knjiga zan izar vladimir dimitrijevicPOVODOM JEDNE DRAGOCENE KNjIGE 

Pred nama je knjiga francuskog novinara Žana Izara, „Jugoslavija 1939 – 1944“, koja je u Švajcarskoj pojavila u poslednjoj godini Drugog svetskog rata. Kod nas je nepoznata i nekorišćena – pomenuo je, usput, samo veliki srpski rodoljub, pravnik i istoričar, dr Lazo M. Kostić, pišući o broju Srba umučenih u NDH.

KNjIGU ŽANA IZARA U  PDF FORMATU POKLANjAMO ČITAOCIMA 

U decembru 1945. godine, u Žurnalu regiona Neješatel, Edi Bauer je objavio prikaz ove knjige, koji daje njene osnovne karakteristike. Bauer je pisao: „Dopisnik francuskog časopisa AGFI, gospodin Žan Izar, se obreo u Beogradu 15. decembra 1939. godine. To je bilo u trenutku kada su Saveznici planirali da, po ugledu na 1915. godinu, uspostave front kod Soluna koji bi, na neki način, postao drugi Solunski front. Paradoksalna evolucija događaja je primorala gospodina Izara da ostane na jugoslovenskom tlu do 6. juna 1942. godine. Upućen do detalja u zamršenu jugoslovensku političku i ostale manje poznate situacije, Žan Izar je važan i pouzdan  svedok na kojeg se možemo pozvati uvek kada tražimo objašnjenja za kompleksnu predratnu i ratnu situaciju u toj zemlji. Takođe, ovaj dopisnik je naročito značajan za tumačenje perioda nakon francuskog poraza od strane Nemaca i činjenica oko razlaza dva jugoslovenska pokreta otpora, četnika generala Draže Mihailovića i partizana maršala Tita. Gospodin Žan Izar u svojoj knjizi detaljno opisuje i ističe da je vojni puč, koji se dogodio 27. marta 1941. godine, delo srpskih oficira kao reakcija na potpisivanje Trojnog pakta od strane princa-regenta Pavla. On takođe u knjizi svedoči o tome da su Hrvati otvoreno sabotirali odbranu zemlje od osvajača i da su se stavili pod komandu nesrećnog poglavnika Ante Pavelića, učestvujući u groznom pokolju nad Srbima u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji  i Slavoniji. U tom masakru je, u periodu od maja 1941. do oktobra 1943. godine, poklano oko pet stotina hiljada muškaraca, žena i dece. Međutim, ni takvi zločini nisu bili prepreka da Srbija, pod Titovom čeličnom rukom, bude ponovo raskomadana na kraju rata.“

U ovom prikazu, nećemo se osvrtati na celinu Izarove knjige, nego ćemo se samo osvrnuti na njegovo svedočenje o zločinima ustaša nad srpskim narodom. Isera su ratne okolnosti dovele u situaciju da se, posle aprilskog sloma, nađe u italijanskoj okupacionoj zoni, u Splitu, gde je ostao do 1942, i beležio šta se dešava sa Srbima u NDH. U trenucima kad mnogi u nas pokušavaju da Hrvate „rasterete“ ogromnosti ustaškog zločina, ovo svedočenje stiže u pravi čas.

DUBROVNIK I PRIMORJE 

 Povlačeći se sa stranim diplomatama ka jadranskoj obali, Izar se 11. aprila našao na teritoriji Dubrovnika:“Dubrovnik je veliki dalmatinski grad slavne prošlosti u kome ustaški ekstremisti ne prestavljaju više od deset procenata stanovništva. Sada je spreman na predaju. To je psihoza fatalizma i napuštenosti, inercija izazvana ponašanjem armije. Ljudi su beznadežni i ne usuđuju se da pokažu hrabrost i pruže otpor. Oni su se prepuštali svemu i svačemu samo da bi spasili svoju kožu. U samo veče, vojna komanda mesta je odlučila da prihvati već svršenu stvar. Sutra ujutru će biti izvršena neminovna primopredaja vlasti u ruke ustaškim rukovodiocima, tim kvalifikovanim predstavnicima nezavisne Hrvatske, i biće im predat grad na upravu.“

Hrvatski moranrički oficiri su, uočava Izar, u aprilskom ratu sabotirali povlačenje srpskih oficira koji su hteli da izbegnu zarobljavanje. Izar svedoči da su Hrvati „uspeli da odlože pokretanje brodova usidrenih u luci i onemogućili bekstvo svojim dojučerašnjim drugovima koji su ostali izloženi riziku da ih neprijatelj zarobi. Takvom izdajničkom ponašanju hrvatskih mornaričkih oficira ne možemo sada da izmerimo domet i posledice po sudbinu jugoslovenske armije. Ono što je izvesno to je da će ponašanje hrvatskih mornaričkih oficira ostati kao primer podlosti i ostaviti dubok trag u srcima vojnika i oficira Srba.“

Ali, posle rata su nam, umesto pamćenja hrvatske izdaje, ponudili bratstvo i jedinstvo:“Niko nema što Srbin imade: Srbin ima za brata Hrvata“, pevali su Titovi izmećari među nama. 

SRBI I APRILSKI SLOM 

Dok traje aprilski rat, Izar jasno vidi herojsku ulogu Srba: „Kad se sve okonča, da se tad prisetimo da nijedan Srbin, uprkos svemu, nije prihvatio poraz. Naprotiv, stoički je prihvatio svoju novu sudbinu, čuvajući u sebi ideju o pobuni u inat onima čiji su nemar i nesavesnost dali doprinos njegovom padu.“

Sudbina Jugoslavije je jasna već 25. aprila, kada Izar beleži:“Okupirana od strane Nemaca, Italijana, Mađara, Bugara i Albanaca, sputana unutrašnjim problemima, za koje nikad nije nađeno pravo rešenje, jučerašnja Jugoslavija je danas  postala predmet brojnih apetita i različitih interesa koji se međusobno sukobljavaju. Tako je ona bila izložena brutalnom i dominantnom nacističkom duhu, aneksionističkim ambicijama Italijana i nezajažljivim hrvatskim zahtevima. U vazduhu se osećalo kako se svemu tome suprostavlja duh otpora čitavog jednog naroda, žednog opstanka i slobode, naroda srpskog.“

Samo Srbi su ostali da se bore. 

HRVATI I NEMCI  

Hrvati se ponašaju slugeranjski prema Nemcima. Izar 30. aprila beleži:“Ono što je Italijane  dovodilo do vrhunca besa to je hrvatsko klanjanje nemačkim oficirima i vojnicima u svakoj prilici, u prolazu. Takođe, motorizovane nemačke trupe su zasipane gomilama cveća uz povike: ,,Živela Nemačka, naša osloboditeljka!““ 

Italijani Izar prebacuju ka Splitu, i usput se nađu u koloni nemačkih tenkova. Izar beleži reakciju italijanskog kritičara hrvatske servilnosti s kojim je bio u autu:“Nakon naglog kočenja i besnog gesta prema automobilu koji nas je pratio, na kraju mu se ukaza prilika i da progovori. Ulazeći u naselje, kolona uspori vožnju. Ljudi koji su stajali ispred svojih kuća izašli su da vide ove čelične grdosije kako prolaze pored njih. Najednom (kao po naređenju) većina hrvatskih seljaka podiže ruku i pozdravi hitlerovskim pozdravom. Isto tako neki od njih počeše da kliču u slavu Nemačke.

Naš Italijan ovoga puta nije izdržao. Okrete se prema njima i podviknu:“Samo vi njih tako pozdravljajte, pa ćete videti koliko će vas to koštati.“

Uzvikujući, on im pripreti i pesnicom. Nakon toga se okrete ka nama, pa upita:“Šta hoće ove hrvatske džukele? Mi smo ih oslobodili i mi im dajemo kralja, a njima je sada potrebna i nemačka zaštita? Da li stvarno osećaju podršku i zaštitu ovih motorizovanih Huna?“

Potom, kao da se malo pribrao, nastavi:“Nemci su jaki, nepobedivi i njihova disciplina je izuzetna. Međutim, njihov mir biće težak isto toliko kao i ovi njihovi tenkovi koji nas okružuju.“                                   

Kasnije Izar primećuje:“Dobro je da se zna da su u toj borbi bez milosti, koja se vodila između Srba i Hrvata, italijanski vojnici postupali kao čestiti ljudi. Kakva suprotnost između njih i nemačkih vojnika koji se nisu dugo premišljali da na dobro poznat i sebi svojstven način regulišu sukobe! Kada bi slučajno bili umešani u obračun Srba i Hrvata i ako bi njihovim nemilosrdnim borbama nemačke trupe bile ometane u svojim pokretima, onda bi svi Srbi, sveštenici i ostali, krivi ili nevini, neizostavno bili stavljani pred cev.“

Po Izaru, i Italijani i Nemci su bili okupatori, ali je postojala razlika između njih: Italijani su bili čovečniji.  

RANI POKOLjI SRBA  

Još dok je prolazio kroz Metković na putu ka Splitu, Izar beleži:“Na svu sreću ovde malobrojan, srpski narod je jednim delom masakriran i  već nekoliko dana reka Neretva, koja protiče kroz ovaj grad, nosi leševe   tih sirotih ljudi. Za njih je ta reka istovremeno i grobnica. Prodavnice koje su ranije pripadale Srbima su zatvorene. Naježio sam se od pomisli  da se na teritoriji Nezavisne Hrvatske nalazi više od milion i po Srba i da su ostali na milost i nemilost ustaškom besu. Kako će se odbraniti taj srpski narod ako se ne organizuje i ne pokrene pobunu?“

Već 5. juna Izar beleži:“Tragedija, koja se odigravala u Hrvatskoj, Bosni i Slavoniji je bila   užasna. Nastupili su pokolji u nizu i potpuno istrebljenje naselja sa srpskim življem. Ti gradovi su danas ruševine i zajedničke grobnice na hiljade unakaženih leševa nabacanih jedan na drugi! Slušajući opise zločina, imali smo utisak da sve te oblasti plivaju u krvi. Ljudski razum odbija da poveruje u muke preživelih, iako su očigledne. Španska inkvizicija, nemački masakri u Poljskoj čak i kineska tortura izgledaju kao dečija igra u poređenju sa onim što je ustaška okrutnost smislila protiv nesrećne srpske populacije. Neuračunljiva bestijalnost je zapljusnula jedan napušten i nezaštićen narod koji nije stigao da nađe način kako da umakne svojim dželatima.“

Zapamtimo Izarov izraz: neuračunljiva bestijalnost! 

SLUČAJ DOKTORA LUKAČA

Izar u Splitu neprestano sluša priče o ustaškim zločinima. I beleži, beleži:“Na kraju, i lekar iz Mostara, najbolji hirurg u tom mestu, dokopao  se Splita i ispričao mi ličnu avanturu.( Reč je o hirurgu Feodoru Lukaču, ocu poznatog novinara, prim. prev.)

„Ja sam osuđen na smrt sa još pet viđenih Srba u Mostaru. Naš jedini zločin bila je naša nacionalnost i naša religija. Uhapšeni smo oko šest sati uveče i nakon strašnih mučenja u svitanje smo odvedeni  na obalu reke. Potpuno goli, postrojeni smo leđima okrenuti prema reci. Streljački stroj je bio ispred nas i svako od nas je bio na nišanu. Ispaljeni metak je samo ranjavao, a onda su ljudi padali u reku. Dok je ranjenik pokušavao da se izbori sa vodom, odozgo, sa obale, dželati su se satanski cerekali njegovoj neuspešnoj borbi za život. Na kraju bi matica odnela njegovo telo. Kad sam shvatio da sam sledeći, nisam čekao da pucaju u mene, već sam se bacio u reku i zaronio. Bio sam šampion u plivanju, tako da sam izdržao pod vodom dovoljno dugo da im umaknem. Izašao sam iz reke malo nizvodno. Kasnije sam imao sreće da me pronađe jedan seljak i sakrije. Preko njega sam stupio u vezu sa italijanskim oficirima kojima sam objasnio svoj slučaj. Uspeo sam da dođem ovde preobučen u odelo italijanskog vojnika. Ipak, tri četvrtine mostarskih Srba je pobijeno na zverski način. Pravo je čudo da sam ovde, vi upravo razgovarate sa jednim vaskrslim čovekom.““

Izar uočava:“To je bila istina. On se izražavao tako tiho kao da dolazi sa nekog drugog sveta. Bio je to čovek koga su sugrađani cenili i stručnjak koji je spasao živote mnogim Hrvatima, a možda i ustašama. Mogli bismo ispisati čitave tomove o takvim zločinima sa tačnim imenima i prezimenima.  Što se mene tiče, nemam više snage da i dalje slušam ove grozne ispovesti i bespomoćne krike koji nas preplavljaju sa svake strane.“

Jedan iskusni novinar i, po svemu sudeći, obaveštajac, čovek čeličnih nerava, povremeno više nije mogao da sluša priče o užasima iz usta stradalih Srba, gonjenih i ubijanih samo zato što su Srbi. 

SVEDOČENjE IZ 1942. GODINE 

Zločini nisu prestajali. Izar, i dalje u Splitu, tačno zna šta se dešava na teritoriji NDH, pa u maju 1942. godine beleži u dnevniku:“Novi talas svireposti je zapljusnuo  Hrvatsku. Srpske izbeglice su stigle do Splita, pa nam govore o jezivim događajima. Trebalo bi staviti na stranu  izolovane slučajeve poput srpskog doktora Dušana Mitrovića koji  je već dvadest pet godina ordinirao u gradiću Livno, u kojem je lečio veliki broj Hrvata. On je ubijen, a prethodno je bio primoran da posmatra likvidiranje svoje porodice - supruge i dva deteta. Ustaše su u svom ekstremističkom ludilu poubijale na hiljade Srba na ostrvu Rab, prozvanom Ostrvo smrti. Sedam hiljada Srba je pobijeno za samo nekoliko dana.

Gradonačelnik Varaždina, notorni ustaša,  izlepio je plakate po gradskim zidovima:,,Budimo ponosni! Oborili smo sve rekorde u uništenju srpstva. U našem gradu više ne postoji ni jedan živ Srbin.“                       

Izar piše:“Iako dobro poznajemo slovenski temperament, teško je objasniti činjenicu da su se i brojni katolički sveštenici upleli  u takve pokolje i tako svojim fanatizmom otpali od Hristovog učenja. Šta reći o katoličkim sveštenicima u Livnu koji su ohrabrivali i podsticali ustaše na pokolje Srba? O fra Leu Petroviću, gvardijanu mostarskog samostana, koji je i sam organizovao ustaške grupe? Ili o katoličkom svešteniku u Glini, koji je ohrabrivao Pavelićeve sledbenike da ubijaju Srbe u pravoslavnoj crkvi koja se nalazila u istom gradiću? Verska borba nije od juče i istoričari su često bili u nedoumici kad je trebalo da opišu istorijske događaje, a da pritom ne kompromituju ponašanje svoje crkve. Ipak, da li i danas, u dvadesetom veku, pravdanje zločina od strane Božjih predstavnika može biti shvaćeno u „kontekstu istorijskih okolnosti“?“

Izar je, stičući iskustva sa terena, u svojoj knjizi postavio i pitanje odgovornosti Vatikana. 

USTAŠE I VATIKAN

Francuzu je bilo jasno ko su ustaše:“Ustaše su profesionalni banditi i mučitelji. Oni se naročito uvežbavani i pripremani za ubistva od strane svog šefa Ante Pavelića. On je od osvete napravio najkrvaviji politički ideal. Ubice su birane među osuđenim kriminalcima, psihopatama i usijanim glavama. Ti ljudi su mesecima trenirani u naročitim logorima u Italiji. Tamo im je bila škola za brutalnosti i osvetu. Oni su pristigli u Hrvatsku zajedno sa svojim šefom i pušteni su širom zemlje, kao nahuškane zveri odvezane s lanca, uvežbane da svoj krvavi teror sprovedu nad Srbima.“

Izar zna da same ustaše ne bi mogle da počine svoja zlodela bez dubinske podrške rimokatoličkih struktura:“Međutim, da bi ustaše mogle da ostvare jednu takavu pošast, bilo je potrebno da se nađe plodno tle. Avaj, to im je omogućilo ogorčenje hrvatskog življa zaslepljenog, odavno, pretnjama ekskomunikacijom iz svoje verske zajednice, kao i zahvaljujući  fanatizovanom seoskom katoličkom kleru, koji je bio ustremljen protiv Pravoslavne Crkve. Niže sveštenstvo nije samo tolerisalo sve pokolje već je često i samo bilo učesnik u njima. Mladi sveštenici su uzeli puške u ruke.“

Izar kaže:“Izgleda da je  ustaške saučesnike, mlade katoličke sveštenike, Vatikan samo prekorio, ali ih nije izopštio. Kako čudan fanatizam! Ta neprekidna borba koju Katolička crkva i pravoslavni vode u Jugoslaviji, nije od juče. Ta je borba  stvorila mržnju ustaša“.

Vatikanu je, smatra Izar, NDH kao zemlja borbenog rimokatolicizma bila od koristi:“Pomislili su da je sad momenat  da se uklone pravoslavni sveštenici čija je revnost sačuvala netaknutu masu  pravoslavnih vernika. Ta masa je brojala više od milion i po duša. Ako je Anti Paveliću bila potrebna pomoć mladih fanatizovanih sveštenika da bi realizovao svoj program istrebljenja, zašto Katolička crkva nije brzo reagovala i javno podigla svoj glas protesta protiv masovnih zločina? Kako jedan vernik može prihvatiti da religiozna mistika, čak i kad je ekstremna, primitivna i fanatična, pristaje da se udruži sa zločincima i ubicama?“

Zaista – kako? Odgovora na to pitanje i dalje nema.

KORENI KRVOPROLIĆA  I SNAGA SRPSKE CRKVE

Razmatrajući temelje ustaške mržnje prema Srbima, Izar ih opet vidi u Vatikanu koji je stalno žalio zbog propasti Austro-Ugarske:“Upravo je Franc Ferdinand, prijatelj Hrvata, želeo da stvori treću državu carstva ( u kojoj bi se okupili slovenski narodi pod vlašću Habzburga) sa Zagrebom kao prestonicom. Granice te treće države, u sastavu austrougarske imperije, tačno su planirane onako kako su omeđene granice današnje Nezavisne Hrvatske, koju su stvorili nacisti i poglavnik. Takav razvoj događaja objašnjava strašnu netrpeljivost i mržnju Katoličke crkve prema srpskom narodu koji je sprečio realizaciju ovog projekta.“ Po Izaru, „Vatikan svojim neprimerenim ćutanjem stvara osećanje da se slaže sa vekovnim snom hrvatskog rimokatolicizma da pomeri granice svog uticaja prema Istoku.“

Ipak, francuski svedok zna da istrebljenje i pokatoličavanje neće slomiti srpski narod:“Pre svega, Srbi, koji su pod nezamislivim pritiskom prešli u katolicizam,  još uvek misle da njihova istinska vera nije ugrožena prisilnim pokrštavanjem. Smatra se da će se ovi Srbi vratiti u svoju veru kad im kraj rata donese ono što željno iščekuju. Tada rimokatolicizam više neće moći da računa na  svoje improvizovane vernike i zid pravoslavlja biće iznova podignut. Međutim, taj novi zid pravoslavlja će ovog puta biti još veći i čvršći.“

Srpska Crkva je temelj srpske nesalomivosti:“U toku ove sadašnje drame, Pravoslavna Crkva je pohitala da pomogne svom narodu – i da ga zaštiti i da, ako treba, sa njim i umre. Srbi su snažno privrženi svojoj Crkvi, smatraju je nacionalnom, zato što se  saživela sa patnjom naroda i njegovom nadom i zato što nikakvo strano uplitanje nema uticaja na njenu misiju. Katolicizam nikad neće moći da nešto učini protiv jedne ovakve ove moralne snage.“    Zapamtimo Izarove reči: Srpska Crkva je bila najveća moralna snaga Srba u Drugom svetskom ratu!

BUDUĆNOST JUGOSLAVIJE

Kada je 1943. godine stigao u Ženevu, Izar je nastavio da razmišlja o srpsko – hrvatskim odnosima, tvrdeći da je „hrvatsko antisrpstvo bilo osnovni razlog za raspad Jugoslavije“. Zbog toga je Izar smatrao Hrvati treba da snose posledice, ali samo „u meri u kojoj treba ispraviti  nedelo i stvoriti buduću koegzistenciju oslobođenu zlopamćenja i skrivenih namera“.

Naravno, Hrvatima u ratu ne pada na pamet da se kaju za bilo šta. Izar piše:“U međuvremenu, Hrvati zahtevaju da se u obnovljenoj Jugoslaviji poštuju sadašnje hrvatske granice, uspostavljene 1939. godine, sporazumom Cvetković-Maček, ili čak Titovim novim federalizmom. Kako Srbi na to mogu pristati kad im takvim konceptom neće biti zagarantovana sigurnost koju traže? Srbi će ostati da žive na teritoriji Hrvatske kao taoci nekog novog srpsko-hrvatskog razračunavanja  i budućih sukoba.“

Razlog srpskog nepristajanja na hrvatske pretenzije je sasvim pojmljiv:“Srbi se neće složiti  da se sve svede na statistiku živih, nego će nastojavati i na statistici mrtvih. Upravo u oblastima  koje oni traže za sebe dogodili su se serijski pokolji i zločini protiv njihovih sunarodnika. Zbog toga danas čujemo Srbe kako ističu: ,,Granice srpskih oblasti u Jugoslaviji obeležene su grobovima i krstačama naših žrtava u Bosni i u Sremu.““

Hrvati, smatra Izar, imaju, pored NDH, i rezervno rešenje – Tita i Ivana Ribara:“Hrvate, prikriveno ali postojano, podržava Titova i Ribarova doktrina  da buduća Jugoslavija treba da postane federalna i da se posebno računa na manjine. Te manjine se nalaze u zemlji i to su Bugari, Mađari, Albanci, a njima bi se  mogli pridodati i Nemci i Italijani. Svi ovi narodi bi mogli biti upotrebljeni u naporima i planovima za stvaranje antisrpske koalicije što je, ustvari, realan cilj i namera tog novog Titovog federalizma.

Normalno je da Srbi koji su stradali od muslimanskog izdajstva i otvorene saradnje između Nemaca i Mađara u masakrima i pokolju Srba, pokažu veću dozu nepopustljivosti u pogledu manjina nego što bi to Hrvati pokazali. Hrvati sad kontraudarom podstiču manjine da zahtevaju zaštitu i prava uz pomoć političke formule koja ograničava srpski uticaj.“

Izar je predvideo formulu kojom se vladalo u antisrpskoj Jugoslaviji: Hrvati su, potpomognuti avnojevskim federalizmom, a udruženi sa srbofobnim manjinama, činili sve da srpski narod trajno drže u podređenom položaju. A Tito je, baš onako kako je francuski novinar zapisao, vodio kroatofilnu politiku pod vidom socijalističkog federalizma. 

Knjiga Žana Isera, do sada nepoznata našem čitaocu, počinje svoj život na jeziku onog naroda kome se, kao hrabrom i nesalomivom u antinacističkoj borbi, Izar svim srcem divio, pozivajući Saveznike da na Srbe nikada ne zaborave gradeći budućnost nove, demokratske Evrope. Naravno, Saveznici ga nisu poslušali. To, međutim, nije razlog da ga mi, ovde i sada, ne čitamo i ne učimo se istorijskoj istini baš iz njegovog dela. 

Gospodinu Stefanu Karganoviću, preko koga smo došli do ove retke i dragocene knjige, hvala na trudu uloženom da je u antikvarijatima pronađe. 

Časnom Srbinu, Radenku Ćurčiću, čoveku koji svoj boravak na zemlji doživljava ne samo kao dužnost prema svojoj porodici, nego i prema svome rodu, i koji je ovu knjigu preveo ( uz dragocenu lektorsko – korektorsku saradnju Ivane Pajić ): MNOGAJA LjETA!

KNjIGU ŽANA IZARA U  PDF FORMATU POKLANjAMO ČITAOCIMA 

NEĆEMO SE ODREĆI ISTINE: POSLE ČITANjA KNjIGA ŽANA IZARA

IZAR JE BIO U PRAVU

Knjiga Žana Izara je pročitana. Napisana dok rat još nije bio gotov, krajem 1944, ona jasno svedoči koliki je, do tada, bio broj srpskih žrtava, i šta su ustaše činile sa srpskim narodom. 
Izarove uvide potvrđuju i sva druga svedočanstva o ustaškom klanju Srba. 

Izar je bio sasvim u pravu. 

Ali, zašto nismo mogli da znamo istinu o tome? 

Između ostalog, zbog UDBE.   

UDBAŠKA ISTORIOGRAFIJA     

Autor knjige „OZNA – mač revolucije“, Kosta Nikolić, jednom je rekao:“Odeljenje za zaštitu naroda - Ozna, prva je tajna komunistička policija čija ambicija nikad nije bila da služi društvu već da njime gospodari. Iz nje su nastale sve ostale tajne strukture na teritoriji Jugoslavije. Ozna je formirana samo s jednom zadatkom, da kontroliše vlast u državi i zato se uvek fiksirala iznad sistema. Nikada nije nestala, samo se više puta transformisala, savršeno se prilagođavajući političkim okolnostima. Oznino bratstvo nije ideološko, već interesno. Svejedno im je da li vlada ideologija komunizma, nacionalizma ili evropskih integracija“.(1) 

I sasvim je u pravu. 

Udbaši se nikad nisu bavili samo politikom i ekonomijom. Njih je zanimalo sve, a naročito kultura. I istoriografija, kao deo kulture. Trebalo je pisati „pravu verziju“ događaja, onu koja im omogućuje da zauvek vladaju. 

LAŽNA ISTORIJA ZA SRPSKO ROBLjE

Povremeno među nas upadnu čudne istorijske priče, koje bi trebalo da nas uvere kako je istorija Srba priča o nekakvim robovima, nesposobnima da dejstvuju u stvarnosti, pognutima i povijenima bez ikakve mogućnosti da se usprave. Srbi, tobož, uvek trpe okrutne vladare i ništa ne rade da bi sa sebe skinuli okove.

Kao što nismo trpeli tursko ropstvo, nego smo se svaki čas dizali na ustanke, pa je, kako reče Vladika Nikolaj, „Srb milet“ bio najomrznutiji u Turskoj, tako nismo trpeli nikakav autoritarizam vlasti u oslobođenoj Srbiji. 

Tek je Broz potomke Obilića povio do crne zemlje. Da se zgrbe i da da puze zauvek – to mu je bio cilj. I zato su udbaši u narod ubacivali priču da su Srbi robovi koji trpe tirane. 

Uvek sam se pitao – ko smišlja kvaziistorijske mitove, ko ih plasira, ko nam nameće svoju verziju događaja. 

Sada sam siguran: gde god vidite krupnu laž, znajte da se UDBA poigravala, sa nekim dezinformacionim ciljem, srpskom istorijom.     

Nije slučajno što su mnogi penzionisani udbaši ( a imali su, ako se sećate, beneficirani radni staž, i mnogo slobodnog vremena u penziji ) karijeru okončali kao istoričari – amateri. 

SLUČAJ UDBAŠA – ISTORIČARA

Avaj, udbaši su držali pod ključem naše arhive, sprečavali da se sazna puna i prava istina, pre svega o srpskim žrtvama Drugog svetskog rata. Oni nisu dozvoljavali da se sazna šta se zbivalo zaista, a sve u ime „bratstva i jedinstva“ i Broza u čijoj su se senci krili, kao stonoge i uholaže pod kamenom.

Ni do danas nismo saznali punu istinu o Jasenovcu – između ostalog, zato što su Brozovi udbaši tu istinu prećutkivali onda kada ju je trebalo, na sav glas, objaviti.

Nedavno se, u izdanju Arhiva Vojvodine, Arhiva Republike Srpske i Eparhije bačke, pojavila nasušna knjiga „Ustaška zverstva / Zbornik dokumenata 1941-1942“, koju je priredio naš ugledni istoričar Milan Koljanin. Ona je nastala na osnovu arhivske građe koju je, do smrti, kod sebe čuvao  udbaš Slavko Odić.

Evo šta Koljanin kaže o udbaškom istoričaru – amateru:“Slavko Odić je neko vreme bio spoljni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, u kojem je autor ovih redova proveo svoj radni vek. Institut je 2005. godine, objavio knjigu Zašto Jasenovac nije oslobođen čiji koautori su bili Slavko Odić i Slavko Komarica.”(2)

Udbaš je,  kao da je to njegova babovina, čuvao dragocene arhivske dokumente, umesto da su se njima bavili istoričari koji je trebalo da precizno utvrde broj žrtava ustaškog terora.

Mada to i nije ono najgore: ipak ih je Odić ostavio arhivama Srbije. Mogao je, da je hteo, i da ih uništi, kao što je ko zna koliko dokumenata  uništeno. 

SVEDOČENjE NIKOLE MILOVANČEVA 

Naš poznati pravnik i istoričar, Nikola Milovančev, tim povodom beleži:“Juna 2020. godine je dr Marija Elizabeta Miletić, mlađa sestra V. Brodar, potpisala izjavu u vezi s naučnim radom komisije u Jasenovcu 1964. Donosim deo tog teksta u prevodu sa slovenačkog:„Sestra je dobila zadatak na svom radnom mestu, ali su detalji i zahtevi porudžbine i poručioca ostali uglavnom u tajnosti, pošto su istraživanje zatražili najviši organi Jugoslavije i da o tome nije poželjno govoriti. Stoga moja sestra do svoje smrti nikada nije dala nikakvu javnu izjavu i uvek je odbijala da razgovara sa novinarima, iako nije bilo neposrednih pretnji ili zabrana. U vezi s ovim je osećala određenu nelagodu, možda čak i strah.

Sestra je celog svog života bila opterećena Jasenovcem, ne samo zbog stravičnih nalaza ili težine samih radova na iskopavanju, već prvenstveno zbog nedostatka bilo kakvog zvaničnog delovanja u vezi sa ovim masovnim pokoljima. Ne samo da žrtve nisu prebrojane, niti je procenjen broj žrtava u obeleženim grobnicama, nego ni sve grobnice nisu bile označene kao takve. Već tada – 1964. godine – sve je ukazivalo na nameru najviših vlasti Jugoslavije da se ratni zločini prikriju i zaborave, te da se nedužnim žrtvama uskrate dostojna sahrana i spomen. Moju sestru je posebno bolela činjenica da je među žrtvama bilo mnogo žena i dece. U terenskim istraživanjima 1964. godine je ustanovila da mnogo ljudi uopšte nije ni dospelo u logor u Jasenovcu, jer je puno žrtava pogubljeno odmah po dolasku transporta i sahranjeno u masovnim grobnicama u okolini Jasenovca.

Kada su 80-ih i 90-ih godina prošlog veka počele da se pojavljuju procene koje su broj ubijenih u logoru Jasenovac i u njegovoj okolini smanjivale na 40.000 do 80.000 lica, moja sestra, dr Vida Brodar, ove je ocene prihvatila sa ogorčenjem. Ona ih je doživljavala kao namerno smanjivanje i prikrivanje stvarnih razmera zločina, jer je smatrala da je stvarni broj žrtava mnogostruko veći.“(3)
Zato je danas moguće manipulisati brojem žrtava – sve se, zato što je udbaška ekipa krila arhivsku istinu ( recimo, još ne pokazuju Stepinčeve dnevnike, iako ih imaju ) svelo na „mož` da bidne, a ne mora da znači“.

ZABORAV ŽRTAVA

Pravni istoričar Zoran Čvorović piše:“Skoro osam decenija posle početka Drugog svetskog rata, u kome su države članice Trojnog pakta a posebno njihovi domaći jugoslovenski saveznici – Hrvati, muslimani, Mađari i Albanci, ubili toliko naši sunarodnika, iz istorijske svesti potomaka ubijenih najvećim delom je izbrisan i ovaj rat i njegove žrtve. U udžbenicima istorije reformisanog srpskog obrazovanja svoje mesto nije našao ni jedan od najmonstruoznijih pokolja Srba koji je krajem jula i početkom avgusta izvršen u hramu Rođenja Presvete Bogorodice u Glini. U crkvi u Glini ustaše su pobile 1.564 Srba. Jedan od koljača Hilmija Berberović opisao je detalje ovog zločina: „U crkvi je moglo stati 1.000 ljudi. Tu je komandir određivao 15 ljudi koji ima da izvrše klanje. (…) Ubijanje je vršeno na taj način što smo negde udarali nožem gde stignemo. (…) Za vreme ovog klanja nije gorjela svjetlost u crkvi, već su bili određeni specijalni vojnici koji su u rukama držali baterijske električne lampe i time nam osvjetljavali prostor…“ Ovakva istorijska amnezija postaje shvatljivija ako se posmatra iz perspektive novoprojektovane revidirane istorijske svesti „Ujedinjene Evrope“ o Drugom svetskom ratu, koja u evrounijatskim srpskim krugovima ima težinu vrednosnog aksioma. Cinik bi primetio da današnji pobornici srpske integracije u novi svetski poredak moraju da imaju istorijsko razumevanje za integraciju Blakana u novi poredak jugoistočne Evrope iz 1941. godine. Ipak ključ za potpuno razumevanje ovog problema daje srpska politička stvarnost poslednje decenije 20. veka.“(4)

I to se ne sme gubiti iz vida. Alo ne želimo da oslepimo.

ŽRTVE U NDH

Čvorović nastavlja:“Glavni razlog za pobunu u zapadnim srpskim krajevima 1941. godine, kako s pravom primećuje Milorad Ekmečić, jeste „pokušaj katoličke crkve da na reci Drini učvrsti granicu svoje civilizacije“. Zato su, dodaje on, „sinovi 1941. nastavili tamo gde su očevi bili 1914, kao što su i oni bili u istom položaju prema dedovima iz 1882″. Rasnim uredbama NDH iz aprila 1941. legalizuje se pogrom nad pravoslavnim Srbima, koji se odvija pod pokroviteljstvom Vatikana i nemačkih predstavnika u NDH generala Horstenaua i poslanika Kašea. Bestijanje ustaša počelo je već u aprilu 1941. godine. Tako je 17. aprila u Starom Petrovom Selu ubijeno 25 Srba. U noći između 27. i 28. aprila ubijeno 184 Srba kod Bjelovara, a oko 180 bačeno je u Dunav kod Vukovara. Do septembra 1941. na području Like, Banije, Korduna i Dalmacije ubijene su desetine hiljada Srba. Na pokolje srpski narod reaguje spontanim egzistencijalnim otporom, koji na Baniji otpočinje 24. jula, na Kordunu 26. jula, dok u Lici i severnoj Dalmaciji sporadične borbe sa ustašama počinju još u maju 1941. godine. Stravični zločini zahvatili su u maju i junu Hercegovinu i Banjalučku krajinu. Tako je, primera radi, od 8 000 mostarskih Srba, proterano ili pobijeno njih 7 700. U mučeničkim Prebilovcima je od 950 stanovnika ubijeno 830, u Bosanskoj Dubici je ubijeno 17.591, u Bosanskoj Gradišci 11.163, u Bosanskoj Krupi oko 15.000, a u Bosanskom Novom 4.650 Srba. Samo do juna 1941. godine na području NDH ubijeno je oko 120.000 Srba. Samo do juna!          
Posle masovnih pokolja Srbi podižu opštenacionalni ustanak protiv ustaša i Nemaca, najpre 3. juna u Hercegovini, a potom 27. jula u Banjalučkoj krajini i na Tromeđi. Pripadnici rimokatoličkog klera na čelu sa nadbiskupom Stepincem – vojnim vikarom ustaša – bili su duhovni podstrekači, ali i neposredni izvršioci ovih pokolja. Tako je 10. avgusta 1941. fratar Srećko Perić u Livnu pokrenuo jednodnevnu likvidaciju 5.600 Srba, rečima: „Ubijte sve Srbe. Prvo ubite moju sestru koja je udata za Srbina. Kada završite svoj posao, ja ću vas ispovjediti i osloboditi grijeha“. Na području NDH u rimokatoličkom krstaškom pohodu stradalo je ukupno 223 srpska sveštenika, tri episkopa su zverski ubijena, dok su dva episkopa umrla u Srbiji od posledica ustaškog mučenja.“    (4)
Malo li je? 

TITO I USTAŠE                                 

Čvorović dodaje:“Bratoubilački rat između četnika i partizana, koji je pokrenuo Josip Broz, imao je za cilj da fizički desetkuje srpski narod i potpuno uništi njegovu nacionalnu elitu i time dugoročno onemogući stvaranje srpske nacionalne države. Istovremeno, pred kraj rata, uz britansku i vatikansku podršku, Broz obezbeđuje amnestiju vernim Hitlerovim saveznicima Hrvatima, omogućujući da se u okvirima federalne Jugoslavije sačuva u NDH začeta klica hrvatske državnosti. Svoj prelazak iz nacističkog tabora u tabor pobednika Hrvati su sprovodili kroz nasilnu propagadnu jugoslavizaciju partizanskog pokreta, u kome je broj Srba, čak i 1944. iznosio od 75-80 odsto. Krajem rata ustaško-domobranski hrvatski prebeg u partizanski pokret poslužio je, rečju Veselina Đuretića, kao „poslednji čin frankovačkog lucifera“ da se obračuna sa srpskim nacionalnim trupama generala Mihailovića, ali i sa nacionalno svesnim Srbima u Brozovoj vojsci. Kako je krajem rata izgledalo u Brozovoj verziji ruganje srpskoj, ali i ruskoj antifašističkoj borbi, pokazalo je imenovanje potpukovnika Marka Mesića – ustaškog časnika koji se pod nemačkom komandom borio pod Staljingradom – za „heroja“ oslobođenog Čačka, u kome će biti pobijene stotine najuglednijih Srba.  Dok su brojni srpski nacionalni intelektualci, neki od najčuvenijih profesora Beogradskog univerziteta, bili pobijeni ili utamničeni od „oslobodilaca“, najveći deo hrvatske intelektualne elite ustaški angažman bezbolno menja za Brozov. O sačuvanom kontinuitetu hrvatske elite najbolje svedoče ista imena urednika i saradnika koja se pojavljuju u Hrvatskoj enciklopediji štampanoj u NDH i u posleratnoj Enciklopediji leksikografskog zavoda .“(5)
Laž je ušla u enciklopedije.                

NASILNO BRISANjE PAMĆENjA                

Šta se desilo? Čvorović je jasan:“Tokom 45 godina trajanja socijalističke Jugoslavije, Srbi su, zarad lažnog „bratstva i jedinstva“ sa dojučerašnjim domaćim dželatima pristajali da svoje antifašističke žrtve ubijene samo zato što su bili Srbi preimenuju u Jugoslovene. Tako su i žrtve i ubice u zvaničnoj jugoslovenskoj istoriji izgubile svoj nacionalni identitet. Potomci ubijenih Srba, čija se istorijska svest formirala na ovakvoj „bezimenoj“ istoriji, bili su zatečeni i istorijski nedorasli vremenu u kome su potomci nekadašnjih ubica – Hitlerovih saveznika – počeli da ruše „socijalističku zajednicu bratskih naroda“. Srbi su delimično izbegli novi Jasenovac samo zahvaljujući tome što se istina o Drugom svetskom ratu sačuvala u predanju nedoklanog naroda. Iz ovakve nacionalne istorijske svesti potekli su narodni prvaci kojima se danas sudi u Hagu. Novo žrtvovanje srpske istorijske svesti o Drugom svetskom ratu, zarad „bratstva i jedinstva“ sa starim evropskim krstašima stvorilo bi generacije Srba sa potpunom istorijskom amnezijom. Istovremeno, zaboravljajući jasenovačku istinu, Srbi lako mogu da poveruju u srebreničku laž. U okvirima evropskog jednoumlja, sprovedenog u uslovima sofisticiranog informacionog nadzora, ne bi postojali uslovi da epska tradicija, kao u vreme ranijih okupacija, sačuva neideologizovanu srpsku istorijsku svest. U takvom stanju neki novi antivizantijski krstaški pohod mogao bi da bude i istorijski kraj srpskog naroda. Zato je borba za istinu o Drugom svetskom ratu jemstvo istorijskog opstanka Srba, ali i put srpskog otrežnjenja od evrounijatskih zabluda.“(4)

Da li je to otrežnjenje moguće?

ŠTA SU ZNALI NEMCI?                     

Moramo ustati protiv svakog prekrajanja broja žrtava našeg naroda na teritoriji NDH, a naročito revidiranja istine o delovanju monstruoznog logora smrti Jasenovac. Čitava NDH je bila jedan Jasenovac, ogromna fabrika smrti i uništenja, i hrvatski protektori, Nemci, su to dobro znali.

Šef Upravnog štaba Glavnokomandujućeg u Srbiji, SS-grupenfirer, dr Harald Turner, izveštava 3. septembra 1941. godine: „Ovi ljudi (Srbi), koji su nebrojeno puta sami bili svedoci zverskog ubijanja svojih familija, nisu više imali šta da izgube a pošto je njihovo proterivanje (u Srbiju) usledilo bez ikakve prethodne najave, nisu nigde mogli biti smešteni i otišli su komunistima u šume i brda (...) Prema izveštajima, kojima raspolažemo, samo u Hrvatskoj je pobijeno oko 200.000 Srba. Ova ubistva su ovde opšte poznata i, s obzirom na činjenicu da su hrvatske oblasti zadobile samostalnost pod okriljem Nemačkog rajha, kao i da naše trupe u Hrvatskoj nisu sprečile ova užasna nedela, odgovornost za njih se pripisuje Nemcima...“(6) 

U jednom izveštaju za SS-rajhsfirera Himlera, objašnjava šef Službe bezbednosti i SD, 17. februara 1942. godine: „Kao najvažniji uzrok rasplamsavanja aktivnosti bandi, moraju se navesti užasna nedela koja su ustaške trupe počinile nad pravoslavcima u hrvatskom prostoru. Ustaške trupe su počinile ta strašna nedela ne samo nad muškarcima, sposobnim za vojsku, već su to počinili – naročito i na najzverskiji način – nad nemoćnim starcima, ženama i decom. Broj pravoslavaca, koji su od strane Hrvata masakrirani i primenom najsadističkijih metoda sve do smrti mučeni, mora se proceniti na 300.000 žrtava. Usled ovih užasnih nedela su brojni pravoslavci prebegli preko granice, u Srbiju, i njihovi izveštaji su doveli srpsko stanovništvo ovde u stanje najvećeg uznemirenja...“(6)

Feliks Bencler javlja ministarstvu inostranih poslova u Berlinu, 16. septembra 1942. godine: „Od osnivanja ove države pa do današnjeg dana, nisu prestali progoni Srba i koštali su života do sada – pri vrlo opreznim procenama – više stotina hiljada Srba. Pri tome su, od strane neodgovornih, počinjena tako strašna nedela, koja bi se samo od perverznih boljševika mogla očekivati...“(6)

Glavnokomandujući za jugoistok, general-pukovnik Aleksander Ler, piše 27. septembra 1943. godine: „Hrvati u ovom trenutku nesposobni da upravljaju samima sobom (...) policija (...) je samo posmatrač pri terorističkim činovima ustaša naspram pravoslavnog stanovništva, od kojih je – prema ustaškim navodima – oko 400.000 pobijeno...“(6)

Pri kraju rata, 16. marta 1944. godine, piše SS general-major Ernst Fik Hajnrihu Himleru: „Hrvatska partijska grupacija ustaša je katolička, nedisciplinovana, loše obučena, u borbenom smislu delimično nepouzdana i poznata po tome, da je između 600.000 i 700.000 konfesionalnih i političkih drugomišljenika, na balkanski način, poklala (...) oni sebe nazivaju „hrvatska SS“.(6)

Specijalni opunomoćenik za jugoistočnu Evropu, Herman Nojbaher, svedoči: „Recept ustaškog vođe i poglavnika Hrvatske Ante Pavelića, u odnosu na pravoslavce, podseća na krvave verske ratove iz prošlosti: 'Jedna trećina mora da se pokatoliči, jedna trećina mora da napusti zemlju a jedna trećina mora da umre.' Ova poslednja programatska tačka je ispunjena. Kada vodeće ustaše tvrde, da je oko milion pravoslavnih Srba (zaključno sa odojčadima, decom, ženama i starcima) poklano, mišljenja sam da je to hvalisavo preterivanje. Na osnovu izveštaja, koje sam ja dobio, cenim da se broj bespomoćnih i poklanih kreće oko 750.000 ljudi...“(6)

Tako Nemci. Oni su znali, zar ne?

KNjIGU ŽANA IZARA U  PDF FORMATU POKLANjAMO ČITAOCIMA 

SVEDOČENjE USTAŠKOG ŽUPNIKA  

Župnik u Jasenovcu za vreme Drugog svetskog rata, u činu ustaškog satnika, bio je Josip Paršić, za koga Franjo Tuđman tvrdi da je podržavao NDH, ali je bio protiv ustaških zlodela. On je imao poverenje najviših vlasti, jer je pred pogubljenje ispovedio tobožnje zaverenike protiv Pavelića, Lorkovića i Vokića, a redovno se družio sa jednim od najvažnijih jasenovačkih krvoloka, Ivicom Matkovićem. Pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u Zagrebu rekao je, juna 1945, između ostalog i sledeće:“K meni je dolazio ustaša Marijan Gela, koji me je često obavještavao o događajima u logoru: tako npr. kako su ubijani zatočenici u logoru, u početku većinom strojnicom, a kasnije da su zatočenici ubijani nekim tupim predmetom. Meni je jednom zgodom u bolnici u Jasenovcu pripovijedao ustaški satnik Marin Jurčev, koji je kasnije bio obješen od ustaša u logoru, u prisustvu zatočenika logoraša dr Špicera i dr Klajna, da je do god 1943. mjeseca kolovoza u logoru ubijeno oko 500 000 ljudi, tj. u logoru Krapje i u logoru Jasenovac.“ Najvažniji Paršićev iskaz je sledeći:“Ja sam više puta, kad bi dolazio u Zagreb, informirao u događajima u logoru Jasenovac ravnatelja pisarne nadbiskupskog stola dr Borića. Znam da mi je on odgovorio da su predstavnici katoličke Crkve protestirali protiv zločina, ali da ti prostesti nisu imali uspjeha“.  Rekao je i ovo:“Kancelarija Vatikana je putem Katoličke akcije iz Zagreba obraćala se na Župni ured u Jasenovcu, da se propitam za imena nekih zatočenika, većinom Židova./…/ Popis sam ja dao Katoličkoj akciji.“(6) 

To znači da su o zločinima ustaša u Jasenovcu znali i Kaptol i Vatikan.  A znači i da su ustaše svedočile da su do 1943. godine pobile POLA MILIONA LjUDI!

ŠTA KAŽU JEVREJSKE ŽRTVE?

Sado Koen-Davko beleži: "Svaku večer su dolazili u prostorije i prozivali su po 25-30 ljudi. Odvodili su ih u nepovrat". "Na radilište nas je pratila ustaška straža" – seća se Danon. – "Išlo nas je na rad oko 500 zatočenika, stalno trčeći tamo i nazad. Putem do radilišta ustaše su često pucale u kolonu iz čista mira, pa je svaki dan poneko ostajao na putu ubijen. I na samom radilištu su ubijali svakodnevno bez ikakvog razloga... Po završetku rada formirala se uvijek kolona i tako smo se vraćali u logor. Najgore i najopasnije je bilo onima, koji su bili na kraju kolone), a neko je morao biti i na začelju!). Njih su ustaše najviše tukle i tjerale. Obično bi zadnjih 5-6 iz kolone zadržavali i ubijali na putu. Nikada se nismo kompletni vraćali u logor".(7)

Jakov Atijas daje najuzbudljiviji opis rada na savskom nasipu: "Najteži i najgori posao u Jasenovcu je ipak bio "Nasip". Ustaše su htjele, da zatočenici izgrade nasip na lijevoj obali Save ne samo zemljom ili kamenom, nego i leševima zatočenika, koje su ustaše inače nameravale likvidirati. Od izmrcvarenih iznemoglih ljudskih kostura se tražilo nemoguće. Ako se raskvašena zemlja nije mogla prevoziti civarama, ili prenositi korpama i sanducima, tražili su od zatočenika da nose to blato lopatama. Ako se zatočenik, onako slab, spotakne ili oklizne u blatu sa lopatom, udarali su ga tako nemilosrdno, da se nije više ni digao na noge, pa su ga tako premlaćenog ostavili u Nasipu. Vjerujem, jer je to svaki mogao vidjeti, da je na nasipima bilo svaki dan pobijeno dvesta do trista zatočenika".(7)

Prema prilikama ili zavisno od izvršioca zločina, primenjivani su razni načini ubistva. Jeruham Gaon navodi ubijanje maljem, vatrenim oružjem, klanjem, kundačenjem i željeznom šipkom kojom su žrtve probadali kroz usta. Pred kraj rata, seća se Adolf Fridrih, "sve nove, kao i stare zatočenike odvodili su svaki dan po 5-600 i više, svezane zarđalom žicom preko, u Gradinu, gdje su ih danju i noću klali, ili ubijali maljem, a onda još i polužive bacali na hrpe, polijevali naftom i palili skupa sa kamenim ugljem u jamama po više metara u dubinu iskopanim i neprestano su dolijevali naftu".(7)

Šta još kažu jevrejski svedoci? Koen – Davko veli da su svako veče odvodili, samo iz jedne barake, po 25-30 ljudi i ubijali ih, a Jakov Atijas da ih je po dvesta – trista ubijali na naspiu, a Adolf Fridrih da su svaki dan odvodili po 500 – 600 na Gradinu i tamo ubijali.

Ako se svemu tome doda iskaz čoveka koji je najdublje i najpotresnije opisao logor, dr Nikole Nikolića, broj ubijenih mora biti još jasniji:„Svake sekunde, svake desetine sekunde jaukne smrtno ranjeno dijete, majka, i ona majka što pod srcem nosi čedo svoje. Svake sekunde vrisne smrtno ranjen mladić, starac, svake sekunde prsnu desetine lubanja, sjevaju sjekire, noževi, bradve. Svake sekunde prskaju mozgovi stotina ljudi, djece, majki, svake sekunde šikne krv iz arterija, brizne iz vena. Svake sekunde zamiru refleksi iskolačenih, izbezumljenih očiju, svake sekunde šilo smrtnog straha probode stotine srdaca. Svake sekunde grcaju i guše se u krvi stotine i stotine! Svake sekunde…“(8)

Izračunajmo broj ubijenih na osnovu Nikolićevog iskaza. 

GOLDŠTAJN I KORB

A sad ide revizija. Žrtve u Jasenovcu treba navesti poimence, i ne sme ih biti više od sto hiljada, kažu revizionosti. Tako piše i Ivo Goldštajn, u svojoj knjizi „Jasenovac“, koju je kod nas objavila „Akademska knjiga“. On se usudio da kaže da je u Jasenovcu stradalo pedesetak hiljada Srba. I on u svojoj, u nekim segmentima ozbiljno pisanoj sintezi, tvrdi da sad ne bi vredelo ni iskopavati teren logora zarad brojanja preostalih posmrtnih ostataka, jer, gle čuda, leševi su potpuno uništeni ( iako znamo da kosti ne mogu nestati tako lako kao meka tkiva, i ako znamo da su očuvani skeleti pećinskih ljudi, a kamoli Novomučenika Jasenovačkih ).

Setimo se i revizionističkih tvrdnji Nemca Aleksandra Korba, o kojima govori Vladimir Umeljić, navodeći „uradke“ njegovog revizionističkog postupka:“1. U tadašnjoj hrvatskoj državi 1941-1945. „nije se dogodio genocid nad Srbima“/.../.2. Klerikalna komponenta (hrvatski katolički klir i Vatikan) „nije igrala nikakvu bitnu ulogu pri masivnom nasilju nad Srbima u hrvatskoj državi 1941-1945. Ustaški pokret je sledio prvenstveno sekularnim ciljevima, tako je na pr. i nasilno pokatoličavanje Srba imalo sekularni karakter“ a sve što govori protiv toga je „antiklerikalna, antikatolička paradigma, koja je u devedesetim godinama prošlog veka bez mnogo truda prevedena u srpsko-nacionalističku paradigmu“/.../.3. Korb obznanjuje vrlo brzo, da za njegovu studiju, „hrvatski izvori predstavljaju centralni fundus u odnosu na naučno istraživanje ustaške politike“/.../. 4. srpski izvori ili „nacionalistički“/.../ ili „komunistički, jer sastavljeni u staljinističkom duktusu“.5. Svedočenja preživelih srpskih žrtava „izgledaju problematično i sadrže samo pojedine iskaze, koji ne izgledaju falsifikovano, jer ih je srpska vlada iz nacionalističkih razloga izmanipulisala“/.../6. Sva svedočenja nemačkih nacista i italijanskih fašista sa lica mesta su bezvredna, jer su oni pak „sve informacije i podatke preuzeli od srpskih nacionalista/.../ i „od srpskog pravoslavnog sveštenstva“.“(9

Umeljić ukazuje na kvalitet Korbove analize:“Ovaj krajnje selektivni tj. eliminatorni, jednostrani i tendenciozni način vrednovanja istorijskih zbivanja nema, to počinje da uči student istorije verovatno već u prvom semestru studija, nikakvu naučno-istorijsku osnovu i kompatibilan je jedino i isključivo sa velikim delom neprevidivo izpolitizovane hrvatske istoriografije i njihovim poricanjem Srbocida, njihovom „Laži o Jasenovcu“, („Balkanska verzija „Laži o Aušvicu“, „poricanje Holokausta“).““(9)

Umeljić ukazuje na to da Aleksandar Korb nikad ne bi smeo da tako piše o holokaustu:    „Pogledajmo kako bi izgledao ovaj Korbov prilaz dotičnoj materiji, da se on slučajno odvažio da na isti način tretira Holokaust. Šta bi bilo, kada bi neko u naučnu i opštu javnost izneo apsolutno analognu tvrdnju, naime:da „izvori poricatelja Holokausta predstavljaju centralni fundus u odnosu na naučno istraživanje nacističke politike; da su dotični jevrejski izvori ili nacionalistički ili radikalni, jer sastavljeni u cionističkom duktusu;da svedočenja preživelih jevrejskih žrtava izgledaju problematično i sadrže samo pojedine iskaze, koji ne izgledaju falsifikovano, jer ih je izraelska vlada iz nacionalističkih razloga izmanipulisala;da sva svedočenja nemačkih nacista i italijanskih fašista sa lica mesta su bezvredna, jer su oni pak sve informacije i podatke preuzeli od jevrejskih nacionalista i od jevrejskih ortodoksnih rabina“?    Odgovor je kao retko kad u ovoj naučnoj oblasti vrlo jednostavan: U tom slučaju Holokaust ne bio nikakav genocid, što bi dovelo do krajnje apsurdne situacije da upravo ovaj najmasovniji genocid u istoriji čovečanstva, koji je bio i povod da se ovaj zločin međunarodno-pravno sankcioniše, više nije genocid. O (ne-)moralnoj i (anti-)etičkoj konotaciji jedne ovakve tvrdnje nepotrebno je govoriti.“(9)

Goldštajnu i Korbu pridružuju se i revizionisti iz redova srpskog naroda.

Mi, ipak, više verujemo tvorcu jasenovačke „tvornice smrti“, Maksu Luburiću, koji se hvalio da su ustaše u Jasenovcu za najkraće vreme pobile više Srba nego Turci za pola milenijuma svoje vladavine. 

ZAŠTO REVIZIONISTI NE TRAŽE POIMENCE SVE JEVREJSKE ŽRTVE?

 U avgustu 2013, u izraelskom listu „Haarec“, pojavio se tekst o tome da Jevreji nemaju poimece imena svih šest miliona žrtava, ali se tog broja ne odriču:“Sam Jad Vašem ima svoju Bazu imena, tekući projekat u kome pokušava da prikupi ime svake nacističke jevrejske žrtve. Oslanja se na svedočanstva porodica i prijatelja onih koji su iščezli, zvaničnim arhivama iz tog vremena i lokalnim komemorativnim projektima. Do 2012. godine, Jad Vašem je procenio da baza podataka obuhvata imena nešto preko četiri miliona različitih osoba (tačan broj još uvek nije moguće dati zato što se veruje da se nekoliko stotina hiljada ljudi pojavljuje u više različitih zapisa)./.../ „Šest miliona“ nije, i nikada nije ni nameravano da bude, precizan proračun. Ali broj, koji je sada deo javne svesti već više od pedeset godina, ne bi kontinuirano bio navođen da ne odražava istraživačke rezultate koji su usledili u narednim decenijama, i potvrdili tu grubu procenu.“(10)

Zašto domaći revizionisti ne traže od svetske jevrejske zajednice da objavi imena svih žrtava holokausta?

Neka probaju, pa da vide kako će se provesti.

Oni su krenuli da revidiraju samo broj pobijenih Srba.

SRBI SU ISTINSKI MUČENICI

Srbi su zaista bili mučenici na udaru ustaških satanista, maskiranih u borce za rimokatoličku veru i hrvatsku državu. Marko S. Marković, u tekstu o logoru Jasenovac prema jevrejskim svedočanstvima, daje neke od slika koje jasno potvrđuju o kakvom satanizmu je reč:“Bilo je uobičajeno da koljači piju krv svojih žrtava. Salomon-Monika Musafija je prisustvovao sceni kad je krvnik Rašid pred svima ispunio svoje obećanje da će se Bruni Dijamatu "žive krvi napiti": "Dok se jadnik još koprcao u ropcu, zlikovac mu je pio krv. Klečao mu je na prsima i sa grkljana mu je pio krv, a mi smo to morali da gledamo". Jakov Atijas oživljava uspomenu na krvoloka Ljubu Miloša koji je "zabio svoju kamu jednom Srbinu u prsa i rekao da je ’slatka srpska krv’ ispijajući je sa dlana". A Sado Koen-Davko se našao na licu mesta u trenutku kad su ustaše streljale njihovog kolaboratera Špilera. Jevrejina koji se na kraju pred njima kompromitovao u "zlatnoj aferi". Špilera nije odmah oborio plotun. Prišao mu je musliman Šaban Mujica, zvani "krvavi Mujo", izvukao nož i preklao ga preko grkljana, a podmetnuo šaku pod vrat odakle je krv mlazom tekla na popio punu šaku i oblizao nož likujući: "Alaj je slatka krv, neka sam se i tvoje napio".(7)

Bilo je i kolektivnih "igara" ili takmičenja, da bi se videlo ko će nadmašiti drugog u obesti i zverstvima. Tako je Isidor Levi bio prisiljen da prisustvuje "nogometnoj utakmici" ustaša sa odrubljenom glavom Sarajlije Bulata, a zatim da sa ostalim zatvorenicima defiluje pred istom glavom kojoj su stavili cigaretu u usta. Sado Koen-Davko će morati da bude očevidac ustaškog nadmetanja u brzini streljanja, pod komandom bivšeg fratra Filipovića-Majstorovića i da gleda kako jedan za drugim padaju 25 Jevreja, zbog bekstva trojice jevrejskih zatočenika. Egon Berger nije mogao zaboraviti ustaški konkurs za najsvirepije ubijanje koji je opet organizovao Mujica, obećavajući pobedniku 100 cigareta: "Nagradu je dobio jedan ustaša koji je izgradio klinac od deset centimetara. Taj drveni klinac stavljen je žrtvi u otvorena usta, tako da je u ustima stajao okomito. Žrtva bi udarcem kundaka u podbradak bila usmrćena time što je klinac zašao u lubanju, a kod nekih provirio kroz tjeme“./.../ Možda Josip Erlih zaslužuje da mu se ostavi završna reč: "Ono što smo mi proživeli za vreme našeg zatočenja u koncentracionim logorima Stara Gradiška i Jasenovac nikada se neće moći tačno opisati. Ovo je samo bleda slika svega. Takvih zločina niti je bilo a ne vjerujemo da će ih ikada više biti. Mi preživeli logoraši ne želimo ni našem najvećem neprijatelju da to doživi. Svet treba da živi u ljubavi i slozi, ali i da se podseti na ono što više ne sme da dozvoli da se vrati. U tu svrhu treba da posluže i ova sećanja".(7)

Erlih je u pravu: ono zlo koje se ne pamti će se svakako vratiti. Nema istorijske svesti bez svesti o zlu, govorio je Žarko Vidović. Poricanje broja srpskih žrtava u Jasenovcu je uvod u trajno brisanje naše istorijske svesti i nacionalne savesti. A onda nas čeka novi srbosek.

ŠTA SU NEMCI  PISALI 1988. GODINE

Sve se znalo. Znalo se i zna se. Evo jednog zapisa iz dnevnika Nikole Živkovića:“Pre podne u ulici Knezebek, u „mojoj“ knjižari „Marga Šeler“ kupio: Vladimir Dedijer, Jasenovac - das jugoslawische Auschwitz und der Vatikan; 1988; Freiburg, 273 str. Nemačko izdanje  je tako objavljeno samo godinu dana posle srpskog, a originalni naslov glasi: „Vatikan i Jasenovac“, „Rad“, Beograd 1987. Nemački izdavač daje kratak pregled autorove biografije, a o samom knjizi kaže: „In diesem Buch legt er umfassend und erstmalig für Europa Dokumentationsmaterial über das bis dahin unbekannteste Massenverbrechen während des Zweiten Weltkriegs vor: die Ausrottung von 800.000 orthodoxen Serben...Unglaublich, aber bewiesen. Ein Tabuthema, über das zu schreiben sich bisher erst Karlheinz Deschner traute. Ist schon diese geschichtliche Tatsache in unseren Breiten wenig bekannt, so entzieht sich ein anderer Fakt völlig der Kenntnis: die maßgebliche Beteiligung des Vatikans an diesen Massakern." Izdavač ovde sa ponosom ističe, da je u ovom delu „po prvi put u Evropi sakupljen materijal, koji govori o istrebljenju 800 000 pravoslavnih Srba. O ovoj tabu temi do sada je imao hrabrosti da piše samo Karlhajnc Dešner. Malo je poznata činjenica, da je hrvatski genocid nad Srbima bio podržan od strane Vatikana.“ 

Tako su pisali Nemci: osamsto hiljada žrtava!

Danas se, preko Aleksandra Korba i njemu sličnih Nemaca, sve to  briše. Na delu je nova agenda. Srbi ne smeju biti žrtve. 

JASENOVAC JE ZBIRNO IME

U razgovoru sa pokojnom dr Nadeždom Vinaver, potpisnik ovih redova je uočio ključnu ideju za razmatranje svega što je bitno u vezi sa Jasenovcem – Jasenovac je,u stvari, zbirno ime za sve što su Srbi preživeli u NDH:“U Hrvatskoj je bilo mnogo logora i stratišta, ali je Jasenovac postao opšte ime za sva mesta gde su ubijani Srbi na teritoriji NDH. U sebe je upio prve „sabirne“ logore: Gospić, more oko ostrva Paga, bespuća Velebita i druge duboke jame, vode više reka a naročito Drine, Save, Dunava, seoske bunare, zapaljene crkve pune srpskog naroda, bezimene utrine… Na velikoj teritoriji koju su ustaše proglasile svojom nezavisnom državom, masovna ubistva Srba počela su odmah po njenom osnivanju, 10. aprila 1941. Potpuno sinhronizovani,  na međusobno vrlo udaljenim mestima (bez savremenih sredstava obaveštavanja), potpuno su isti načini ubijanja (od opkoljavanja sela do pohoda na škole sa pravoslavnom decom…), isti metodi mučenja sa takvim detaljima da je svima oduvek moralo biti jasno da je učenje za takva dela bilo dobro organizovano, da su pripreme bile sistematične, da nijedan kraj NDH nije preskočen, da su „radne“ grupe spremno čekale da pokažu svoj nauk. Njihov radni učinak je bio visokoproduktivan, nijedan metod nije zakazao, nijedna sprava za mučenje i ubijanje nije podbacila, nijedna želja ubica nije ostala neispunjena. To je realnost koju niko ne može osporiti.“(8)

Ta činjenica o Jasenovcu ukazuje da masovnost ustaših zločina nije mogla biti posledica delovanja samo jednog kamiona ustaša, o kome je govorio Miroslav Krleža. Iza zločina su stale velike mase stanovnika NDH koje su u svojim komšijama Srbima videle opasnost što ju je treba uništiti na svaki mogući način. U nekom zabitom hercegovačkom selu niko nije ni čuo za Pavelića, ni za ustaše, ali im oni nisu ni bili naročito potrebni da bi krenuli da kolju pravoslavne komšije. Dovoljno je što je selo imalo župnika, čija se propoved sastojala iz poučavanja pastve da mrze „Vlahe“ i „`rkaće“. 

I to je danas problematično: Hrvate, kaže NATO imperija, niko ne sme da podseća na mračnu prfošlost. Oni su EU budućnost. 

KNjIGU ŽANA IZARA U  PDF FORMATU POKLANjAMO ČITAOCIMA 

OTRESTI SE JASENOVCA

I Hrvatima je, naravno, jasno da se moraju otresti Jasenovca kao incidenta, da bi i dalje, bez griže savesti, mogli biti vatikansko „predziđe kršćanstva“. Ili predziđe NATO pakta. Ili šta već treba da budu. U intervjuu Ante Pavelića španskom fašističkom listu Arriba od 26. maja 1943. Jasno se vidi da je ustaštvo samo priča o „predziđu“. Jer, kako reče poglavnik, "balkanski duh imao ekspanzivnu moć koja je uspjela da prodre do granica Beča. Austro-Ugarska je imala snage da goni taj duh ka Jugoistoku, gdje nije više predstavljao nikakvu opasnost. Dužnost je Hrvatske da nastavi sa ovim pritiskom na balkanske običaje dok ih ne svede u njihove prave granice."(11)

Hrvatski veleum dr Josip Korski, u svojoj knjizi „Iz ideala u stvarnost“( objavljenoj 2005. godine ) jasno stavlja do znanja zašto se Hrvati ne mogu pokajati za Jasenovac: ako bi to učinili, porekli bi svu svoju „državotvornu“ politiku koja je uvek bila u službi „zapadnih vrednota“. Korski ističe:“Uočavanje različitih događaja iz naše nedavne prošlosti spada u nužne zadatke javnoga života. Međutim, Jasenovac je opasan za Hrvatsku jer je oko njega stvorena politička legenda koja je za vrijeme Drugoga svjetskog rata poslužila za rušenje Nezavisne Države Hrvatske, a nakon komunističke pobjede za brutalno uništavanje politički aktivnih dijelova hrvatskoga naroda i za opravdavanje nasilnog uključivanja Hrvatske u Jugoslaviju.“(12, 344-345)

Tako Hrvati. Znaju šta hoće i dokle mogu. 

A mi, Srbi, treba da pristanemo na oktroisane brojke svojih mučenika, da bi nas uklopili u Novi poredak. 

Nije nego!

SENKA DEBELOG MRTVACA GROZA

Da dodamo i ovo: u pozadini domaće revizionističke drugosrbijanštine, koja, zahvaljujući nekima u mantiji i nekima bez mantije, ulazi u glavni tok državnih planova memorijalizacije srbocida, ali i u glavne medije, stoji, pored „stranog faktora“, i „Debeli Mrtvac Groz“, kako je vladika budimski Danilo zvao Josipa Broza.

O tome je, 2015, takođe govorila Nadežda Vinaver:“Kad nemački rečnik Duden (Politika, 10. maj 2015.) objašnjava pojam „ustaša“ kao „hrvatski nacionalistički pokret koji se u Drugom svetskom ratu borio protiv srpskog centralizma“, to nije ništa drugo do ponavljanje reči Josipa Broza iz njegovog članka objavljenog u decembarskom broju Proletera 1942. Josip Broz se priseća predratne namere Srba da „srbizuju Hrvate i Slovence“, a da su Hrvati „kao najsnažnija individualnost među ostalim ugnjetenim narodima Jugoslavije, davali najžešći otpor protiv takve velikosrpske nacionalne politike“. Ova rečenica, kao i ceo članak, kojim se rezimira nezadovoljstvo Komunističke partije Srbima, jeste kao neka overa razložnog postojanja logora Jasenovac. To je u stvari bezglasna saglasnost uredništva sa aktivnošću te fabrike smrti i sa genocidom nad srpskim narodom na celoj teritoriji NDH.

Kako onda očekivati da Vrhovni štab na čelu sa Josipom Brozom (i Andrijom Hebrangom kao sekretarom Partije) oslobađa Jasenovac gde su zatočenici čekali, čekali, organizovali se kako su mogli da pomognu u napadu za oslobođenje i sanjali svoj tragični san. Umesto toga, Partija je naređivala da se uklone omiljeni partizanski komandanti koji su tražili dozvolu da pokušaju sa oslobađanjem logora ili bar da prekrate muke zatočenika. Partizanske snage na čelu sa Josipom Brozom nikada nisu pokušale da oslobode logor Jasenovac.

Tragičnost logoraša je trostruka: zato što su se našli u logoru, najgorem od svih konclogora; zato što su ih izneverili oni u koje su polagali nadu; zato što su po direktivi komunističkih vlasti morali ostati bez belega, bez znakova koji podsećaju na njihove patnje i bez traga poštovanja i zahvalnosti.“(8)

BUGARSKA SVEDOČENjA O USTAŠKIM ZLOČINIMA 

Jordan Mečkarov, bugarski poslanik u Zagrebu, izveštava ministra spoljnih poslova Ivana Popova o razgovoru koji je vodio sa ustaškim glavešinama ( 23. jul 1941. godine ): „Za najveću opasnost smatra se postojanje Srba i Jevreja u državi i prema njima se preduzimaju radikalne mere. “Uništavanje srpstva”, rekao mi je ministar unutrašnjih poslova doktor Artuković u jednom razgovoru, “sada je naš prvi zadatak. Nećemo ostaviti nikakvo srpsko jezgro u granicama naše države.” Na moje pitanje, kako će postupati sa tom opasnošću, doktor Artuković je odgovorio: “Vrlo lako: polovinu Srba ćemo prebaciti u katoličanstvo (Srbi već masovno podnose molbe za prelaz u katoličanstvo, samo mi nećemo dozvoliti da se tu provuče nijedan sveštenik ili učitelj). Jedan veliki deo ćemo iseliti, odnosno poslati u staru Srbiju, a ostatak, najaktivniji deo, biće fizički likvidiran.”(13)

To je, dakle, politika kao srbocid. Ustaše od početka ne kriju da će, kao krvoloci maskirani u državu, krenuti u radikalno istrebljenje srpskog življa. O tome govori čelnik ministarstva unutrašnjih poslova, Andrija Artuković, pred kraj života doveden u Zagreb na suđenje, pretvoreno u farsu, na kome se, eto, ničega nije sećao. 

Odnedavno su se pojavile teze kako iskaz Mileta Budaka o Srbima ( trećinu pobiti, trećinu proterati, trećinu pokatoličiti ) nikad nije postojao. Ali, Artuković je istu priču pričao Mečkarevu. Ona je bila sama srž ustaške politike prema Srbima. Budak nije pričao u svoje ime, nego u ime svih ustaških glavešina – glavoseka. 

A 24. jula stiže i sledeći izveštaj:“Posle predaja akreditiva imao sam nekoliko razgovora sa ministrima takozvane četvorke (Ante Pavelić – poglavnik, Mile Budak – ministar prosvete, Slavko Kvaternik – ministar vojske, Artuković – ministar unutrašnjih poslova), koja upravlja Nezavisnom državom Hrvatskom. U svim susretima i razgovorima ova četvorica su pokazala vanrednu ljubaznost i prijateljska osećanja prema našoj državi i bugarskom narodu (…) Kao lajtmotiv razgovora uvek se provlačila fraza: “Bugari i Hrvati imaju zajedničkog neprijatelja – Srbe i ka tome treba da bude usmerena naša politika. Bez Hrvata i Bugara nije moguće uspostaviti red u ovom delu Evrope.”

Kod nas će srpstvo, direktno mi je rekao doktor Artuković, ministar unutrašnjih poslova (…) biti najradikalnije likvidirano. U Zagrebu neće ostati nijedan Srbin, a u celoj državi Srbi će biti svedeni na neznatnu manjinu. Svaki srpski pokušaj sabotaže ili otpora će biti nemilosrdno ugušen.

U nekoliko navrata već su vršeni pokolji Srba u Hrvatskoj. Po ulicama Zagreba često se pojavljuju zvanična saopštenja u kojima se navode imena osuđenih i streljanih “sabotera”, najčešće Srba. 

U borbama protiv Srba Hrvati posebno računaju na Bošnjake-muslimane, kojima su date velike privilegije i koji se smatraju prvim građanima države. Oni s ponosom nose tradicionalni fes, a u vojsci imaju posebne jedinice i igraju ulogu poglavnikovog obezbeđenja.“(13)

Pokolji Srba u Hrvatskoj traju, veli Mečkarov, a tek će da ih bude – opet obećava Artuković. Da se ne zaboravi: Pavelić i njegovi krvoloci se, sa punim poverenjem, oslanjaju na „hrvatsko cvijeće“, sve sa fesovima na glavi. Tako to ide. Nije slučajno da su Srbi, istinski nosioci otpora Silama osovine na Balkanu, danas van Evropske unije, a Hitlerove saveznice, Hrvatska i Bugarska, u Evropskoj uniji. Tek da se zna šta baštini briselska nakaza, baba- devojka globalizma, koja se stalno bije u svoja sparuškana, navodno antifašistička, prsa.

A 15. avgusta isti istome piše o ulozi muslimana u NDH:“Gospodine ministre,U uslovima nepomirljivog hrvatsko-srpskog neprijateljstva muslimanima je pripala važna uloga. Oni su neka vrsta privilegovanih građana nove države, kojoj su apsolutno lojalni. Posredstvom lidera, u kojima se spaja orijentalna fleksibilnost i lukavost sa političkom prevrtljivošću i umešnošću srednjoevropskog čoveka, formiranog u nekadašnjoj Austrougarskoj, oni su potpuno uključeni u vlast.

“Uvek uz vlast”, bila je deviza muslimana u tim krajevima, što mnogo podseća na naše Turke, nezavisno od toga ko predstavlja tu vlast. Te njihove osobine, uz izborne kalkulacije, omogućavale su im da budu na ceni u Beču i Budimpešti pre evropskog (Prvog svetskog – prim.prev.) rata, da podržavaju politički balans i budu veza među partijama bivše jugoslovenske države, da u vladama – od Pašićeve do Cvetkovićeve – uvek imaju svoje predstavnike, a da i ovde, u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, budu krem države i ustaškog pokreta, u kojem imaju važne kadrove.    Da bi ojačali status u novoj državi muslimani ne propuštaju da napomenu da su bili žrtve prethodnog režima, naravno sa Hrvatima (…) Sada se podvlače jake veze između Hrvata katolika i Hrvata muslimana, koji su zajedno stradali pod jugoslovenskim jarmom.

Štaviše, citiraju se antropološka istraživanja uglednih naučnika, poput Vaisbaha (Augustin Weisbach – prim. prev.), Glika (Leopold Glück – prim. prev.) i drugih, da bi se dokazala velika razlika između bosanskih Srba, s jedne, i Hrvata katolika i Hrvata muslimana, s druge strane. Jezička identičnost muslimana i Hrvata (jekavica) se suprotstavlja srpskom narečju (ekavica) itd.

Zasada su muslimani lojalni. Uzimaju stoku, prodavnice, kuće, imanja, i uopšte sve što je ostalo iza pobunjenih i progonjenih bosanskih Srba, a u državnoj hijerarhiji dolaze na čelna mesta.“(13)

Tako je to sa „hrvatskim cvijećem“: Srbi su ih, navodno, surovo gonili, kao i Hrvate, a sada su odani građani NDH. Jeste da su pre rata imali vlast uz pomoć Jugoslovenske radikalne zajednice Milana Stojadinovića, ali, eto, bili su „gonjeni“. Tako su se osećali, skupa sa Hrvatima. I u vlasti su u NDH, naravno. Pavelić ih je nagradio jer su bili „gonjeni“ u Kraljevini Jugoslaviji. U vlasti, ali gonjeni. Šta bi drugo? I jezik im je hrvatski, a ne srpski. I rasno se razlikuju od Srba. Sada mogu da ostvare svoje vekovne snove: koristeći ustaške zločine prema komšijama pravoslavne vere, oni, veli bugarski diplomata, otimaju imovinu „progonjenih bosanskih Srba“. A Pavelić i družina trljaju ruke: čekaju da istrebe Srbe da bi se, posle svega, oslobodili i „hrvatskog cvijeća“. To im je bio plan. Prvo Srbi, pa „cvijeće“. 

Pavelića je u nameri sprečio Tito. „Cvijeće“ je presadio u svoju bašticu zvanu SFRJ. 

Bugarski ataše za štampu 9. marta 1944. javlja u centralu o čemu se razgovarali predstavnik Nemačke telegrafske agencije Grunert i Ivan –Vančo Mihajlov, atentator na kralja Aleksandra, koji je rat proveo u Zagrebu, pod Pavelićevom naročitom zaštitom:“Grunert je, zatim, postavio pitanje rešenja srpskog problema. Nemački novinar, koji je dugo živeo sa Srbima, zna njihov jezik, i dobro ih je upoznao, smatra da su oni nepopravljivi; samo njihovo uništenje kao faktora na Balkanu može da spase ovaj deo Evrope od potresa. U vezi sa ovim pitanjem Mihailov je odgovorio: “Srbi su kao nekakav pijan ili lud čovek u porodici, čiji skandali onemogućuju mir. Nismo za njihovo fizičko uništenje, mada ima nekih gorljivih ustaša koji smatraju da treba pobiti što je više moguće Srba. Međutim, mi smatramo da se Srbi moraju pritegnuti i disciplinovati, odnosno da budu (posebno nove generacije) iznova duhovno formirani kroz proces obrazovanja i vaspitanja. Razume se, moglo bi se organizovati i njihovo preseljenje na druge kontinente (kao što su se već stotine hiljada Srba iselile u Ameriku), i to onih koji bi predstavljali višak radne snage u Šumadiji, kada se u njoj budu nagomilale izbeglice. Naravno, to bi bilo idealno rešenje problema. Faktički, srpsko pitanje će biti rešeno u konstelaciji sila (pre svega, posle sadašnjeg rata) koje predstavljaju jedini realan faktor u politici. Nezavisno od toga, Srbima se mora priznati borbenost i ambicija. Mi Bugari smo izgubili mnogo zbog naše preterane tolerancije i vere da će pravedna stvar pobediti već samom činjenicom da je pravedna.”(13)

Grunert, metodični Nemac, smatra da se Srbi nikad ne mogu popraviti, i da je jedini lek da budu uništeni kao politički činilac, da ne kvare Balkan. ( Od Hitlera do Angele ništa se ne menja ).                                 Mihajlov je nešto „blaži“: Srbe treba raseliti širom sveta ( recimo, u Ameriku ), i prevaspitati ih školovanjem, da budu pokorni i da ne prave probleme. On im ipak zavidi na snazi i odlučnosti, a smatra da je njegov narod bio „previše blag i tolerantan“, pa nije ostvario svoje državotvorne ciljeve. ( Te „blagosti i tolerancije“ Srbi koji su bili pod bugarskom okupacijom do 1944. se naročito sećaju. ) Uostalom, veli Mihajlpov, velike sile će o tome odlučiti.

Ipak, najvažnije razmišljanje ubice kralja Aleksandra je ono da su Srbi ludi, iracionalni, da prave skandale ( što ih čini nesposobnima da budu bilo čiji poslušnici i „realni političari“ s početka ovog teksta, jer se ponašaju u skladu sa Dučićevim stihovima:“Pre svačiji sužnji no ičije sluge“ ).

Srbi – „ludaci“ su protiv svakog zločinačkog racionalizma Zapada. Kako onda, tako i danas. Zato im Zapad preti. 

Pretnje uglavnom ostvaruju Hrvati, skupa sa svojim „cvijećem“. Oni planiraju i izvode srbocid, da bi zapadna „uljudba“ konačno trijumfovala. Srbi su, tako su odlučile sve imperije koje pokoravaju Balkan, divljač za odstrel. 

Umanjivanje broja srpskih žrtava ustaškog terora u punom je jeku. Zato je istoričar Petar Dragišić učinio pravu stvar kada je preveo ove prvorazredne bugarske dokumente. Da, za kraj, zapamtimo još jedan, po našem mišljenju ključni, trag krvave istorije na ovom prostoru: zapis o broju pobijenih Srba posle godinu dana od okupacije Kraljevine Jugoslavije.                                  Evo šta je Bogdan Filov, ratni premijer Bugarske, zabeležio u svoj dnevnik, pošto je primio na razgovor svog čoveka od poverenja u ustaškom Zagrebu. Zapis je unet u svesku pod 22. aprilom 1942. godine:“Popodne sam primio Doču Hristova, koji je takođe bio s našim deputatima u Zagrebu (…)Poredak u državi se održavao neuobičajenim ustaškim terorom (…) Poglavnik je priznao da je, da bi se obračunalo sa Srbima u Hrvatskoj, moralo biti ubijeno 400.000 ljudi. Ostalo je još toliko, sa kojima će se obračunati na isti način.“(13)

Dakle, Ante Pavelić ZNA koliko je Srba pobijeno samo do aprila 1942: ČETIRI STOTINE HILjADA. Ima nameru da ih pobije još toliko, da bi rešio „srpsko pitanje“. 

Još jedna jasna poruka za „naše“ revizioniste koji neprestano pokušavaju da broj srpskih žrtava umanje i uklone istinu o srbocidu sa obzorja istorijske svesti i sećanja ovog mučeničkog naroda.                                 

JEDNO SEĆANjE IZ 1983. 

Kosti jasenovačkih žrtava i danas bi se mogle otkopati. To niko ne dozvoljava. Zašto? 

I 1983. godine kosti su bile tu. Mladen Diklić, koji je bio akcijaš na ORA „Jasenovac“, seća se kako je to bilo kad je istina kostiju progovorila:“Već na početku smo imali neprijatnih iskustva u Novskoj i okolini, gde su pojedini proustaški elementi, psovali srpskim brigadirima majku srpsku. Ali, sve se to zataškavalo zarad „Bratstva i jedinstva“, koje , vidi se iz navedenog, nikada nije zaživelo u tim hrvatskim krajevima. Jedino su, nažalost, Srbi bili opredeljeni za tako nešto, i najviše su se upravo oni i izjašnjavali kao Jugosloveni.

Nedugo po početku akcije, reka Sava je imala nizak vodostaj, i počele su da se pojavljuju ljudske kosti, a i na nasipu, koji se oronio, svugde su se videle kosti. Odmah je naloženo da se iz svih prisutnih brigada, izdvoje pojedinci, i da se napravi posebna brigada, koja je upućena na vađenje kostiju.

Kosti su vađene i iz same reke, mulja, obale i nasipa… Nalaženi su okovi sa lancima na tim kostima… A kostiju je bilo mnogo, cela obala… a i dublje na kopnu su se videla ogromna ulegnuća u zemlji, na velikim površinama, koja nedvosmisleno pokazuju da su to grupne grobnice. Što se i ispostavilo tačnim.Kosti smo slagali na gomile, pokušavajući da ih koliko tiliko klasifikujemo… lobanje, butne, karlice, vilice, pršljenovi… Gomile su postajale sve veće i veće… Ni broja se ne zna  koliko ih je bilo… Sećam se da sam na jednom mestu, primetio deo dečje cipelice, i polako razgrćući zemlju, izvadio sam skoro ceo dečiji skelet…Kosti su se osipale, jer su bile prekrivane krečom, čiji tragovi su se i dalje videli na pojedinim delovima. Nalazili smo i razne druge delove odeće, nakita, zubnih navlaka. Pretpostavka je bila da su ovde pobijeni pred kraj rata, kada su ustaše bile već u panici, jer zna se da dok je logor „normalno“ funkcionisao, sve predmete su ustaše oduzimale ,i nakit, i zlatne navlake i naočare… I upravo jer su bili u žurbu da pobiju svedoke, i zataškaju zločine, nisu stigli još i da pljačkaju.

Verovatno su političari tadašnje Hrvatske, zatečeni količinom izvađenih kostiju, naredili obustavu daljih iskopavanja, i organizovali brzu sahranu istih na skromnoj ceremoniji. Jer, valjalo je zataškati koliko su ljudi pobili ustaški zlotvori.

E, upravo da bi sakrili istinu, i obustavili su sve to. A da bi se sve to uradilo valjano, bilo bi potrebno organizivati radne akcije sa više brigada, samo za vađenje kostiju, jer je zaista velika površina zemljišta u pitanju, i  zaista gde god da zagrebeš malo, pojavljuju se ljudske kosti.“(14)

OPET O REVIZIONIZMU: GOLDŠTAJN I RISTIĆ      

Godine 2019, u Beogradu je predstavljena knjiga dr Iva Goldštajna o Jasenovcu. Knjiga je, na tribini, dobila zaslužene pohvale ( ima tu šta da se pohvali, naravno ), a onda je Goldštajn počeo da priča priču kako svaka jasenovačka žrtva mora imati ime i prezime da bi bila priznata, i istakao je da, ako se bude išlo tim putem, žrtava neće biti više od sto hiljada.

Naša ugledna naučnica i književnica, Slavonka poreklom, Slavica Garonja Radovanac, koja je prisustvovala tribini, zabeležila je sledeći slučaj:“Međutim, kada se nakon izlaganja iz publike za reč javio i jedan sredovečan gospodin – navodeći da mu je majka poreklom iz sela Kusonja kod Pakraca, i da su u poznatom pogromu 13. avgusta 1942. ustaše sravnile sa zemljom ovo selo Zapadne Slavonije (163 stanovnika spalile u crkvi ili pobacale u obližnje bunare, a preciznom cifrom – 497 žitelja oterale u logore Stara Gradiška i Jasenovac), iz kojeg je njegova majka, tada 15-godišnjakinja, samo slučajem preživela, dok na desetine članova njene porodice nisu – postavio je pitanje (nakon rata su preživeli žitelji svih sela samoinicijativno počeli da prave spiskove po sećanju, po kućama, po ukrštaju podataka o nestalima) da li prof. Goldštajn zna šta je bilo sa tim spiskovima i da li su oni uključeni u tu procenu, odnosno, da li su ikada ti spiskovi stigli u neku posleratnu arhivu o Jasenovcu.“(15)

Stigli? Možda jesu, ali mi o tome ništa ne znamo. Nije znao ni Goldštajn. Ali je pokušao da se izvuče.  
    Slavica Garonja Radovanac svedoči:“Dr Goldštajn je tada napravio čudnu formulaciju „da cifre nisu važne”, sa opširnim digresijama, koje su stigle sve do sukoba devedesetih.“(15)
    Iako se igra zove „Brojke i slova“, ako su brojke veće od sto hiljada ( koliko nam je dozvoljeno da imamo žrtava u Jasenovcu ), onda brojke nisu važne.
    Prelazi se na slova. Piše se i štampa svašta, sve tim slovima. O ratu devedesetih, recimo. 
    Mic po mic, i neko napiše da nije Jasenovac Jasenovac, nego je Srebrenica Jasenovac.(16)
    Tako se igra ta igra. 
    Homo ludens je čovek, pa to ti je. 
    Ala je lep ovaj svet:
    Prvo kolješ, 
    Pa podigneš Jasenovački cvet. 
    Pa opet. 
    I opet.

KNjIGU ŽANA IZARA U  PDF FORMATU POKLANjAMO ČITAOCIMA   

NENAVOĐENjE OSNOVNE ČINjENICE 

Šta revizionisti, među kojima je i Goldštajn, ne uočavaju? Šta je „slepa mrlja“ njihovih istraživanja? Slavica Garonja Radovanac kaže:“Ivo Goldštajn nije naveo osnovnu činjenicu da je Jasenovac bio „protočni logor”, tj. koliko je stanovništva doterano, toliko je istog dana logoraša pobijeno, računa se da je 300–400 svakog dana odvoženo na Gradinu, ili čak pobijeno ispred ulaza u logor, „jer nije bilo mesta”, a vrhunac je predstavljao Božić 1942, kada je pobijeno više od hiljadu zatočenika (neki i ne ušavši u logor).“(15)

Osnovna teza svih revizionista je, pak ( opako „pak“ ) – mora se navesti ime svakog ubijenog logoraša. To od Jevreja niko ne traži: oni imaju nešto više od četiri miliona imena žrtava holokausta, ali tvrde da je ubijeno šest miliona, i ko pokuša da ospori tu cifru, završi na sudu kao revizionista. Bore se  ljudi za svoje, i to je to! Nema šale! Ozbiljna priča države Izrael i jevrejskog naroda, što se vidi i iz saopštenja Jad Vašema, sasvim nedavno objavljenog.(17)

A kod nas, ko hoće da je „ozbiljan istoričar“, odmah poriče „preveliki broj“ ubijenih Srba, i time dokazuje kako je „prosvećen“.

To je ta igra „brojki i slova“: smanjuješ broj jasenovačih žrtava, i neko pozlaćuje slova tvojih „naučnih studija“ i „konačnih rezultata istraživanja“. Čak i ako ne mariš za punotu činjenične istine, možeš postati „stručnjak za genocid“.

Ljudi sa malo svesti i savesti, koji ne pristaju na igru „brojki i slova“, bivaju proglašeni za mitomane i svađalice, koji neće ne samo da oproste, nego ni da zaborave. Infantilna NVO igra „Mir, mir, mir, niko nije kriv“ je jedini način da dođe do „pomirenja i suživota“. Žrtve su žrtve, a život teče dalje, zar ne? Zar nije najplavlje more u „lijepoj njihovoj“?

Slavica Garonja Radovanac nas ipak podseća:“Treba pročitati knjige Nikole Nikolića, Dušana Jerinića, Dane Pavlice (tek nedavno obelodanjena svedočenja i dokumenta), pa spoznati sve razmere tih stradanja srpskog naroda na teritoriji Slavonije, Potkozarja i bosanske Posavine, ali i iz čitave NDH. Po toj prostoj, ali strašnoj računici, kada se zna da su čitava sela zapadne Slavonije i bosanske Krajine na taj način zbrisana sa karte (samo posle kozaračke ofanzive stradalo je oko 80.000 njenih stanovnika, civila, koji su uglavnom završili u Jasenovcu), mogu se zamisliti razmere stradanja, koja sada „pozitivistička nauka” (nema imena, nema žrtve), i ovom knjigom uvodi kao jedinu relevantnu činjenicu i istinu. Da je reč o minimalnim razlikama, ne bi bilo sporno, ali je reč o ozbiljnom razmimoilaženju, koje se razlikuje skoro deset puta od, nažalost, realnog stanja stvari. Čovek iz publike je dodao, a i sama se s njim potpuno slažem, da je posle rata bilo dovoljno (političke) volje da se uporede spiskovi stanovnika srpskih sela po popisu iz Kraljevine Jugoslavije pre 1941, i nakon rata 1945/46, moglo je da se vidi koja su sve sela zbrisana i koliko je njihovog stanovništva nestalo u ratu.“(15)

Naravno, komunisti su uvek lagali i uvek sve prikrivali. Bilo im je potrebno „bratstvo i jedinstvo“. Plus činjenica da su Srbi pre rata bili „hegemoni“ u Jugoslaviji, tlačitelji ostalih „naroda i narodnosti“. Nisu imali pravo da, čak ni u smrti, budu Srbi. Pisali su Titovi izmećari na srpskom nadgrobnom kamenju da su u jamama i logorima sahranjene nekakve „žrtve fašističkog terora“. Ubili su ih nepoznati fašisti, svojevrsni kentauri i harpije Drugog svetskog rata, a ne prve komšije vatikanskog duha.

Zato Slavica Garonja Radovanac, pominjući broj ubijenih kao ozbiljnu temu s kojom nema igre, podvlači:“Da se od tog broja i polovina odnosila na ostala ustaška stratišta širom NDH, cifra stradalih samo u logoru Jasenovac višestruko bi premašila ovaj broj, koji, nažalost, protežira i nova knjiga o Jasenovcu dr Ive Goldštajna. I da se podvuče, uz čast i poštovanje za sve žrtve – Jevreje, hrvatske antifašiste i Rome – da je logor Jasenovac bio, pre svega, logor za uništenje Srba, u kojem je 95 odsto žrtava bilo iz redova srpskog naroda preko Drine, odnosno s obe strane Save i iz Srema, a u duhu doktrine o etnički čistom hrvatskom i katoličkom prostoru – geopolitici staroj više od sto pedeset godina, koja se nekažnjeno sprovodila i nakon Drugog svetskog rata, može se reći sve do kraja 20. veka.«(15)

Srbi, još uvek, nemaju pravo da saznaju punu istinu o svom stradanju. 

Kao što je nisu znali ni u doba maršala Tita:“Druže Tito, maršale, naša borba takva je: naša borba zahtijeva kad se gine da se pjeva“. Ko peva, zlo ne misli. 

Da i ne govorimo o tome kako, dok pevaš Titu, ne možeš da brojiš žrtve u Jasenovcu.

A evo i recepta kako se, revizionizmom, dolazi na čelo Muzeja žrtava genocida u Beogradu. O tome je, svojevremeno, pisao Marinko Vučinić:“Jedan od primera kako se odnosimo prema kulturi sećanja možemo videti u načinu kako istoričar Dejan Ristić, u svom medijskom pohodu na zablude srpske istorije, interpretira „zabludu“ koja tretira Titov odnos prema Jasenovcu. U tekstu objavljenom u časopisu Nedeljnik, on navodi sledeće stavove. „Nakon velikog stradanja u Drugom svetskom ratu, narodi koji su činili Jugoslaviju su i pored nekih zverstava koja su se dogodila, odlučili da pokušaju ispočetka. Zato je bilo potrebno istaći ideju bratstva i jedinstva i oslobodilački karakter Drugog svetskog rata. Shodno tome, najpre se pristupa obeležavanju bojišta i organizovanoj javnoj memorijalizaciji ratnika. Čekalo se, jer je bilo psihološki neophodno da se savlada jedna takva trauma. Prvo da se sazna šta se zapravo događalo u logorima, a zatim i da se trauma prevlada. Da je Tito imao bilo šta protiv, u tom trenutku kada je bio najjači, ne bi dozvolio da se bilo šta radi. Država je memorijalizovala Jasenovac, država ga je i podigla i ta prva postavka bila je odlična. Prema beleškama istaknutog jugoslovenskog funkcionera Dušana Dragosavca, Tito se u Jasenovcu prvi put našao 1945. godine. Dok na tom mestu nije bilo ničega osim ruševina čije je raščišćavanje trajalo i tom prilikom je u njegovom društvu bio Ivan Stevo Krajačić. Drugi put je Tito u Jasenovcu bio između X i XI kongresa SKJ (1974-1978) kada su sa njim logor posetili Kardelj, Miloš Minić i Dragosavac.““(18)

Pa da, tako je, drugovi i drugarice ( uključujući i našeg demitologizatora, druga – gospodina? - Ristića ): drug Tito je sve to memorijalizovao, samo što je prethodno naredio da se  građevine Jasenovca sruše. Nije on rušio, ali se ništa nije rušilo bez njegovog znanja i odobrenja, uključujući i Njegoševu kapelu na Lovćenu. Mi, za razliku od Nemaca koji su ostavili Aušvic za svedočanstvo svima, nismo sačuvali tragove najkrvavijeg logora u Evropi za vreme Drugog svetskog rata. Tu je porastao „kameni cvet“ titoističkog slavopojca – spomeničara Bogdana Bogdanovića, onog što se, u poslednjoj deceniji 20. veka, zalagao za demokratizaciju Srbije putem NATO bombi.

Marinko Vučinić, opet, i opet krajnje logično:“Neminovno se postavlja pitanje da li mi još uvek čekamo da se savlada jedna takva trauma, kako navodi Dejan Ristić, ili treba da poklonimo naše poverenje beleškama ili verujemo na reč jugoslovenskim funkcionerima Dušanu Dragosavcu, Stevi Krajačiću, Milošu Miniću i Edvardu Kardelju? Interesantno bi bilo da nam Dejan Ristić pruži neki konkretniji dokaz o posetama Josipa Broza Jasenovcu, jer je opšte poznato da je svaki njegov korak bio pomno beležen, dokumentovan i objavljivan. Za naš odnos prema Jasenovcu mnogo je važniji stav Ivana Miladinovića: „U toj projektovanoj slici o stratištu provejavala je tvrdnja da Tito nije znao za njegovo postojanje. U mnoštvu dokumenata otkrivenih poslednjih godina, posebnu pažnju privlači njegov izveštaj Kominterni od 4. aprila 1942. godine, pronađen u moskovskom arhivu, da se najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu. Vođa partizana javlja da je „dželat Pavelić u ovaj logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske“. Nijednom rečju ne spominje da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.““(18)

Dakle, ko hoće da dođe na čelo Muzeja žrtava genocida u  Beogradu, treba da udari po „srpskim istorijskim mitovima“, i da tvrdi kako je Tito posećivao Jasenovac, makar i tajno, kako časnom pionirskom rečju svedoče njegovi saradnici ( jer PIONIR znači „Pošten-Iskren-Odan-Napredan-Istrajan-Radan“), među kojima je i najistinitiji od svih svedoka, Dušan Dragosavac. 

Tako se kreće ka „istini i pomirenju“. Tako se pobedi u revizionističkoj igri zvanoj „brojke i slova“. 
     
SVIM REVIZIONISTIMA NA UVID, DA NE MISLE KAKO ĆE KRIVOTVORINA LAKO PROĆI MEĐU SRBIMA 

Donosimo dva dokumenta iz knjige episkopa Atanasija Jevtića, „Velikomučenički Jasenovac posle Jasenovca“, čisto da se zna da ozbiljni Srbi neće da igraju igru zvanu „Brojke i slova“. 

Ko je i zašto odlučio da se 1946-47. zatiru tragovi logora Jasenovac?

Predlažem, da istraživači pokušaju pronaći odgovor na nejasnoće:

  1. Zašto, gdje i tko je odlučio da se 1946. i tokom 1947. godine preduzmu mjere zatiranja traga bivšeg KCL "Jasenovac"? Spomenuo bih da je logorski zid bio u 70-80 % svoje dužine čitav. Da su zidine stražarnica, tj. osmatračnica bile samo djelomično urušene. Da je tzv. ciglanska peć Ringof, preuređena za krematorij, bila dostupna i prohodna za sve do 1950. godine. Da su zidine električne centrale, stolarije, lančare i pilane mogle biti vrlo uspješno konzervirane i sačuvana. Da je drvena platforma zvana Granik iznad rijeke Save, za ubijanje i bacanje žrtava u Savu, urušena 1948. godine. Žičana ograda i poljski bunkeri iz kruga osiguranja Jasenovca i bivšeg logora postojali su na dan oslobođenja mjesta Jasenovac (2. V 1945). U naselju Jasenovac, Sokolski dom, vlasništvo srpske ratarske omladine, oslobodioci su zatekli čitavog. Tek po dolasku jedinica na naredne vojne zadatke, dom je do temelja izgorio. Slično je bilo i sa još nekim objektima javnog značaja.

2.Negdje i netko je odlučio da se Jasenovčanima i Srbima i Hrvatima ponudi raseljavanje i da se napusti Jasenovac. Da se sve poruši, zasadi šuma i na sve zaboravi. Stav Jasenovčana je bio, da ostanu odakle su i ponikli. Prekor i poruka Jasenovčanima od Andrije Hebranga bila je: ..."ekonomska bijeda će vas raseliti". Uzgred da napomenem da je Jasenovac prije II svjetskog rata imao oko 600 radnih mjesta, a većina je bila    industrijskim pogonima u Jasenovcu. Jasenovac u poratnim godinama tone. Već godinama je evidentno nestajanje reproduktivne generacije. Ovaj problem zaslužio bi da se izuči sa sociološko-ekonomskog aspekta. Jasenovac i Jasenovčani su ipak kažnjeni.                                    

Radovan Trivunčić (u referatu na Okruglom stolu Jasenovac, 14. i 15. novembra, 1986.-  V. Dedijer, Vatikan i Jasenovac, Beograd, 1987, str. 675)(19)

Falsifikovanje istine o broju žrtava u Jasenovcu

Jedini od petnaest članova porodice preživeo sam strahote Jasenovca i Stare Gradiške. Javljam se povodom članka novinara Stevana Zeca, objavljenog u "Politici" od 15. novembra (1989) i televizijske emisije "Porota" (TV Beograd, 13. XI 1989), posvećene raspravi o žrtvama genocida, u kojoj su učestvovali pojedini kvaziistoričari od čijih izjava mi se kosa dizala na glavi. U ime istine i ljudskog dostojanstva šaljem ovaj prilog kao dokaz o tragediji i masakru mojih bližnjih i daljnih. Ja sam jedini živi svedok masakra koji je učinjen nad našom petnaestočlanom porodicom koja je pobijena i pomrla u logorima Jasenovac i Stara Gradiška. U ova dva ustaška logora stradalo je na hiljade žena, dece i ljudi, koji se vode kao nestali jer jednostavno nema preživelih članova porodice koji bi posvedočili da su ubijeni. Mislim da pojedinci hoće da umanje broj žrtava da bi smanjili broj ubica.

Rođen sam 1930, godine u selu Donje Vodičevo kod Bosanskog Novog, od oca Nikole i majke Mare. Navodim imena članova moje porodice koji su ubijeni u Jasenovcu i Staroj Gradiški. U Jasenovcu su ubijeni Nikola i Ljuban Tomić. U Gradiški su pobijeni sledeći članovi porodice Tomić: Mara, Radojka, Rosa, Dušanka, Dragica, Božo, Ljubo, Jelena, Zorka, Draginja (i njena majka čije ime ne znam), kao i Danica Škoro. Svi su bili iz Donjeg Vodičeva. O ostalim strahotama koje sam video u logoru ne mogu da pišem.

Da ja nisam preživeo svi ovi moji bližnji i daljnji vodili bi se kao nestali, ali ne u Jasenovcu i Gradiški. Neposredno posle rata, u mojoj rođenoj opštini morao sam uz pomoć dva svedoka da dokazujem da sam ja - ja.

Dušan Tomić, Zadar ("Politika" od 27. XI 1989)(19)

ŠTA DA SE RADI

Kad nam se radi o glavi, dužni smo da radimo za istinu, i da se borimo za istinu. Jer samo ona oslobađa. 
Treba objaviti sve što su udbaši krili, i razobličiti sve što su krivotvorili. 
To je naša dužnost prema precima i potomcima.
A najvažnije – utvrditi istinu o srpskim žrtvama 20. veka, ne obraćajući pažnju ni na mrtvu Jugoslaviju, ni na povampirenu jugonostalgiju. To je jedini put ka sticanju istorijske svesti, bez koje ćemo potonuti u nacionalnu demenciju. 
    Ne pristajemo na laž o Jasenovcu. 
    Ne pristajemo na laž o Jasenovcu. 
    Ne pristajemo na laž o Jasenovcu. 

Svim silama ćemo se, koliko nam Bog i Novomučenici pomognu, braniti istinu o našim stradalnicima koji su, kako reče Vladika Nikolaj, pobedili lažno hrišćanstvo. I forenzika i istoriografija su na našoj strani. A pre svega su na našoj strani oni koji su poklani zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi. Poklale su ih ustaše, koji su, opet po Svetom Nikolaju Srpskom, „za revnost u zlu, dobro znanu svima, pohvale dobili iz pakla i Rima.“ Od onog Rima s kojim bi da nas, preko kostiju najvećih patnika u novijoj istoriji čovečanstva, mire i postmoderno unijate. 

I da, kako reče Dučić, „uče mrtve sad da miruju“. 

Istina koju nosimo, ako Bog da, pobediće. Jer Bog je istina. Knjiga Žana Izara je još jedan dokaz. 

UPUTNICE ( Internetu pristupljeno 4. juna 2022. godine ):
1. Kosta Nikolić: Tajno bratstvo oznaša – moćno i nedodirljivo, klubglasnik.com/v/dd79b53c-6581-4429-b55d-9938df66dfb6/%D0%A2%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%BE-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D1%9B%D0%BD%D0%BE-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%80%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE-(%D0%92%D0%B5%D1%87%D0%B5%D1%80%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE).aspx
2. „Ustaška zverstva / Zbornik dokumenata 1941-1942“, priredio Milan Koljanin, jadovno.com/zbornik-dokumenata-ustaska-zverstva-1941-1942/
3. Nikola Milovančev, Zataškavanje jasenovačkih zločina, stanjestvari.com/2021/03/10/nikola-milovancev-zataskavanje-jasenovackih-zlocina/
4. Zoran Čvorović, Da Srbi zaborave Drugi svetski rat, jadovno.com/arhiva/intervjui-reportaze/articles/da-srbi-zaborave-drugi-svetski-rat.html
5. Z. Čvorović, V. Dimitrijević, A. Lazić: Protiv revizije broja žrtava – zašto smo potpisali jedan apel, srpskistav.com/prenosimo/%D0%B7-%D1%87%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2-%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B0-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%BE/
6. Vladimir Dimitrijević, Licitacija brojem žrtava Jasenovca mora da prestane,  https://stanjestvari.com/2021/08/31/vladimir-dimitrijevic-licitacija-brojem-zrtava-jasenovca-mora-da-prestane/;Vladimir Umeljić,Jasenovac, zemaljska ispostava pakla, strašna paradigma srbocida hrvatske države 1941-1945.http://sabornik.rs/index.php/pameternica/2076-jasenovacispostavapakla
7. Marko S. Marković, Logor Jasenovac prema jevrejskim svedočanstvima, borbazaveru.info/content/view/4827/68/
8. Jasenovačko zašto ( intervju sa prof. dr Nadeždom Vinaver ), borbazaveru.info/content/view/8222/1/
9. Vladimir Umeljić: Jasenovac kao deo kulturne tradicije Zapadne i Srednje Evrope?, jasenovac-donjagradina.org/vladimir-umeljic-genocid-kao-deo-kulturoloske-tradicije-zapadne-i-srednje-evrope/
10. Haarec, Otkuda broj žrtava holokausta od šest miliona, stanjestvari.com/2019/04/20/harec-otkuda-broj-zrtava-holokausta-od-sest-miliona/)
11. Bogoljub Šijaković, Kritika balkanističkog diskursa, www.rastko.rs/filosofija/bsijakovic-balkanistika_c.html
12. Dr. Ivo Korsky, Iz ideala u stvarnost, Zagreb, 2005.
13. Petar Dragišić, Ustaše u bugarskim dokumentima,https://stellapolarebooks.com/2021/09/06/%d1%83%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%88%d0%b5-%d1%83-%d0%b1%d1%83%d0%b3%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b4%d0%be%d0%ba%d1%83%d0%bc%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b5%d1%82%d0%b0%d1%80/
14. Diklić o srpskim kostima koje je kao brigadir vadio iz reke Save, vidovdan.org/istorija/diklic-o-srpskim-kostima-koje-je-vadio-kao-brigadir-iz-reke-save-2/
15. Slavica Garonja – Radovanac, Koliko je bilo žrtava u Jasenovcu, www.politika.rs/scc/clanak/427624/Pogledi/Koliko-je-bilo-zrtava-u-Jasenovcu
16. Memorijalni centar Srebrenica izjednačio žrtve Jasenovca i Srebrenice, www.b92.net/info/vesti/index.php
17. Zvanični stav centra Jad Vašem o tekstu u Džeruzalem Postu, www.politika.rs/scc/clanak/486260/Zvanicni-stav-Centra-Jad-Vasem-o-tekstu-u-Dzeruzalem-postu
18. Marinko Vučinić, Jasenovac i naša kultura sećanja, www.nspm.rs/politicki-zivot/jasenovac-i-nasa-kultura-secanja.html
19. Episkop Atanasije Jevtić, Velikomučenički Jasenovac posle Jasenovca, www.rastko.rs/cms/files/books/4972107448986.pdf

KNjIGU ŽANA IZARA U  PDF FORMATU POKLANjAMO ČITAOCIMA 

Izvor: Pravda

dr Vladimir Dimitrijević

Broj pregleda članaka
2704457

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

 istina o slucaju zorana cvorovica v d i k cavoski

akademik Kosta Čavoški
mr Vladimir Dimitrijević
ISTINA O SLUČAJU MR ZORANA ČVOROVIĆA

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

 

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 78 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА