grigorije Dvojeslov (oko 540–604) govori: „Šta je Jagnjetova Krv – naučili smo se ne samo slušajući, nego i pijući. Jer smatra se da je to Krv i u jednom i u drugom slučaju: kada se njome napajamo ne samo ustima srca, nego i ustima tela”.

    Sledeće reči sv. Sofronija Jerusalimskog (641. ili 644) jesu napomena onima koji ne veruju u čudo pretvaranja Svetih Darova: „Dakle, neka niko ne misli da su svetinje ove obrazi (slike) Hristovog Tela i Krvi, nego neka veruje da se predloženi hleb i vino pretvaraju u Hristovo Telo i Krv”.

    U svom tačnom izloženju istina koje ispoveda Pravoslavna Crkva, sv. Jovan Damaskin (oko 673–777), navodeći reči ustanovljenja tajne Evharistije, potvrđuje istinu promene, pretvaranja predloženih Darova.

    „Ako je „reč Božija živa i delotvorna”, govori sveti Otac, – i „voljom Gospodnjom sve nastade i sazda se”, ako je On rekao:„ neka bude svetlost, i bi; neka bude svod, i bi”, ako se „rečju Gospodnjom nebesa utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva sila Njegova”, ako su nebo i zemlja, i voda, i oganj, i vazduh, i sav ukras njihov stvoreni rečju Gospodnjom, kao i ono, razume se, slavno živo stvorenje – čovek, ako je Sam Bog Reč, zaželevši, postao čovek i iz čiste i neporočne krvi Svete Prisnodjeve bezsemeno uzeo telo za Sebe, – zar On onda ne može da učini hleb Svojim Telom i vino i vodu – Svojom Krvlju?... Jer kao što je sve što je Bog stvorio, sazdao dejstvom Svetoga Duha, tako i sada dejstvo Duha savršava ono što nadvišuje jestastvo (prirodu), što [ništaosim same vere, ne može da primi. ...I sada ti pitaš na koji način hleb postaje Hristovo Telo, a vino i voda – Hristova krv? A ja ti kažem: Duh Sveti dolazi i čini ono što prevazilazi razum i misao”.

    Zatim sv. Jovan Damaskim ukazuje na punoću prisustva Gospoda u tajni Evharistije i kao analogiju navodi tajnu Vaploćenja: „Telo (– pretvoreni hleb. – V. S.) se istinski sjedinilo sa Božanstvom, Telo koje se rodilo od Svete Deve, ne zato što vazneto Telo nishodi sa neba (– i sjedinjuje se sa hlebom – V. S.), nego zato što se sam hleb i samo vino menjaju u Telo i Krv Boga. A ako ti nalaziš taj obraz, kao što se to događa, onda ti je dovoljno da čuješ da je to uz pomoć Duha Svetoga, – kao što je uz sadejstvo Svetoga Duha Gospod za Sebe i u Sebi ostvario (osuštastvio) i telo od Svete Bogorodice; i mi ne znamo ništa više, izuzev da je reč Božija istinita, i delotvorna i svemoguća, a da je način – neistraživ”.

    „Hleb i vino nisu obraz (slika) Hristovog Tela i Krvi (daleko bilo!), – upozorava sveti Otac o mogućim izvrtanjima, – nego samo oboženo Telo Gospoda, jer je Sam Gospod rekao: „ovo je moje” – ne obraz (slika) Tela, nego – Telo; i ne obraz (slika) Krvi, nego – Krv”.

    Pri postojanju takvih krajnje tačnih izreka sv. Jovana Damaskina o tajni pretvaranja Svetih Darova postaje jasan i njegov sledeći slikoviti izraz: Isaija je video „žar”, ali žar nije prosto drvonego sjedinjeno sa vatrom; tako i hleb zajedničenja (svetog pričešća) nije prosto hleb, nego sjedinjen sa Božanstvom”.

    Tu istinu objavljuje i Sedmi Vaseljenski sabor (787), pobijajući jeretičko mišljenje ikonoboraca, koji su, odbacujući izobraženje Spasitelja, izjavljivali da Hrišćani imaju ikonu Hristovog tela – ikonu u Evharistiji. Oci Sedmog Vaseljenskog sabora, razobličavajući jeretike, svedočili su: „Niko od truba Duha, to jest svetih apostola i otaca naših dostojnih slave, Beskrvnu Žrtvu našu, koja se vrši u spomen stradanja Boga našega i sveg Njegovog Domostroja Spasenja, nije nazivao ikonom Tela Njegovog. Jer oni nisu primili od Gospoda da tako govore i propovedaju, nego su Ga čuli da blagovesti: „ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi”; takođe i: „koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu”; i još: „uzmite, jedite, ovo je telo moje”... a nije rekao: uzmite, jedite obraz tela moga... Dakle, jasno je da ni Gospod, ni apostoli, ni oci Beskrvnu žrtvu, koju sveštenici prinose, nikada nisu nazivali ikonom, nego samim Telom i samom Krvlju. Iako se nekim svetim ocima činilo blagočestivim da pre nego što se izvrši osvećenje nazivaju ove „vmjestoobraznaja” (antitipa), ipak, po osvećenju oni su Hristovo Telo i Krv i tako neka se veruje”.

    Sveti Nikola Kavasila (XIV v.), arhiepiskop solunski, to izražava opisnim terminima. „Izgovarajući same ove reči (– reči Spasitelja pri ustanovljenju Tajne), – piše on, – sveštenik se zatim poklanja do zemlje, moli se i moli, primenjujući na predložene Darove Božanske reči Jedinorodnog Sina Božijeg, Spasitelja našeg, da Svesveti i svemogući Duh Božiji, počinuvši na njima, pretvori hleb u samo prečasno i presveto Hristovo Telo, a vino – u samu prečasnu i presvetu Krv Njegovu. Posle ovih reči svo sveštenodejstvo je okončano i izvršeno. Darovi su osvećeni, Žrtva je ugotovljena, veliki i svešteni Agnec, zaklan za grehe sveta, vidi se kako leži na sveštenom Prestolu. Jer hleb Tela Gospodnjeg više nije obraz, nije dar koji predstavlja samo izgled istinitog Dara, više ne nosi u sebi neko izobraženje spasonosnih stradanja, kao na slici, nego je sami istinski Dar, samo svesveto Vladikino Telo, koje je istinski primilo sve one poruge, sramoćenja, rane, raspeto, probodeno, koje je svedočilo u vreme Pontija Pilata dobro ispovedanje (1 Tim 6, 13), koje je pretrpelo bijenje po obrazima, udarce, pljuvanje lica, i okusilo žuč. Na isti način i vino je sama Krv koja se izliva iz probodenog Tela. To su Telo i Krv koji si duhom Svetim sjedinjeni u jedno Telo, rođeno od Svete Deve, pogrebeno, vaskrslo u treći dan, vazneseno na nebesa i koje sedi s desne strane Oca”.

    „Tako... osvećenje Darova ili sama Žrtva, – piše arhiepiskop Nikola Kavasila nešto dalje, – objavljuje njegovu (Hristovu) smrt, Vaskrsenje i Vaznesenje, zato što se ti prečasni Darovi pretvaraju u samo Telo Gospodnje, isto ono koje je sve to primilo na sebe, koje je bilo raspeto, koje je vaskrslo i vaznelo se na nebo”.

    na onom mestu svog traktata gde se otkriva misao o evharistijskom hlebu kao istinskom Hristovom Telu.

    U odgovoru na pitanje 107 „Pravoslavno ispovedanje” iz 17. veka uči: „... osvećujući Darove, sveštenik treba da misli da se sama suština hleba i sama suština vina pretvaraju u suštinu istinskog Hristovog Tela i Krvi, dejstvom Svetoga Duha, Kojega priziva u ovo vreme radi vršenja ove Tajne molitvom i rečima: „Nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na ove predložene Darove, i učini ovaj Hleb prečasnim Telom Hrista Tvoga; a ono što je u Čaši ovoj prečasnom Krvu Hrista Tvoga, pretvorivši ih Duhom Tvojim Svetim.” Posle ovih reči odmah biva presuštastvljenje: hleb se pretvara u istinsko Telo Hristovo, a vino u istinsku Krv, a ostaje samo njihov vid (izgled, oblik) koji se predstavlja pogledu”.

    Na Jerusalimskom saboru 1672. godine, pod predsedništvom jerusalimskog patrijarha Dositeja, bilo je sastavljeno „Izlaganje istočne pravoslavne vere”, sastavljena prvenstveno radi zaštite Pravoslavlja od kalvinističkih i uopšte protestantskih zabluda.

     „Verujemo, – pišu istočni patrijarsi o tajni Evharistije, – da je u ovom sveštenodejstvu prisutan Gospod naš Isus Hristos, ne simvolički, ne slikovito (obrazno), ne preobiljem blagodati, kao u ostalim tajnama, ne samo naitijem (silaskom), kako su to neki oci govorili o Krštenju, i ne kroz prožimanje hleba, tako da Božanstvo Reči ulazi u predloženi hleb suštinski, kako sledbenici Lutera prilično neupućeno i nedostojno tumače, nego istinski i stvarno, tako da se, po osvećenju hleba i vina, hleb menja, presuštastvljuje, pretvara, preobražava u samo istinsko Telo Gospodnje, koje je rođeno u Vitlejemu od Prisnodjeve (Uvekdjeve), bilo kršteno u Jordanu, postradalo, bilo pogrebeno, vaskrslo, koje se vaznelo i sedi s desne strane Boga Oca, i koje će se javiti na oblacima nebeskim; a vino se pretvara presuštastvljuje u samu istinsku Krv Gospoda, koja se za vreme Njegovih stradanja na krstu prolila za život sveta. Još verujemo da po osvećenju hleba i vina ne ostaju više sam hleb i vino, nego samo Gospodnje Telo i Krv, pod vidom i u obliku hleba i vina”.

    U svom delu „Dvanaest rasprava o presuštastvljenju” sveti Dimitrije Rostovski (1651–1709) poučava: „Pravo veruj sa Crkvom o Strašnim Tajnama. Iako telesnim očima vidiš očigledan hleb i vino, ipak veruj nepokolebivo, bez sumnji, da se njihova suština, naitijem i dejstvom Svetoga Duha i vlašću svemoguće Reči Božije, menja u Hristovo Telo i Krv, tako da ništa drugo tu ne ostaje nego samo istinsko Gospodnje Telo i Krv pod vidom pšeničnog, kvasnog, novopečenog mekog hleba i vina, isceđenog od grozdova vinove loze, to jest od zrna grožđa”.

    Ove reči velikog hrišćanina pisca Nikolaja Gogolja (1809–1852) izraz su istinskog razumevanja svetootačkog učenja o Evharistiji: „U ovom trenutku, kada se za pevnicama uznosi ova umilna, tiha i milozvučna pesma: „Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš”, u oltaru se vrši najstrašnija i najtajanstvenija sveštena radnja u celoj liturgiji, kada ono što je prineto na žrtvu Tvorcu stvarno postaje ista ona Žrtva, koju je iskupitelj na Golgoti prineo za sve ljude: hleb i vino, koji su do sada bili samo praslike Tela i Krvi, postaju samo Telo i Krv Hrista”.

    Sveti Teofan Zatvornik (1815–1894) u tumačenju Prve poslanice Korinćanima apostola Pavla, on piše: „Po blagodarenju i blagosiljanju, hleb je Telo i vino – Krv; zato je, prelomivši hleb, Gospod rekao: uzmite, jedite ovo je Telo moje. Uzeo je hleb, a po blagodarenju i blagosiljanju dao je svojim učenicima više ne hleb, nego Telo: jer se on presuštastvio blagoslovom”.

    Sveti Jovan Kronštatski (1908) razmišlja: „Šta je čudno ako Sam Bog Reč, Tvorac svega vidivog i nevidivog, pretvara, presuštastvljuje hleb i vino i prečisto Telo i u prečistu Krv Svoju? U njima – hlebu i vinu – vaploti se Sin Božiji, ...vaploti se istim onim Telom koje se prethodno vaplotilo. ...U prirodi je mnogo tajni koje moj razum ne može da shvati čak ni u običnim stvarima; ipak, stvari postoje sa svojim tajnama. Tako je i u ovoj Tajni životvornog Tela i Krvi za mene tajna kako hleb i vino postaju Telo i Krv Samoga Gospoda; – ali Tajne Tela i Krvi u stvari postoje, iako su meni nepoznate”.

    Proničući u spasonosnu suštinu tajne Evharistije, Sveti Jovan piše: „Iz stalnog čuda presuštastvljenja hleba i vina u istinsko Hristovo Telo i Krv, sjedinjeno sa Njegovim Božanstvom i dušom, vidim čudo stalnog oživotvorenja čoveka božanskim dahom i njegovog stvaranja kao duše žive”.(14)                                                                                 

    A najnoviji sveti čudotvorac, Sveti Luka Vojno – Jasenecki, legendarni hirurg i liturg, jasno kaže:“U molitvi pre Svetog Pričešća ispovedate: „Verujem da je ovo samo Prečisto Telo Tvoje i da je ovo sama Prečasna Krv Tvoja.“Bog vas blagoslovio za ovo dobro ispovedanje, za to što vi, kao deca, ne rasuđujući suviše, verujete u veliku Tajnu Evharistije.                                                       

    Samo oni koji su se ponizili kao deca, i bez ikakvog rasuđivanja, prihvataju Hristove reči za najveću i bezuslovnu istinu, dobijaju od pričešća Svetim Tajnama – večni život. A oni otuđenici, koji su izašli van Crkve, i koji veruju samo u materijalno i negiraju sve duhovno, potpuno su nesposobni da veruju u to da nam se pod vidom hleba i vina daje Telo Hristovo i Krv Njegova. Za njih je Apostol Pavle rekao: „A tjelesni čovjek ne prima što je od duha Božjega; jer mu je ludost i ne može da razumije, jer se to ispituje duhovno (1Kor.2,14).                                        

    A Sveta Tajna Tela i Krvi Hristove je najveća tajna hrišćanske vere.                                                                              

    O toj tajni je sam Gospod naš Isus Hristos u Kapernaumskoj sinagogi ovako govorio: „Ja sam hljeb živi koji siđe sa neba; ako ko jede od ovoga hljeba živjeće vavijek; i hljeb koji ću Ja dati Tijelo je Moje, koje ću dati za život svijeta… Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete Tijela Sina Čovječjega i ne pijete Krvi Njegove, nemate života u sebi. Koji jede Moje Tijelo i pije Moju Krv u Meni prebiva i Ja u njemu. Kao što me posla živi Otac, i ja živim Oca radi; i koji jede Mene, on će živjeti Mene radi… koji jede hljeb ovaj živjeće vavijek (Jn. 6,51,53,56-58).                                     

    Ove Hristove reči su bile toliko neobične da čak mnogi od Njegovih učenika koji su ih slušali rekoše: „Ovo je tvrda besjeda! Ko je može slušati?“ (Jn. 6,60). I od tada prestadoše da idu za njim.                                                      

      Hoćemo li i mi otići od Spasitelja našeg?       

    Hoćemo li po svaku cenu hteti da u potpunosti shvatimo veliku Hristovu Svetu Tajnu?                                 

    Nikako!

    Budimo smireni kao deca i usudićemo se da samo malo podignemo krajičak zavese nad ovom velikom Svetom Tajnom.                                                                             

    Ukoliko nam to pođe za rukom biće opravdana naša duboka vera u pretvaranje hleba i vina u Telo i Krv Hristovu.                                                                               

    Svetu Tajnu Evharistije ustanovio je sam Gospod Isus Hristos na Tajnoj Večeri. On je tada uzeo hleb, blagoslovio ga, uzneo Svome Ocu molitvu blagodarnosti, prelomio ga, i razdelio Apostolima Svojim, rekavši: „Uzmite, jedite; ovo je Tijelo Moje koje se daje za vas.“                       

    Slično ovome, blagoslovi i čašu sa vinom, i pružajući je Apostolima, reče: „Pijte iz nje svi, jer je ovo Krv Moja Novoga Zavjeta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja grijeha“ (vidi: Mt.26,26-28; Mk.14,22-24, Lk.22,19-20).                                                                                     

    On, istiniti Sin Božji naziva Sebe Hlebom živim i Hlebom Života.                                                                        

    Kakvog života? Naravno, ne telesnog, jer je za njega potreban samo pšenični hleb, već hlebom drugog života – višnjeg, duhovnog, večnog.                                                       

    Hleb koji je potreban za taj život jeste Telo i Krv Njegova.                                                                                          

    Na Tajnoj Večeri Gospod nije dao Svoje pravo Bogočovečansko Telo i Krv Svojim učenicima da jedu i piju, već im je dao osveštani hleb i vino, i rekao im da je to Telo Njegovo i Krv Njegova. I ove duboko tajanstvene reči njegove, mi kao i sve reči Hristove, prihvatamo kao bezuslovnu Istinu.                                                                                           

    On je Sebe nazvao Hlebom Života, koji je sišao sa neba, i hleb koji je On prelomio na večeri Telom Svojim, a vino, dato učenicima – istinskom Krvlju Svojom.                                      

    I ukoliko bismo, pričešćujući se, hteli da u osveštanom hlebu i vinu vidimo izgled tela i ukus krvi, bio bi to greh neverovanja Hristovim rečima, koje su svagda bezuslovno istinite, i ne samo greh neverja, nego i nerazumevanje, jer je nama nepoznata istinska suština Tela Bogočovekovog, čija su svojstva nama nesumnjivo neshvatljiva, a koja su se više puta ispoljavala prilikom Njegovog javljanja Apostolima posle Njegovog Vaskrsenja iz mrtvih.

    Trudeći se da proniknemo u tajnu pretvaranja evharistijskog hleba i vina u Telo i Krv Hristovu, ne smemo da zaboravimo da je Telo Gospoda Isusa Hrista i za Njegova Života bilo ne samo istinski ljudsko, već i duhovno.                      

    Hristos se pomolio Ocu i blagoslovio hleb i vino, i oni postadoše Telo i Krv Njegova.                                    

    Sveštenik koji služi Liturgiju posle mnogih dubokih molitava blagosilja hleb, govoreći: „Pretvori hleb ovaj u časno Telo Hrista Tvojega.“ A blagosiljajući vino: „A što je u čaši ovoj u časnu Krv Hrista Tvojega.“  A potom blagosilja istovremeno hleb i vino, prizivajući na njih silu i dejstvo Duha Svetoga rečima: „Pretvorivši ih Duhom Tvojim Svetim. Amin.“                       

    I svaki sveštenik ispunjen verom i strahopoštovanjem izgovara ove reči sa trepetom i dubokim osećanjima, jer veruje da u tom trenutku na Svete Darove silazi Duh Sveti i pretvara ih Svojom Božanstvenom silom u istosnko Telo i Krv Hristovu.      

    U žitiju velikog prepodobnog oca našeg Sergija Radonješkog čitamo kako je jednom prilikom njegov najbliži učenik Simon u trenucima kada je Sveti izgovarao ove velike reči, video kako je ceo Prestol i samog prepodobnog Sergija zahvatio neki čudan plamen. On se brzo kretao po Prestolu i okruživši Prepodobnog sa svih strana, ovaj sveti plamen se skupio i ušao u Čašu sa Svetom Krvlju.                                                                

    Zar ni ovo nije dovoljno jasno? Neka niko od nas ne posumnja u istinitost pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Hristovu.                                                                          

    Ukoliko svim srcem budemo verovali da se u Svetoj Tajni Evharistije hleb i vino zaista pretvaraju u Telo i Krv Hristovu, ostvariće se i na nama dragocena reč Hristova: Koji jede Moje Telo i pije moju krv prebiva u meni i Ja u njemu. S Telom i Krvlju Svojom ulazi u nas ceo Hristos i postaje jedno sa nama, i mi prebivamo u Njemu. Jer se najsitinije čestice, molekuli Tela i Krvi Njegove sjedinjuju sa našom krvlju i dolaze do našeg srca, dajući nam večni život.                   

    Davši one večeri Telo i Krv Svoju apostolima, Gospod Isus im zapovedi: Ovo činite za Moj spomen.      Njima i isključivo njima, Svojim izabranicima, On je dao vlast da služe Božanstvenu Evharistiju onako kao što je On sam upravo to bio učinio. A Apostoli su ovu vlast, kao i vlast propovedi Jevanđelja i vršenja svih Svetih Tajni predali svojim naslednicima, episkopima i sveštenicima.                    

    Svi mnogobrojni protestantski pravci i sekte, kojima pripadaju baptisti, evangelisti i adventisti (subotari), ne veruju u istinsko pretvaranje hleba i vina u Telo i Krv Hristovu, i svoje takozvano „prelamanje hleba“ oni smatraju samo obredom sećanja koji se obavlja da bi se ispunile reči Ovo činite za moj spomen.                                  

    Međutim, kod njih Sveta tajna Evharistije nije ni moguća, jer kod njih nema jedinih zakonitih služitelja Svete Tajne Evharistije – episkopa i sveštenika, kojima je data blagodat Svetog Duha u Svetoj Tajni Sveštenstva, koju ovi sektaši takođe odbacuju.                                               

     Eto, kao što kazah, usudio sam se sa strahom i trepetom da podignem krajičak zavese nad velikom Svetom Tajnom Evharistije.                                                                                        

    Za mene će biti velika radost ako su moje reči uspele da vam uliju duboko strahopoštovanje prema ovoj velikoj Svetoj Tajni i veru u njenu istinitost.                                         

    Završiću svoju besedu rečima apostola Pavla: Tako koji nedostojno jede ovaj hljeb i pije čašu Gospodnju, biće kriv Tijelu i Krvi Gospodnjoj. Ali čovjek neka ispituje sebe, i tako od hljeba neka jede i od čaše neka pije; jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tijela Gospodnjega (1Kor.11,27-29).

    Naročito zapamtite ove poslednje reči Apostola: jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije.                      

    Sa strahom slušajte i reči sveštenika koje on izgovara posle osveštanja hleba i vina prizivanjem Duha Svetoga: „Svetinja Svetima!“                                                                  

    Zato što ove reči znače da je velika svetinja Tela i Krvi Hristove namenjena samo svetima, onima koji su dubokim pokajanjem u, suštinski bitnoj, Svetoj Tajni Ispovesti dobili razrešenje i oproštaj grehova. I uvek sa poslušnošću prihvatite zabranu vašeg duhovnika da se pričestite Svetim Tajnama dok se dublje ne pokajete, ukoliko on smatra da je to potrebno zbog težine vaših greha, jer je Gospod naš Isus Hristos dao Svojim Apostolima, a preko njih – episkopima i sveštenicima, vlast ne samo da razrešuju ljudske grehe, već i da ih svezuju. Amin.“(15)

            Tako veliki čudptvorac, Sveti Luka, koji je godine i godine proveo u Staljinovim logorima, ali se nikad nije pokolebao.                                                                                 

    Šta hoće bezbožna država danas?

            Da nas liši Hleba Nebeskog, Nadsuštnog?

            Da nas liši Pića Živonosnog?

            Ko to hoće, i ko tako čini, nije samo neprijatelj hrišćana, nego je i neprijatelj Hristov.

            I neka se zna da je takav, makar ga kitili „hrišćanskim ordenjem“.

            Istovremeno, oni koji, makar i privremeno, odustaju od ovakvog shvatanja Svetog Pričešća, a pastiri su crkveni, nanose ozbiljnu ranu veri i samosvesti pravoslavnih. Ne može se, posle straha što od korone, što od državnih vlasti, tek tako reći:“Za vreme pandemije smo bežali od pričešća iz iste Čaše i istom kašičicom, a sad može opet kao nekad“. Pita li se ko koliko će ljudi time biti sablažnjeno? Ima li ko brige za duše sablažnjenih? Verujemo li ili ne verujemo?        

    Uostalom, Sveta Liturgija je i osnovna, suštinska i živa veronauka, bez koje vere među pravoslavnima nema i ne može biti.                                                                       

    ŠTA OZNAČAVA SVETA LITURGIJA?      

    Blaženopočivši episkop budimski Danilo izneo je, ukratko, učenje Svetog Nikolaja Kavasile o Svetoj Liturgiji. Evo šta on kaže:“Posle objašnjenja simvoličkog značenja triju antifona Sveti Nikolaj ukazuje na duboki smisao Trisvete, pesme: Sveti Bože, Sveti krepki, Sveti besmrtni – pomiluj nas,  koju pevamo mi ljudi zajedno sa angelima, ispovedajući da je Bog Jedan u Tri Lica i da je Hristos, kao Bogočovek, sjedinio ljude sa angelima u jednu jedinu Crkvu, u jedan hor.      

    Posle Trisvete pesme čita se Apostolska knjiga, a zatim i samo Evanđelje. Čitanje Svetoga Pisma označava otkrivenje samoga Gospoda i kada se otvori Evanđelje to označava javljanje samoga Gospoda i Njegovo propovedanje narodu. A pošto je Evanđelje važnije od Apostolske knjige, ono se čita posle Apostola.                                          

    Zatim đakon poziva na molitvu ceo narod, dok se u oltaru sveštenik tiho moli za sve one koji podražavaju čovekoljubivoga Hrista. Pre prelaska na žrtveni deo Liturgije u kojem mogu učestvovati samo kršteni, posvećeni članovi, đakon uzvikuje: "Oglašeni, iziđite!" Oglašeni – to su nekršteni, koji uče veronauku i spremaju se za svoje krštenje.                                                                      

    Veliki vhod (veliki ulazak) to je onaj svečani deo Liturgije kada sveštenik prenosi darove (proskomidisani hleb i vino – na diskosu i u putiru) izlazeći polako na severne dveri, a pred njim idu sveštenici, ripidonosci i đakon sa kadionicom. Ovaj hod sveštenika označava javljanje Hrista kao i Njegov dolazak u Jerusalim gde se On prineo na žrtvu. Oni koji tada kleknu treba u sebi da mole sveštenika da bi ih on pomenuo u svojim molitvama u prinošenju beskrvne Žrtve, koja nas je zabadava očistila od bezakonja i grehova naših. Ali treba znati da ti darovi koje sveštenik prenosi (za vreme Heruvimske pesme) još nisu pretvoreni u telo i krv Hristovu. Sveštenik koji unosi darove kroz carske dveri i stavlja ih na Časnu Trpezu, čita molitve i prosi da ga Bog očisti pre stupanja u činodejstvovanje strašne Hristove žrtve. On se ne moli jedino za sebe nego i za ceo okupljeni narod. On naređuje vernicima da se mole: "Za predložene darove, Gospodu pomolimo se". Ovo je poziv na molitvu u kojoj treba da učestvuje ceo narod zajedno sa sveštenikom da bi Gospod Bog osvetio darove (hleb i vino) i pretvorio ih u Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista. Zatim sveštenik blagosilja narod, govoreći "Mir svima" i odmah dodaje "Vozljubimo drug druga". Od naše međusobne ljubavi zavisi i naša ljubav prema Bogu, a ljubav prema Bogu nerazdvojna je od žive vere u Boga, zbog toga sveštenik nas tada poziva da ispovedimo svoju veru: "Da jedinomislijem ispovedimo Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojicu jedne suštine i nerazdeljnu" i odmah se čita Simvol vere. Zatim sveštenik govori "stanimo dobro, stanimo sa strahom". Treba stajati sa strahom jer velika opasnost preti onima koji makar i najmanje sumnjaju u našu veru, a mi prinosimo darove naše Bogu razumno. Šta znači razumno? To znači u miru. Zato se tada i upozorava ceo narod: Vonmem (pazimo) da u miru prinesemo Sveto uznošenje". Setite se, govori sveštenik, Hristovih reči: "Ako dakle prineseš dar svoj na žrtvenik i onde se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi onde svoj dar pred žrtvenikom, i idi prvo izmiri se sa branom svojim, pa tada dođi i prinesi dar svoj". (Mat. 5, 23-24). A vernici odgovaraju: prinosimo ne samo s mirom, nego i sam mir prinosimo u mesto dara i žrtve; prinosimo, vele vernici, milost Onome koji je rekao: Milosti hoću a ne žrtve (Mat. 9, 13). A milost izvire iz tvrdoga i čistoga mira u duši. I ne prinosimo samo milost nego i žrtvu hvalenja. Zatim sveštenik moli ono što je najvažnije: "blagodat Gospoda Našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha da bude sa svima vama". A vernici žele to isto i svešteniku, pa mu odgovaraju: "i sa duhom tvojim". Pošto je uzdigao od zemlje svojom molitvom duše vernika, sveštenik poziva da uzvise i svoje pomisli i uzvikuje: "uzvisimo gore svoja srca: da mudrujemo o nebeskim, a ne o zemnim stvarima" (Kol. 3, 2); i vernici, u saglasnosti sa sveštenikom, odgovaraju, da su njihova srca onde gde je i riznica njihova, tamo gde je Hristos, s desne strane Boga (Kol. 3, 1), – imamo (uzvisujemo) srca ka Gospodu. Pošto je ovako sveto nastrojen, svešteniku ostaje da blagodari Bogu i Ocu kao što je i Večni Arhijerej Hristos blagodario Bogu i Ocu pre Tajne večere; zato sveštenik tada uzvikuje: "blagodarimo Gospodu" a svi u saglasnosti s njim, pevaju: "dostojno i pravedno je..." Zatim sveštenik spominje sve ono što je za nas učinio Spasitelj i tada sveštenodejstvuje i savršava celu Žrtvu. Na koji način? Time što objavljuje kako je na strašnoj Večeri Spasitelj pre svojih stradanja prineo žrtvu i predao je svojim svetim učenicima, kad je uzeo Čašu i kada je uzdigao hleb i osvetio ih. Reči koje tada izgovara Hristos ukazuju da je sve što se na Tajnoj Večeri dešava – tajanstveno. On je rekao: "Primite, jedite, ovo je Telo Moje; pijte... ovo je Krv moja... Ovo činite u Moju uspomenu" (Lk. 22, 19). Kada je On ovo zapovedio apostolima, On im je dao i moć da čine to isto čudo koje je on jednom zauvek savršio na Tajnoj večeri. Koja je to moć ili sila? To je Duh Sveti Koji je sišao na apostole i ostao na njima, kao i na njihovim naslednicima – Pravoslavnim Episkopima i sveštenicima. Zato u taj trenutak sveštenik priziva Svemogućeg Duha Svetog da On pretvori hleb u časno i sveto Telo Hrista, a vino u časnu i svetu Njegovu Krv. Posle tih reči sveštenodejstvovanje je okončano i savršeno: darovi su osvećeni, žrtva je gotova – veliko i svešteno Jagnje, zaklano za grehe sveta, vidi se kako leži na svetoj Trpezi. Jer hleb Tela Hristovog više nije samo slika ili simvol, niti je samo dar, nego je to najistinitiji dar, i pravo svesveto Telo Vladičino, koje je bilo raspeto, probodeno na krstu... Kao što je i vino prava Krv Hristova. Na Liturgiji ne ponavlja se Hristova žrtva, nego Sveti Duh uvodi vernike u ono jedinu Tajnu Večeru na kojoj uvek služi lično Hristos. Zato je Njemu i kazano: "Ti si jerej u vekove" (Ps. 109, 4). Žrtva se, dakle, ne prinosi ni pre osvećenja hleba, ni posle njegovog osvećenja, nego u samom osvećenju, to jest u samom trenutku pretvaranja hleba i vina u Telu i Krv Hristovu, jer mi prinosimo na žrtvu ne hleb, nego Jagnje Božije – Hrista Gospoda. I kao što je Njegovo telo – jedno, tako je i žrtvovanje Tela – samo jedno.                       

    Pošto je žrtva završena, sveštenik uznosi molitvu blagodarnosti. On blagodari za sve naše u veri preminule Oceve. Praoceve, Patrijarhe, Proroke, Evangeliste, Apostole, Ispovednike, uzdržanike... a naročito za Presvetu Prečistu, Preblagoslovenu, Slavnu Vladarku našu Bogorodicu i Stalno – Devu Mariju i zatim još dodaje svetitelje koji se u taj dan praznuju. Iznad svih svetitelja pominje se Blažena Mati Božija, kao najviša u svetosti. Sveštenik se, dakle, seća onih koji su najbliži Hristu – to su svetitelji na čelu sa Bogorodicom. A zatim govori: "Još Ti prinosimo ovu slovesnu službu za celu vaseljenu i za Svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu, za sve one koji časno žive, za vladare naše i za sve koji pate". Znači, pred Hristom telesno prisutnim, sveštenik radosno i glasno blagodari što nam je Hristos dao svetitelje, naročito Bogorodicu, a prosi za grešnike u celome svetu, da im pomogne i da ih spase putem pričešća Tela i Krvi svoje. Zato se sveštenik moli pre nego što da pričešće vernima da oni pristupe strašnim tajnama Hristovim čista srca i čiste savesti "radi oproštenja grehova, radi zajednice sa Svetim Duhom, da naslede Carstvo nebesko, i da im ne bude pričešće na sud ili na osudu". Još se molimo da naš angeo čuvar bude uvek uz nas i da nas vodi pravim putem do kraja života našeg.“(16 )           

    Sveta Liturgija je, dakle, vernicima sve. Bez nje nema ni Crkve, ni vernika. Ne dozvoliti vernicima da prisustvuju Liturgiji znači odvojiti ih od same suštine njihove vere, od same prirode njihovog bića, koje je Hristovo. Nuditi vernicima da na televiziji gledaju Liturgiju umesto da joj prisustvuju u hramu je svojevrsni simulakrumski cinizam, ma kako to neko apologirao.

            Jer, kako bi rekao jedan od najpoznatijih mediologa, Maršal Mekluan, „medijum je poruka“. Televizija ne može preneti svetost liturgije jer je, sama po sebi, medijum koji u čovekovoj duši razvija, najblaže rečeno, dvodimenzionalne misli i osećanja.

    PAGANSKA DRŽAVA GONI CARSKO SVEŠTENSTVO 

    Apostol Pavle kaže da, kad smo postali Hristovi zajedničari, onda svaki hrišćanin, poput Hrista, Cara, Prvosveštenika i Proroka, pomazanog Duhom Svetim na sva tri ova služenja (jer je Mesija), ima u sebi kao potencijal i priziv, Carstvenost Oca, Sveštenstvo Sina i Proroštvo Duha Svetoga. Evo šta o tajni sveopšteg sveštenstva  piše Pavle Evdokimov, ruski hrišćanski mislilac:“U doba prvih Otaca Crkve tri glavne Svete Tajne povezane u jedno: Krštenje, Miropomazanje i Evharistija, - su se nazivale inicijacija (ulazak u Crkvu, ili posvećenje) i odgovarale su trima stepenima duhovnog života: očišćenju, prosvećenju i potpunom sjedinjenju.    Trostruka prepreka u vidu prirodne nemoći, izopačene volje i smrti se ruši: Krštenje predstavlja Stradanja Spasiteljeva i Pashu, Miropomazanje je naša Pedesetnica, a Evharistija - eshatološki ulazak u nas Carstva Nebeskog.                                                                      

    Krštenje nam daruje našu ponovo izgrađenu prirodu i iznova uspostavlja ljudsku ličnost, rađa, po rečima apostola Pavla, unutarnjeg čoveka - skrivenog čoveka srca. Na tog novorođenog čoveka kroz Miropomazanje silazi Duh Sveti, dajući mu darove Božanske energije, darove delanja. To je ona tajna sile koja nas naoružava, čineći nas vojnicima i borcima Hristovim, da bi, kako se lepo izrazio Elvirski sabor, „svedočili bez straha i slabosti". Posle buđenja iz smrtnog sna kroz Krštenje, Miropomazanje nam daje snagu i pokret. Značenje Miropomazanja divno objašnjava Sv. Kiril Jerusalimski u svojim poukama katihumenima: „Ne zaboravljajte Svetog Duha, u vreme vašeg prosvećenja On js spreman da vam stavi pečat na vašu dušu, on će Vam dati nebeski i Božanski pečat koji čini da demoni uzdrhte; On će vas naoružati za borbu; On će vam dati snagu...On će biti vaš Čuvar i vaš Branitelj.On će se brinuti za vas kao za svoje sopstvene vojnike". Važno je naglasiti vojnički lik borca: „Svaki vernik je vojnik i borac". Centralna molitva Svete Tajne moli za pečat dara Duha Svetog i precizira: "Da bi u svakom delu i reči ugađajući Tebi, postao sin i naslednik Nebeskog carstva Tvoga". Zaista, ovo posvećenje celog života služenju u zvanju laika je bez ostatka, bez bežanja od "strašne revnosti Božije". Sveobuhvatni karakter tog služenja se podvlači u obredu postriženja koji je identičan monaškom postriženju. Evo molitve iz tog obreda: „Gospode, ... koji nam zapovedaš da sve u slavu Tvoju činimo, blagoslovi ovog rabaTvojeg da načini početak striženjem vlasi sa glave svoje". Prineti na dar sav svoj život, služiti Gospodu svakim delom i svakom rečju, dakle, stavljati sav sadržaj svog postojanja u odnos sa Bogom, - jasno je koliko se carsko sveštenstvo u svom čistom vidu približava monaštvu. Eshatološki napon molitve pojačava punotu posvećenja: „Gospode Bože naš,... blagoslovi i glavu raba Tvog..., da u poodmaklim godinama i sedim vlasima svojim Tebi slavu uznosi, i da vidi dobra Jerusalima u sve dane života svog". To je vreme svih dana, svih trenutaka istorije; Blagodat ih otkriva u dimenziji budućeg eona./.../Pomazanje mirom prilikom vršenja Svete Tajne Miropomazanja je praćeno rečima: "Pečat dara Duha Svetog"; ono simboliše ognjene jezike Pedesetnice, i miropomazani Hrišćanin js svim svojim bićem harizmatično biće; miropomazani "su sad svi hristos", kaže Sv. Kiril Aleksandrijski.“(17)                          

    Proročko dostojanstvo se, pak, sastoji u ispunjavanju volje Božje. Jer, prorok nije vrač-pogađač, nego onaj koji vidi delovanje Božjeg promisla u svetu i ide putem Božje blagodati. Evdokimov veli da je proročko služenje laika u „vaploćenju dogmata u svakodnevnom životu“, proroštvu kroz „istinu postojanja“. Po reči Svetog Ikumenija, mi smo carevi kao oni koji gospodare nad svojim strastima; proroci, jer smo naučeni velikim tajnama; i sveštenici - jer na žrtvu dajemo svoje telo.                                                

    Evo Evdokimovljeve reči o carskom i svešteničkom prizivu hrišćanina:“U sirijskoj anafori Sv. Jovana Zlatoustog sveštenik moli: "Za duha čistog koji bi nas upućivao na carsko stanje“. Najneposrednije značenje ovih reči postulira asketsku nadmoć duhovnog nad materijalnim, carsko oslobođenje od ma kakve predodređenosti od strane sveta: "Carevi zahvaljujući vlasti nad svojim strastima" (Ikumenije)"; "duša ispoljava svoje carsko dostojanstvo u slobodi upravljanja svojim željama, to je samo caru svojstveno; vladati svime je svojstveno carskoj prirodi". Ali, svaka "sloboda od" je istovremeno i "sloboda za". Od "kako" postojanja, od svog kvaliteta slobodnog bića čoveku se nudi da pređe na "šta" života, t.j. na njegov pozitivni sadržaj, i to vodi ka svešteničkom dostojanstvu. /.../ Izgovarajući anaforu za vreme Liturgije, sveštenik objavljuje: "Tvoje od tvojih Tebi prinoseći..." Vernik kao nosilac carskog sveštenstva produžava tu radnju van zidova hrama: on služiLiturgiju svojim svakodnevnim životom, odgovarajući na reči molitve miropomazanja: "Služiti svakim delom i svakom rečju". Miropomazanje posvećuje svakog vernika i, prema predanju, pripaja ga sveštenstvu – kao posrednika pzmeđu Crkve i kosmosa, Crkve i sveta koji se nalazi van nas. Elementi sveštenstva ovde jasno prisustvuju: prinošenje, žrtva i posvećenje sebe samog.“(17) To nam kaže Pavle Evdokimov.

    Naše dostojanstvo je veliko. Mi, laici, članovi laosa, naroda Božjeg, carsko smo sveštenstvo po prizvanju, bez obzira na svoje lične grehe, za koje se kajemo i od Boga molimo oproštaj.                                                     Ko goni vernike iz Crkve?                                               

    Goni ih paganska država.                                                 

    Hoćemo li se mi, kao carsko sveštenstvo, s tim složiti?                                                                                    

    Nikad i nikad!           

    CRKVA I BOLNICA                                                        

    Da nije bilo Crkve Hristove, u ovom svetu ne bi bilo ni bolnica. Da, tako je: Crkva je osnovala bolnice.          

    Govoreći o Svom drugom i slavnom Dolasku, kada će svako ljudsko biće biti podvrgnuto proveri svoje večne odgovornosti, Hristos kao ključni kriterijum Suda postavlja MILOSRĐE. Pravednici će biti spaseni, pre svega, zbog delatnog milosrđa prema bližnjima:„Hodite, blagosloveni Oca mojega, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta. Jer ogladneh i dadoste mi da jedem; ožedneh i napojiste me; stranac bejah i primiste me; nag bejah i odenuste me; bolestan bejah i posetiste me; u tamnici bejah i dođoste meni... Zaista Vam kažem: kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste.” (Mt 25, 34-36, 40).“                                                                      

    U Crkvi postoji i posebna vrsta svetih: besrebrnici i čudotvorci, lekari koji su BESPLATNO lečili bližnje ispunjavajući zapovest Hristovu (Sveti Kozma i Damjan, Kir i Jovan, Pantelejmon, Agapit Pečerski, i mnogi drugi.) Oni su pomagali bližnjima, ispunjavajući zapovest Božju, lekovima i molitvom.

    Hrišćanstvo je zaslužno za institucionalizaciju milosrdne delatnosti, kao i za osnivanje prvih bolnica. Prvu bolnicu u današnjem smislu te reči osnovao je Sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije Kapadokijske u Maloj Aziji. U predgrađu Kesarije, utemeljio je tzv. „Vasilijadu”, centar humanitarnog rada. Tu su se nalazile bolnice, sirotišta, stranoprijemnice, odmarališta, zanatske škole - čitav jedan NOVI GRAD. Upravu svih ovih ustanova Sv. Vasilije poverava monasima. Monasi tu i služe bližnjima - neguju bolesnike, staraju se o sirotinji. Vasilije od crkvenog novca plaća lekare koji se brinu o potrebitima. I njegovi episkopi - pomoćnici osnivaju bolnice, i Sv. Vasilije utiče na državu da oslobodi poreza sve dobrotvorne ustanove.

    On je nalagao monaštvu da se, pre svega, stara o siročadi, ali i o obolelima, jer po njemu „ništa nije tako svojstveno našoj prirodi kao među sobno opštenje i uzajamno pomaganje i ljubav prema bićima istog roda”. Prvobitne, interne bolnice za monaštvo, proširuju se na čitavu okolnu zajednicu.                                                         

    Delatnost Sv. Vasilija Velikog nije bila slučajna i uzgredna. U jednoj od molitava Liturgije Sv. Vasilija Velikog, sveštenik se, u ime svih hrišćana i cele Crkve, moli Bogu da pomene one koji „dobro tvore”, i „sećaju se sirotinje”, da pogleda na decu i omladinu, starce i malodušne, zaštiti udovice i siročad i isceli bolesnike. Vera u takvog Boga nalagala je ozbiljan dobrotvorni rad.      

    Današnja paganska država se Crkvi odužuje progonom. Uostalom, sasvim onako kako je gonjen i njen osnivač, Gospod naš Isus Hristos.

    SVETI JUSTIN ĆELIJSKI O ODNOSU CRKVE I DRŽAVE                                                                               

    Kakav treba da bude odnos Crkve i države, kaže nam Sveti Justin Ćelijski u svom „Odgovoru na anonimnu dopisnicu“ upućenom episkopima SPC u doba Titove strahovlade:„Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima“ (DAp. 5,29). To je duša, to srce Pravoslavne Crkve; to njeno Evanđelje, njeno Sveevanđelje. Ona time živi, i radi toga živi. U tome je njena besmrtnost i večnost; u tome njena neprolazna svevrednost. Pokoravati se Bogu većma nego ljudima, - to je njeno načelo nad načelima, svetinja nad svetinjama, merilo nad meri lima.                                            

    To Sveevanđelje je suština svih Svetih Dogmata i svih Svetih Kanona Pravoslavne Crkve. Tu se ne smeju, po cenu svih cena, od strane Crkve činiti nikakvi ustupci nikakvim ljudima, nikakvim vlastima, nikakvim režimima, niti praviti kompromisi ni sa ljudima ni sa demonima.           

    „Pokoravati se Bogu većma nego ljudima“, - to je ustav Pravoslavne Crkve, njen večni i neizmenljivi Ustav - Sveustav, njen večni i neizmenljivi Stav - Svestav. To i prvi odgovor njen prvim goniteljima Crkve (DAp.5,1742); a to njen odgovor i svima goniteljima njenim kroza sve vekove, do Strašnoga Suda. Za Crkvu je Bog uvek na prvom mestu, a čovek, a ljudi uvek na drugom mestu. Ljudima se treba pokoravati sve dok nisu protiv Boga ili Njegovog zakona. No čim istupe protiv Boga ili Njegovog zakona, Crkva tada mora ostajati uz Boga, i Njegov zakon i volju otstojavati evanđelskim sredstvima. Ne radi li tako, zar je Crkva? i predstavnici Crkve, ne rade li tako, zar su apostolski predstavnici Crkve? Pravdati se pri tome takozvanom crkvenom ikonomijom nije drugo do prikriveno izdavati Boga i Crkvu. Takva ikonomija je prosto naprosto - izdajstvo Crkve Hristove.        

    Vlast je u načelu od Boga (Rm.13,1-6): i hijerarhija vrednosti i hijerarhija poretka je od Boga. Zato se u načelu treba pokoravati vlasti kao regulatoru i kao održavaocu tog bogodanog i božanskog poretka u svetu. Inače se pada i zapada u bezvlašće, u anarhiju.                                            

    Vlastima se treba pokoravati sve dok odražavaju božanski poredak u svetu, dok su „sluge Božje“, i kao sluge Božje. Pokoravati se vlastima zato što kao sluge Božje nose mač kojim kažnjavaju zlo a štite dobro. Pokoravati se vlastima zato što su sluge Božje „strah zlim delima“, a ne dobrim. No kada su vlasti strah dobrim delima, kada vlasti gone Božje dobro, i Najveće Dobro i Svedobro ovoga sveta - Gospoda Hrista, i time Njegovu Crkvu, onda je sveta i neizostavna dužnost Crkve: svetim evanđelskim sredstvima odstojavati Gospoda Hrista, Bogočoveka, i slobodu kojom nas On oslobodi (Gal.5,1). Nikada se hrišćanin ne sme većma pokoravati ljudima nego Bogu, naročito ljudima koji su protiv Boga istinoga i protiv Njegovog Evanđelja. Takvo je evanđelsko, apostolsko, svetomučeničko, svetootačko, pravoslavno učenje o prirodi i vrednosti vlasti. Takvo je sveto i nepogrešivo učenje Pravoslavne Crkve Hristove o tome, takvo od početka do sada, i od sada pa kroza sve vekove vekova. Svedoci toga? - Svi Sveti Apostoli, svi Sveti Oci, svi Sveti Mučenici i Novomučenici. Svi su ovi Svetitelji živo ovaploćenje i besmrtno oličenje presvetog Sveevanđelja Pravoslavne Crkve: „Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima“. Svaki se od njih svom dušom, svim srcem, svom snagom, svim umom držao tog božanskog Sveevanđelja. I zato su svi i bili mučeni, zlostavljani i ubijani od bogoboračkih vlastodržaca kroz vekove.                                                                      

    A mi? Mi očigledno gazimo ovo Presveto Sveevanđelje. Naš sadašnji episkopat i ne sledi u tome Svete Oce, i na taj način gubi ne samo sebe i svoju dušu, nego i duše svih nas svega naroda Božjeg. Zaklanjamo li se za drugu zapovest Spasovog Sveevanđelja: „Podajte ćesarevo ćesaru, i Božije Bogu“ (Mt.22,21), da bi opravdali svoje pagubno čovekougodništvo, dokaz je da ovu zapovest nismo apostolski i svetootački ni shvatili ni razumeli ni bogočovečanski u životu primenili.                         

    „Caru carevo - Bogu Božije“: To je evanđelska koegzistencija Crkve i države, određena i propisana samim bezgrešnim i sveznajućim Gospodom i Spasiteljem Hristom. Zato za Crkvu neizmenljivo i večito obavezna. Caru: harač, novac, na njemu lik carev (Mt.22,19-21). A Bogu? - i dušu i telo: jer na duši i u duši lik Božji, i na telu i u telu preko duše, jer telo živi bogolikom dušom i nosilac je bogolike duše. Sve što je bitno u čoveku, i u duši i u telu, sve je Božje, i ljudi nisu svoji, već uvek i po svemu tvorevina Božja i imovina Božja (1Kor. 6,19-20). Da, da, da: i duša i telo pripadaju Bogu: - večnosti, večnom životu: =Večnoj Istini, Večnoj Pravdi, Večnom Razumu, Večnom Smislu. Stoga se Božje ne sme žrtvovati radi carevog. Prvenstvo i tu uvek pripada Bogu.                                     

    U Bogočoveku i Njegovom delu i telu - Crkvi: Bog uvek na prvom mestu, a čovek na drugom; uvek se sve rešava Bogom, a ne čovekom. To je Vaseljenske Crkve i svevrednost i svemerilo. Zato se svakom problemu Crkve pristupa: „sa strahom Božjim, verom i ljubavlju“. Crkva je Bogočovečanski organizam, pa onda organizacija. Ona - telo Bogočoveka: zato se u njoj sve mora prvo gledati i videti i meriti Bogom, pa čovekom; i onda čovekom iz Bogočoveka. Nikada samo čovekom, nikada „po čoveku“. Stoga: uvek, uvek, uvek: „Bogu se treba većma pokoravati nego čoveku, nego ljudima“. Kada je to u pitanju, onda se i Prvovrhovnom Apostolu Petru - „u oči protivstaje“ (Gal.2, 11-14). Tu je u večno neizmenljivoj važnosti bogonadahnuto apostolsko načelo i metod delanja Crkve: „Nađe za dobro Duh Sveti i mi“ (DAp.15,28): prvo Duh Sveti pa mi: mi iza Duha Svetog i u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim. Uvek vođeni i rukovođeni duhonosnim Apostolima i duhonosnim Ocima.     „Bogu Božje - caru carevo“: - to je evanđelski princip koegzistencije = sapostojanja između Crkve i države. Jasno je: Crkva mora u svakom režimu, pa i u bezbožničkom, naći svoj modus vivendi =način življenja): ali uvek u duhu i granicama evanđelskog principa koegzistencije: „Bogu Božije, caru carevo". Ne mešati se u unutrašnje stvari Crkve: ne dirati njene večne i svete evanđelske dužnosti i prava. Ili sapostojanje Crkve i države, ili stradanje Crkve od gonitelja, koji odriču i gone Boga i što je Božje, a nameći anti Boga i anti Božje. A sve to pod vrhovnom kontrolom Sveevanđelja: „Bogu se većma pokoravati nego ljudima". Ako toga nema, onda Crkvi kao jedini evanđelski to modus vivendi ostaje: stradati za Gospoda Hrista, trpeti, zlopatiti se, i tako se boriti za osnovna prava vere i savesti i duše. A goniteljima apostolski odgovoriti: „Sudite je li pravo pred Bogom da vas većma slušamo nego li Boga" (DAp.4,19)? Uvek zauvek mi zajedno sa svima bogonosnim Apostolima, i svima Svetim Mučenicima, i svima Svetim Ispovednicima, i svima Svetim Ocima neustrašivo ispovedamo i gromoglasno propovedamo večno Sveevanđelje Bogočoveka Gospoda Hrista i Njegovog Bogočovečanskog Tela - Crkve: „Bogu se treba većma pokoravati nego li ljudima“.                                   

    Preosvećeni Oci, zašto smo postali zečji rod? Gde je sloboda kojom nas Gospod Hristos oslobodi? (Gal.5,1): sloboda od greha, sloboda od smrti, sloboda od zla, sloboda i od samog tvorca zla - đavola. Ta Gospodom Hristom mi smo jači od svakoga greha, od svake smrti, od svakoga zla, i od svakog đavola. Gore imajmo srca! „Vera je naša pobeda koja pobedi svet“ (1Jn. 5,3): i sve u svetu. A kada je verom našom Vaskrsli Gospod s nama, onda su s nama i sve božanske sile Njegove: s nama je svepobedna vera Njegova, i ljubav Njegova, i blagodat Njegova, i sve sile i vrline Njegove. A kada je On - Bog s nama, ko će na nas? Ko će nas rastaviti od ljubavi Božje? nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? Ili mač? No u svemu tome mi pobeđujemo Onim Koji nas je zavoleo. Jamačno znam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar ne može nas razdvojiti od ljubavi Božje, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rm.8,31-39).

    Svedoci su toga svi Svetitelji Božji, od prvog do poslednjeg. Da spomenemo samo nekoliko njih. Evo kao prvog Svetog Vasilija Velikog, Episkopa, Učitelja vaseljene, neustrašivog Ispovednika.                                    Na pretnje oduzimanjem imovine, progonstvom i smrću od strane carskog namesnika Modesta, Sv. Vasilije Veliki odgovara: „Ne možeš oduzeti imanje od onoga koji ništa nema, osim ako su ti potrebne moje vete haljine i ono malo knjiga, što predstavlja sve moje imanje. A progonstva se ne plašim, ... jer je sva zemlja Gospodnja, na kojoj sam ja došljak i prolaznik. Mučenja se takođe ne plašim..., jer smrt će me samo brže približiti Bogu, za Kojeg živim i Kojemu služim“. Na čuđenje carskog namesnika da mu „ niko do sad nije sa takvom smelošću odgovarao“, Sv. Vasilije dodaje: „Nije ti se, valjda, još desilo da se sretneš sa Episkopom. Znaj, namesniče, mi u svemu ostalome ponašamo se smireno i krotko, ali kada neko hoće da nam uzme Boga i pravdu Njegovu, mi tada ne gledamo ni na koga“. Najzad Modest reče: „Razmisli do sutra, jer ću te predati na pogubljenje". - Sveti Vasilije odgovori: „Ja ću i sutra biti isti, no želim da i ti ostaneš pri svojoj reči" (kod Sv. Grigorija Bogoslova, RG t. 36, sol.5601).      

    Neustrašivi ispovednik Istine, Učitelj vaseljene, Sveti Jovan Zlatoust govori izaslanicima carice Evdoksije: „Neka se ljuti carica koliko hoće, no ja neću prestati da govorim istinu. Jer bolje mi je da razgnevljujem ljude nego Boga; i kad bih ljudima ugađao, ja ne bih bio sluga Hristov".                                                           

    Mnogostradalni Ispovednik Pravoslavlja, Sveti Maksim blagovesti: „ Ja ne mogu žalostiti Boga ćutanjem o onome što je Bog zapovedio da govorim i ispovedam... Rado pristajem na sve što mi car naredi, ako to nije protivno Bogu, i ne škodi večnom spasenju duše" (PG t.90, sol.124 i 161).                                                                                     

    Sunčani svetilnik Pravoslavlja, Sveti Jovan Damaskin gromoglasi: „Ne pripada carevima da postavljaju zakone Crkvi. Jer šta veli Božanski Apostol: „Bog postavi u Crkvi prvo Apostole, drugo Proroke, treće Pastire i Učitelje na usavršavanje Crkve" (1 Kor.12,28), a nije rekao i careve... Nama nisu reč Božju propovedali carevi, nego Apostoli i Proroci, Pastiri i Učitelji... Carevima pripada staranje o civilnim stvarima, a crkvene stvari i poredak pripadaju Pastirima i Učiteljima. Inače će, braćo, biti po sredi razbojnička uzurpacija... Mi te, care, slušamo u žitejskim stvarima, u porezama i dažbinama i trgovini, u onome nad čim ti imaš vlast, a u stvarima crkvenog poretka mi imamo Pastire, koji su nam govorili reč Božju i koji su doneli crkvene zakone i poredak. Nećemo da pomeramo večne granice koje su postavili Oci naši, nego ćemo se držati Predanja kao što smo primili. Jer ako zdanje Crkve počnemo i u nečem malom rušiti, onda ćemo postepeno i sve srušiti" (RG1.94, sol.1297).                                      

    Bogozračno sunce Pravoslavne Istine, heruvimski revnitelj Pravoslavne Vere, presveto oko Crkve, Sveti Simeon Novi Bogoslov, iguman, u prisustvu mnogih velikaša govori u oči svome nadležnom episkopu, patrijarhu Carigradskom, koji ga je nevina poslao u progonstvo i goni ga podmuklo i lukavo: „Pristani da nas učiš saglasno Svetom Pismu, sledeći ranijim Svetim Ocima, i mi ćemo te primiti kao ravnog Apostolima, i bićemo zemlja i prah pod tvojim svetim nogama; i da budemo gaženi tobom, smatraćemo to za posvećenje, za hirotoniju. I ne samo to, nego ćemo tvoja naređenja ispunjavati do smrti. Ali ako ti nećeš da nas učiš tako kako bi nas pobudio da se pokoravamo tvojim naredbama, ... u tom slučaju mi ne možemo ništa drugo reći do ono što i učenici Hristovi: Većma se treba pokoravati Bogu nego ljudima (DAp.5,29)" ((Βίος Συμεών τοΰ Νέου Θεολόγου od Nikite Stitata, izd. Roma 1928).

    Takav je stav, takav put, takva Istina Pravoslavne Crkve Hristove od Svetih Apostola do danas, i od danas pa sve do završetka sveta zemaljskog. Na račun tog stava, tog puta, te Istine, ne smeju se praviti ni ustupci, ni kompromisi, ni odstupanja. I to ni od koga, pa ni od samog Vaseljenskog Sabora, ako bi se sastao.“(18)                                    

    Ono što je rekao otac Justin, primenljivo je i na našu situaciju: kada država nasrne na Crkvu, ona joj mora pružiti ispovednički – ako treba i mučenički – odgovor. A ovde je izvršen nasrtaj na Crkvu, neviđen od komunističkih vremena: ljudi se odvajaju od liturgijskog sabranja i zajedničke pričasne čaše, kao da je to nešto što se, makar i u doba korona virusa, podrazumeva.

            A ne podrazumeva se. I nije se moglo podrazumevati. Nijedna država ne može i ne sme imati pravo da se meša u bogoslužbeni život Crkve.

    PAGANSKO I HRIŠĆANSKO SHVATANjE DRŽAVE     

    Razlika između hrišćanskog i paganskog shvatanja uloge države i prava najjasnije je povučena u Hristovom odgovoru farisejima da „ćesaru treba dati ćesarevo, a Bogu Božije”. Ove Hristove reči promenile su tok ljudske istorije, jer su svetu objavile do tada nepoznat obrazac uređenja odnosa između države i društva, pojedinca i države.                                                                                                    

    U starovekovnim državama, ne samo u orijentalnim despotijama već i u grčkim polisima i Rimskoj Imperiji, koje je renesansa uzdigla na tron sveuzora, sav čovekov život se odvijao pod diktatom države. Paganski svet nije znao za deobu javnog i privatnog, čovekov život, i unutrašnji i spoljašnji, bio je utopljen u život kolektiva (države, plemena, roda) i podređen njegovim interesima. Izraz svemoći države, a nemoći pojedinca, bio je ondašnji doživljaj kazne progonstva kao najteže od svih kazni. Religija je bila pod vlašću države, što se ogledalo u činjenici da su vrhovnu prvosvešteničku vlast vršili najviši državni službenici – arhonti (Grčka) i magistrati (Rim). Religija nije bila odvojena od prava; Atinjanin nije znao za privatnu svojinu u današnjem smislu reči, jer su svojinska ovlašćenja bila povezana sa obrednim funkcijama, zato žena nije mogla da bude naslednik nepokretnosti – kućnog ognjišta, koje je imalo ne samo imovinsko već i sakralno svojstvo. Ne zaboravimo da su hrišćani u Rimskoj Imperiji bili proganjani ne zbog sadržine svog učenja, već zbog toga što se nisu poklanjali oboženom imperatoru. Rimski religiozni sinkretizam suštinski je izvirao iz obaveze svih kultova da se poklone imperatoru, što je bio čin priznanja svemoći imperium-a nad sacerdotium-om. Čin priznanja imperatorove svemoći sam po sebi stvarao je kako religiozni, tako i moralni indiferentizam. Ne samo religiozni već i sve druge strane privatnog života, kako ih razume čovek hrišćanske epohe, nalazile su se u starom veku pod nadzorom države: moral, vaspitanje i podizanje dece, život i ponašanje žena. U Atini i Sparti su postojali posebni organi koji su vršili nadzor nad vladanjem dece i žena. Na porodicu se u straovekovnim državama gledalo kao na najnižu jedinicu lokalne vlasti na koju država, u tehničkoj, materijalnoj i kadrovskoj oskudici, prenosi ovlašćenja vršenja vlasti.    U takvom shvatanju treba tražiti koren antičkoj ustanovi apsolutne očinske vlasti (patria potestas), koja je ocu davala pravo da proda i ubije svoju decu. Jer, kažnjavajući decu, otac to ne čini kao roditelj, već kao lokalni organ vlasti. Kako je moral u antičkim državama bio javna kodifikovana stvar, to je nemoralno ponašanje povlačilo kaznu gubitka građanskih prava. Svakako nije slučajno što su svi revolucionarni režimi, od liberalno-građanskih do komunističkih, koji su propisivali pravila revolucionarnog morala, uvodili revolucionarne replike atinske atimije (kazna lišenja građanskih prava), kao efikasnog sredstva za ekskomunikaciju pojedinca. U uslovima svemoći kolektiva nad pojedincem, lišenje građanskih prava skoro da je bilo jednako smrti, o čemu svedoče sudbine žrtava svih revolucionarnih režima.            Sa hrišćanstvom se Božija sfera, ono što je privatno u čovekovom životu, svi fenomeni u kojima se ispoljava untrašnji čovekov život, kojima se potvrđuje njegova bogolikost – vera, moral, porodični život, odvaja i emancipuje od vlasti Carstva. U Crkvi, koja je Carstvo slobode, formira se čovekov unutrašnji život, dok njegov spoljašnji život nastavlja da uređuje država hrišćanske epohe, kao carstvo nužnosti. Stoga, vizantijska Ekloga, za razliku od zakonodavstava paganskih država starog veka, vaspitanje dece definiše kao porodičnu funkciju, za čije valjano vršenje su podjednako odgovorni kako otac, tako i majka.                                                                                            

    Druga jevanđeljska istina koja iscrtava razliku između hrišćanskog i paganskog shvatanja uloge države i prava sadržana je u apostolovim rečima da se Bogu treba većma pokoravati nego ljudima. Time su u poretku hrišćanske deontologije obaveze prema Bogu izdignute iznad obaveza prema ljudima, ili, pravnički rečeno, u slučaju spora između vrednosti Carstva slobode i carstva nužnosti, Crkve i države, hrišćanin treba da slobodom svog unutrašnjeg izbora odlučno stane uz prve.                               

    Dok su Vizantija i države naslednice njene civilizacijske misije čuvale poredak (taksis), u čijem su temelju bile položene Hristove reči da caru treba dati carevo a Bogu Božije, pravoslavni Istok je bio otadžbina prava i ljudske slobode; u meri u kojoj je to moguće „u ovoj dolini plača“, saglasno konzervativno-pravoslavnoj meri unutrašnjeg ljudskog pokajanja i preumljenja, a ne po revolucionarnoj meri evropskih krvavih tekovina, od tridestogodišnjeg rata do Francuske, Oktobarske i drugih revolucija. U poretku država vizantijskog komonvelta Crkva je kroz opštenje sa državom, na dugoj životnoj amplitudi od moći do nemoći, bila odlučni, prirodni branič i zastupnik društva, stečenih prava i sloboda svakog hrišćanina od uzurpacija carske vlasti. Tu i treba tražiti poreklo drevne ustanove crkvenog azila. Osim toga, patrijarh je u trenutku krunisanja cara predstavljao jedinog zakonitog nosioca i zaštitnika pravnog poretka Carstva, koji je od kandidata za carski presto može da zahteva da se privede poštovanju prava, kako su to i činili pojedini patrijarsi. Tako je Jovan I Cimiskija pre stupanja na presto morao da ispuni zahteve patrijarha Polieukta da osudi zaverenike i udalji sa dvora caricu Teofanu. Simfonični odnos između Crkve i države, carstva slobode i carstva nužnosti ogledao se u tome što je vladar aktima vlasti mogao da privede „k poznaniju prava“ osilile jerarhe ili monahe, kako je to činio car Nićifor Foka prema monasima koji su manastirski život bili pretvorili „u praznu komediju koja vređa ime Hristovo“. Usled ovakvog odnosa Crkve i carstva, na pravoslavnom Istoku, posebno u srednjovekovnoj Srbiji i Moskovskom carstvu, inkvizitorske scene predstavljaju retkost. Tekovine koje smatramo liberalnim, kao što su načela zakonitosti i sudske nezavisnosti, važila su u Vizantiji i pre engleskih akata Velike povelje slobode od 1215. i Zakona o prestolonasleđu od 1701. Iz Vizantije su ova načela preneta u Dušanov zakonik i rusko Saborno Uloženije od 1649. Ruska kodifikacija sadrži čitav niz mera kojima se obezbeđuje standard brzog suđenja, za koji se misli da je tvorevina anglosaksonskog prava, kao i odredbe kojima se inkriminišu različiti oblici korupcije u pravosuđu, od kojih su neki i danas primenjivi – kao što je krivično delo namernog odugovlačenja sudskog postupka od strane sudije.        

    U isto vreme, Zapad je izgubio Crkvu kao prirodnog braniča čovekove slobode, prava i privatnosti, jer su zapadni jerarsi sablažnjeni fenomenom moći i vlasti od Crkve napravili državu Vatikan. Od tog trenutka borba za slobodu se na Zapadu ne vodi više evolutivnim, preobražavajućim putem, već nasiljem kroz čitav niz ratova i sukoba, počev od onih između carstva i papstva, preko sukoba između staleža i monarha i najzad do tridestogodišnjeg rata, čiji su rezultati položeni u zdanje moderne evropske civilizacije. Nizozemska i Francuska revolucija su nastavci spoljnog nasilnog osvajanja slobode na Zapadu, koje je shodno motivima i upotrebljenim sredstvima moralo da stvori još veće carstvo neslobode. Porobljenim ljudima današnjeg posthrišćanskog Zapada nije potreban sukob civilizacija kao tvorevina diskursa moći zapadnih elita, već nelicemerno samopreispitivanje i susret sa slobodom očuvanom u pravoslavnom modelu civilizacije. S toga, pravoslavni moraju da sačuvaju neokrnjenom i neobljutavelom Veru predatu od Otaca, za kojom čeznu svi istinski gladni Slobode.                                      

    Posle pada Vizantije, pravoslavni Istok se suočio sa inovernim osvajanjima, duhovnom krizom i materijalno-tehničkim zaostajanjem u odnosu na Zapad. Istok je sablažnjeno bio zagledan u Zapad, koji je ubrzano stvarao efikasnu državu i moćnu ekonomiju, ali mu je iz provincijalnog vidokruga izostajao uvid u moralnu stranu izvora zapadne moći, efikasnosti, prava i slobode. Bez znanja o genezi zapadnog modela države i prava, u čijem temelju leži sukob između vatikanskog pseudosveštenstva i zapadnog pseudocarstva oko nasleđivanja moći rimsko-paganskog imperium-a, narodima pravoslavnog Istoka ostali su nedokučivi uzroci velikih ratova 20. veka čije su najveće žrtve upravo bili oni. Osećajući se kulturno inferiornim, pravoslavni narodi su tokom 19. veka u formi potpune recepcije presađivali zapadne pravne ustanove, ne uzimajući pri tom mentalitetske, kulturološke i istorijske odlike sopstvenih društava. Time se stvarao diskontinuitet u sopstvenom pravnom predanju a, što je još značajnije, rascep u pravnoj svesti naroda. Umesto da pomogne u stvaranju efikasne države, nekritička recepcija je pogodovala mentalitetskom kvarenju naroda, bujanju takvih fenomena kakvi su korupcija, nepotizam, blizikaštvo, partijaštvo, koji su ubice pre svega načela zakonitosti i pravne sigurnosti, a preko njih slobode pojedinca i države.

    Biti hrišćanin znači braniti tu slobodu, kao što je i Njegoš rekao: svi mi smo se u Svetosavsku Crkvu zbežali da branimo „divno ime i svetu svobodu“, što je i osnova našeg ljudskog i narodnog identiteta.                                         

    Bez toga možemo potonuti u novi nacizam, koji će, kako je svedočio Ignjacio Silone, doći maskiran u „antifašizam“ i „demokratiju“.                                                    

    NOVI PAGANIZAM – NOVI NACIZAM                            

    Dva obeležja nacističke države su ključna za njeno pravilno pravno-filosofsko određenje. Nacizam, s jedne strane, apsolutizuje državu tako što je ostavlja bez moralnog opravdanja, redukujući njen pojam na monopol fizičke prinude. S druge strane, imperium nacističke države se ne zaustavlja na granici koja deli javnu od privatne sfere, već duboko zadire u ovu drugu.                       

    Navedena obeležja nacističke države sreću se i kod drugih tipova zapadne, posthrišćanske države, kakva je i liberalna država. Naime, zapadnoevropske države tokom novovekovnih građanskih revolucija, počev od Holandske revolucije, kroz proces sekularizacije ostaju bez moralnog opravdanja, koje je istovremeno imalo karakter sankcije višeg reda. To je bilo sasvim logično dovođenje do kraja onog procesa koji je bio započet u srednjem veku na evropskom Zapadu, u kome je usled svetovnih pretenzija rimiskih episkopa moralno ograničenje države ostalo bez svog prirodnog nosioca i zastupnika. Naime, papocezarizam Vatikana učinio je da Zapadu ostane nepoznata moralna snaga simfoničnog ograničenja državne vlasti koju je u Vizantiji u toku obreda krunisanja i miropomazanja simvolički ispoljavao patrijarh u odnosu na cara. S tim u vezi, docnije novovekovno revolucionarno, protestantsko svođenje crkve na običnu kolegiju, po pravnom položaju jednaku bilo kom udruženju građana, sa monarhom na njenom čelu, samo je druga strana procesa koji je započeo prethodnom vatikanskom uzurpacijom „ćesareve” vlasti. Moderna zapadna država rođena je u vreme reformacije iz učenja o suverenosti, kao atributu koji suštinski negira feudalnu mozaik-državu. Nasuprot tome, srednjovekovnim državama vizantijskog civilizacijskog kruga itekako je bio je poznat pojam suverene vlasti. Crkva od Istoka je istovremeno, moralno ograničavala suverenu vlast i zdušno radila na suzbijanju feudalnih tendencija, naslonjenih na nasleđenu preddržavnu, plemensko-rodovsku krvnosrodničku organizaciju društva. U epohi kada se na Zapadu rađao tip države koju odlikuje suverena vlast, tamo više nije bilo snage koja bi svojim autoritetom obuzdala neograničeni imperium Hobsovog Levijatana. Stalež i esnaf su pred njim organizaciono-tehnički kapitulirali, dok je crkva na Zapadu već odavno navukla državoliku obrazinu i ostajući bez identiteta ostala je bez slobode delovanja. Moderna zapadna država, svedena na organizaciju sa monopolom fizičke prinude, dobila je u Francuskoj 1789. godine, zahvaljujući revolucionarnim okolnostma – svoj konačni lik. Bankarsko-trgovačka oligarhija proglasila je smrt Boga i sledstvenu svemoć Države.                      

    Nije se samo vlast nacističke države protezala s one strane privatne sfere čoveka, već i vlast svih prethrišćanskih država. Starogrčki polis, od koga su polazili ideolozi građanskih revolucija, stvarajući novi tip države,  obuhvatao je sve sfere duhovnog ljudskog života i odlučujuće je određivao oblik njihovog izgrađivanja. Ondašnja država je, rečju F. De Kulanža,  „smatrala da njoj pripada svaki građanin i dušom i telom, pa tome dosledno htela je da i telo i dušu dece obrazuje tako kako bi otuda imala što veće koristi”. Državni nadzor nad moralom i vaspitanjem građana u antičkim državama izražavao se i kroz postojanje posebnih organa nadležnih za ovu oblast društvenog života.U starom Rimu to su bili cenzori, u Sparti pedonimi i efori, a u Atini pedagozi, pedotribi i ginekonomi. I religija je u starom veku bila u službi države. S toga je nemarno vršenje porodičnog kulta u Atini povlačilo atimiju – javnopravnu kaznu gubitka građanskih prava. Hristove reči „podajte ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu” (Lk. 20, 19-26), poslale su svetu do tada nepoznatu poruku o deobi unutrašnjeg i spoljnog sveta čoveka na privatnu i javnu sferu, od kojih prva ostaje van kruga delovanja državne vlasti. Srednjovekovni teror rimokatoličke inkvizicije nad savešću ljudi bio je samo nužna posledica novog sjedinjenja javnog i privatnog pod vlašću rimskog prvosveštenika, što je bila samo inverzna slika antičkog prvosveštenstva prvog rimskog magistrata. Pod parolom oslobođenja privatnog života čoveka od monopola rimokatoličke crkve, građanske revolucije su stvorile tip države koja je tokom 19. i 20. veka, premi meri svoje tehničke snage, neumoljivo širila vlast i na privatnu sferu pojedinca. Svoju totalitarnu prirodu i sličnost sa antičkim državama moderna zapadna država pokazuje danas kada silom svog imperiumainterveniše u sferi religioznih ubeđenja, podstičući stvaranje globalnog pseudoreligioznog eklektičkog pokreta, tzv. ekumenizma.

    Da zaključimo, nacistička država je po tome što se njen smisao i opravdanje iscrpljivalo u monopolu fizičke prinude, kao i po tome što je suvereno gospodarila i nad javnom i nad privatnom sferom čovekovog života, samo jedan od razvojnih oblika moderne posthrišćanske zapadne države. Zbog ove suštinske sličnosti liberalna država vajmarskog ustavotvorca iz 1919. godine lako je 1933. potonula u nacističku totalitarnu državu. Ni danas forma parlamentarne demokratije nije nikakva garantija da država koja po navedenim obeležjima pripada tipu zapadne posthrišćanske države neće skliznuti u nacizam. Preciznije, navedena ustavna forma samo će uspešno pomoći u sakrivanju ovakve transformacije.     Nasuprot ovom obliku države, stoji tip države vizantijskog civilizacijskog kruga, koja ni u istorijski najdrastičnijim vidovima odstupanja od idealtipskog obrazca, pod uticajem recepcije sa Zapada, nije ostajala bez ikakvog moralnog opravdanja, kako bi kao Levijatan gospodarila nad celinom čovekovog života.                       Moćni korisnici pandemije novog gripa, koji je, i to se već pokazuje, globalistička svinjarija štetnija nego svojevremeno proglašen „novom kugom“ tzv. svinjski grip, oni koji žele da je iskoriste za svoje globalističke ciljeve, vode čovečanstvo ka novom nacizmu. Na to ne smemo pristati.                                                                                 

    ŠTA JE U PITANjU DANAS?                        

    Slobodan Antonić, mislilac poznat po trezvenoumnosti i odmerenosti, iskren borac protiv kvazi - kosmopolitizma i globalizacije bede, odavno je osetio potencijale hrišćanskog antiglobalizma. U tekstu „Hrišćanski antiglobalizam” („Kulturni rat u Srbiji”, Berograd 2008, str. 202 - 208), on prikazuje knjigu „Čuvajte se da vas ko ne prevari: pravoslavlje na međi vekova”, (Beograd, 2007). U svom prikazu, Antonić pokazuje da, veoma dobro razume učenje Crkve o „poslednjim vremenima”, kao i njegovo značenje u savremenosti (brojevi u Antonićevom tekstu odnose se na strane zbornika  „Čuvajte se da vas ko ne prevari”). Da čujemo Antonića:“Hrišćani veruju da će stvarni kraj istorije započeti stvaranjem svetskoga carstva, svetske totalitarne države. Drugi talas globalizacije, nakon 1989, kao da je najavio početak tog procesa. Hrišćani se različito odnose prema globalizaciji. Neki hrišćani, naročito oni koji se nalaze u središtu globalnog sistema - poput predsednika Buša i drugih „ponovno rođenih" - tome se raduju. Time se, navodno, ispunjava sveto Otkrovenje i ubrzava drugi Hristov dolazak. Štaviše, ti hrišćani sebe vide kao aktivno oruđe svetsko-istorijske Promisli, pošto obezbeđuju da se dogodi ono što mora da bude.                      

    Drugi hrišćani, pogotovo oni koji uživaju izvesne koristi od svetskog sistema (poput običnog stanovnika EU), najčešće smatraju da taj proces ima i dobre i loše strane. Kako je čitav proces globalizacije ambivalentan, a pošto je za ove hrišćane ipak najvažnije lično spasenje, oni smatraju da se ne treba posebno uplitati u istoriju. Dovoljno je živeti ispravno i povremeno pomagati one najpotrebitije ličnim prilozima.                                        

    I konačno, treći hrišćani, naročito oni sa periferije sistema (a tih je nekako i među hrišćanima najviše), veruju da Gospod želi da se što više ljudi spase. Da bi to moglo biti, što više ljudi mora najpre dobiti priliku da uopšte živi. Zato je dolazak Antihrista neophodno odložiti za što kasnija vremena, kako bi se istorija produžila. To se najbolje može postići aktivnim „zadržavanjem zla". Na jednoj strani, mora se lično odbiti učešće u nekom konkretnom zlu (tj. u grehu) i lično svedočiti o ispravnosti hrišćanske vere. Što više iskrenih hrišćana, to će i vreme Apokalipse nastupiti docnije. Na drugoj strani, potrebno je suprotstaviti se svetsko-istorijskim procesima koji uvećavaju sistem zla i pripremaju pozornicu za nastup najvećeg globalnog zločinca - Antihrista. Stvaranje totalitarne svetske države, za tradicionalističke hrišćane, jeste upravo priprema pozornice za taj najveći i poslednji globalni zločin. Postoje jasni znaci opasnosti od nastanka totalitarnog zločinačkog carstva. Zato hrišćani te znake treba da prepoznaju, kako bi mogli da pruže odgovarajući otpor.                                                  

    Ova knjiga neposredno govori o tim znacima. Pod izgovorom borbe protiv „globalnog terorizma", stvara se globalna totalitarna vlast. Vlada SAD dala je sebi za pravo da može da otme i zatoči bilo kog čoveka na svetu, državljana bilo koje zemlje, samo ako je osumnjičen da je na neki način povezan sa terorizmom. Prilikom ispitivanja, kao što je to javnost već saznala, zarobljenici se podvrgavaju mučenju, zlostavljanju ili ponižavanju. Ispitivanja se vrše u Gvantanamu, eksteritorijalnoj vojnoj bazi SAD na Kubi, ili na američkim vojnim brodovima u eksteritorijalnim vodama, ili u američkim logorima u Iraku i Avganistanu. Ili, zarobljenici se prosto predaju u ruke islednicima u Maroku, Egiptu ili Jordanu koji nemaju nikakva ograničenja u kori-šćenju torture. „Mi ih ne prebijamo na mrtvo. Mi ih samo šaljemo u druge zemlje gde će ih isprebijati na mrtvo", cinično je prokomentarisao tu politiku jedan američki zvaničnik (337).                     

    Kidnapovani ljudi nalaze se u pravnoj i informatinoj „crnoj rupi" (335). Njihova okolina ne zna gde se nalaze, a oni sami nemaju kome da se obrate za pomoć i pravnu zaštitu. Tako se stvara čitav sistem logora za mučenje i zatočenje, istinski „globalni gulag" (302). U te logore šalju se ne samo stranci, već i američki državljani za koje se sumnja da su tzv. neprijateljski borci. Za jednog od njih, Hose Padilju, viceadmiral Džejkobi je izjavio da mu se ne može omogućiti javno suđenje samo zato što bi mogao da otkrije „metode" kojima je bio podvrgnut prilikom ispitivanja (335).                                                                                        

    U planu je čak i donošenje zakona po kojem bi svaki Amerikanac, za kojeg se posumnja da „podržava" terorizam, mogao izgubiti državljanstvo, nakon čega bi se odmah mogao tajno uhapsiti i prebaciti na globalni „Arhipelag gulag" (336).                                                                              

       Zastrašivanje ljudi mogućnošću da jednog dana jednostavno nestanu, samo ukoliko neki američki službenik na njih posumnja, nije jedini izvor globalnog terora. Čovečanstvo je na pragu „haj-tek totalitarizma" (324), tehnološke revolucije u praćenju i prisluškivanju ljudi širom planete. Reč je, najpre, o pravljenju opsežnih baza podataka o svakodnevnom ponašanju ljudi - njihovom kretanju, kupovini, zdravlju, čitanju, religiji... Čipovanje ličnih dokumenata omogućiće objedinjavanje i proširenje tih baza podataka, što je samo uvod u čipovanje ljudi. Trenutno se promovišu ugradni čipovi veličine zrna pirinča, koji omogućavaju lakše novčane transakcije (recimo, u ekskluzivnim klubovima), lakše praćenje zdravstvenog stanja srčanih bolesnika, lakši nadzor nad neposlušnom decom, ili lakše obezbeđenje bogatih ljudi koje bi neko mogao da otme (346-7). U sledećem koraku, svi zaposleni u nekoj firmi mogli bi biti obavezani da uz sebe, iz razloga bezbednosti ili ko-munikacije, moraju imaju neki aktivni čip. Ako bi se ova praksa dovoljno raširila, posle izvesnog vremena, sve kategorije stanovništva praktično bi bile elektronski „pokrivene". Time bi nadzor nad ponašanjem i kretanjem ljudi postao totalan. Totalitarni potencijali ovakvog sistema praktično bi bili neograničeni.

    Još jedan znak opasnosti za tradicionalne hrišćane jeste širenje ideologije antihumanističkog pseudo-ekologizma. Reč je o osećaju moralne superiornosti onih najbogatijih i najmoćnijih na Zapadu nad prikraćenim delovima čovečanstva na Istoku i na Jugu. Ta ideologija je usredsređena u duhovnom pokretu u kojem su svesno ili nesvesno, mnogi intelektualci i pripadnici srednje klase u SAD i u EU. Pokret se zove Novo doba (New Age) i svojevrsna je mešavina istočnjačkog misticizma i ekologije (172-249; 257-300).                                                                 

    Ekološka komponenta ove ideologije sastoji se u uverenju da je planeta Zemlja (Geja) ne samo svojevrsno živo biće, već i najviša vrednost. Tu vrednost sada ugrožavaju ljudi svojom brojnošću. Broj ljudi se mora smanjiti na jednu, do najviše dve milijarde. Time će se ujedno sačuvati priroda, a preostali ljudi moći će uživati visoki standard. Smanjenje stanovništva mora se obaviti pre svega u najsiromašnijim zemljama. To će se moći izvesti, tim lakše što su najsiromašniji ljudi na neki način sami krivi za svoju sudbinu.                                                      

    Moralna krivica siromašnih je druga, pseudo-duhovna komponenta Nju ejdža. Jer, novodobci veruju u darmu i karmu - evolutivno uzdizanje duše kroz više života, u skladu sa moralnim ponašanjem u prethodnom životu. Naime, pripadnicima više i srednje klase iz SAD i EU veoma je prijatno da čuju da je njihov sadašnji dobar život zapravo nagrada za ispravan život u prethodnoj egzistenciji. Zato je shvatanje o darmi i karmi postalo toliko popularno na Zapadu. Takođe je za pripadnike viših klasa prijatno čuti i da su siromašni i ubogi svojim ranijim životom zapravo sami skrivili svoju zlehudu sudbinu, a da oni sami sa tim patnjama nemaju ama baš nikakve veze.                                

    Spoj pseudo-ekologizma sa ovakvim pseudo-hinduizmom daje zastrašujući zaključak: da bi se sačuvala Zemlja (priroda, Geja), možda će biti potrebno čak i ukloniti ljude „nižeg nivoa moralne evolucije". To neće biti zločin. Time će se samo ljudima, kako živim tako i mrtvim, pružiti prilika za dalju „evoluciju". Svi će moći da se rode u „zlatnoj milijardi" i svi će moći da dalje duhovno napreduju u hiljadugodišnjem carstvu mira, progresa i ekološke ravnoteže čoveka i majke Zemlje.                 Time se, po tradicionalnim hrišćanima, zapravo priprema ideološka osnova za genocid planetarnih razmera. Ne samo Indusi i Kinezi, već i Rusi, za koje novodobski ideolozi kažu da kontrolišu „nesrazmerno velike prirodne resurse", lako mogu postati žrtva neke buduće globalicističke „eko-akcije". U uslovima svetske dominacije jedne totalitarne države i neodgovorne elite koja za sebe veruje da je superiorna u moralno-evolutivnom smislu, takva akcija može imati sve tehnološke mogućnosti da bude izvedena. Apokalipsa, koja će time započeti, neće više biti samo religijska vizija uznemirenih proroka. Apokalipsa će, postati realnost za najveći deo čovečanstva. Za te milione nesrećnika „prebačenih na drugi vibracioni nivo" (kako je njihovu fizičku eliminaciju eufemistički nazvao jedan od ideologa Nju ejdža; 275) dolazak Antihrista više neće biti nužan da bi se susreli sa aposlutnim zlom. Njih će Zlo već dovoljno puta opljačkati, silovati i ubiti da bi ga sasvim solidno spoznali (172-249; 257-300).               

    Tako je hrišćanski antigloblizam, kao što pokazuje i ova knjiga, vrlo važan deo globalnog otpora novom totalitarizmu. U tom otporu pravoslavni hrišćani sa periferije sistema stoje uporedo sa preostalim iskrenim katoličkim i protestantskim hrišćanima iz njegovog središta. Kao što veli Tatjana Goričeva, pravoslavna teoretičarka, „mi smo njima potrebni i oni su potrebni nama, pravolavnima, ti poslednji rimokatolici, poslednji protestanti. Ako oni nestanu i mi ćemo ostati nasamo sa neprijateljskim svetom" (484).                                                       

    Isto tako, antiglobalistička levica i antiglobalistička desnica - čiji su sastavni deo hrišćanski antiglobalisti - potrebni su jedni drugima. Ako bilo ko nestane, ako bilo ko posustane u otporu najnovijem totalitarizmu, u otporu satanskom idolopoklonstvu Mamonu, tom demonu novca i pohlepe, svako će izgubiti. Izgubiće levica. Izgubiće desnica. Izgubiće čovečanstvo. Jer, pod vlašću novodobskih egomanijaka, totalitarnih vođa i neoliberalnih usrećitelja, teško da će više bilo ko normalan i moralan uopšte moći da preživi.“                                                                    

    Zato se sada borimo za Svetu Liturgiju i Sveto Pričešće. Da bi normalni i moralni preživeli. Da bi Božji poredak i dalje postojao u ovom svetu, gurnutom u karakazan antihristovskog globalizma.                                  Ali, za sve to nam je potrebna vera.        

    GOSPODE, DOMETNI NAM VERE!                                      

    Ovih dana, na Internetu kruži tekst potpisan imenom sveštenika Radmila Radovića, pod naslovom „Ispit vjere među vjerujućima“. On jeste i treba da bude zaključak ove skromne apologije, poziv da se upitamo ne šta svet čini ( jer on uvek, otvoreno ili prikriveno, ratuje protiv Hrista), nego šta mi, kao Crkva Gospodnja, činimo, i kojim putevima idemo:                                                                          

    Propovijedamo da je hram dom Božiji, a bojimo se ući u njega, jer ćemo se zaraziti virusom.                                 

    Propovijedamo kako su nam branili da odlazimo u svete hramove na službu Božiju, a pozivamo da se ograniči broj prisutnih, jer ćemo se zaraziti virusom.        Propovijedamo da se Liturgija ne može služiti bez učešća naroda Božijeg, a pozivamo da se ona služi samo sa pojcem, jer ćemo se zaraziti virusom.      

    Propovijedamo da je sveta Liturgija ikona Carstva nebeskog, a pozivamo da se ostane u svojim domovima i da se ne učestvuje u liturgijskoj zajednici Boga i čovjeka, jer ćemo se zaraziti virusom.                                              

    Propovijedamo da je Sveto Pričešće Prečasno Tijelo Hristovo i Sama Časna Krv Njegova, koje kao oganj sažiže svaku nečistotu i svaki grijeh u nama, a pozivamo na uzdržavanje od ove najuzvišenije i najsvetije Tajne, i to u dane Velikog posta, jer ćemo se zaraziti virusom.
    Propovijedamo da je Pričešće najvažnija Sveta tajna u životu svakog pravoslavnog hrišćanina, i molimo se da nam ono bude na iscjeljenje duše i tijela, a bojimo se da ćemo se zaraziti virusom.                                                                       

    Propovijedamo da su post i molitva najmoćnije sredstvo u našoj duhovnoj borbi, a povlačimo se usred Velikog posta iz svetih hramova u samoizolaciju, gdje su nam pripremljeni puni frižideri i zamrzivači, jer ćemo se zaraziti virusom.                                                                      

    Propovijedamo da nam je preko Časnog i Životvornog Krsta Gospod darovao spasenje i iskupljenje - i od grijeha, i od smrti, i od đavola, a pozivamo da se taj isti Časni i Životvorni Krst, koji je obliven Hristovom Prečistom i Božanskom Krvlju, ne cjeliva u nedjelju Krstopoklonu, jer ćemo se zaraziti virusom.                                         

    Propovijedamo da, poštujući svete ikone, poštovanje odajemo Samome Prvoliku, Gospodu Hristu, a pozivamo da se one ne cjelivaju, kao u doba bogomrskog ikonoborstva, jer ćemo se zaraziti virusom.                                           

    Propovijedamo o čudotvornim ikonama Majke Božije i svetih, o projavljenim iscjeljenjima pred njima i mirotočenju istih, a pozivamo da se usnama ne dotičemo tih svetinja, jer ćemo se zaraziti virusom.
    Propovijedamo o važnosti Svete tajne pokajanja i ispovijesti, kroz koju se čistimo od grijehove nečistote i mirimo s Bogom, a pozivamo da se ne pristupa istoj, jer ćemo se zaraziti virusom.                             Propovijedamo o iscjeliteljskom svojstvu osvećene vode i molimo se da ona bude na iscjeljenje duša i tijela i na prognanje svake protivničke i demonske sile, a pozivamo da se odloži osvećenje vode, kroz koju se sva tvar osvećuje, jer ćemo se zaraziti virusom.                                 

    Propovijedamo koliko je značajan sveštenički blagoslov, a pozivamo da se episkopu i svešteniku i ne cjeliva ruka - ruka koja savršava Božansku Evharistiju i blagosilja primenjene darove, jer ćemo se zaraziti virusom.    

    Propovijedamo da kao hrišćani treba da stradamo, ako je to potrebno, a plašimo se da ćemo se zaraziti virusom.                                                                               

    Propovijedamo da je Hristos naša Nada, naša Uteha, naš Iskupitelj i Izbavitelj, a plašimo se da ćemo se zaraziti virusom.                                                                                     

    Propovijedamo da je Hristos činio čuda, bolesne iscjeljivao i mrtve vaskrsavao, a plašimo se da ćemo se zaraziti virusom.                                                                     

    Propovijedamo da je Hristos pobijedio smrt, a plašimo se da ćemo se zaraziti virusom.
    Propovijedamo da nam je Hristos darovao život vječni i Carstvo nebesko, a plašimo se da ćemo se zaraziti virusom.                                                                                          

    Propovijedamo ... i plašimo se da ćemo se zaraziti virusom.                                                                                       

    Ko zna? Možda i hoćemo! Svakome po vjeri biva.
    "Veliki Bog će ti pomoći. Za Njega ne postoje izlečive i neizlečive bolesti. Postoje samo oni koji vjeruju i oni koji ne vjeruju" (Sveti Starac Porfirije Kavsokalivit).        

    "Ja Sam Vaskrsenje i Život; koji vjeruje u Mene ako i umre, živjeće" (Jn. 12, 25).                                                          

    DA LI MI ZAISTA VJERUJEMO???(19)                                      

    Od odgovora na ovo pitanje zavisi budućnost pojedinca, naroda i čovečanstva. Neka nam Bog pomogne da odgovorimo nedvosmisleno, svepobednom pesmom:“Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi, i svima u grobovima život darova!“

                    KONAC APOLOGIJE I BOGU SLAVA!

    UPUTNICE
    (Internetu pristupljeno 29. marta 2020. godine):

    1. https://www.slobodnaevropa.org/a/briselski-blog-svedska-korona/30513394.html
    2. http://sveosrpskoj.com/glavno/tramp-zasad-nece-biti-zbog-epidemije-policijskog-casa-na-nacionalnom-nivou/
    3. https://rs.sputniknews.com/rusija/202003271122185460-prognoza-rusije-pandemija-se-zavrsava-krajem-aprila-pocetkom-maja/
    4. https://www.blic.rs/vesti/beograd/crni-januar-2017-u-beogradu-nikad-vise-sahrana-nije-obavljeno-nego-u-prvom-mesecu-ove/5bn3hvg
    5. http://www.iskra.org.rs/biblioteka_files/HIV-AIDS_u_zakonodavstvu_Republike_Srbije.pdf
    6. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/labris-ministarstvo-prosvete-povuklo-sest-udzbenika-jer-diskriminisu-lgbt-osobe/50tmjdp
    7. Nemanja Zarić, Analiza udžbenika o seksualnom i reproduktivnom zdravlju, Centar za zaštitu porodice, Beograd, 2015.
    8. Protojerej – stavrofor Dušan N. Petrović: Štampa i Crkva 1960-1990/ U novinama se ovako pisalo o Srpskoj pravoslavnoj crkvi,Srbska pravoslavna Eparhija sremska, bez godine izdanja
    9. https://stanjestvari.com/2020/03/19/patrijarh-pavle-da-li-treba-brisati-kasicicu-posle-pricesca-svakog-vernika/
    10. http://www.nspm.rs/politicki-zivot/patrijarh-i-drugosrbijanske-strasti.html
    11. https://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/HB-Br47.pdf
    12. https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/rec-na-rec-odgovor-ep-atanasiju-vladimirdimitrijevic.pdf
    13. Sergej Raskazovskij, Evharistijski vid prirode Crkve, Večno podne, Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd, 2007, str. 587-596
    14. Svi citati prema: V. Saričev, Pretvaranje i presuštastvljenje, Večno podne, Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd, 2007, 587-596,422-446
    15. http://www.pravoslavie.ru/srpska/print129760.htm
    16. Episkop Danilo Krstić: Sveti Nikolaj Kavasila: Tumačenje Božanstvene Liturgije, Večno podne, Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd, 2007, 43-46
    17. Cit. prema: https://www.scribd.com/doc/140247236/Dimitrijevic-Vladimir-Carsko-Svestenstvo
    18. https://svetosavlje.org/odgovor-na-anonimnu-dopisnicu-o-clanstvu-u-ekumenskom-savetu-crkava/
    19. https://zh-cn.facebook.com/pg/K

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1583980

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 110 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА