banja vitezda raslabljen covek

VIRUS POSTOJI  

Potreba da se promisli o onome što se dešava pred nama velika je i nasušna potreba.

To uopšte ne znači da će ovaj tekst dati konačnu reč o bilo čemu, pa ni o hrišćanskom odnosu prema bolesti, ili pandemiji korona virusa. Jer, svako od nas, uključujući i pisca ovih redova, jeste omeđen perspektivom i obremenjen gresima i promašajima koji mu sužavaju vidno polje.

Pa ipak, s Božjom pomoći, moramo misliti.

Da krenemo od činjenica: korona virus postoji.     

Kako deluje?

Evo medicinskog opisa:“Pogrešno se misli da COVID -19 infekcija izaziva tipičnu, atipičnu pneumoniju ili ARDS-a ( akutni respiratorni distres sindrom ). Čini se da imamo posla sa sasvim drugom dijagnozom. Ključni patogenetski korak u infekciji Cov 19 jeste njegov napad na Beta-1 lanac hemoglobina (Hb), čime on odvaja gvožđe (Fe) od hemoglobina (Hb) i počinje svoj “lov“ na porfirine. Posledično se gvožđe (Fe) otpušta u cirkulaciju (visok nivo feritina), a Hb gubi sposobnost vezivanja sa kiseonik, koji se više ne isporučuje glavnim organima. Otuda i pojave rezistentne hipoksemije koja veoma brzo vodi u multorogansku disfunkciju. Pored toga slobodno gvožđe u cirkulaciji jeste izuzetno toksično i dovodi do snažnog oksidativnog oštećenja pluća i inflamacije alveolarnih makrofaga koji objašnjavaju opisane CT promene. Kompenzatorno organizam reaguje povećanom sintezom Hb (objašenjenje zašto je on visok) i povećanom produkcijom feritina (netoksično skladište gvožđa) čime se objašnjava njegova povišena koncentracija. To ujedno objašnjava i nastanak monocitoze koja želi da ukloni višak Fe iz organizma kao i razlog zašto je visok feritin loš prognostički znak, jer previše gvožđa znači da je previše Hb izgubilo sposobnost prenosa O2.

Limfopenija se sa druge strane može objasniti favorizovanjem diferencijacije i proliferacije monocitne linije u odnosu na druge linije limfocita. Povišena koncentracija gvožđa i povećana proizvodnja Hb dovode do porasta viskoziteta krvi i nastanka ponovljenih i difuznih mikro i makro cirkulatornih tromboza, zbog čega se i registruje visok nivo D-Dimera, a nastale embolizacije mogu objasniti naglo pogoršanje toka bolesti ovih bolesnika i smrti u nekim slučajevima. Diseminirana tromboza dokazana je obdukcijskim pregledima ljudi koji su imali dijagnozu ARDS (mada ovde se ne radi o pravom ARDS-u). Ovako se može objasniti zašto se tako brzo gube pacijenti i zašto mehanička ventilacija nije toliko efikasna u lečenju, a korišćenje protokola mehaničke ventilacije ARDS ne donosi nikakve koristi. U stvari, kod nekih pacijenata, može biti i beskorisno. S druge strane, time se presudno objašnjava vrlo brz i dobar odgovor tih pacijenata na antikoagulacionu terapiju.“(1)

  Dakle, virus pravi haos tako što gvožđe odvaja od hemoglobina, pa gvožđe u krvi postaje toksično, a hemoglobin ne prenosi kiseonik do ćelija. Nastaju komplikacije sa trombozama i može doći, naročito kod  onih sa slabijim organizmom, i do smrtnog ishoda. 

Mi sada nećemo ulaziti u to da li je virus „prirodni“ ili „veštački“, niti ćemo se baviti Bilom Gejtsom.

Prihvatićemo činjenicu da virus, bez obzira da li je iz prirode ili je načinjen u laboratorijama Novog poretka, postoji.

A ako postoji, postoji po Božjem dopuštenju.

Bolest je.

A bolest pogađa ljude.

Sve ljude: bravare, političare, lekare, pa i monahe.      

POVOD ZA OVAJ TEKST   

U dva manastira u okolini mog rodnog grada desilo se da se nešto monaštva razbolelo od korona virusa. To nije čudo: to su manastiri koji su, sa blagoslovom Svetog vladike Nikolaja, uvek bili i ostali narodni, prepuni bogoljublja i bratoljublja, gostoljubivi i čazbeni, pa je mnoštvo naroda koji je dolazio na službe, ispovest i pričešće uoči Vaskrsa verovatno pridonelo da se bolest dohvati i monaštva. Stvar, međutim, nije u tome – svako se može razboleti, kao što smo već rekli. Suština priče je u mnogobrojnim, netačnim i smućujućim, glasinima o onome što se desilo, a naročito u neobičnoj pretpostavci da takva stvar nije mogla da se desi monaštvu koje živi strogo, „po tipiku“. Šta li su oni Bogu zgrešili kad su se tako razboleli? To je, otprilike, bio kontekst ovog iščuđavanja.

Jedan deo pravoslavnih je, očito, upao u zamku primitivno – protestantske „teologije blagostanja“(2), po kojoj je Bogu mio onaj ko je bogat i zdrav, a sirotinja i bolesni svojim stanjem pokazuju da nisu dovoljno „pobožni“.

Bilo je i onih, nešto „novijeg“ duha, koji su razboljevanje „tradicionalističkog“ monaštva pripisali njihovoj „neposlušnosti“ merama „struke“ ( kao, pravili su se pametni, mislili su da su „supervernici“, nisu slušali „struku“ i – nagrabusili su! ) A mi, svesni opasnosti, na vreme smo zatvorili svoje obitelji za mase vernika koji kašlju i kijaju!

No, nećemo ulaziti u dalja nagvaždanja o tome šta je ko pomislio, rekao, prećutao...

Stvari treba sazirati dublje i ozbiljnije.

  Epidemija koja nas je snašla ubedljiv je razlog da se podsetimo osnovnih istina o bolesti, i načinima na koje pravoslavni pristupaju ovom fenomenu naše prolaznosti.        

ŽIVOT: PRIVREMENI PRKOS SMRTI        

Mi, ljudi, stalno zaboravljamo u kakvom smo položaju na ovom svetu. Avaj, zemni život je samo kratko prkošenje smrti. Poznati francuski pravoslavni bogoslov, Žan Klod – Larše, kaže:“Nema čoveka koji u svom životu ne mora da se suoči sa bolešću. Ona je neizbežno povezana sa ljudskom sudbinom. Nijedan organizam nije potpuno zdrav. Zdravlje je uvek samo privremena ravnoteža između sila života i drugih sila koje im se suprotstavljaju, pri čemu prve imaju tek malu nadmoć. Život je, piše profesor Marsel Sandraj (Marcel Sendrail) u svojoj Kulturnoj istoriji bolesti, „u suštini privremeni prkos smrti. Svaka naša ćelija opstaje samo po cenu stalne borbe protiv sila koje nastoje da je unište. Već od mladosti naša tkiva sadrže prostrane oštećene i istrošene zone; od samog rođenja tu se upisuju uzroci koji će ubrzati njihov kraj /.../.Bolest obrazuje osnovu našeg telesnog trajanja. Čak i pod maskom zdravlja, biološki fenomeni neprekidno prevazilaze granice normalnog. Za lekare iz svakodnevnog zapažanja proizilazi činjenica da su manifestacije bolesnog karaktera povezane sa najelementarnijim životnim procesima.“ Čak i onda kada smatramo da smo zdravi, bolest je već u nama, i to potencijalno, a biće dovoljno da neka od naših odbrana oslabi da bi se pojavila u ovoj ili onoj formi. Ponekad će ona izazvati velika oštećenja pre nego što je budemo primetili.”(3)                  

Naravno da nije prijatno o tome misliti, jer niko ne želi smrt i ne miri sa smrću – ni svojih bližnjih, ni svojom, ali...Činjenice govore.                               

ZAŠTO JE BOLEST TEŠKA?      

Bolest je teška. Ona čoveka često izmoždava. Larše kaže: “Svako od nas tokom svog života mora ne samo da računa sa bolešću i patnjom nego i da, kada one nastupe, nastavi da živi i traži, uprkos njima ili u njima, svoje ispunjenje. Ali to nikada nije lako: zato što nas bolest, opšte uzev, dovodi u neuobičajenu situaciju, kada su nam uslovi života izmenjeni, relacije sa bližnjima poremećene i često oslabljene nametnutom izolacijom, kada moramo da se suočimo sa bolom, ali i brigom i obeshrabrenošću, pa čak i strahom i očajanjem, kada više ili manje osećamo da sami moramo i možemo da se borimo sa ovim teškoćama. Utoliko pre što je za to današnji čovek sa mnogih aspekata slabiji od svojih predaka. Medicina je svakako u naše vreme dostigla visok stepen naučnog znanja, tehničke sposobljenosti i društvene organizovanosti što joj, na planu prevencije, dijagnostike i lečenja, obezbeđuje visoku efikasnost. Danas su zaboravljene mnoge bolesti koje su nekada harale. Danas možemo da budemo brzo izlečeni od bolesti od kojih su naši preci morali dugo da boluju ili koje su bila potpuno neizlečive. Mogu da se otklone patnje koje su nekada bile neizbežne. Ali ovaj napredak, mora se priznati, ima svoja ograničenja pa i naličje, čiji se uzrok čak pre nalazi u vrednostima, pa i ideologijama koje u nekim slučajevima služe kao osnova za primenu i razvoj medicine, nego u samoj medicini .“(3)

  Šta to znači?

  Koliko god današnja medicina napredovala, mi se njenog razvoja i plašimo – jer, ona ne nudi samo zdravlje, nego i smrt, pod vidom eutanazije. Ona nas, kao što smo već mnogo puta čitali, vodi putem prisilnog vakcinisanja, za koje pripadnici tzv. „globalne elite“ tvrde da je sredstvo smanjivanja svetske populacije.

  Zato nam današnja medicina ( pre svega, njena ideologija ) deluje sumnjivo. Ali drago nam je kad nam produžuje život.

  Jer, razboljevamo se i bolujemo.

ODAKLE BOLESTI?

I stvarno – odakle?          

Stvoreni smo od Boga kao besmrtni i celoviti, a bolesti nas vode ka smrti i rasapu. Sveti Vasilije Veliki kaže:„Bili smo zaštićeni od bolesti /.../ zahvaljujući darovima primljenim u stvaranju“.(3)

Šta se desilo pa više nismo zaštićeni od bolesti?

Izgubili smo, kroz praroditeljski greh, zajednicu sa Živim Bogom, i potonuli u smrt, pod senkom nebitija.   

Sveti Grigorije Palama veli: „Odakle dolaze slabosti, bolesti i ostala zla zbog kojih nastupa smrt? Odakle potiče sama smrt? Od našeg nepokoravanja božanskoj zapovesti, kršenja pravila koja nam je odredio Bog, našeg prvobitnog greha u Božjem raju. Tako bolesti, nemoći i teret iskušenja svake vrste proističu iz greha. Njime smo naime u kožne haljine obukli ovo bolešljivo, smrtno telo mučeno patnjama, prešli u ovaj privremeni i prolazni svet i bili osuđeni da vodimo život izložen mnogim bolestima i brojnim nevoljama. Bolest je dakle kao neki kratak i težak put na koji je greh odveo ljudski rod, /a/ kraj tog puta, njegova krajnja granica jeste smrt.“(3)

Dakle, otuđeni od Života, našli smo na stazi koja nas vodi ka ponornosti naše zemne egzistencije, nesigurne i krhke kao staklo.

BOLEST I ĐAVO

Gde su greh i smrt, tu je uvek i đavo, razoritelj smisla i zagađivač svega Božjeg. Larše kaže:“Pošto je efekat Adamove greške, njena posledica i oblik njom izazvanog zla, bolest se istovremeno oseća kao stvorena i ponovljena, raširena, razvijena i ojačana, a ponekad čak i otelovljena, „silama mraka i zla“, đavolom i demonima koji stoga postaju jedan od glavnih uzroka bolesti, manifestujući se kroz njih najčešće indirektno, ali ponekad i direktno, kao u slučajevima zaposednutosti, kada u čoveku zauzimaju prazno Božje mesto“.(3)

Ali, današnji čovek o tome ni ne misli, sasvim u skladu sa rečju Šarla Bodlera:“Najveća obmana đavola sastoji se u tome da nas uveri kako on ne postoji“.

A onda ide lakše, kao sa onim čovekom o kome je pisao Vladika Nikolaj, koji je krenuo da se kupa u Nilu ne verujući da postoje krokodili.

  Kraj mu se zna.

KAZNA BOŽJA?    

Neki put se o bolesti govori kao o kazni Božoj. Kazna Božja je kad se Bog povuče, i pusti ljude da žanju što su sa đavolom sejali.

 „Svako od nas odabira kazne kada voljno čini greh“, piše Sveti Kliment Aleksandrijski.           

Sveti Irinej Lionski piše u istom smislu:“A odvajanje od Boga je smrt; odvajanje od svetlosti je tama; odvajanje od Boga je gubitak svih blagodati koje od Njega dolaze. Dakle, oni koji su svojim otpadništvom izgubili sve napred pomenuto dobili su  sve kazne: ne zato što ih Bog unapred kažnjava, nego ih kazna stiže samim tim što su lišeni svih dobara.“(3)

Kad Bog kaže Adamu i Evi šta ih čeka, On ih ne kažnjava, nego im opisuje posledice prestupa(1 Moj. 3, 16-19).

U tom smislu, treba biti oprezan kada se o bolesti govori kao o kazni od Boga. Bolesti su, pre svega, posledica nemoći naše pale ljudske prirode.Uzmimo slučaj sleporođenoga (Jn 9, 1-3): na pitanje učenika „Ravi, ko sagriješi, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slijep?“, Hristos jasno odgovara: „Ne sagriješi ni on ni roditelji njegovi“. I leči ga od slepila.          

Međutim, pored nasleđa staroadamske raslabljenosti, čovek čini i svoje, lične grehe. Larše kaže:“Kao nosilac ljudske prirode, svaki čovek je, ukoliko greši, jednim delom odgovoran za bolesti koje pogađaju ne samo njega samog nego i druge“.         (3)      

To opet vidimo iz Evanđelja – po reči Dostojevskog, svi smo krivi za sve. Onima koji mu pričaju o ubistvu Galilejaca koje je naredio Pilat, Isus odgovara: „Mislite li da su ti Galilejci bili grješniji od sviju Galilejaca, kad su tako postradali? Nisu, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti. Ili onih osamnaest što na njih pade kula u Siloamu i pobi ih, mislite li da su oni krivlji bili od sviju ljudi što žive u Jerusalimu? Nisu, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.“ Po Laršeu, Hristos time ne želi da preti ljudima koji Ga slušaju, nego da im kaže da ovakve nesreće nisu povezane samo sa grehom samih žrtava, već i sa gresima čitavog čovečanstva.

Tako je i sa bolestima. Sveti Kiprijan Kartaginski kaže:„Sve dok budemo živeli u ovom svetu, vezani smo za ljudski rod istovetnošću tela; duhom se jedni od drugih razlikujemo. Stoga sa svim ljudima delimo nedostatke tela i 'treba ovo raspadljivo da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost' (1 Kor 15, 53). Kada neprijatelj osvoji neki grad, njegovo porobljavanje pogađa sve stanovnike bez ikakve razlike. A kada zbog vedrog neba prestanemo da se nadamo kiši, suša podjednako preti svima nama. Najzad, kada stene sa svih strana okruže brod, brodolom postaje zajednička sudbina svih putnika, bez izuzetka. Tako je sa svakim bolom, bilo da pogađa naše oči, udove, ili naše telo uopšte: on je sudbina svih nas, sve dok budemo delili isto telo na ovom svetu.“(3)

  Odatle i epidemije: kad neprijatelj osvoji grad, svi su porobljeni. Jer, kao ljudska priroda, jedan smo čovek, Sverodni Adam, i moramo podnositi posledice jedinitosti naše prirode.

GREŠAN ŽIVOT KAO UZROK BOLESTI

Iako smatra da u načelu „bolest ne zavisi od nas“, Sveti Maksim potvrđuje „da joj uzrok može biti neuredan život“. Sveti Barsanufije Veliki takođe pominje „bolesti koje potiču od nemara i nereda“. Sveti Nikola Kavasila kaže: „Ima ljudi koje pogađaju telesne bolesti čiji je uzrok razvrat duše “. Pošto, kako to zapaža Grigorije Nazijanzin, „strasti utiskuju tragove na telu“, „događa da bolest bude prouzrokovana strastima“.(3)

Međutim, u ovakvim slučajevima, kaže Larše, ne treba videti puki gnev Božji, nego Njegovu promisaonu brigu o spasenju svih ljudi, pošto Bog neke „kroz iznenadnu bedu njihovog tela, navede da razmišljaju o bolestima svoje duše i svom udaljavanju od Boga. Štaviše, tu još možemo videti i opomenu u ovakvim prilikama upućenu drugim ljudima – i to poziv na pokajanje – zbog suštinske ontološke veze koja povezuje bolesti, patnje i smrt sa grehom svih.“(3)         

  Bog bolešću opominje čoveka da Mu se vrati, ali i poučava njegove bližnje – da ne zaborave svoju krhku ljudskost, i da potraže Večnoga Koji je izvor svake snage i celosnosti.

Zdravlje duše, naravno, utiče i na zdravlje tela. Larše kaže: “Kada duša učestvuje u božanskom miru i blagoslovenom redu, ona taj mir i taj red prenosi na funkcije tela. Upravo stoga mnogi duhovnici dospevaju u duboku starost i tada čak i u svom telu održavaju začuđujuću snagu i iznenađujuću mladost.“(3)

Dovoljno je setiti se patrijarha Pavla.

SMISAO STRADANjA

Kada nas snađe bolest, treba, pre svega i iznad svega, da tragamo za njenim unutrašnjim značenjem. Reč je o svojevrsnoj poruci, o Božjoj poseti. Tako arhimandrit Venijamin iz manastira Preobraženja pod Ovčarom kaže da je, kad je došao da obiđe Svetog Justina Ćelijskog, koji tek što je preležao bolest, na pitanje:“Oče, čuo sam da ste bili bolesni?“, on ushićeno odgovorio:“Da, posetio me je Gospod!“Bolest je, za pobožne, Božja poseta. Otac Justin joj se radovao kao putu ka Hristu.

Larše nas podseća na stav Otaca „da ne brinemo prvenstveno o prirodnim uzrocima bolesti ni o sredstvima za njihovo otklanjanje, već da otkrijemo značenje koje one dobijaju u okviru naše veze sa Bogom i da jasno sagledamo pozitivnu funkciju koju one mogu imati u pogledu našeg spasenja.“(3)

Larše takođe upozorava:“U truležnosti i patnji tela čoveku se pokazuju slabost njegovog zemnog bića, prolaznost njegovog postojanja na ovom svetu i, uopšte, njegova krhkost, nemoć, relativnost, njegove granice. Bolest tela podseća na bolest čitavog grešnog bića. Gubitak zdravlja se pojavljuje kao simbol pa čak i vidljivi znak gubitka rajskog stanja.“(3)

Bolest očišćuje dušu, ako se prihvati u Hristu. Larše podseća da um oslobođen tegoba koje su ga vraćale telu i istančan patnjom poima drugi, duhovni svet, a volja lišena grešnog samopouzdanja teži Bogu. Zato je Dostojevski napisao: „Zdrav čovek je uvek zemaljski čovek, materijalan /.../.Ali čim se razboli i normalan, zemaljski red njegovog organizma se pokvari, čim mu se pokaže mogućnost nekog drugog sveta, odmah, i to kako se bolest pogoršava, odnosi sa ovim svetom postaju sve tešnji .“(3)  

„Bog uopšte nije dozvolio /bolest/ zato da bi nas ponizio“, jasno kaže Jovan Zlatousti, „već zato što je želeo da nas učini boljim, mudrijim i pokornijim Svojoj volji, što je suština svakog spasenja.“(3)

Uostalom, kaže ovaj Sveti Otac, „lekar nije lekar samo kada propisuje kupke i krepku hranu i traži da se bolesnik šeta cvetnim baštama, već i kada pali i seče /.../. Zato, znajući da nas Bog voli više nego svi lekari, ne brinite, ne tražite od njega objašnjenje o sredstvima koje upotrebljava; već Mu se prepustimo, bilo da želi da upotrebi popustljivost ili strogost; bilo da se služi jednim bilo drugim sredstvom, On uvek dela kako bi nas spasao, kako bi nas sjedinio sa Sobom.“(3)

I još kaže  Jovan Zlatousti: „Pošto obično ne osećamo nikakav bol kada je duša bolesna a kada je telo iole u neprilici, naprotiv, ulažemo sav svoj trud da bismo ga oslobodili neprijatnosti, Bog kažnjava telo za grehove duše, da bi čovekovom najuzvišenijem delu vratio zdravlje najnedostojnijom kaznom.“(3)

Telesna bolest – put ka ozdravljenju duše...

POUKE OTACA: BLAGODARITI, TRPETI, BITI U BOŽJEM PRISUSTVU

Sveti Varsanufije piše jednom od svojih duhovnih sinova: „Onoliko koliko Bog tvom telu dopusti da pati, toliko ti omogućava olakšanja tvojih grešaka.“(3)

Sveti Isak Sirijski u istom smislu piše: „Patnje ubijaju zadovoljstvo strasti.“(3)                   

Sveti Jovan Zlatousti nas podseća:“Greh rađa bol, a bol ubija greh.“(3)      

Sveti Barsanufije Veliki podseća jednog od svojih učenika koji treba da izdrži napade bolesti:“Ne gubimo hrabrost u bolesti, jer Apostol je rekao: 'Kada sam slab, onda sam silan (2 Kor 12,10).“ Dvojicu bolesne braće Jovan iz Gaze podseća: „Gospod je rekao: 'Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk 21, 19)'. Potom je Apostol rekao: 'Jer vam je trpljenje potrebno (Jev 10, 36) '. A Prorok će reći: 'Bijah nijem i glasa ne pustih; mučah i o dobru. Ali se tuga moja podiže (Ps 39, 2)' .Osim toga naš dobri Učitelj, Bog, je rekao: 'Ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti (Mt, 10, 22)'. Obojica istrajte u strpljenju/.../.“(3)

Jednom od dvojice svoje braće Sveti Varsanufije takođe savetuje: „Držimo se dobro, trpimo, budimo učenici Apostola koji kaže: 'Budite u nevolji trpeljivi (Rim 12, 12).“(3)     

Larše kaže:„Bog, kao što smo napred rekli, čoveku daje ono što je za njega duhovno najbolje. Povratak u dobro zdravstveno stanje sa te tačke gledišta ponekad jeste dobro, ali ponekad produžavanje bolesti predstavlja priliku koju proviđenje daje da se stekne veće dobro./.../Tako, na primer, Sveti Varsanufije priča da je njegov učenik „Ava Serid jednog dana bio ozbiljno bolestan, mučila ga je jaka groznica koja nije popuštala: međutim on od Boga nije zatražio da je izleči ni da ublaži njegov bol, već da mu da izdržljivost i zahvalnost“.(3)       

Bolesnik koji ne može da bude na tom nivou - da svagda blagodari za bolest koja ga je pohodila, kaže Larše, „treba u svojoj molitvi da traži od Boga da mu da ono što je najbolje za njega i da se s punim poverenjem preda Njegovoj volji. Uporno tražeći ozdravljenje, bolesnik će želeti samo ispunjenje svoje vlastite volje, jer će njegova volja spontano uvek težiti ublažavanju bolova.“(3)

  Navodeći primer žene Hananejke, koja se dugo molila Hristu za izlečenje kćeri, Larše ističe:“Daleko od toga da treba da predstavlja izvor očajanja i razlog napuštanja molitve, činjenica da nije odmah uslišen treba čoveku, naprotiv, da bude razlog da se nada najvećim dobrima i, zato, motiv da istraje u molitvama moljenja.“(3)

  S druge strane, kako kaže Larše, „ponekad je bol toliki da čoveku oduzima svu snagu potrebnu za delo molitve, koje otuda ne može da bude ispunjeno u svojim uobičajenim formama. Bolesniku u tom slučaju preostaje samo mogućnost da nemo ostane u prisustvu Boga, prema Njemu usmeri preostale snage i u sebi se sjedini s Njim.“(3)  

Blagodarenje Bogu u bolesti veliko je delo, po reči avve Pimena: “Ako se sretnu tri čoveka i ako jedan čuva unutrašnji mir, drugi Bogu zahvaljuje u bolesti a treći Mu služi sa čistom mišlju, ova trojica čine isto delo.“(3)

  Unutrašnji mir, čiste pomisli, blagodarenje u bolesti: put pravoslavnih podvižnika.

SVECI I BOLESTI

Larše kaže: “I sami svetitelji u svom telu neminovno podnose patnju i bolesti, i na kraju, biološku smrt. To još jednom dokazuje da ne postoji nužna veza između zdravlja tela i zdravlja duše, da se bolest i fizičke patnje ne mogu direktno pripisati ličnom grehu onoga koga pogađaju. One podjednako pogađaju pravedne i grešne: „Sve biva svjema jednako: pravedniku biva kao bezbožniku, dobromu i čistomu kao nečistomu, onome koji prinosi žrtvu kao onome koji ne prinosi; kako dobromu tako grješniku, onome koji se kune kao onome koji se boji zakletve“ (Prop 9, 2).                  

Svetitelji su čak ponekad bolesniji od ostalih ljudi i to iz dva osnovna razloga. Jedan potiče od božanske ikonomije./.../ Bog, iako nikada ne izaziva bolesti i patnje, ipak može da ih odobri i da ih upotrebi u cilju duhovnog razvoja čoveka i, štaviše, za duhovnu izgradnju onih koji ga okružuju.“(3)

 Ako mogu da se razbole sveci, mogu i monasi.         

Tako je u svetu u kome živimo – svetu koji je dolina suza.            

ZAŠTO PATE SVECI?

„Teologija blagostanja“ nije pravoslavna. Ne znači da, ako si zdrav, samim tim si Bogu mio i pred Bogom ispravan. Na taj, pogrešan način, misle primitivni protestanti. 

Koliko je svetaca dokaz za to! Zar smo zaboravili Svetog Pavla, koji je celog života imao „žalac u mesu“? Zar smo zaboravili na Svetog Pimena Mnogoboleznenog, koji je nadimak dobio zbog mnoštva bolesti koje je nosio celog života?

I tolike druge, uključujući starca Pajsija Svetogorca, koji je patio od tumora, pa, kad su ga pitali – zašto mu se to zbiva, rekao da danas ljudi stradaju od razvoda braka, od duševnih bolesti i od raka. Pošto je on bezbračni monah, a duševnu bolest nije imao, Gospod je blagoslovio da ode sa ovog sveta bolujući od raka. O tome treba razmišljati, naročito u ovakvim, „korona“ trenucima.  

Pitajući se „zašto Bog dozvoljava da svetitelji na toliko načina ispaštaju“, Sveti Jovan Zlatousti daje osam odgovora: „Prvo, da bi onemogućio da uzvišene vrline i čudesna dela svetitelja kod njih izazovu gordost“ (up. 2 Kor 12, 7). „Drugo,/.../ da im ne bude ukazana počast veća nego što treba da bude ukazana ljudima i da ih ne gledaju kao bogove više nego kao na obične smrtnike. Na trećem mestu, da bi sila Gospodnja još više zablistala“, jer se ona pokazuje naročito u slabosti (up. 2 Kor 12, 9). „Četvrto, da bi strpljenje svetitelja dobilo više sjaja, i da bi se videlo da Bogu ne služe iz interesa nego da za Njega osećaju čistu ljubav, pošto su mu jednako odani i kada su ophrvani patnjom /.../. Na petom mestu, da bi nas naveli da razmišljamo o vaskrsenju mrtvih; jer kada vidimo da pravednik pun brojnih vrlina iz života odlazi tek pošto je bolovao od bezbroj bolesti, i protiv svoje volje pomišljamo na buduće suđenje“ koje će prema svetome pokazati Božju pravednost. „Šesto, da bi se oni koji osete nesreće umirili i utešili videvši da su najsvetiji osetili isto takve pa čak i veće nesreće. Sedmo, da vas /.../ uzvišenost njihovih dela ne navede da poverujete da je njihova priroda drugačija od vaše i da nije moguće da postupate kao oni“ (up. Jak 5, 17). „Osmo, da vam najzad pokaže u čemu se zaista sastoji sreća i nesreća“, budući da je prava sreća biti sjedinjen sa Bogom a jedina prava nesreća biti od Njega odvojen.

Drugi osnovni razlog zbog kog duhovnici često behu bolesniji od drugih može biti neposredno delovanje demona koji na taj način nastoje da ih uznemire, poremete njihovu unutrašnju aktivnost, odvrate ih od njihovog glavnog zadatka. Evagrije u više navrata podvlači da onda kada je duh čoveka sjedinjen sa Bogom u molitvi, đavo, pošto nema direktan uticaj na njegovu dušu a ipak nastoji da u nju unese nemir, nema drugu mogućnost do da deluje na telo. On onda na njega deluje protiv njegove volje i menja mu konstituciju (krasis). Zbog veze koja spaja telo i dušu, on se nada da će, škodeći telu, uspeti da uznemiri dušu, da u njoj izazove pojavu misli stranih molitvi i priviđenja i daprobudi strasti. „Naime, ukoliko dođe i do najmanje promene u konstituciji tela, primećuje sa svoje strane Sveti Jovan Zlatousti, duša je poremećena u velikom broju svojih aktivnosti.““(3)

  Larše kaže da demoni učestvuju u napadaima na podvižnike putem bolesti, jer ne želi da se podvižnik svim svojim bićem posveti Bogu: „Lišavajući ih oslonca u telesnom zdravlju, on nastoji da im oslabi budnost, uznemiri pažnju, smanji otpor prema iskušenjima, uništi njihov asketski napor i dovede ih dotle da izgube nadu u božansku pomoć pa čak i da, ako je to moguće, proklinju Boga. Jovov slučaj nam pruža posebno očigledan primer ovih đavolskih ciljeva protiv pravednika. Prolog Knjige jasno pokazuje ne samo neposredno delovanje đavola kako bi izazvao bolest (Jov 2, 6-7) nego i cilj koji on pri tom ima (Jov 2, 5).“(3) Ali, đavo nije pobedio Jova, nije ga naveo da huli na Boga. Tako je i sa svetima: iako ih đavo muči, ne može ih pobediti.  

IZLEČENjE

Gospod Isus Hristos je Lekar duše i tela. Larše kaže: “Premda je među ljude došao da leči njihove duhovne bolesti, Hristos je bez oklevanja isceljivao telesne bolesti i ne moći onih koji su Ga to molili. On u bolestima i nemoćima nije video nužnu patnju. Daleko od toga da se pokazivao pomirenim ili ravnodušnim prema njima, On je, isceljujući one koji su mu dolazili, jasno pokazao da su one nepoželjne i dao primer kako se prema njima treba ponašati. On se uostalom ljudima otvoreno predstavlja kao lekar:“Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni“ (Mt 9, 12; Mk 2, 17; Lk 7, 31); „Svakako ćete mi reći ovu poslovicu: 'Lekaru, izliječi se sam'“ (Lk 4, 23).           

A mnoga isceljenja koja On vrši i koja jevanđelja nastoje da opišu svedoče da On podrazumeva da je ne samo lekar za dušu već isto tako i lekar za telo. Uostalom, tek pošto je evocirao epizodu u kojoj je Hristos oterao duhove i od bolesti izlečio one koje su Mu doveli, Sveti Matej podseća na Isaijino proročanstvo: „On nemoći naše uze i bolesti ponese“ (Mt 8, 16-17; Is 53, 5). Kao lekar za telo, On se pojavljuje pred mnogima koji ga poznaju iz perioda njegovog zemaljskog života: svojim protivnicima, čija je jedna od prvih optužbi da je On isceljivao u subotu (Mt 12, 10; Lk 6, 7; Mk 3, 2), ali i onima koji su Mu u gomilama prilazili da bi dobili izlečenje svojih telesnih bolesti i telesnih oduzetosti.“(3)                        

Hristos je Svojim učenicima dao moć da leče i izgone zle duhove.  (Mk.6,7. Lk 9, 1; Mt 10, 1 i 8; Lk 9, 2; up. Mk 6, 13 i Lk 9, 6). Hrišćanski podvižnici su takođe postali iscelitelji.

HRIŠĆANSKO LEČENjE

„Zlopati li se ko među vama? Neka se moli Bogu“, preporučuje Sveti apostol Jakov (Jk 5,13). Čovek treba da se, u bolesti, preda molitvi kao slepac iz Jerihona (Lk 18, 38): “Isuse, sine Davidov, pomiluj me!“ Bitno je i da se bližnji mole za bolesnika.  Sveti Pavle preporučuje svima: “Nosite bremena jedan drugoga“ (Gal. 6, 2). „Vera poseduje takvu snagu“, piše Sveti Kirilo Jerusalimski, „da ne spašava samo vernika, nego su neki bili spašeni verom drugih.“(2)     

Hristos  isceljuje paralizovanog videvši ne njegovu veru nego veru onih koji ga nose (Mt. 9, 2; Mk 2, 5; Lk 5, 20). Hrišćanin, kaže Larše, treba da se moli da bi dobio ne samo sopstveno izlečenje nego i izlečenje svoje bolesne braće, „jer se i jednim duhom svi mi krstismo u jedno tijelo, /.../i svi smo jednim duhom napojeni“ (1 Kor 12, 13), shodno rečima Svetog Jakova: “Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika“ (Jk 5, 16).        

  Takođe, hrišćanin se moli svetima i Majci Božjoj da ga iscele.

  Tu je i Sveta tajna Jeleosveštanja:„I pomazivahu uljem mnoge bolesnike, i iscjeljivahu“, priča nam Sveti jevanđelista Marko (6, 13). A Sveti apostol Jakov kaže: „Boluje li ko među vama? Nek dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere će spasti bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je grijehe učinio, oprostiće mu se“ (Jk. 5, 14 - 15).           

Žan Klod Larše kaže:“Još jedan univerzalno rasprostranjeni postupak je upotreba svete ili blagoslovene vode, koja se pije, sipa na telo ili stavlja na oboleli deo tela. Njenim posredstvom, Bog često donosi ozdravljenje onima koji Mu se za to mole. Isceljujuća moć Krsta jasno je istaknuta u Pravoslavnoj Crkvi za vreme liturgije na praznik Vozdviženja svetog Krsta, kada ga ona u više mahova naziva „lekarem bolesnih“ i pominje jedno starozavetno predskazanje: zmija od mjedi koju je Mosije stavio na motku bila je lek od Boga dat onima koje su ujele zmije (4 Moj 21, 6-9).“(3)

Tu je i čitanje molitava za izgon zlih duhova. 

MILOST HRISTOVA I DUHOVNE BOLESTI

Larše kaže: “Kroz telesna ozdravljenja koja daje, Hristos pokazuje Svoju ljubav i Svoju samilost prema bolesnim ljudima i Svoju volju da ublaži njihove bolesti i fizičke nemoći. Ali, preko izlečenja tela, On teži izlečenju duša i pokazuje da uostalom ovom ozdrvljenju daje prioritet, otkrivajući time onima koji Mu prilaze i u vidu imaju samo izlečenje tela ono što On daje više od ostalih lekara i čudotvoraca.“(3)

Po Laršeu, „duhovne bolesti su, uistinu, u očima Onog „ko istražuje bubrege i srce“ i ima u vidu spasenje celokupnog čoveka za večnost, mnogo teže od fizičkih bolesti, čak i ako one zbog svoje prirode ostaju neprimetne za čoveka koji nije dovoljno pronicljiv i ako štete koje one nanose nisu neposredno vidljive. Pošto je izlečio oduzetog čoveka u banji Vitezda (Jn 5, 1-9) Hristos mu kaže: „Više ne griješi, da ti se što gore ne dogodi.““(3)

Pouka za svakoga.

KADA ĆEMO KONAČNO OZDRAVITI?           

Sveto Pismo jasno kaže:„Jer svako je tijelo kao trava, i svaka slava čovječija kao cvijet travni: osuši se trava, i cvijet njezin otpade“ (1 Pet. 1; Is 40, 6). Čovekovo telo je, u svojoj palosti, „zemno“(1 Kor 15,47- 49) i „duševno“ telo (1 Kor 15, 44 i 46), i ono i dalje umire( Rm 5, 12). „Naš spoljašnji čovjek se/.../raspada“ (2 Kor 4, 16); „naša zemaljska kuća, tjelesni šator“ treba da se „razruši“ (2 Kor 5, 1).

Ako je tako, kaže Larše, onda „Hristos, lečeći ljude bolesne ili nemoćne u njihovom telu i vraćajući im zdravlje, ima u vidu za njih nešto bolje: da ih definitivno oslobodi truležnosti i smrti vaskrsavajući ih posle njihove smrti u njihovom telu koje je Božja Moć učinila netruležnim i besmrtnim i da im u tom obnovljenom telu kao i duši dâ istinski život u večnosti.“ (3)

Hristos nije kao paganski bogovi i lažni učitelji, veli Larše: “Za razliku od paganskih pseudo-božanstava nezaintresovanih za sudbinu smrtnika i „mudraca“, koji pridaju važnost samo oslobađanju duše a preziru telo koje smatraju grobom u kome će duša biti lišena svoje osnovne prirode i kojeg ona treba da nastoji da se što pre „oslobodi“, Hristos, pokazujući Božju ljubav prema čoveku, dolazi da ga spasi celokupnog, dušom i telom, ne samo u ovom životu, u kome ga On poziva da u svom telu i istovremeno u svojoj duši upozna predukus Božanskih Dobara, nego i posle svoje smrti, na drugom svetu, gde mu On namenjuje da, pošto je uskrsnuo njegovo telo i učinio ga netruležnim, u tome potpuno celim svojim bićem večno uživa.“ To znači:“Pošto bude vaskrsao telo i ponovo ga uspostavio u celini, Bog će ga učiniti nepropadljivim i besmrtnim, „jer treba ovo raspadljivo da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno obuče u besmrtnost“ (1 Kor 15, 53).“(3)               

Zato se na pravoslavnom opelu molimo za bližnje koji su se preselili da se nastane tamo gde nema „bolesti,ni žalosti, ni uzdisanja, nego život beskonačni“.

PRAVOSLAVNI SU PODNOSILI ZARAZE

Iako je korona virus prenosiv i može ozbiljno da ugrozi zdravlje, zar smo zaboravili istoriju stradanja od mnogih i premnogih bolesti koje su pohodile naše krajeve kroz vekove? Nije nam ovo prvina. Evo šta kaže istoričar Radovan Pilipović: “Naročito su zanimljive letopisačke beleške:

(7060 = 1552) „Javi se opašita zvezda,

(7062 = 1554) Bist Kiropasha, (tj. Blagovesti su pale na sam dan Vaskrsa),

(7063 = 1555) Bist čuma po vsej zemlji srpskoj,

(7064 = 1556) Bist smrtonosije,

(7063 =1555) Bist trus velij, i Skoplje grad nizloži se i ini gradi i zdanija mnoga i hrami nizložiše se“.

I godine 1585. „bist čuma po vsej zemlji srpskoj“, kako saopštava jedan zapis, a u isto vreme na drugom mestu veli se da je „bila jaka glad i pogubljenje od Ismailjćana da jezik nije mogao da iskaže toliko zlo i pakošćenje“. I pred kraj XVI veka pominjala se jedna „opašita zvezda“, koja imaše „opaš prilika“, a čiji su kraci išli iz pravca Carigrada. Biblijska predstava o četiri jahača iz Otkrivenja, tj. četiri jahača Apokalipse, govori o konjanicima koji izlaze nakon otvaranja pečata, i to: Prvi jahač sa strelama na konju belcu, Drugi jahač na riđanu sa velikim mačem, Treći jahač na vrancu sa merilima (vagom, terazijama) i Četvrti jahač na konju sivcu, a „kome je ime Smrt“. Ta četiri jahača Apokalipse predstavljaju samog nepomjaničkog Antihrista, a a jesu personifikacije rata, gladi i bolseti, a na kraju i strašne smrti koja uzima danak u ljudskim dušama idući za prva tri konjanika. (Otk, 6, 1-7). Svi srpski zapisi koji govore o gladi i nestašici hrane, beleže po pravilu tom prilikom i tekuću cenu žita, kao da su imali za uputstvo reči poslednje novozavetne knjige u kojoj se za trećeg jahača, tj. Glad još kaže: „mjera pšenice za dinar, i tri mjere ječma za dinar, a ulje i vino nemoj uskratiti“. (Otk, 6, 6).”(4)   

Pilipović dodaje:“Atanasije daskal, Srbin, koji je pisao u Rusiji, može se nazvati i srpskim povesničarom Velike Seobe i pratećih okolnosti Velikog bečkog rata 1683–1699. godine. Naime, on je situaciju u srpskom zemljama oko 1691. godine opisao na sledeći način, gde se može videti izvesna stilizacija 6. glave Otkrivenja Jovanovog: „I tako Gospod sve one tri napasti, – od kojih je David samo jednu na grad svoj primio, – u sadašnje vreme pustio je na srpsku zemlju; prvo pomor, zatim mač i pomor zajedno, i ropstvo i glad žestoku, tako da su ljudi srpski jeli meso pasije i meso ljudi mrtvih koji su umrli od gladi. Sve je ovo bilo u moje dane i oči moje videše. Ležahu leševi pomrlih ljudi srpskih po svim ulicama velikog Beograda. I po svim poljima njegovim i na svim putevima njegovim ležahu mrtvi i ne bejaše nikoga da ih pokopa“.“(4) 

Mrtvi leže, i nikog da ih pokopa: tako je to izgledalo!

Pilipović opisuje stradanje među sveštenstvom, koga nema dovoljno da krštava, venčava i opojava narod:“Nemogućnost redovnog crkvenog života, pustošenje hramova i stradanje sveštenstva toga vremena urezalo se u narodno predanje Zapadne Srbije, kaže se da je jedan jeromonah i drevne Petrove crkve u Rasu odlazio na vis sa koga bi se molio Gospodu Bogu: „Bože, neka je kršteno sve što se rodilo; neka je venčano sve što se uzelo i neka je opojano sve što je umrlo. Amin“!“(4)

  I tako se stradalo. I tako se umiralo. I tako se preživelo, posle svega.

Pilipović opisuje i kako je narod pribegavao svojoj Crkvi u nevoljama zaraze:“Krajem XVIII i početkom XIX veka ima nekoliko sporadičnih pomena kuge i manjih opisa pomora, a najzanimljivi je opis kuge u okolini Kratova iz 1814. godine: „Ovo je pisanije mene grešnog Teodosija jeromonaha Dečanca igumana manastira Lesnovskog sa bratijom. Bila je ove godine velika čuma po svoj zemlji turskoj i po gradovima i po selima i po morskim obalama i tada su bežali Kratovci u Lesnovski manastir, 14 kuća sa sve čeljadi, i sedeše 5 meseci i u tom gnevu Božijem i strahu sagradismo kelije dole ispod kule sa molitvama Svetoga arhangela Mihaila i Svetog prepodobnog oca Gavrila“. Ovaj zapis svedoči o narodnom poverenju u crkvenu jerarhiju kao i o odgovornosti crkvenih lica za vreme izgradnje karantina uz manastir za pridošlice pogođene epidemijom.“(4)

Gde će narod nego Crkvi – Božijoj i svojoj?

Dakle, stari su živeli u vremenu strašnijem no naše kad su teške boleštine u pitanju. Tada su, svakako, umirali i „pravi i krivi“, i mirjani i monasi. Nije se razmišljalo u kategorijama „teologije blagostanja“.

  A danas?

  Danas, misle neki, ako si „pravi pravoslavac“, ne možeš ni da se razboliš. Ne smeš ni da pomisliš na to. Ili, ako krene boleština, treba da joj umakneš, na svaki mogući način.

HRIŠĆANI I OBOLELI OD ZARAZNIH BOLESTI

  Kakva vera, takav život.

  Rani hrišćani su bili ljudi vere, i ta vera je hrišćanstvo učinila pobedničkim. Oni su svojim primerom neznabošcima stavljali do znanja da se ne boje, nego da svedoče da je Hristos vaskrsao, a smrt pobeđena.                  

Oko 253. godine, Rimsku imeriju zahvatila je kuga, koja je u nekim krajevima trajala i po petnaest godina. Pagani su smatrali da je uzrok kuge širenje hrišćanstva, koje poriče rimske bogove, pa se oni gneve što im se ne prinose propisane žrtve. Na hrišćane su udarili sa svih strana.          A kako su reagovali sami hrišćani?

Evo šta piše čuveni istoričar Crkve, Vjačeslav Bolotov, o epohi u kojoj je episkop severnoafričkog grada Kartagine bio veliki Sveti Kiprijan:“Kada je kobna epidemija zadesila Kartaginu, neznabožačko društvo, kao potpuno demoralisano, pokazalo je svoju najokrutniju stranu. Svaki neznabožac se egoistički starao samo za svoj život. Srodničke i prijateljske veze, koje su ranije bile izuzetno bliske, sada su prekinute. Svi bolesnici bez žaljenja izbacivani su napolje iz kuća. Oni koji su umirali ostajali su napolju bez sahranjivanja i, na taj način, nagomilana tela koja su se raspadala pretila su, osim epidemijom, i novom nesrećom od zagađenog vazduha. U to vreme Kiprijan se obratio vernicima u Kartagini besedom u kojoj ih je podsetio da u ovo vreme iskušenja treba da pokažu da su dostojni svog poziva i koliko su čvrste veze bratske ljubavi koje ih povezuju. Pored svega toga, treba da pokažu svoje sastradanje i prema samim neznabošcima. Pod uticajem Kiprijanovog ubeđivanja u Kartagini je došlo do takvog podizanja morala, da su bogati ljudi počeli da dele svoju imovinu, dok su siromašni rado nudili svoje usluge na raspolaganje crkvenim poglavarima. Na taj način, ulice Kartagine brzo su bile očišćene od zaraznih leševa koji su bili sahranjeni, i nova opasnost od zaraze vazduha prošla je sama od sebe. Ovaj postupak izazvao je kod neznabožaca dobar utisak“.(5,114)

Slično se desilo i u Aleksandriji, gde je episkop bio Sveti Dionisije. Bolotov piše:“Hrišćani su se prema bolesnicima ophodili kao prema braći, dok su samrtnike oblačili u pogrebnu odeću i sahranjivali. Mnogi hrišćani su umirali nakon ispunjenja ovog duga bratske ljubavi. Međutim, nije nedostajalo ni onih koji su njima ukazivali poslednju čast. I ovde je hrišćanski heroizam ostavio dobar utisak na neznabošce“.(5,114-115)

Dakle, hrišćani prvih vekova, na koje se rado pozivaju neki koji su se, po savetu „struke“, „zaključali“ od naroda, išli su da spasavaju od kuge, teše i sahranjuju čak i neznabošce. I neznabošci su videli da pred sobom imaju jednu novu religiju, koja ništa nema sa mrtvačkim paganizmom.

  Dva manastira iz mog kraja koja su, primajući verujući narod, doživela da se poneko od monaštva razboli, bliska su ovom ranohrišćanskom uzoru.

  A bliska su i odnosu Svetog vladike Nikolaja prema svom narodu. Zar bi Nikolaj bežao od bolesnih?

  A bliska su i hrabrosti Svetog Justina Ćelijskog, o kome je, u svojoj poslednjoj besedi, govorio blaženopočivši vladika Milutin:“Pričešće je životvorna sila. Kada se svi pričestite, najmlađi sveštenik popije preostalo iz putira. I niko se nikada ničim nije zarazio! Kao mlad jeromonah sam to činio u vreme kada je narod bio u strahu od Variole vere. Naučeni smo od Svetih otaca da se čovek ne može razboleti, ako ima vere da telo i krv Hristova mogu pobediti svaku bolest. Pričešće nas i danas može štititi i spasavati./.../ Veliki ava Justin Popović gromoglasno je govorio da uzimanjem Svetog pričešća niko ne može da se zarazi, odbacujući ideje o pričešćivanju svakog vernika posebnom kašičicom.“(6)

  Jeste, neki su se razboleli. Ali duhovno zdravlje i hrišćanski pogled na svet su sačuvani.

UMESTO ZAKLjUČKA

Dakle, mi, pravoslavni, ne verujemo u „teologiju blagostanja“: naravno da i monasi mogu da se razbole, jer mogu da se razbole ( i dugo i teško boluju ) i sveci, pošto je to opšti udeo ljudske prirode u stanju njene palosti. Niko nam, u Svetom Pismu, nije obećao da se nećemo razboleti i da nećemo bolovati. Svi ljudi na ovom svetu stradaju i pate, i hrišćani i bezbožnici: razlika je samo u večnom ishodu patnje. I levi ( nepokajani ) i desni ( pokajani) razbojnik (a oni su slika celog čovečanstva ) podjednako su stradali na Golgoti: niko pokajanog razbojnika, kad je ispovedio Hrista, nije skinuo sa krsta i zalečio mu rane, nego se i on, kao i onaj levi, napatio dok nije umro.

  Dok smo na zemlji, u dolini plača, stradamo, patimo, bolujemo.

Samo u raju nećemo patiti i bolovati.

Konačno rešenje je vaskrsenje u Hristu.        

Kad saziremo šta se oko nas zbiva, potrudimo se da svoja razmišljanja uskladimo sa učenjem Crkve i mislima Svetih Otaca. Tada će nam biti lakše da shvatimo.

Gospode, blagoslovi!

dr Vladimir Dimitrijević

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 13.5.2020. godine):

  1. https://www.facebook.com/permalink.php?id=2315160432062874&story_fbid=2689631344615779 http://bg.ac.rs/studije-blog/?p=469
  2. https://hramsvgeorgija.rs/download/zan-klod-larse-teologija-bolesti/
  3. https://pravoslavie.ru/srpska/130334.htm
  4. Vasilije Vasiljevič Bolotov: Istorija Crkve u periodu do Konstantina Velikog, Eparhija žička, Kraljevo, 2009, preveo s ruskog Đorđe Lazarević, redaktura dr Ksenija Končarević
  5. http://branislavilic.blogspot.com/2020/03/blog-post_706.html

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1579578

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 185 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА