al antivaskrsovac

Hvala Ti, brate Laziću, dostojni sestriću slavnog prote Žarka Gavrilovića, što si nas podsetio da i danas ima Srba koji zemljom hode, a nebo ih drži

Poštovani brate Laziću,

Poštujući Tvoju hrabrost da jasno kažeš Velikom Higijeničaru Antivaskrsovcu šta misliš i osećaš kao pravoslavni Srbin povodom njegovog antivaskrsnog postupka, kada nam je zabranio da se okupimo oko svojih oltara na dan kada je Hristos ustao iz groba, šaljemo Ti ovo pismo da bismo izrazili duhovnu i moralnu solidarnost ne samo sa Tobom, nego i sa svom svojom braćom i sestrama hrišćanima u ovom teškom času Stradalne sedmice. Ovo pismo će se baviti kako načelnim stavovima (ponovo!) o našem pravu na slobodu veroispovesti i bogosluženja, tako i samim likom Jude Izdajnika koji je, baš na Veliku Sredu, izdao svog Učitelja i Gospoda

Koji čita, da razume.

„Jevanđelje po Judi“?

Godine 2006, 11. avgusta, intelektualna perjanica Druge Srbije, Drugosrbijanka Premudra (pogađate: Biljana Srbljanović), objavila je tekst „Jevanđelje po Judi ili Da li Judina priča pije vodu?“ U to vreme, pomodno je bilo gnostičarsko „Jevanđelje po Judi“ (apokrif jedne gnostičarske sekte iz trećeg veka), u kome je Juda prikazan kao „pozitivan lik“, koji Hristu, tako što ga izdaje, pomaže da „izvrši misiju“. 

Drugosrbijanka Premudra je bila sva bila tekstualno zajapurena od infantilne radosti što može da pokaže još jedan šipak pravoslavnim Srbima. Evo šta nam reče Biljana Srbljanović:

 

„Hristu je u ovom tekstu najbliži prijatelj – Juda, jedino u njega od svih apostola ima beskrajno poverenje i njega bira za najteži dokaz vere./…/ U svom Jevanđelju se Juda čudi i protivi, ali u principu bez pogovora sledi učitelja i učini kako mu je kazano, proda Isusa, uzme pare i ode. I tu je kraj, bizarno zaista, nema ni pasije, ni smrti, ni vaskrsenja, nema ni kraja Judinog života, a posebno ne onako sramnog. Reč je zapravo o velikom prijateljstvu i suštinskoj veri, u kojoj prijatelj za prijatelja, za svog učitelja i sina božjeg, pristaje da postane proklet i ne samo to – da bude rodonačelnik prokletog roda, da mu ime postane sinonim sramote i da ga sramota prati zauvek. Zauzvrat, jedini od apostola spoznaje Barbelo, pravo carstvo nebesko, gde ga i sam Hristos čeka“.

Naravno, Biljana Srbljanović pojma nije imala o gnostičarskim apokrifima, čiji je glavni cilj bio da prikažu da je Hristos samo prividno umro i vaskrsao, jer je i ljudsko telo privid, i da je Njegovo stradanje bio „šou za masu“, dok je pravu gnozu dao njima, „iniciranima“, među kojima je, eto, bio i Juda. Gnostici su bili poznati po tome što nisu hteli da stradaju za Hrista kao mučenici, za razliku od pravoslavnih hrišćana. Kad rimske vlasti uhapse gnostika, on se lako odriče svoje vere, jer „zna tajnu“ (da, navodno, ni Hristos nije stradao). Zato su im, da bi opravdali sebe, i bili potrebni apokrifi, pripisani apostolima.

A „otac Druge Srbije“?

Drugosrbijankino neznanje (da „Jevanđelje po Judi“ nije Jevanđelje, niti ga je pisao Juda), nije nikakvo čudo – ona i njeni su poznati kao lumpen-lumeni i potkulturni mediokriteti, koji nemaju horizont širi od onog agitpropovskog iz 1945. godine. Ali, mi se, ovde i sada, nećemo baviti njenim neznanjem, nego potrebom da se „rehabilituje“ Juda…

Tu potrebu je, umetnički, prvi u nas iskazao otac Druge Srbije, Radomir Konstantinović, u svom romanu „Izlazak“(pri čemu, naravno, niko ne može da tvrdi da je pozicija književnog junaka, Jude, isto što i pozicija Konstantinovića, pisca; ali, zanimanje za tematiku svakako je bilo prilično lično). Konstantinovićeva proza prati Judin tok svesti u prvoj noći po raspeću Hrista, kada on pokušava da objasni sebi šta je uradio. Juda je, u romanu, nekad bio zanet Mesijom, ali sada, kad Ga je izdao, tvrdi da je On bio narcisoidan i da je sam odabrao smrt samo da bi Mu se divili. Mesija je, navodno, uhodio Judu i pozvao ga: „Znao je o meni više nego što sam ja mogao da znam“; Raspeti je, navodno, kriv što je Juda postao izdajnik. Juda čak tvrdi da je upravo on jedini koji je verovao u Mesiju, dok ostali nisu. Krivi su mu i proroci koji su prorokovali da će neko izdati Hrista, ali nisu rekli ko će to biti… Jednom rečju, Juda, u „Izlasku“ opravdava sebe.

Spomenik u Svijažsku

A ko je, među prvima u novo doba, nastojao da rehabilituje Judu?

Preteče drugosrbijanaca i njihovih iščadija, pa samim tim i Velikog Higijeničara Antivaskrsovca, obožavaoca Maksa Vebera i Radomira Konstantinovića – sovjetski komunisti.

Godine 1921, u Berlinu je izašla knjiga Danca Heniga Kelera, „Crveni vrt“. Dotični je putovao Rusijom u doba revolucije i u gradu Svijažsku prisustvovao ceremoniji podizanju spomenika Iskariotu, kao prvom revolucionaru. Predsednik mesnog sovjeta je prisutnima objasnio da su se dvoumili da li da spomenik podignu Luciferu, Kainu ili Judi, kao buntovnicima protiv „nebeske tiranije“. Ali, Lucifer i Kain su im bili previše „neistorijski“, pa su se opredelili za Iskariota, čoveka koga je, kako reče predsednik sovjeta, kapitalističko društvo preziralo dva milenijuma. Mnogi u masi su se pažljivo krstili kad su videli spomenik napravljen od gipsa – čoveka lica unakaženog mržnjom koji skida konopac sa vrata.

Srpski komunisti nasledili su ruske boljševike. Između ostalog, i u želji da svoje judinstvo opravdaju. Zato su se tako teško kajali. Jedan od retkih koji je priznao istinu bio je Tanasije Mladenović, književnik i revolucionar. On je, u intervjuu kragujevačkim „Pogledima“, početkom poslednje decenije 20. veka, rekao: „Mi, srpski komunisti, objektivno smo izdali svoj narod. Naglašavam – objektivno, jer subjektivno smo se borili stvarno za neke druge ciljeve i ideale“.

Konstantinović, koji je, celog veka, bio sluga titoizma, napisao je „Izlazak“ pokušavajući da nađe „argumente za Judu“. Biljana Srbljanović je jedva dočekala gnostički apokrif da kaže kako se u pravo „carstvo nebesko“, Barbelo, stiže izdajom Hrista.

Izdati zavet i biti srećan?

Tako nam, danas, Veliki Higijeničar Antivaskrsovac, pored borbe protiv virusa zajedno sa KP Kine, priča da ćemo izdajom Kosova i Metohije stići u EUtopiju, u raj na zemlji, u kome pečene ševe padaju sa plavog EU neba poškropljenog zlatnim EU zvezdama.

Prodati Kosovo, Hristovu zemlju, i biti srećan… Može li to biti?

Naravno da ne može. Jer, reč „sreća“ potiče od starosrpskog „srešta“, što znači SUSRET. Ne možeš biti srećan bez Hrista, Boga Pravde Kome peva naša himna, u čije su Ime ginuli Kosovski Vitezovi, da bi „sve sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno“.

Uostalom, ako ne znamo kakva je vrednost Kosova i Metohije u odnosu na Evropu bez Hrista, upitajmo dva najveća srpska sveca 20. veka, Vladiku Nikolaja i Oca Justina. Za njih je Evropa bez Hrista samo „Bela Demonija“ (Nikolaj), i kontinent koji će, jer je ogrezao u sreboljublju, judinski završiti svoje postojanje (Justin).

Opasnosti srebroljublja 

Veliki Higijeničar Antivaskrsovac kupio je mnoge i mnoge savesti u Srbiji.

A ovo što se dešava u našem narodu često je uzrokovano prokletstvom novca. Gramzivost i alavost mnoge vode u propast.

Sveto Pismo, kao Reč Božja, uvek je upozoravalo na opasnost od vezanosti za materijalna bogatstva. Još je Solomon, najmoćniji i najbogatiji jevrejski car, u Knjizi propovednikovoj upozoravao na taštinu novca: „Ko ljubi novce, neće se nasititi novaca; i ko ljubi bogatstvo, neće imati koristi od njega“ (Prop. 5,10). Psalompojac David je upozoravao: „Bolje je malo u pravednika, negoli veliko bogatstvo grešnika“ (Ps. 36,10). Blagodat Božja, dar života i ljubavi, besplatni su, znao je prorok Isaija: „Oj, žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novaca, hodite, kupujte i jedite; hodite, kupujete bez novaca i bez plate vina i mlijeka“ (Is. 55,1-2). Gospod Isus Hristos je mnogo puta govorio da materijalno blago prikiva za zemlju čoveka koji treba da bude slobodan: „Ne možete služiti Bogu i mamonu“ (Luka 16,13). I još: „Teško je bogatome ući u Carstvo nebesko“ (Mt. 19,23). Apostol Pavle je tražio od hrišćana: „Ne budite srebroljubivi, budite zadovoljni onim što imate, jer je On rekao: Neću te ostaviti, niti ću od tebe odstupiti“ (Jevr. 13,5). U Prvoj poslanici Timoteju (6,10), Sveti Pavle podseća da je „KOREN SVIJU ZALA SREBROLjUBLjE“ i da čoveka može odvesti od vere i spasenja.

O nesrećnom Judi, opet

Ko je bio Juda?

Svi će uglas reći: „Juda je bio izdajnik“.

Ali, šta to znači?

On nije mogao biti izdajnik da pre toga nije bio učenik Hristov i pripadnik zavetnog naroda koji je Hrista čekao. Njegova izdaja bila je maskirana različitim obrazinama. Juda je, vele Evanđelja, pričao „socijalnu“ priču. Kod njega je stajala kesa za dobrovoljne priloge, koji su deljeni sirotinji. U početku, Judi se činilo da će milostinju deliti bolje od Hrista; zavlačio je ruku u kesu i davao po svom nahođenju. Malo pomalo, „usladilo“ mu se, i počeo je da uzima novac za sebe. Na kraju, od socijalno osetljivog i „urbanog momka“ (Juda je, jedini od apostola, bio gradsko dete), postao je kradljivac. Kada je Marija, sestra Lazareva, skupocenim mirom pomazala Hrista (čime je nagovestila Njegovu skoru smrt i pogrebenje), Juda se usprotivio takvoj rastrošnosti, rekavši da se miro moglo prodati za trista dinara i dati sirotinji (Jn. 12, 4-5). A Jovan Bogoslov, najverniji učenik Hristov, kaže: „A ovo ne reče što mu bijaše stalo do siromaha, nego što bješe lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se metaše u nju“ (Jn. 12, 6). Takav „humanista“ je rešio da proda Učitelja za trideset srebrnjaka, verujući da će Hristos, na čudesan način (kao nekoliko puta do tada) izbeći hapšenje. Učitelja je izdao poljupcem. Shvativši šta je uradio, nije imao snage da se pokaje; mučen savešću, a lišen pokajničkog pregnuća, obesio se.

Otac Serafim Rouz je zato govorio da svako od nas mora da ispituje sebe i da vidi kakve osobine ga vuku ka izdaji Boga, nastojeći da se očisti od judinskih greha i strasti.

Odakle, pored gramzivosti, judinstvo u srbskoj istoriji?

Judinstvo u našoj istoriji

Iz želje da se „bezbolno“ napusti sopstveni identitet, da se postane neko drugi, kome će biti „lakše“ (turčili su se, po Njegošu, uvek, „plahi i lakomi“.) Zavet vernosti Bogu i sebi podrazumeva svetosavsko življenje „iznad Istoka i zapada“ (Vladika Nikolaj) i svetolazarevsko saznanje da je zemaljsko prolazno, a nebesko večno, to jest da se sve daje za obraz, a obraz ni za šta. Samo ako je krst stradanja častan, narodna sloboda je zlatna. Ko nije hteo da živi „kosovskom mišlju“ („Neka bude što biti ne može“), o kojoj je, povodom Njegoša, Andrić napisao jedan od svojih najboljih eseja, uvek je tvrdio da je srbski zavet iracionalan, a da je njegovo bekstvo od identiteta „razumno“ i „odgovorno“.

Vuk Branković, istoriografski „opravdan“, ali „istoriosofski“ i dalje kriv za izdaju, u drami „Boj na Kosovu“ Ljubomira Simovića ima svoju viziju, neverovatno sličnu racionalnoj viziji savremenih „eurotičara“. Evo kako je Vuk izlaže, svetogorskom monahu Gerasimu, svom rođenom bratu (i to u obe verzije Simovićeve drame, i onoj, nacionalno „romantičnoj“, i u onoj, postpetooktobarski prepravljenoj):

Ova soba je velika sedam sa osam!
Onaj bor je visok trideset metara!
Onaj vo, pred kovačnicom, težak je sedamsto kila!
Nad nama je tavan za četres kola sena!
Zvono na tornju u četiri izbija četiri,
u sedam sati izbija sedam puta!
Eto šta je moja vizija!
Podrum je kameni, bure je drveno, rukavice su vunene!
Zmija je otrovna, breskva je slatka, pelen je gorak!
Srba je malo, Turaka je mnogo!

Nastavilo se to i kasnije, sve do 20. veka. Kada su kratkovidi srbski političari 1939. stvorili osnovu za buduću NDH, tzv. „Banovinu Hrvatsku“, jedan od njenih glavnih zagovornika bio je pravnik dr Mihailo Konstantinović, ministar bez portfelja u Vladi Cvetković – Maček. On je ubeđivao episkope SPC, koji su znali da je u mačekovskoj banovini već otpočeo progon svega srbskog (počev od ćirilice), da je stanje u Hrvatskoj odlično, i da su Hrvati veoma zadovoljni, pa više neće tražiti secesiju. Konstantinović je u to 1940. godine uveravao i Vladiku Nikolaja u Žiči, a bavio se i cenzurom crkvene štampe koja je prenosila izveštaje o stradanju Srba pod vlašću „mačekovaca“. Kasnije će Konstantinović, istomišljenik Srpskog kulturnog kluba i navodni monarhista, doći u Titovu državu i, bez griže savesti, postati tvorac mnogih novih zakona. Nije neobično da je njegov sin, Radomir, pisac „Filosofije palanke“ autor romana „Izlazak“.

Tito i Jude od našeg roda

Pre Drugog svetskog rata, a posle NKVD-ovskog ubijanja Srba – komunista svesnih, makar malo, značaja nacionalnog pitanja (poput Sime Markovića), članstvo u KPJ je sve više bilo uslovljeno borbom protiv „velikosrbskog hegemonizma“, a u Drugom svetskom ratu i dodvoravanjem Titu. Zbog toga je i bio moguć skup ASNOS-a u jesen 1944. U Beogradu: pobedila je titoistička struja, koja je odanost revoluciji dokazivala prezirom prema nacionalnom interesu Srba.

On nije mogao biti izdajnik da pre toga nije bio učenik Hristov i pripadnik zavetnog naroda koji je Hrista čekao. Njegova izdaja bila je maskirana različitim obrazinama. Juda je, vele Evanđelja, pričao „socijalnu“ priču. Kod njega je stajala kesa za dobrovoljne priloge, koji su deljeni sirotinji. U početku, Judi se činilo da će milostinju deliti bolje od Hrista; zavlačio je ruku u kesu i davao po svom nahođenju. Malo pomalo, „usladilo“ mu se, i počeo je da uzima novac za sebe. Na kraju, od socijalno osetljivog i „urbanog momka“ (Juda je, jedini od apostola, bio gradsko dete), postao je kradljivac. Kada je Marija, sestra Lazareva, skupocenim mirom pomazala Hrista (čime je nagovestila Njegovu skoru smrt i pogrebenje), Juda se usprotivio takvoj rastrošnosti, rekavši da se miro moglo prodati za trista dinara i dati sirotinji (Jn. 12, 4-5). A Jovan Bogoslov, najverniji učenik Hristov, kaže: „A ovo ne reče što mu bijaše stalo do siromaha, nego što bješe lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se metaše u nju“ (Jn. 12, 6). Takav „humanista“ je rešio da proda Učitelja za trideset srebrnjaka, verujući da će Hristos, na čudesan način (kao nekoliko puta do tada) izbeći hapšenje. Učitelja je izdao poljupcem. Shvativši šta je uradio, nije imao snage da se pokaje; mučen savešću, a lišen pokajničkog pregnuća, obesio se.

Otac Serafim Rouz je zato govorio da svako od nas mora da ispituje sebe i da vidi kakve osobine ga vuku ka izdaji Boga, nastojeći da se očisti od judinskih greha i strasti.

Odakle, pored gramzivosti, judinstvo u srbskoj istoriji?

Judinstvo u našoj istoriji

Iz želje da se „bezbolno“ napusti sopstveni identitet, da se postane neko drugi, kome će biti „lakše“ (turčili su se, po Njegošu, uvek, „plahi i lakomi“.) Zavet vernosti Bogu i sebi podrazumeva svetosavsko življenje „iznad Istoka i zapada“ (Vladika Nikolaj) i svetolazarevsko saznanje da je zemaljsko prolazno, a nebesko večno, to jest da se sve daje za obraz, a obraz ni za šta. Samo ako je krst stradanja častan, narodna sloboda je zlatna. Ko nije hteo da živi „kosovskom mišlju“ („Neka bude što biti ne može“), o kojoj je, povodom Njegoša, Andrić napisao jedan od svojih najboljih eseja, uvek je tvrdio da je srbski zavet iracionalan, a da je njegovo bekstvo od identiteta „razumno“ i „odgovorno“.

Vuk Branković, istoriografski „opravdan“, ali „istoriosofski“ i dalje kriv za izdaju, u drami „Boj na Kosovu“ Ljubomira Simovića ima svoju viziju, neverovatno sličnu racionalnoj viziji savremenih „eurotičara“. Evo kako je Vuk izlaže, svetogorskom monahu Gerasimu, svom rođenom bratu (i to u obe verzije Simovićeve drame, i onoj, nacionalno „romantičnoj“, i u onoj, postpetooktobarski prepravljenoj):

Ova soba je velika sedam sa osam!
Onaj bor je visok trideset metara!
Onaj vo, pred kovačnicom, težak je sedamsto kila!
Nad nama je tavan za četres kola sena!
Zvono na tornju u četiri izbija četiri,
u sedam sati izbija sedam puta!
Eto šta je moja vizija!
Podrum je kameni, bure je drveno, rukavice su vunene!
Zmija je otrovna, breskva je slatka, pelen je gorak!
Srba je malo, Turaka je mnogo!

Nastavilo se to i kasnije, sve do 20. veka. Kada su kratkovidi srbski političari 1939. stvorili osnovu za buduću NDH, tzv. „Banovinu Hrvatsku“, jedan od njenih glavnih zagovornika bio je pravnik dr Mihailo Konstantinović, ministar bez portfelja u Vladi Cvetković – Maček. On je ubeđivao episkope SPC, koji su znali da je u mačekovskoj banovini već otpočeo progon svega srbskog (počev od ćirilice), da je stanje u Hrvatskoj odlično, i da su Hrvati veoma zadovoljni, pa više neće tražiti secesiju. Konstantinović je u to 1940. godine uveravao i Vladiku Nikolaja u Žiči, a bavio se i cenzurom crkvene štampe koja je prenosila izveštaje o stradanju Srba pod vlašću „mačekovaca“. Kasnije će Konstantinović, istomišljenik Srpskog kulturnog kluba i navodni monarhista, doći u Titovu državu i, bez griže savesti, postati tvorac mnogih novih zakona. Nije neobično da je njegov sin, Radomir, pisac „Filosofije palanke“ autor romana „Izlazak“.

Tito i Jude od našeg roda

Pre Drugog svetskog rata, a posle NKVD-ovskog ubijanja Srba – komunista svesnih, makar malo, značaja nacionalnog pitanja (poput Sime Markovića), članstvo u KPJ je sve više bilo uslovljeno borbom protiv „velikosrbskog hegemonizma“, a u Drugom svetskom ratu i dodvoravanjem Titu. Zbog toga je i bio moguć skup ASNOS-a u jesen 1944. U Beogradu: pobedila je titoistička struja, koja je odanost revoluciji dokazivala prezirom prema nacionalnom interesu Srba.

A sad da se, opet i opet, vratimo pravu kao osnovi naše zemaljske slobode.

Ima li Antivaskrsovac pravo da nam zabrani bogosluženje?

Prema važećem Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, SPC uživa autonomiju u odnosu na državu, kako u pogledu samostalnog uređenja odnosa između svojih članova, tako i u pogledu primene propisa sopstvenog autonomnog prava. Istovremeno, Zakon jemči neprikosnovenost bogoslužbenog prostora i bogoslužbenog vremena. Članom 8 istog Zakona država proklamuje slobodu i nezavisnost sveštenicima pri vršenju službe. Sledstveno, zakonodavac ne garantuje samo autonomiju Crkvi kao celini, već posebno štiti i neprikosnovenost svešteničke službe i sveštenog prostora, jer bi bez ovih konkretnih garantija autonomija Crkve u praksi ličila na praznu zakonodavčevu proklamaciju.

Uporedo sa autonomnim statusom koji SPC kao celina uživa u odnosu na državu i svakom pravoslavnom Srbinu, Ustav i Zakon, jemči slobodu veroispovesti kao lično pravo, koje ne može biti ničim ograničeno. Sloboda veroispovesti, pre svega, obuhvata slobodu verskog ispoljavanja bez koje se svaka načelna proklamacija pretvara u prazno slovo na papiru. Niko ne može biti podvrgnut prinudi nekog državnog organa zbog ispoljavanja svog verskog ubeđenja.

To znači – niko, pa ni Veliki Higijeničar Antivaskrsovac, ne može da nam zabrani da se pričestimo Vaskrslim Hristom na vaskršnjoj Službi Božjoj.

Slobodni smo još od Milanskog edikta.

Šta je značio Milanski edikt?

Milanski edikt je zakon o slobodi vere, koji su početkom 313. godine u Mediolanumu (današnjem Milanu), doneli Konstantin i njegov savladar Licinije. Događaji koji su usledili, posebno Konstantinova pobeda nad Licinijem i njegovo konačno obraćanje u hrišćanstvo oko 323. godine, ukazuju da je Milanski edikt pre svega bio plod duboke državničke vizije prvog hrišćanskog cara – Svetog Konstantina Velikog.

Po ovom ediktu, čiji nam je sadržaj posredno poznat preko X knjige „Istorije” Jevsevija Kesarijskog i Laktancijevih fragmenata, hrišćani su prvi put u rimskoj imperiji dobili potpunu i zakonom ujemčenu slobodu da javno ispovedaju svoju veru(liberam absolutamque facultatem), ravnopravno u odnosu na judejstvo i brojne mnogobožačke kultove. Shodno tome, hrišćanska Crkva prestaje da bude sa stanovišta rimskog državnog poretka jedno zabranjeno tajno udruženje (collegia illicita) i stiče svojstvo pravnog lica, kome Milanski edikt ne priznaje samo pravo na članstvo, već i pravo da bude zakoniti titular svoje imovine. Time se hrišćanskoj Crkvi priznaju dva osnovna prava – pravo da autonomno uređuje odnose sa svojim članovima i pravo da bude učesnik pravnog prometa i u njemu samostalno i slobodno stiče prava i obaveze. Afirmacijom ovih neotuđivih prava omeđava se sfera samostalnog delovanja Crkve u odnosu na državu, zbog čega su Milanskim ediktom, kako primećuje ugledni ruski bogoslov, đakon prof. dr Vladimir Vasilik, postavljeni „osnovi simfoniji države i Crkve”.

Donošenjem Milanskog edikta završava se tristagodišnji period gonjenja i mučeničkog stradanja hrišćanske Crkve, u kome je rimska država, sa manjim ili većim promenama, prema hrišćanima imala stav koji je izražen rečima jednog rimskog građanina: „Vi nemate prava da postojite” (non licet vos esse).

Počev od Nerona (64. godine) hrišćani se progone faktičkom voljom careva i neprijateljski raspoloženog paganskog javnog mnjenja, a od Trajana (98-117. g) na osnovu krivičnopravne kvalifikacije hrišćanske Crkve kao tajnog udruženja (collegia illicita). Osim povremenih progona Jevreja, jer je judejstvo ipak dobilo status jedne dozvoljene religije (religio licita), „versko proganjanje nije spadalo u uobičajena sredstva carske politike” Rima, zbog čega je teror nad hrišćanima, ne samo po svojoj okrutnosti, predstavljao specifičnu pojavu u životu Imperije. Razlog treba tražiti u činjenici što je rimska država pored kultova rimskih državnih bogova tolerisala i lokalne mnogobožačke kultove naroda koji su postali podanici carstva. Ona je ove mesne kultove krivičnopravno štitila od bogohuljenja, uključujući ih u opšterimski Panteon. Tako je rimsku državu karakterisao ne samo etnički i kulturološki, već i religiozni melting pot (lonac za pretopljavanje). Nalazeći se van ovakvog sinkretističkog Panteona rimske imperije, pozicija hrišćana je bila više nego uočljiva po svojoj izuzetnosti i stoga ispovednički teška za njih.

Zašto su hrišćani bili gonjeni?

Još je čuveni ruski istoričar Crkve V. V. Bolotov, baveći se pravnim osnovama progona hrišćana, utvrdio da se suština svih optužbi protiv hrišćana svodila na dva krivična dela – bogohuljenje (sacrilegium) i uvredu veličanstva, odnosno veleizdaju (crimen laesae majestatis). Optužbe protiv hrišćana za ova krivična dela zasnivale su se na dekretima (edikti) koje su donosili rimski imperatori, počev od Decija (250. godina), Valerijana (257. g. i 258. g) i najzad Dioklecijana (303. g. i 304. g). Ovim dekretima se od svih građana, pa i od hrišćana tražilo da prinose žrtve bogovima Imperije, pa će kršenje ove zakonske obaveze predstavljati, rečju Mirča Elijade, „osnovni povod za proganjanje hrišćana”, sve do donošenja Milanskog edikta.

Kako su svi oblici života u rimskoj imperiji bili potčinjeni državi i njenim političkim interesima i mnogobožačka religija je svojim obredima služila isključivo jačanju i zaštiti rimske države. Ovo zbog toga, jer su u antici sve strane života pojedinca, pa i njegova verovanja, bile potpuno utopljene u život kolektiva. Sledstveno, odbijanje hrišćana da podnose žrtve rimskim božanstvima, bio je istovremeno delikt protiv religije (sacrilegium) i delikt protiv države (crimen laesae majestatis), zajednički nazivan impietas (grešnost). Veza između države i religije ojačana je sa uvođenjem tradicije posmrtnog obožavanja pojedinih imperatora, počev od Julija Cezara. Umrli vladari dobijaju svoje hramove i svoje posebne žrečeve. Izgradnja vladarskih kultova dobija na zamahu posle vladavine Oktavijana Avgusta, koji je već oslovljavan kao „božiji sin” (Divi filius). Deifikaciju vladara prati rast političke moći rimske imperije, a ovu hilijastičko ubeđenje da svet ne može da postoji bez rimske države i kulture, te da je nastupila pax aeterna (večni mir, poredak), sa Rimom koji je urbs aeterna (večni grad). Od hrišćana se tražilo, ne samo da se mole za zdravlje vladara, već da mu se poklanjaju kao božanstvu; zato je oslovljavanje cara sa „gospodar” (dominus), bez dodavanja i „bog naš” (deus noster), za hrišćane značilo sigurnu smrt.

Libelatici

Interes rimske države nije bio da po svaku cenu otera u smrt hrišćanina, već da kroz dobrovoljno odricanje od hrišćanske vere obezbedi njegovu pokornost. Odricanje se vršilo u formi žrtvoprinošenja, o čemu su se pred posebnim svedocima sastavljale pisane izjave, tzv. libeli. U jednoj takvoj veroodstupničkoj izjavi nekog hrišćanina, koju prenosi Bolotov, stoji: „Izabranima radi žrtve mesta Aleksandrovog ostrva, od Aurelija Diogena, sina Satavuta, iz mesta Aleksandrovog ostrva, koji ima sedamdeset dve godine i ožiljak iznad desne obrve. Uvek sam prinosio i sada, u vašem prisustvu, u skladu sa ediktom, prineo sam žrtvu i izvršio izlivanje i jeo žrtveno meso. Želim vam svako dobro. Molbu predaje Aurelije Diogen. Aurelije Sir, potvrđujem kao učesnik da je Diogen prineo žrtvu zajedno sa nama”. Sigurna smrt je čekala samo one hrišćane koji ni po ocenu najvećih muka nisu hteli da se odreknu Gospoda Isusa Hrista i da se poklone rimskom caru. Od takvih ispovednika, koji su neuplašivši se izdržali do kraja, sabran je divan mučenički venac ranohrišćanske Crkve.

I kao što se progon hrišćana odvijao pod znakom pokušaja da se Carstvo koje nije od ovog sveta – Crkva, potčini obogotvorenoj državi, tako je i sloboda koja je za hrišćane došla sa Milanskim ediktom, bila znak pobede Carstva slobode nad carstvom nužnosti.

Danas, 1 700 godina posle Milanskog edikta, Crkva u Srba se suočava sa iskušenjem susreta sa bezbožničkom vlašću oličenom u Velikom Higijeničaru Antivaskrsovcu koji u hilijastičkom autosugestivnom transu zahteva bespogovorno poklonjenje svojoj obogotvorenoj, ali i dalje klovnovskoj, moći, koja pokušava da nas spreči da se poklonimo Vaskrslom Hristu. Međutim, i danas kao u vreme ono, iskušenje izdaje se ne nalazi pred Pravoslavnom Crkvom, jer joj ni „vrata pakla neće je nadvladati” (Mt. 16, 18), već pred svakim hrišćaninom, od vernika do episkopa, pojedinačno. Uostalom, ne smemo, baš uoči Velikog petka, da zaboravimo: i Pilat je, u one dane, prao ruke, nadajući se da će to da mu pomogne!

A nije mu pomoglo. Pilatovska higijena je Bogu mrska jer žrtvuje Hrista za carstvo zemaljsko.

Aleksandar Lazić je, svojom objavom, odbio da pilatovski opere ruke pred bezakonjem Velikog Higijeničara Antivaskrsovca.

Hvala Ti, brate Laziću, dostojni sestriću slavnog prote Žarka Gavrilovića, što si nas podsetio da i danas ima Srba koji zemljom hode, a nebo ih drži. I neka svima nama Vaskrsli Hristos pomogne da se ne uplašimo!

 

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1871861

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

 istina o slucaju zorana cvorovica v d i k cavoski

akademik Kosta Čavoški
mr Vladimir Dimitrijević
ISTINA O SLUČAJU MR ZORANA ČVOROVIĆA

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

 

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 239 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА